Ivica Stojanović

MAKROEKONOMSKI PROBLEMI TRANZICIJE I EVROPSKE INTEGRACIJE *

UVOD

Savremena institucionalizacija međunarodnih ekonomskih odnosa kao savremen metod i instrument globalizacije, pored upravljanja krizama u nerazvijenim i novoindustrijalizovanim zemljama, bavi se i problemima tranzicije, t.j. problemima izgradnje tržišnih privreda u bivšim socijalističkim zemljama, odnosno, bolje rečeno, bavi se nametanjem određenih privredno-sistemskih promena i makroekonomskih politka bivšim socijalističkim zemljama koje treba da im omoguće prelazak iz socijalističkih u tržišne privrede.

U procesima tranzicije bivših socijalističkih zemalja, u okviru savremene institucionalizacije međunarodnih ekonomskih odnosa kao savremenog metoda i instrumenta globalizacije, veliku ulogu ima Vašingtonski konsenzus.

Međunarodne institucije, kao što su prevashodno: MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija, u svim zemljama u tranziciji, preko raznih uslovljavanja, ekonomskog iscrpljivanja, sankcija, političkog ucenjivanja i nametanja svojih kandidata za nosioce ekonomske vlasti, sprovode dogovorene politike Vašingtonskim konsenzusom: restriktivna kreditno-monetarna i fiskalna politika, liberalizacija, privatizacija i deregulacija finansijskih tržišta.

Politike Vašingtonskog konsenzusa temelje se na pojednostavljenom modelu tržišne ekonomije, modelu konkurentske ravnoteže, u kojem ''nevidljiva ruka'' Adama Smita radi savršeno. Po tom modelu nema potrebe za vladinim intervencijama jer liberalna tržišta rade savršeno. Zbog toga, politike Vašingtonskog konsenzusa često se nazivaju neoliberalne politike, koje se temelje na tržišnom fundamentalizmu. (1)

Principi Vašingtonskog konsenzusapreko raznih inostranih savetnika i u pregovorima sa međunarodnim finansijskim organizacijama, predlagani su i ''naturani'' zemljama u tranziciji. Smatra se da je i u zemljama u tranziciji sasvim dovoljno izvršiti: makroekonomsku stabilizaciju, liberalizaciju privrede i privatizovati državnu imovinu, da bi se obezbedio stabilan privredni rast. Postoji preterano verovanje u automatizam tržišnog samoregulisanja i ubeđenost u potrebu hitnog povlačenja države iz ekonomske sfere. Stabilizacija, liberalizacija i privatizacija, tretiraju se kao ciljevi sami po sebi. Oni se razmatraju kao pokazatelji, a ne kao pretpostavka za ostvarivanje fundamentalnih ciljeva reformi, a to je ekonomsi rast.

Međunarodne finansijske institucije insistiraju na makroekonomskoj stabilnosti. Stabilan devizni kurs postaje cilj sam po sebi. Međutim, takva stabilnost ništa ne znači ako nema privrednog rasta. Za uspeh reformi nije dovoljno izvršiti finansijsku makroekonomsku stabilizaciju, liberalizaciju privrede, privatizovati državnu svojinu, privući transnacionalne kompanije i direktne strane investicije i povući stari državni aparat iz svih sfera ekonomskog života. A šta je sa ekonomskom strategijom privrednog razvoja? Stabilna finansijska situacija, niska inflacija, stabilan devizni kurs, privatizacija i liberalizacija privrede, treba da budu sredstva ekonomske strategije, a ne ciljevi sami po sebi. Šta znači visok stepen privatizacije državne imovine, veliki obim stranih direktnih investicija, visoko liberalizovana privreda i ostvarena finansijska stabilizacija u uslovima pada privredne aktivnosti i životnog standarda, velike nezaposlenosti, ogromnog spoljnog duga i deficita spoljnotrgovinskog bilansa? Ne znači ništa. Dakle, jasno je da su zamenjeni cilj i sredstva. Makroekonomska stabilnost je postala cilj po sebi, a ne sredstvo za postizanje bržeg privrednog rasta.

To se desilo i u tranziciji privrede Srbije.

Fiskalna strogost, odnosno restriktivna kreditno-monetarna i fiskalna politika, liberalizacija tržišta i spoljnotrgovinskog režima i privatizacija, predstavljaju tri osnovna stuba Vašingtonskog konsenzusa. (2)

1. OSNOVNE KARAKTERISTIKE MAKROEKONOMSKE POLITIKE

Fiskalna strogost, odnosno restriktivna kreditno-monetarna i fiskalna politika, liberalizacija tržišta i spoljnotrgovinskog režima i privatizacija , predstavljaju tri osnovna stuba Vašingtonskog konsenzusa. (3)

1. Fiskalna strogost, odnosno restriktivna kreditno-monetarne i fiskalne politike u privredi Srbije uspostavila je manje-više ustaljenu makroekonomsku stabilnost.

Pre svega, inflacija se manje-više drži pod kontrolom.

