Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Prenosimo Danas

   

 

Ralf Darendorf

Sloboda ili jednakost

Tokom poslednje dve decenije svet je u celini postao bogatiji. Ali, dok su neke nacionalne ekonomije snažno napredovale, druge su zaostale daleko iza njih. Povećanje akumuliranog bogatstva nije dovelo do ukidanja, pa čak ni smanjivanja siromaštva.
Ovo je velikim delom tačno i kada su u pitanju pojedine zemlje. Gotovo svuda, globalizacija je stvorila i jednu novu klasu multimilionera i jednu nižu klasu ljudi koji nisu siromašni samo u statističkom smislu jer zarađuju manje nego što je polovina nacionalnog proseka, već su isključeni iz mogućnosti koje bi trebalo da budu otvorene za sve. Dinamizam globalizacije koristio je mnogima, ali je takođe povećao nejednakost.

Da li je to samo po sebi neophodno loša stvar? Ima mnogo onih koji misle tako. U stvari, ima čitavih zemalja s ugrađenim karakteristikama egalitarnosti. Oni ne podnose poslovne ljude koji zarađuju ogromne sume, čak ni kad trpe neuspehe, i još više mrze da u svojoj sredini vide siromašne i isključene ljude.
Ali, iako je udobno živeti u socijaldemokratskom svetu Skandinavije, Nemačke i drugih evropskih zemalja, mnoge od njih kupile su svoju jednakost na kredit od budućih generacija.
Pored toga, klima egalitarizma ne potpomaže inovacije i osećaj dinamičnog razvoja. Kreativni pojedinci imaju tendenciju da napuštaju društva u kojima postoji snažan pritisak da se ne bude drugačiji. Nejednakost nije samo kompatibilna sa slobodom. Ona je često rezultat slobode i stimulativna je za nju.
Da li je to, onda, izbor koji moramo napraviti: sloboda ili jednakost? Stvari nisu sasvim toliko jednostavne. Slobodno društvo priznaje dve granice za ekonomsku i opštu nejednakost. Obe postavljaju veoma teška praktična pitanja, mada su ona jasna u principu.
Nejednakost je nekompatibilna sa slobodom ako ograničava šanse pojedinaca da učestvuju u političkoj zajednici, na tržištu i u civilnom društvu. Na donjem kraju društvene lestvice ovo postavlja staro i neugodno pitanje o jednakosti u mogućnostima. Ono što je jasno jeste da svako mora imati pristup izborima i političkim partijama, obrazovanju i tržištu rada, kao i udruženjima civilnog društva.

Najkraće rečeno, građanstvo u punom smislu te reči zahteva osnovna prava i mogućnosti da se ona primene. Ono takođe zahteva i jedan osnovni ekonomski status, uključujući garantiju nekakvog prihoda, koji se može omogućiti na više načina.
Jedno teško pitanje jeste gde, tačno, povući liniju koja definiše taj osnovni status na koji imaju pravo svi građani. U većini zemalja on bi verovatno trebalo da bude viši nego što je sada. Drugo teško pitanje je kako garantovati taj osnovni status. Rasprava o pojedinačnim dodacima na prihode u odnosu na opšte javne usluge postala je veoma dinamična na svim stranama. Ona će moguće dobiti različite odgovore u skladu s tradicijama različitih zemalja, mada su poreske povlastice i slični mehanizmi u vezi s prihodiima kompatibilniji sa slobodnim društvima.

Na gornjem kraju društvene i ekonomske lestvice pojavljuje se drugačije pitanje. Mnogi ljudi protive se poslovnim menadžerima koji u platama, bonusima i akcijama dobijaju stotine miliona dolara od svojih kompanija. Zaista, postoji jedno legitimno pitanje da li ponašanje današnjih kapitalista doprinosi generalnom prihvatanju kapitalizma. Ali individualno bogatstvo postaje problem samo kada se i ako se koristi da ograniči šanse drugih da učestvuju.
Kada se bogatstvo pretvori u nekontrolisanu moć, nešto se mora učiniti da ono bude ograničeno. Ono što je nazvano pranjem novca - to jest, pokušaji da se nezakoniti prihodi pretvore u legitimno bogatstvo - predstavlja jedan primer kad je potrebno preduzeti takvu akciju. Ima i drugih, uključujući pitanje poreza na nasledstvo koji su dugo bili smatrani neophodnom komponentom svakog slobodnog društva.
Međutim, mada neko slobodno društvo postavlja granice nejednakosti, ono takođe prihvata da nejednakost postoji. Jer, nejednakost mnogima daje nadu, pokazujući im šta se može postići sposobnošću i srećom - ili možda čak samo srećom. Nejednakost dodaje boju i raznoznovrsnost društvima; ona je jedna od oznaka dinamičnih, fleksibilnih i inovativnih zemalja. Stoga ona po sebi nije rđava, čak i kad se njeni ekscesi moraju kontrolisati u ime prava svih građana.

Socijalna isključenost i moć personalizovana kroz bogatstvo uvek su neprihvatljivi. Ali ako želimo slobodu, onda su društvene i ekonomske nejednakosti legitimna i neophodna cena koju treba platiti.

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM