Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Privatizacija u Srbiji

   

 

Mladen Lazić

Zaposleni i privatizacija: Pravednost, pravo ili lutrija?

Jugoslovenski socijalizam pravno je definisao svojinu kao „društvenu” kategoriju, što znači da je ona bila vlasništvo svih građana. Svakako, faktičko pravo vlasništva imala je upravljačka grupacija, a značajnu ulogu u neposrednoj kontroli ekonomije imali su direktori preduzeća. Prividna „demokratičnost” ovog sistema imala je, međutim, u specifičnim srpskim uslovima perverzne posledice. Državna svojina u drugim postsocijalističkim zemljama privatizovana je, po različitim (više ili manje uspešnim) modelima i po relativno opštim obrascima, uz uglavnom nikakve ili minimalne „dobitke” zaposlenih.

Nasuprot tome, privatizacija u Srbiji odvijala se po nekoliko međusobno suštinski različitih zakona, koji su potpuno različito definisali prirodu (prethodnog) vlasništva i načine njegovog preobražaja. Tako je, bez ikakvih jasnih kriterija, jedan broj preduzeća i ustanova podržavljen i državni aparati sada odlučuju hoće li ih zadržati pod kontrolom ili prodati, kao i to šta će učiniti sa „privatizacionim prihodom”. Druge su firme ostale „društvene” (to su one koje po pravilu nikoga ne zanimaju, zbog slabe tržišne perspektive), i čekaju donošenje novog ustava koji će definitivno odrediti njihovu sudbinu – ukidanjem tog svojinskog oblika. Najzad, znatan broj firmi je, tokom devedesetih, privatizovan, po nekom od različitih zakona, a u tom su slučaju najčešće do (najvećeg dela) vlasništva dolazili menadžeri, kao i drugi privilegovani pojedinci, nagrađivani za svoje političke ili parapolitičke (kriminalne i sl.) usluge Miloševićevom režimu.

Među tim firmama su i one u kojima su „insajderskom privatizacijom” (svi) zaposleni došli do vlasništva određenog broja akcija. I kao što je u prvom slučaju država svom faktičkom vlasništvu arbitrarno dala pravni oblik, tako je ovde arbitrarno (pravnim nasiljem) opšte društveno vlasništvo prevedeno u grupno: slučajno zaposleni u jednoj firmi, bez ikakve procene njihovog radnog i poslovnog učinka u njoj, stekli su privilegiju da postanu njeni (su)vlasnici. Nasuprot tome, drugi su bez takvog prava ostali, ali i bez bilo kakvog drugog prava, uključujući faktičko pravo na rad, ponovo bez obzira na svoje prethodne ekonomske učinke.

Naravno, nisu svi elementi koji su omogućili ličnu korist od grupnovlasničke arbitrarnosti nastali „slučajno”. Pre svega, da bi ovaj „model” bio uspešan, firma je morala da ima na čelu uspešnog preduzetnika, koji bi je učinio tržišno atraktivnom. No, njegova preduzetnička veština ispoljavala se i u tome što je bio sposoban da iskoristi insajdersku privatizaciju tako da sebi osigura značajno učešće u vlasništvu. Vlasnički dobitak ostalih zaposlenih bio je ovde „kolateralna” posledica dominantnog sticanja akcija menadžera. Funkcionisanje ovog obrasca najbolje demonstrira „Hemofarm” iz Vršca, gde je menadžer osigurao snažan uspon firme (ovde samo treba podsetiti na krah „Galenike”), i zatim sebi milionsku dobit, omogućivši usput dobru zaradu i ostalim zaposlenim. Drugi „uspešni” primeri prevođenja društvenog vlasništva u grupno, uz srazmernu imovinsku korist, počivaju na nekom prirodnom, ili u socijalizmu formiranom kvazitržišnom, monopolu (kao što je bilo u slučaju mineralne vode, cementara, fabrika cigareta i sl.).