Tabela br. 1

Inflacija u Srbiji

Izvor: RZS i Ministarstvo finansija

Kada je su u pitanju makroekonomska stabilnost i inflatorna kretanja monetarne vlasti u Srbiji vode režim rukovođene fleksibilnosti kursa dinara s namerom da se utiče na smanjenje inflacije na domaćem tržištu. Na politiku kursa dinara NBS utiče monetarnom politikom i direktnim intervencijama na Međubankarskom deviznom tržištu. Relativna konzistentnost ovog okvira monetarne politike je obezbeđena ograničenjem slobodnog kretanja kapitala, uz postepeno ukidanje ograničenja u srednjem i dugom roku. Ciljevi monetarne politike NBS su n iska, stabilna i predvidljiva inflacija. Međutim, u uslovima visoke dolarizacije (evroizacije) privrede, ograničeni su dometi monetarne politike u ostvarivanju tog cilja. Ključne komponente monetarne politike u Srbiji su: (a) rukovođeni fleksibilni kurs i (b) kontrolisana inflacija. Na taj način Narodna banka Srbije nastoji da održava stabilnost cena a to podrazumeva podrazumeva dugoročnu stopu neto (bazne) inflacije u rasponu od 5% do 10%, odnosno svođenje inflacije na jednocifrenu stopu. (4) Istovremeno, zahvaljujući odgovarajućim deviznim rezervama uspostavljena je takozvana interna konvertibilnost dinara. Zbog uvodjenja interne konvertibilnosti dinara sa rukovođenim fleksibilni kursem koji je u stvari bio fiksni devizni kurs, u situaciji kada je domaća inflacija mnogo veća nego u zapadnim privredama, došlo je do realne apresijacije dinara. Naglo je smanjena konkurentnost domaćih proizvoda na stranim tržištima.

Realni efektivni kurs dinara

kraj 2004. godine=100

Tabela br. 2

Izvor: Narodna banka Srbije

Krajem 2000. godine, potpuno nerealan devizni kurs sa 6 dinara za 1 DEM povećan je na 30 dinara za 1 DEM. Time je nominalni kurs samo izjednačen sa crnim kursem. U odnosu na kraj 2000. godine realni efektivni kurs dinara (u odnosu na korpu valuta) izuzetno je mnogo apresirao u 2001. i 2002. godini. Tek u 2004. je nastala blaga realna depresijacija. Problem je, u tome, što ta mala depresijacija nije mogla da ispravi ogromnu kumuliranu apresijaciju. Krajem marta 2005. godine ta kumulativna apresijacija iznosila je 53,48%. Sada se slobodno može reći da jedan evro vredi oko 200 dinara.

Ni drugi uslovi za vođenje politike stabilnog realnog deviznog kursa dinara nisu ispunjeni što po kazuje da se u Srbiji u tom pogledu ne vodi konzistentna makroekonomska politika. Ne samo što dinar pretežno apresira umesto da depresira u skladu sa razlikom u stopama inflacije u Srbiji i u relevantnom inostranstvu, već se ne poštuje ni Fišerovo pravilo, niti paritet kamatnih stopa.

Inflacija u Srbiji u periodu 2000-2005. je veća od inflacije u EU za 15,7 do 74,7 procentnih po ena (kako u kojoj godini). Umesto da depresira za toliko, dinar je kumulativno apresi ran za 54%. Pri takvoj razlici u stopama inflacije, eskontna stopa u Srbiji trebalo je da bude viša od one u EU za isti broj procentnih poena. U stvarnosti ona je uglavnom bila veća za samo 6,5 do 22 procentnih poena. To je stvaralo iluziju da je stepen precenjenosti dinara manji od stvarnog.

Dakle, sprovedi se ortodoksna antiinflaciona strategija. Ta strategija je usmerena na eliminisanje uzročnika inflacije tražnje. Ortodoksni program stabilizacije zasniva se na monetaristički orijentisanom programu obuzdavanja inflacije. Ovaj program predstavlja skup koordiniranih i konzistentnih mera, pre svega fiskalne i monetarne politike. Ortodoksnim programom stabilizacije treba da se eliminišu budžetski i platnobilansni deficiti koji su za monetariste osnovni uzročnik inflacije tražnje. Po ortodoksnom programu inflacija se suzbija na sledeći način:

1) uspostavljanjem fiskalne ravnoteže, odnosno uravnoteženjem državnog budžeta povećanjem budžetskih prihoda i smanjenjem budžetskih rashoda;

2) uspostavljanjem monetarne ravnoteže primenom restriktivne monetarne politike, u prvom redu zaustavljanjem monetizacije budžetskog deficita, odnosno prestankom njegovog finansiranja preko kreditiranja države od strane centralne banke, i

3) uspostavljanjem platnobilansne ravnoteže, i fiksiranjem deviznog kursa.

