Slobodan Ikonić i Nikola Vrzić

Crnogorski putevi šverca

Stanko Subotić Cane, biznismen, gotovo da uspeva da zadrži mirnoću filozofa stoika za čoveka koji je toliko oklevetan. Ako mu je verovati da je kleveta ono što se za njega tvrdi – da je glavni evropski duvanski bos. I ako je verovati da ni luk jeo ni luk mirisao nije čovek koji je imao kontakte sa šefovima tajne i javne policije iz ratnih godina, premijerima, njihovim kontroverznim saradnicima... I koji je milijarde evra (po pariskom Mondu) stekao u tek desetak, onako smutnih godina.

Subotić je u “Insajderu” Televizije B92 pokušao da objasni kako su njegove veze nešto sasvim prirodno i uobičajeno. Među njima su zanimljiva imena: Jovica Stanišić, Mihalj Kertes, Radovan Stojčić Baya... Posle Stojčićevog ubistva, 11. aprila 1997. godine, Subotić je bio među osumnjičenima. Daje iskaze policiji. Pretresana mu je i kuća. Svoje operacije tada prebacuje u Crnu Goru.

Milorad Vučelić ga, u iskazu datom policiji tokom “Sablje”, smešta u dobro društvo: Milo Đukanović i Svetozar Marović pričaju Vučeliću kako Subotić ima fri-šop u Baru, konsignaciono skladište u Luci Bar, a da Subotićevo preduzeće MIA posluje iz podgoričkog hotela “Crna Gora”. Takođe, pričao je Vučelić u policiji, rečeno mu je kako Subotić u ovoj republici posluje legalno, odnosno da ga je Vlada Crne Gore ovlastila za promet cigareta preko njene teritorije. Kako ćemo videti, nemački istražitelji koji su podigli tužbu zbog krijumčarenja cigareta o ovome imaju drugačiji stav...

O dobrim vezama Subotića i crnogorskog državnog vrha govorio je i sam Subotić u “Insajderu”, objasnivši i okolnosti pod kojima je podgoričkim vlastima omogućio kupovinu aviona.

BEBIN KONTAKT: Istovremeno, svojevremeno su i premijera Zorana Đinđića mediji dovodili u blisku vezu sa kontroverznim Subotićem. Ipak, kada se stvari sagledaju iz sadašnje perspektive, neće biti da je baš Đinđić bio toliko blizak sa Subotićem, koliko je takve odnose gajio njegov saradnik Vladimir-Beba Popović. Druga je stvar što sada mnogi pokušavaju da svoje biografije operu preko pokojnog premijera, proglašavajući se pri tom za njegove najbliže prijatelje. Bliskost Popovića i Subotića, uostalom, nazire se i iz svedočenja ovog prvog u Specijalnom sudu, kada opisuje susret Legije i Subotića, u njegovom stanu, u navodnoj Đinđićevoj organizaciji. Legiju dovodi sam Đinđić, koji pak Bebi govori da pozove Subotića jer nema njegov telefon pošto ovaj stalno menja brojeve. Iz čega sledi da Popović ima najsvežiji broj, tj. stalni kontakt...

Ili, gostujući u “Poligrafu” B92, Popović je pobrojao imena svih biznismena i firmi koje se pominju u policijskom izveštaju iz akcije “Mreža”, preskočio je samo Subotića iako je njemu posvećeno najviše pažnje.

Najzad, podsećamo i na službenu belešku koju je NIN objavio 23. marta ove godine. Reč je o razgovoru policije sa Milanom Milanovićem Mrgudom, osnivačem zločinačke grupe “Škorpioni”, prijateljem i saradnikom Stanka Subotića Caneta, kako je i sam Subotić priznao u “Insajderu”. Mrgud je i u “Mreži” označen kao važan Canetov saradnik. Policiji je, februara prošle godine, baš on ispričao kako su mu poznati detalji akcije, da je upoznat sa Izveštajem i šemom Radne grupe MUP-a, u kojoj se pojavljuju i on i njegova supruga. Na pitanje od koga je dobio Izveštaj i radnu šemu, Milanović je izjavio, ali u poverenju i da to više nikada neće reći, da je Izveštaj i šemu dobio od Vladimira Popovića zv. ‘Beba', nekih godinu dana pre obavljanja ovog razgovora (19. februar 2005. godine).