Koje su praktične posledice ovakvog sistema postavljenog u Miloševićevo vreme, u kojem ni prva ni druga „reformska vlada” nisu intervenisale, niti se sada nagoveštava bilo kakva intervencija (jedva da treba pomenuti kako ni sindikati ovde nisu našli ništa sporno)? Počnimo s najvidljivijom posledicom: na jednoj strani svakodnevno se registruju hiljade ljudi koji ostaju bez posla i/ili prihoda, u firmama koje se restrukturišu ili (faktički) nestaju s tržišta; a na drugoj strani, s vremena na vreme, i s pomešanim osećajem trijumfalizma i zavisti, slavi se pojava srećnih akcijskih dobitnika desetine hiljada evra (u Aranđelovcu, Nišu, Apatinu, Vršcu...). To, pak, da te dve pojave imaju neku zajedničku osnovu kao da nikome ne pada na pamet. Našim ekonomskim reformatorima povremeni (retki) dobitnici služe da potvrde čudotvorne moći tržišta (dok se masovni gubitnici predstavljaju kao privremene žrtve, koje nisu posledica reformskih neuspeha, jer je reč o opštoj postsocijalističkoj pojavi), pa time i kao argument u korist ispravnosti njihove politike. S druge strane, duboko deleći zaposlene na (malobrojne) srećnike i gubitničku masu, oni učvršćuju svoj položaj, ali i vlast. Slično važi i za sindikate: mogu li oni nešto reći o paradoksu podele, a da se ne zamere jednom ili drugom delu svojih članova?

Ozbiljnije su, međutim, po mom mišljenju, posledice koje ove pojave proizvode unutar vrednosnog sistema stanovništva. Faktičko „prevođenje” društvenog vlasništva u grupno, tokom devedesetih, jačalo je lažnu „samoupravnu svest” većine stanovništva. Činjenica da veliki broj preduzeća u socijalizmu nije bio ekonomski uspešan zahvaljujući svojim učincima nego na osnovu investicionih sredstava koja su stvarali drugi, a zatim ih je država redistribuisala, nije dovodila u sumnju uverenje zaposlenih da je imovina tih preduzeća zapravo njihova. Tako sačuvana „samoupravna svest” bila je (a i ostala) snažna prepreka tržišnim reformama. Navedeni procesi vode, zatim, i do dubokih ekonomskih podela među stanovništvom, koje nisu zasnovane ni na pravdi, ni na pravu već na arbitrarnim odlukama vlasti.  Nadalje, dok većina članova društva osiromašuje, od iznenadno „obogaćenih” teško da će zemlja, a u mnogim slučajevima i oni sami, imati dugoročniju korist. Naime, sposobnost da se kapital ekonomski korisno upotrebljava povezana je s načinom na koji se novac stiče. Nije, stoga, neobično što se velika količina ličnih privatizacionih dobitaka bespovratno rasipa u jednokratnoj potrošnji, jer su preduzetničke veštine takođe „retko dobro”.

Najzad, problem su i poruke koje ova pojava šalje stanovništvu u vezi sa shvatanjem društvenog delovanja, i posebno rada, a koje ne doprinosi uspešnoj sistemskoj transformaciji. Pravednost je odbačena kao princip društvene regulacije jer je (barem za sada) nemoguća, a traganje za njom je neefikasno. Ali na ovom važnom polju potkopano je i uverenje u univerzalnost pravnih principa: hoće li se pojedinac svrstati u malobrojnu grupu dobitnika, ili u dugu kolonu gubitnika, zavisi od (ne)srećnog sticaja okolnosti, koji je nekog doveo do posla u jednoj ili drugoj firmi, pre petnaest, dvadeset i više godina. A ako umesto pravednosti ili pravnih principa društveno-ekonomski položaj pojedinca određuje sreća, onda izlazi da je racionalno, a ne promašeno, da – umesto da nešto radimo – stanemo u red ispred kioska Lutrije Srbije.

(Autor je sociolog, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu)
[objavljeno u Politici: 23.08.2006.]

 

 

 
 
Copyright by NSPM