Narodna banka Srbije sačinila je jedno istraživanje o stepenu restriktivnosti monetarne politike kod nas u razdoblju od 2001. do 2005. godine. Stepen restriktivnosti posmatran je u odnosu na maj 2002. godine. Maj 2002. godine je uzet kao baza jer je u tom periodu donet Zakon o deviznom poslovanju, uvedeni su sastanci Međubankarskog deviznog tržišta i završen je proces konverzije nemačke marke u evro. U prvoj polovini posmatranog perioda, (2001-2005. godina), monetarna politika je, u poređenju sa baznim periodom (maj 2002), bila restriktivnija nego u drugoj polovini perioda. Taj period karakteriše jačanje poverenja u nacionalnu valutu, nastavak procesa remonetizacije i otklanjanje cenovnih dispariteta. U poslednjem tromesečju 2003. godine stepen restriktivnosti monetarne politike je smanjen. To je bio period u kome je Republika Srbija potrošila znatan iznos novčanih sredstava dobijenih iz procesa privatizacije, što je rezultiralo povećanjem slobodnih rezervi banaka, a Narodna banka Srbije nije uspela u kratkom roku da steriliše viškove likvidnih sredstava i spreči povećanje stepena ekspanzivnosti monetarne politike. Od avgusta 2004. godine stepen restriktivnosti monetarne politike se ponovo smanuje. U tom periodu država nije imala ozbiljnijih problema sa budžetskim deficitom i čak je donekle povećala svoje depozite kod Narodne banke Srbije, tako da ona nije uticala na povećanje likvidnosti banaka. Međutim, poslovne banke su znatnije povećale uzimanje kredita u inostranstvu i tako dobijene devize prodavale na deviznom tržištu, da bi potom svoju kreditnu aktivnost intenzivirale odobravajući u velikom obimu kredite privredi i stanovništvu. Takve aktivnosti poslovnih banaka odrazile su se na znatniji rast osnovnih monetarnih i kreditnih agregata u ovom periodu. (5)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika, smanjila je tražnju i stabilizovala inflaciju. Međutim, povećana restriktivnost monetarne politike prouzrokovao je skok kamatnih stopa. Rast kamtnih stopa je posebno pogodio proizvodnju.

2. U okviru Vašingtonskog konsenzusa Srbija je izvršila i liberalzaciju domaćih cena, liberalzaciju spoljnotrgovinskog promet i deregulaciju finansijskog sistema.

Jedva da je i teorijski moguće efikasnije rešenje za podrivanje domaćeg proizvodnog aparata nego što je spoj liberalizacije uvoza i proglašenja interne konvertibilnosti domaće valute u privredi Srbije koja i inače nije bila u odgovaraućoj meri konkurentne na svetskom tržištu. Nastala je opšta jagma za jeftinijim zapadnim proizvodima. Ionako iscrpljena, domaća tražnja trošila je svoju kupovnu moć na inostrane proizvode.

Domaća proizvodnja je ostala bez tražnje. To je prouzrokovalo:

•  zatvaranje mnogih fabrika, pad proizvodnje i

•  porast nezaposlenosti.

Tabela br. 3

IZVOR: http://webrzs.statserb.sr.gov.yu/axd/index.php

Što se zaposlenosti tiče situacija je sledeća:

Zaposlenost i nezaposlenost u Srbiji

Tabela br. 4

•  Bez podataka za Kosovo i Metohiju od 1999. godine

Izvor: NARODNA BANKA SRBIJE Centar za istraživanja http://www.nbs.yu/serbian/statistika/8_1_6.pdf

U ovakvom privrednom ambijentu koji je stvoren sprovođenjem Vašingtonskog konsenzusa, znatno su smanjene i investicije. Restriktivna monetarna politika je učinila da su za privrednike i preduzetnike visoke kamatne stope za uzimanje investicionih kredita. Zbog smanjene monetarne mase nerentabilna preduzeća nisu mogla da dobiju zajmove koji su im bili potrebni za opstanak, a rentabilnim preduzećima je uskraćena mogućnost ekspanzije. Takođe, uspostavljanjem fiskalne ravnoteže, odnosno uravnoteženjem državnog budžeta povećanjem budžetskih prihoda i smanjenjem budžetskih rashoda smanjne su i državne investicije.

Tabela br. 5

UKUPNE OSTVARENE INVESTICIJE U OSNOVNA SREDSTVAU REPUBLICI SRBIJI

U stalnim cenama 1994. godine (iznosi u hilj. din.)

Tabela br. 6

UKUPNE OSTVARENE INVESTICIJE U OSNOVNA SREDSTVA,
PO TEHNIČKOJ STRUKTURI (mil. Din.)

2003 2004

IZVOR: Zavod za statistiku Republike Srbije

Istovremeno ni strane direktne investicije nisu iznosile ni približno koliko je to potrebno, a i bilo očekivano.

Platni bilans

(iznos u millionima SAD dolara) Tabela br. 7.

Izvor: Statistički bilten Narodne banke Srbije za 2005 godinu

U potpunosti u skladu sa monetarističkim temeljima Vašingtonskog konsenzusa koji su suprotni kejnsijanskim shvatanjima, u mozaik pokazatelja o privrednom stanju u Srbiji, uz smanjenje investicija ide povećanje štednje.

Tabela br. 8

ŠTEDNJA STANOVNIŠTVA (iznos u milionima dinara, stanje krajem 2005.)

IZVOR: Statistički bilten Narodne banke Srbije, decembar 2005. godine

Sledeća tabela daje kretanje GDP u Srbiji i njegovu strukturu.

Tabela br. 9

IZVOR: http://webrzs.statserb.sr.gov.yu/axd/index.php

Iz prethodne tabele vrlo jasno se vide rezultati tranzicije koja se temelji na monetarističkom konceptu Vašingtonskog konsenzusa. Domaća tražnja i potrošnja imaju konstantnu tendenciju pada. Investicije su apsolitno nedovoljne, a istovremeno se i povećava štednja (tabela 11). To se može videti poređenjem sa drugim zemljama u tranziciji.