Stanko Subotić je, međutim, u „Insajderu” rekao da je i sam imao priliku da vidi izveštaj Radne grupe, ali da mu ga je pokazao upravo pokretač akcije, tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović. S jedne strane, to može da bude tačno, pogotovo zato što su se poznavali od ranije. Viđani su zajedno i u javnosti; recimo, početkom maja 2004. godine, prilikom osveštenja manastira u Soko-gradu. S druge strane, ova Subotićeva tvrdnja može da bude i puka osveta Mihajloviću zbog samog pokretanja akcije “Mreža”.

Ono što je važno istaći, međutim, jeste napomena NIN-ovih izvora da akcija nije pokrenuta ni protiv jednog pojedinca, već da se krenulo “odozdo”, tragom papira koji su doveli do konkretnih imena. O ovome, za NIN, piše i sam Mihajlović (vidi okvir). U svakom slučaju, sasvim je jasno da je nužno goniti svakoga ko je na ovaj način ugrozio istragu, odajući osumnjičenima operativna saznanja još tokom rada. Bio to Dušan Mihajlović ili Vladimir Popović Beba, svejedno.

PREOKRET U ISTRAZI: Stanko Subotić je u radnim izveštajima iz policijske akcije “Mreža” opisan kao jedan od glavnih nosilaca krijumčarenja cigareta na ovim prostorima, između 1995. i 2003. godine. Kratkog podsećanja radi, kako je NIN već pisao u broju od 23. marta ove godine, akciju “Mreža” pokrenuo je 1. juna 2003. godine ministar policije Dušan Mihajlović. Cilj akcije: da se provere svi koji su trgovali cigaretama na veliko, pa da se onda odvoji žito od kukolja i utvrdi ko je radio legalno, a ko švercovao. Ovaj drugi vid duvanskog biznisa tada smo nazvali “najvećom pljačkom Srbije”: procene, naime, govore da je krijumčarenjem cigareta u ovih osam godina Srbiji ukradeno desetak milijardi evra. Ukratko, oni koji su se enormno obogatili na siromašenju naroda, uz pomoć Miloševićevih struktura, ovim novcem i dalje “podupiru” svoje sumnjivim vezama i metodama stečene pozicije.

Ovdašnja policijska istraga, dakle, počinje juna 2003. godine, posle “Sablje”. Naziv “Mreža” dobija u septembru. Tridesetog januara 2004. godine rukovodioci Radne grupe sastaju se prvi put sa Jovanom Prijićem, tadašnjim specijalnim tužiocem za organizovani kriminal. Prijić se slaže da je ovde reč o organizovanom kriminalu – to jest o materiji iz njegove jurisdikcije – ali predmet ne uzima u ruke. U sličnom tonu prolazi i sastanak u Republičkom javnom tužilaštvu, 30. aprila 2004. godine. Istraga, u tom periodu, posle nezainteresovanog tužilaštva, dobija i udarac iznutra – Mladen Spasić i Josip Bogić, tadašnji rukovodioci UBPOK-a, gotovo rasformiraju Radnu grupu, svodeći je 12. maja 2004. godine na samo dva čoveka. NJih dvojica, ipak, mimo svih očekivanja, nastavljaju da rade. Do maja 2004. godine saslušano je 175 ljudi, između maja 2004. i 5. oktobra 2005. godine još njih 275.

Preokret u toku istrage, i prekid unutrašnjih opstrukcija, nastaje kada je taj ostatak Radne grupe prešao iz Spasićevih u ruke Milorada Veljovića, načelnika Uprave kriminalističke policije.

Godine 2005, 5. oktobra, organizovan je i sastanak sa novim specijalnim tužiocem Slobodanom Radovanovićem. Važan podatak: Radovanović, pošto su mu predočena policijska saznanja, reaguje iznenađeno. Prvi put čuje za istragu. Jovan Prijić, Radovanovićev prethodnik i aktuelni zamenik, nije mu preneo ništa, iako je o istrazi obavešten još 30. januara 2004. godine, više od godinu i po dana ranije.

Ni posle ovog sastanka sa Radovanovićem, međutim, ne događa se bog zna šta, sve donedavno. Radovanovićevi zamenici, naime, nećkaju se i ustežu da preuzmu rad na predmetu. Policiju preusmeravaju ka “običnim” okružnim tužilaštvima u Novom Sadu (za Caneta Subotića), odnosno u Beogradu (za Bojanu Bajrušević, udovicu Vlade Kovačevića Trefa). Dotad sakupljeni materijal, preko 100 000 stranica dokumenata i iskaza, tužilaštvu u Novom Sadu se dostavlja 10. februara, a u Beogradu 10. marta. Na kraju, ipak, predmeti stižu na pravu adresu, u beogradsko Specijalno tužilaštvo – nekoliko dana pošto je izašao spomenuti NIN-ov tekst, dakle još krajem marta. A ne tek pre nekoliko dana, kako se da zaključiti iz vesti B92 emitovane u utorak uveče. U svakom slučaju, Specijalno tužilaštvo sada rukovodi predistražnim radnjama, a čitav postupak je označen kao službena tajna.

PRESKAKANJE: Vredan je kratkog osvrta i medijski tretman akcije “Mreža”. Ona je “provaljena” u “Insajderu” B92 od 20. februara ove godine. Deset dana pre toga, podsećamo, materijal o Canetu Subotiću predat je novosadskom tužilaštvu. “Insajder”, međutim, pozivajući se na policijski izveštaj u kome se govori i o Canetu i o Trefu, Caneta ne spominje a udara samo po Trefovoj, drugoj po veličini grupi navodnih krijumčara. Kritikuje se policija da ne radi ništa i da štiti duvanske bosove, iako je ona u tom trenutku već odradila svoj deo posla i materijal dostavila tužiocu.

U nastavku svog istraživanja, 10. aprila, “Insajder” nastavlja da prati spomenuti izveštaj i bavi se Mirkom Vučurevićem. Opet se Cane ne spominje, a prilikom citiranja izveštaja preskaču se pasusi u kojima je on doveden u vezu sa Vučurevićem (“Prema podacima koji su dobijeni od italijanske finansijske policije, dana 8.1.2004. godine, a koji nisu proveravani, Mirko Vučurević ima izvesne odnose sa Stankom Subotićem i Srećkom Kestnerom koji se odnose na ilegalno iznošenje novca iz zemlje. Prema istom izvoru, Mirko Vučurević je novac iznosio u inostranstvo avionom tipa ‘cessna citation II' koji je poleteo iz Crne Gore”).

Eventualnim, zlonamernim tumačenjima ovih preskakanja udarac je zadat najnovijim “Insajderom”, čiji je gost bio upravo Stanko Subotić Cane. Subotić je odlučio da se pojavi u javnosti tek kada je rad na njegovom slučaju postao kudikamo ozbiljniji, odnosno, pošto ga je preuzelo Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal. Pojavio se da bi odbacio optužbe, jedno je tumačenje. Drugo, da se osetio ugroženim, što ga je i nateralo da javno pokuša da porekne značaj policijskih sumnji.

Istovremeno, beležimo i vremenski podudarnu, svojevrsnu medijsku ofanzivu (Vladimir-Beba Popović u splitskom Feralu, Vreme, Svedok) posvećenu takođe švercu cigareta, ali usmerenu u trećem pravcu – prema Tvornici duhana Rovinj.