Tabela br. 10

Ukupna potrošnja , odnosno domaća tražnja: lična, javna i investiciona, veća je od GDP za iznos deficita izvoza i uvoza roba i usluga. Osnovna ciljna promena strukture odnosi se na relaciju ukupne potrošnje i investicija. Stopa investicija treba značajno da se poveća . To zahteva relativni pad lične potrošnje (na 71%) i pad materijalnih izdataka na javnu potrošnju za tri procentna poena (na 15%). Kao posledica, lična potrošnja bi realno godišnje rasla po stopi od 1,8%, a javna po stopi od 2,2%, što je ispod rasta BDP. Odnos učešća privrednih (privatnih) i javnih investicija u fiksnom kapitalu može se proceniti na osnovu poznate strukture investicija u 2002: od 14% ukupnih investicija u BDP, 12,1% čine investicije u fiksne fondove, a od toga 10,1% su privredne (privatne), a 2% javne investicije. Budući da se investicije finansiraju iz domaće štednje i stranog priliva, to se domaća štednja može proceniti kada se od investicija oduzme deficit tekućeg bilansa (tj. priliv stranih sredstava):

Tabela br. 11

IZVOR: http://webrzs.statserb.sr.gov.yu/axd/index.php

Smanjenje materijalnih izdataka za javnu potrošnu od Srbije izričito zahteva i MMF. Fond je, praktično, dao svojevrsni ultimatum Vladi da smanji javnu potrošnju.

MMF je zabrinut zbog velikog spoljnotrgovinskog deficita koji Srbija ima u odnosima sa inostranstvom i zbog toga zahteva od Srbije smanjenje javne potrošnje i ostvarenje budžetskog deficita koji će omogućiti Srbiji da blagovremeno servisira spoljni dug.

U situaciji u kojo se nalazi Srbija spoljnotrgovinski deficit ne može da se smanji povećanjem carina u cilju smanjenja uvoza i depresijacijom dinara radi stimulisanja izvoza. Za privredu koja ulazi u recesiju ili se već nalazi u recesiji, kao što je privreda Srbije, teško je očekivati da povećanom konkurentnošću poveća izvoz.

Zemlje u tranziciji kao što je naša sa spoljnotrgovinskim deficitom koji je na kraju 2004. godine, iznosio 7,4 milijarde dolara, što je u relativnom smislu apsolutni rekord u Evropi, nalaze se pod ogromnim pritiskom primene deflatorne politike a to znači politike deflatornog prilagođavanja. To je politika «uslovljavanja» MMF - a, naročito uključivanjem "uslovljenosti" u programe strukturnog prilagodavanja.

Deflatorno prilagođavanje počinje eliminisanjem viška tražnje i uspostavljanjem ravnoteže u budžetu. Da bi se to ostvarilo, vodi se:

•  makroekonomska politika „šok terapije“, odnosno, još restriktivnija monetarno-fiskalna politika radi smanjenja domaće tražnje ili

•  vrši depresijacija dinara radi povećanja izvoza i inostrane tražnje i smanjenja deficita platnog bilansa.

Uslovi koji treba da se ispune da bi mehanizam deflatornog prilagođavanja u nerazvijenim zemljama kao što je Srbija, proizveo očekivane efekte otklanjanja budžetskog deficita i deficita platnog bilansa su:

Prvo, potrebno je da da budu ispunjeni elasticitetni uslovi iz Maršal-Lernerove teoreme. Maršal-Lernerov uslov navodi da će, pod pretpostavkom visoke cenovne elastičnosti ponude, depresijacija ili devalvacija valute poboljšati platni bilans u domenu tekućeg računa, ako je zbir elastičnosti domaće tražnje za uvozom i strane tražnje za izvozom veći od jedan.

Depresijacija domaće valute u principu stimuliše izvoz. Međutim struktura ponude naše robe i usluga je loša, jer smo propustili dva tehnološka ciklusa, odnosno, imali smo dve decenije vrlo jakog dezinvestiranja. Posledica toga je da stimulacija izvoza snižavanjem vrednosti dinara u sadašnjim okolnostima neće dati neke velike rezultate, iako ne treba zaboraviti da fiksiranje nominalnog deviznog kursa samo na kratki rok daje rezultate, a da se posle toga plaća ceh velike apresijacije nacionalne valute (prekomerni deficit platnog bilansa, neodrživ međunarodni dužnički položaj zemlje).

Drugo, potrebno je da se sprovede apsorpcioni pristup. Apsorpcioni pristup podrazumeva da se srazmerno željenom smanjenju javne potrošnje, smanji raskorak između ukupnog raspoloživog nacionalnog dohotka i apsorpcije, (pod apsorpcijom se podrazumeva lična i investiciona potrošnja od strane privatnog i javnog sektora jedne zemlje).

Dakle, apsorpcioni pristup znači:

•  trošiti u zemlji i inostranstvu samo ono što je stvoreno i

•  trgovinski bilans je pozitivan odnosno beleži suficit samo ukoliko je bruto nacionalni proizvod (BNP) veći od apsorpcije.

Privreda Srbije ne može da ispun i uslov iz Maršal-Lernerove teoreme. Zbog toga depresijacija ili devalvacija valute ne mogu da poboljšaju platni bilans u domenu tekućeg računa. Deficit platnog bilansa se neće eliminisati promenom deviznog kursa, odnosno devalvacijom ili depresijacijom. Dakle, ostaje apsorpcioni pristup. To znači da će trgovinski bilans biti pozitivan odnosno beležiće suficit samo ukoliko je bruto nacionalni proizvod (BNP) veći od apsorpcije, odnosno da se srazmerno željenom poboljšanju platnog bilansa smanji raskorak između ukupnog raspoloživog bruto nacionalnog proizvoda (BNP) i apsorpcije. To je taj „istorijski“ suficit.