Citirajući izveštaj Radne grupe (reč je o izveštaju iz maja 2004. godine), „Insajder” je propustio da citira još jedan deo koji se čini interesantnim: “Plasiranje cigareta koje potiču iz lažne proizvodnje nekog od poznatih svetskih brendova, utvrđeno je u jednom slučaju. U pitanju su cigarete kompanije JTI čija je proizvodnja tokom 2000, 2001. i 2002. godine neovlašćeno organizovana u ‘Fabrici duhana Mostar' iz Mostara. Celokupna količina, koja je tom prilikom proizvedena, plasirana je na našem području. U organizaciju proizvodnje, a posebno distribucije cigareta uključena su preduzeća i lica sa našeg područja. Utvrđivanje potpunog činjeničnog stanja vezano za ovu pojavu ide vrlo usporeno, s obzirom (na to) da ni kompanija čiji su poslovni interesi na ovaj način ugroženi ne pokazuje jasan interes za razjašnjenje ovog slučaja.”

Ovde je reč, podsećanja radi, o aferi koja je krajem 2002. godine potresala ovdašnju javnost, a koju je malo ko tada uspeo da razume, ne računajući one koji su bili direktno umešani. Ukratko, sukobili su se Japan tobako internešenel (JTI) i ovdašnja firma JTI d.o.o Rusmira Kadragića, koji sa pravim JTI nije imao nikakve veze, kako bi se iz imena firme moglo zaključiti. JTI je optuživao svoje “imenjake” iz JTI d.o.o. da na ovdašnje tržište plasiraju falsifikovane cigarete “monte karlo”, čiji je originalni proizvođač JTI. JTI d.o.o. je, s druge strane, tvrdio da su za područje Srbije i Crne Gore oni ovlašćeni, i da mogu da prodaju sopstveni “monte karlo”, istovetnog dizajna, zato što su se oni prvi registrovali u Beogradu (interesantno: u Trgovinskom sudu) i zaštitili ovaj žig. Kako je iznenada buknula, afera se tako iznenada i ugasila, bez vidljivih posledica.

OD GRČKE DO MOSTARA: U prilici smo da objavimo deo saznanja nadležnih organa u vezi sa lažnim “monte karlom”. Ova saznanja, kako policija smatra, potkrepljena su čvrstim dokazima, ali da li je baš tako ceniće sud kada ova priča do njega dođe.

Dakle: u prvoj fazi, lažni “monte karlo” je proizvođen u fabrici Georgijades u Grčkoj. Odatle se, brodovima, transportovao za Kopar, potom u Bar, pa dalje na teritoriju SR Jugoslavije. Problem, međutim, nastaje kada je u Kopru “palo” 16 kontejnera lažnog “monte karla” u prvoj polovini 2002. godine, čime je i otkrivena operacija falsifikovanja ovih cigareta. Proizvodnja se tada seli u spomenutu Tvornicu duhana Mostar.

U međuvremenu, u Beogradu se osniva onaj JTI d.o.o. Rusmira Kadragića. Prema policijskim navodima, cilj je bio da se zatvori tržište Srbije i Crne Gore za pravi JTI i za pravi “monte karlo”. Naime, japanski proizvođač, zahvaljujući “pravovremenim” registracijama Kadragića, gubi pravo da se pojavi na ovom tržištu.

A Cane? Caneta nema direktno, ali ima njegovog sestrića Nikole Miloševića (nije, međutim, izvesno da je Cane sa njegovim poslovima bio upoznat). Evo i kako: JTI d.o.o. prodaje licencu za proizvodnju i distribuciju ovih cigareta firmama Bonareks LTD i Dalvič enterprajzis limitid sa Kipra. Osnivač i ovlašćeno lice ovih firmi je Nikola Milošević. Dokaz veze sa mostarskom fabrikom, po nadležnim državnim organima: ugovori o proizvodnji i plaćanju njihovog “monte karla”. Kasnije, kada ovaj poduhvat razotkriva pravi JTI, mostarska fabrika prikazuje u papirima da je umesto “monte karla” proizvodila “drinu specijal”.