Raskorak između ukupnog raspoloživog bruto nacionalnog proizvoda (BNP) i ukupne potrošnje (apsorpcije) može da se postigne isključuvo vođenjem restriktivne budžetske politike o dnosno štednjom.

Dakle sada je jasno zašto je MMF naložio Srbiji smanjenje javne potrošnje, a to znači da se kroz proces takozvanog restruktuiranja javnih preduzeća otpusti veliki broj zaposlenih radnika. U Srbiji je u julu 2005. godine, 32,7% od ukupnog radno sposobnog stanovništva nezaposleno, a plan je da se od 139.889 radnika koliko ih je sada zaposleno u javnim preduzećima, otpusti 34%. (7)

Dakle, jasno je da MMF Srbiji nije naložio smanjenje javne potrošnje zbog boljeg standarda građana, već zbog velikok spoljnjeg duga koji je na kraju 2004. godine bio preko 14 milijardi dolara i veliikog spoljnotrgovinskog deficita od 7,4 milijarde dolara, MMF je počeo da brine da li će Srbija biti sposobna da blagovremeno vraća dugove. E, zato nas teraju da otpuštamo radnike i povećamo nezaposlenost da bi napravili «istorijski» suficit sa kojim ćemo vraćati dugove.

•  MAKROEKONOMSKE POLITIKE I EKONOMSKI RAST

Posle iznetog privrednog stanja u privredi Srbije u kome je jedna od osnovnih karakteristika smanjenje investicija, na prvi pogled iznenađuje već pomenut rast realnog bruto domaćeg proizvoda (GDP) u prethodnim godinama.

Tabela br. 12

Međutim, kada se izvrši analiza dinamike i rasta pojedinačnih segmenata GDP koji se tiču proizvodnje u razdoblju od 2000 do 2004. godine, odmah upada u oči da je ta dinamika jako slaba (slika 1). Dok je poljoprivredna proizvodnja u većoj meri uslovljena vremenskim i prirodnim faktorom pa je u 2004. poljoprivreda imala kratkoročno ubrzanje i za 22 % veći obim u odnosu na 2000, prerađivaćka industrija, građevinarstvo i vađenje ruda i kamena, pokazuju još uvek niže vrednosti u odnosu na 2000. godinu, a proizvodnja elektrtične energije, gasa i vode pokazuje tek neznatno veći obim. (9)

Slika 1. Učinak rasta proizvodnje 2000 -2004 (10)

Izvor : Republički zavod za statistiku: www//statserb.sr.gov.yu, Nacionalni računi

Rast bruto domaćeg proizvoda zasniva se uglavnom na porastu vrednosti trgovine i usluga, kao i poreza odnosno obračulnate novododate vrednosti, odnosno na legalizaciji dela sive ekonomije.(slika 2) Dakle, slika 2 nedvosmisleno pokazuje da se rast bruto domaćeg proizvoda (GDP) ne temelji na rastu investicija i proizvodnje već je logična posledica analiziranih makroekonomskih politika Vašingtonskog konsenzusa.

Slika 2. Rast bruto domaćeg proizvoda

Izvor podataka: Republički zavod za statistiku, »Sistem nacionalnih računa 2000-20003« i »Kvartalni nacionalni računi« ( http://statserb.sr.gov.yu )

Naime, o čemu se radi? Liberalizacija uvoza i politika vrlo velike apresijacije dinara (11), donacije i povećano zaduživanje u inostranstvu, učinilli su da su usluge, posebno trgovina, a ne industrijska proizvodnja i poljoprivreda, učestvovali u rastu bruto domaćeg proizvoda. Kupovna moć stanovništva koja se temeljila uglavnom na donacijama i kreditima, bila je usmerena na kupovinu jeftinijih uvoznih proizvoda. Posledice toga su se ogledale u povećanju spoljnjeg duga, u povećanju spoljnotrgovinskog deficita, smanjenju domaće proizvodnje jer se kupuju većinom jeftiniji uvozni proizvodi i povećanju nezaposlenosti.

Tokom nekoliko proteklih godina najveće učešće u rastu domaćeg bruto proizvoda Srbiji obezbeđivali su trgovina i usluge (trgovina je povećana 29%, a saobraćaj preko 45%) i od kojih posebno telefonija, saobraćaj i turizam (slika 2.). Razume se da je najviše izražen rast vrednosti stavke poreza umanjenih za subvencije na proizvode, što je rezultat većeg poreskog obuhvata ukupne, do tada neoporezovane ekonomske aktivnosti.

•  ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Srbija se opredelila da uđe u integracione procese Evropske unije. Zemlje članice Evropske unije, posebno zemlje osnivači Evropske unije, imaju daleko viši nivo razvijenosti nego što to ima privreda Srbije. Ne bi trebalo da se više zavaravamo. Uprkos jakim tendencijama globalizacije u svetskoj privredi koje umanjuju ekonomski i finansijski suverenitet, posebno nerazvijenih zemalja i zemalja u tranziciji, konkurentnost nacionalnih privreda nije izgubila značaj. Nije isto da li u Evropsku uniju ulazimo sa konkurentnom ili nekonkurentnom privredom. Jedna od osnovnih karakteristika globalizacije u svetskoj privredi je nova međunarodna preraspodela ekonomske i finansijske moći. Nova preraspodela ekonomske i finansijske moći uslovljava i novu međunarodnu podelu rada. U novonastaloj međunarodnoj podeli rada, svaka nacionalna privreda pa i naša treba da nastoji da sa što konkurentnijom privredom uđe u Evropsku uniju.

Zbog toga nadležni nosioci ekonomske vlasti trebalo bi da tokom procesa prilagođavanja i pripremanja za ulazak u Evropsku uniju temeljno da preispitaju svoj dosadašnja ekonomska opredeljenja i u tom smislu i dosadašnje vođenje makroekonomske politike.

Naime, pre svega, neophodno je da se definiše dugoročna nacionalna strategija privrednog razvoja. Potom, posle nedavno isteklog aranžmana sa MMF-om, nije neophodno da se sklopi nov aranžman. Dugoročna nacionalna strategija privrednog razvoja koja u sebi sadrži opredeljenje za prilagođavanje privrede za prijem u EU, treba da ima dovoljno manevarskog prostora da se u narednom razdoblju, posle makroekonomske stabilizacije, privreda okrene ka razvojnim opredeljenjima i povećanju konkurentnosti sopstvene privrede.

Za Srbiju nema lakog niti brzog nači na da ukloni brojne, a krupne determinante nekonkurentnosti. Za stvaranje konkurentnih prednosti treba mnogo vremena i ulaganja.

Budući da je obezbeđenje necenovnih činila ca konkurentnosti dugoročan posao, a u vezi sa nekonkurentnošću nešto ipak mora da se učini, Srbiji ostaje ono što je u domenu mogućeg, a to je oprezno upravljanje deviznim kursom. U politici deviznog kursa o konkurentnosti mora mnogo više da se vodi računa nego do sada. Blaga i oprezna depresijacija vrednosti dinara profitno će motivisati one firme koje već izvoze na inostrana tržišta i one koje imaju šanse da pronađu nova tržišta za izvoz svojih proizvoda. Postepeno prelaziti na režim kontrolisanog fluktuiranja, umesto sadašnjeg »kvazi fiksnog» režima. Međutim, i kada je u pitanju depresijacija dinara i tu je prostor jako skučen. Devizni kurs ima snažno dejstvo na unutrašnju stabilnost i njegovo neodmereno kori šćenje u cilju dizanja cenovne konkurentnosti može lako da pređe granicu do koje su, kako god da se definišu, koristi veće od troškova.

Za našu slabo opremljenu dr žavu u svemu tome ostaje dosta posla. Privatizacija, l iberalizacija i široko otvaranje prema svetu, uz dalje bitno obaranje carinske zaštite jeste sudbina koja neće moći i ne treba da se izbegne. To nije sporno. Ali sporna je brzina kojom to treba učiniti. Brzina liberalizacije i privatizacije mora da bude sinhronizovana sa, brzinom iz gradnje no vih institucionalnih mehanizama koji treba da omoguće dalekosežnu realoka ciju resursa. Liberalizacija spoljnotrgovinske razmene, preduzeća koja su ispod linije rentabilnosti, tera na povećanje produk tivnosti i efikasnosti, na promenu proizvodnih programa, na postizanje konkurentnosti tehnološkim napretkom i kvalitetom. Ona koja to ne mogu gase se. Istovremeno se stvaraju nova pre duzeća, koja su u datim uslovima sposobna da rentabilno posluju. Ovde se nalazi ključ tranzicije i povećanja konkurentnosti naše privrede. Ko će da stvara nova preduzeća, iz koje akumulacije i u koje privredne sektore će da ulaže? Treba merama ekonomske politike investitore stimulisati da investiraju u stvaranje nove, savremene strukture privrede koja proizilazi iz dugoročne strategije privrednog rasta i koja će biti konkurentna na inostranom tržištu.

U protivnom, nagla liberalizacija i privatizacija uz vođenje restriktivne kreditno-monetarne i fiskalne politike i politike visokih kamata, prouzrokovaće dalje opadanje investicija, proizvodnje, zoslenosti i ekonomskog rasta. Treba primeniti izvesnu, makar i ograničenu dozu protekcionizma. To rade i druge zemlje u tranziciji iz našeg okruženja. Tome pribegavaju na suptilan i ne baš lako vidljiv način, oni što su mnogo razvijeniji od nas. U svakom slučaju nulti protekcionizam, kakvi god da su mu mehanizmi i instrumenti, za nas ovakve kakvi smo nije optimalno rešenje.