Cigarete prodate onim kiparskim firmama upućuju se, formalno, ka Kosovu, fiktivnim i stvarnim firmama Ekrema Luke. To je, da podsetimo, “slavni” poslovni partner Bogoljuba Karića, u slobodno vreme i finansijer Ramuša Haradinaja. Ovakav scenario potvrđuje i mapa UNMIK-a u čijem smo posedu.

Cigarete iz Mostara ka Kosovu putuju preko Crne Gore. Na Kosovo, međutim, najčešće ne stižu. Iz Crne Gore preusmeravaju se ka Srbiji. Ovo je otkriveno kroz više zaplena ovih cigareta u nekoliko gradova u unutrašnjosti Srbije.

Prema podacima italijanskih istražnih organa, sve se dešava uz blagoslov crnogorskih vlasti; po “srpskom”, receptu Jovice Stanišića, konvoje kamiona (“Zeta trans” iz Podgorice, o čemu su pisali i italijanski mediji, prenoseći svedočenja njihovih svedoka – pokajnika) prate službenici crnogorske tajne policije. Ovde, već, nije više reč samo o “monte karlu”, već i o drugim stranim cigaretama.

I NEMCI NA TRAGU: Švercom cigareta uz aktivnu pomoć vladajućih struktura Crne Gore nisu se bavili samo Italijani nego, što se tek nedavno saznalo, i Nemci, i to čitavih desetak godina. Konačno, podignuta je i optužnica pred sudom u Augsburgu. Imena optuženih još nisu obelodanjena, ali iz Nemačke stižu prilično jasni nagoveštaji da je reč o Milu Đukanoviću i njegovim srpskim partnerima, duvanyijama s nekoliko pasoša. Jedan od tvoraca nemačke istrage, carinski istražitelj Ginter Herman, još u avgustu 2002. godine se Fajnenšel tajmsu žalio kako je “Crna Gora postala jedno yinovsko tržište za krijumčarene cigarete”, procenjujući da je Evropska unija švercom i utajom poreza oštećena za preko tri milijarde evra samo u 2001. i 2002. godini.

Ovih dana, u Frankfurter algemajne cajtungu i Špiglu, istražitelj Herman i tužilac iz Augsburga Hans Jirgen Kolb bili su još direktniji, optužujući Đukanovića za “čistu laž” kada kaže da u Crnoj Gori nije bilo šverca cigareta već samo legalnog tranzita.

Tranzit je, naime, legalan samo ako se zna krajnji primalac robe (koji onda plaća sve dažbine). U crnogorskom slučaju, međutim, krajnjeg primaoca nema. To znači da se ne zna kuda cigarete odlaze, pa se na njih ne plaćaju ni dažbine. Osim eventualnog danka crnogorskim vlastima, koje sve ovo omogućavaju.

NA ČEKANJU: I nemački istražni organi, baš kao i njihove italijanske kolege, na licu mesta su se uveravali u tehnologiju “crnogorskog državnog posla”, tj. šverca cigareta u Zapadnu Evropu. Carinski istražitelj Herman govori o 6-8 hiljada teških kamiona pretovarivanih između 1995. i 2001. godine, italijanski istražitelji o preko 100 glisera dnevno koji su iz Zelenike odlazili put pučine, ka gradovima pokrajine Pulja. Svedočili su o tome i mafijaši–pokajnici iz puljanske mafije. A za gliserima su, plutajući, ostajali samo prazni kanisteri za dodatno gorivo...

I italijanska i nemačka istraga, iako su praktično privedene kraju, trenutno se, kako NIN saznaje, nalaze na čekanju zbog crnogorskog referenduma o nezavisnosti. Da li će posle njega, bez obzira na ishod, biti aktivirane optužnice u Italiji i Nemačkoj protiv Đukanovića i njegovih kompanjona iz Srbije? I da li će svoju istragu uskoro okončati i naše Specijalno tužilaštvo? Ko će do osumnjičenih stići prvi? Ako takve trke uopšte i bude.