Uostalom zašto se ne bi koristila i određena pozitivna iskustva novoindustrijalizovanih zemalja iz perioda njihovog veoma brzog i uspešnog ekonomskog rasta tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Sve te zemlje su došle do liberalizacije spoljnotrgovinske razmene, izvršile privatizaciju i uklopile se u procese globalizacije. Međutim, one to nisu uradile metodom «šok terapije», već tokom jednog dužeg perioda. Njihova iskustva ukazuju na činjenicu da je u tom periodu država imala izuzetno veliku ulogu. Određena iskustva uloge koje je draža imala u novoindustrijalizovanim zemljama kada su u pitanju makroekonomski aspekti jačanja konkurentnosti domaće privrede možemo i mi da preuzmemo. Radi se o sledećim iskustvima:

Kada su u pitanju makroekonmski aspekti jačanja konkurentnosti privrede Srbije, privrede u kojoj se sprovode procesi tranzicije, i na cenovni faktor i na necenovne faktore konkurentnosti najveći uticaj treba da ima država

Najznačajnje su sledeće uloge države:

•  Država treba da vodi razvojnu, makro-ekonomsku, finansijsku i spoljnotrgovinsku politiku putem raznih mera regulisanja investicione aktivnosti. Kada je u pitanju vođenje monetarne politike, monetarne vlasti treba što više da se oslanjaju na operacije otvorenog tržišta, a da izbegavaju manipulisanje obaveznim rezervama.

•  Značajna je uloga države u pogledu zaštite domaće industrije putem raznih mera ekonomske politike.

•  Država ima ključnu ulogu u oblasti obrazovanja kadrova. Ulaganja u obrazovanje kadrova treba da ima status kapitalnih investicija.

•  Država treba da obezbedi funkcionisanje velikih sistema kao što su transport, komunikacije i energetski sistem.

•  Država ima veliku ulogu u obezbedjivanju odgovarajućeg sistema privrednog informisanja, organizovanja razmene informacija i prognoza o domaćim i inostranim tržištima i tehnologijama.

•  Ključna je uloga države u podsticanju naučnih i tehnoločkih istraživanja, obezbedjivanju naučno-tehnoločke infrastrukture i u izboru uvozne tehnologije, kao i uticaj na usmeravanje investicija putem velikog broja podsticajnih mera.

•  Politika države treba značajno da ugrožava stečena prava oligopolskih i monopolskih tržišnih struktura.

•  Država treba direktno da utiče na transformisanje privredne strukture. U cilju ostvarivanja željene privredne strukture, država treba da vrši izbor i podstiče prioritetne industrijske sektore, kreira i sprovodi odgovarajuću ekonomsku, izvoznu, finansijsku i tehnološku politiku razvoja. Posebno na početku, treba da vodi politiku supstitucije uvoza i podsticanja izvoza. Uvoz treba da bude strogo kontrolisan i selektivan.

Investicije u osavremenjivanje opreme i produkcionih procesa ključna su pretpostavka za poboljšanje konku rentnosti i postizanja, na toj osnovi, većeg rasta izvoza. A povečanje izvoznih prihoda je prvi uslov servisiranja spoljnjeg duga i obezbeđivanja sredstava za finansiranje uvoza opreme i tehnologije, a to znači i uslov ekonomskog razvoja u sledečim godinama. Tek bi dodatne investicije u savremenu tehnologiju i u ljudski kapital (znanje, specijalizacija, i dr.) mogle da podignu stopu rasta na viši nivo a da se istovremeno postignu i sledeća dva cilja: povećanje životnog standarda, i b) regularno ispunjavanje obaveza prema inostranim poveriocima, odnosno servisiranje duga.

Teško je očekivati da sadašnja iscrpljena privreda Srbije može da obezbedi odgovarajući obim investicija iz sopstvene akumulacije. Mnogo realnije je očekivati povećan priliv inostranih investicija. Međutim, ukoliko inostrani kapital počne da se uliva u večim iznosima veoma je važno da centralna banka striktno nadzire po našanje i finansijske bilanse poslovnih banaka. Osim toga, treba se pripremiti i za sitaciju većih oscilacija u kretanju kapitala ka sopstvenom finan sijskom prostoru i iz njega. Naime, otvara se pitanje kako kontrolisati takva kretanja. Iskustvo drugih zemalja suge riše da je redukovanje kratkoročnih ka pitalnih priliva/odliva pouzdan način da se umire tokovi kapitala u domaćem finansijskom prostoru i spreči njegovo nekontrolisano kretanje po liniji špeku lativnih interesa. Konačni cilj ekonomske politike je da se poveća stopa ekonomskog rasta bruto domačeg proizvoda.

Fusnote:

1. O Vašingtonskom konsenzusu I tržišnom fundamentalizmu videti detaljnije u: Džozef E. Stiglic, Protivurečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd, 2004, str. 10-30.

2. Isto,

3. Isto,

4. www.nbs.yu

5. “Indeks monetarne restriktivnosti/ekspanzivnosti u Srbiji“ , mart 2005, Narodna banka Srbije, Centar za istraživanje

6. Industrijska proizvodnja u 2005. godini beleži rast od 1,3%.

7. Izvor: www. nbs.yu/serbian/statistika/8_1_6.pdf

8. Kada su pitanju podaci o ekonomskim kretanjima u 2005. godini u Republici Srbiji (bez Kosova i Metohije) ukupne ekonomske aktivnosti u 2005. godini, merene bruto domaćim proizvodom i iskazane u stalnim cenama 2002. godine, imaju rast od 4,5% u odnosu na prethodnu godinu. Posmatrano po aktivnostima, najveći rast beleže: sektor trgovine, sektor saobraćaja i sektor finansijskog posredovanja. Svi ostali sektori takođe beleže rast, ali znatno manji, izuzev sektora poljoprivrede, šumarstva, ugostiteljstva i turizma koji imaju pad u 2005. godini. Industrijska proizvodnja, nakon rasta u 2004. godini, od 7,1%, i u 2005. godini beleži rast, ali od 1,3%. Ovom rastu najviše je doprineo rast sektora proizvodnja električne energije, gasa i vode, koji iznosi 6,7%. Poljoprivredna proizvodnja u 2005. godini ima pad od 5,3%. Građevinarstvo, kao i ostali sektori, u 2005. godini beleži rast od 5,8%. Trgovina na malo zabeležila je rast od 22,5%, dok je rast trgovine na veliko, čija procena iznosi 18,7%, bio sporiji. Ugostiteljstvo je u 2005. godini imalo pad aktivnosti od 2,3%. Saobraćaj ima tendenciju rasta od 2,5%. Telekomunikacije i dalje imaju veliki rast 32,9%, a delatnost pošta u 2005. godini beleži rast od 3,1%. Industrijska proizvodnja u Republici Srbiji, u januaru 2006. godine, u odnosu na prosek 2005. godine, manja je za 16,1 %. Izvor podataka: Republički zavod za statistiku, http://webrzs.statserb.sr.gov.yu/axd/index.php

9. Vidi:Petar Đukić, Restruktuiranje privrede Srbije – održivi rast i razvoj, „Ekonomski vidiici“, br. 4, Beograd, str345

10. Slike 1 i 2 su preuzete iz: Petar Đukić, Restruktuiranje privrede Srbije – održivi rast i razvoj, „Ekonomski vidiici“, br. 4, Beograd, str345

11. Ukupne devizne rezerve Srbije na kraju 2005. godine iznosile su oko 5,5 milijardi evra, od čega su devizne rezerve poslovnih banaka poslednjeg dana decembra iznosile oko 589 miliona evra, saopštila je Narodna banka Srbije. Kako se navodi u saopštenju, devizne rezerve NBS prošle godine povećane su za oko 1,8 milijardi evra i na kraju godine dostigle su oko 4,9 milijardi evra, što je za 58,3 odsto više nego u 2004. godini. Ukupne devizne rezerve Srbije na kraju prošle godine, izražene u dolarima iznosile su oko 6,5 milijardi dolara, dok su devizne rezerve NBS bile oko 5,8 milijardi dolara, ističe se. U saopštenju se dodaje da su devizne rezerve NBS na kraju prošle godine pokrivale novčanu masu sa 292 odsto. NBS je istakla da je u toku 2005. godine, dinar nominalno depresirao prema evru za 7,5 odsto, a realno je još više apresirao jer je u 2005 godini inflacija iznosila 17,7%. Najznačajniji priliv deviza u prošloj godini ostvaren je otkupom efektivnog stranog novca, u iznosu od oko 1,8 milijardi evra, što je za 353,5 miliona evra više nego u 2004. godini.

LITERATURA:

•  Oskar Kovač, Međunarodne finansije , Ekonomski fakultet, CID – Centar za izdvačku delatnost, Beograd, 2002.

•  Jefferson Institute (2003), Konkurentnost privrede Srbije , Beograd: Jefferson Institute uz podršku Narodne banke Srbije.

•  Kovačević, Mlađen (2004), Dugoročne tendencije, stanje i ograničenja rasta konkurentnosti privrede i izvoza Srbiije

•  M. Kovačević, Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom Konkurentnost privrede i izvoza, zbornik sa istoimenog savetovanja Naučnog društva ekonomista SCG i Ekonomskog fakul teta Beograd, Ekonomski anali XLVIII, septembar, tematski broj, 35-79.(2004), „Nužnost napuštanja postojeće spoljnotrgovinske politike i valutnog kursa",

•  Madžar, Ljubomir (2004), Razvojno jezgro i suština konkurentnosti

•  IMF (25. februar 2005), Serbia and Montenegro — 2005 Article IV Consultation: Concluding Statement of the IMF Missio", www.imf.org.

•  Džozef E. Stiglic, Protivurečnosti globalizacije , SBM-x, Beograd, 2004.

•  Petar Đukić, Restruktuiranje privrede Srbije – održivi rast i razvoj, „Ekonomski vidiici“, br. 4, Beograd,

REZIME: Osnovni makroekonomski problem tranzicije naše privrede sastoji se u tome što su dosadašnje makroekonomske politike tranzicione „šok terapije“ glavni cilj imale održavanje makroekonomske stabilnosti a razvojna komponenta, povećanje konkurentnosti nacionalne privrede i politika investicija, su sporedni ciljevi. Zbog toga nadležni nosioci ekonomske vlasti trebalo bi da tokom procesa prilagođavanja i pripremanja za ulazak u Evropsku uniju temeljno da preispitaju svoj dosadašnja ekonomska opredeljenja i u tom smislu i dosadašnje vođenje makroekonomske politike. Investicije u osavremenjivanje opreme i produkcionih procesa ključna su pretpostavka za poboljšanje konku rentnosti i postizanja, na toj osnovi, većeg rasta izvoza.

KLJUČNE REČI: Makroekonomska politika, Vašingtonski konsenzus, tranzicija, ekonomski rast

(Autor je profesor Fakulteta za poslovne studije Univerziteta primenjenih nauka MEGATREND, Beograd)

ČLANAK JE OBJAVLJEN U EKONOMSKIM POGLEDIMA, ČASOPISU KOJI JE PRIPREMLJEN KAO MATERIJAL ZA SAVETOVANJE SAVEZA EKONOMISTA BEOGRADA 11. I 12 MAJA 2006. GODINE