Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika - Prenosimo Politiku

   

HIPOKRIZIJA UNIJE NE POZNAJE GRANICE Politika 20 5 06

Branko Milanović

Evropske fantazije

Da li ulazak u Evropsku uniju donosi velike prednosti? Mislim da je odgovor na to pitanje nedvosmisleno „da”. Evo samo nekih: ulazak u EU učvršćuje demokratiju, ohrabruje strane investitore da ulažu (jer znaju da su pravila u zemlji ista ili slična kao u Evropi). Ulazak otvara granice za ljude (iako postepeno), za lakše kretanje roba i kapitala, za tehnološke inovacije i strane investicije. Konačno, ali ne i najmanje važno, ulazak u EU donosi zemlji kao što je Srbija nekoliko milijardi evra ekonomske pomoći (za izgradnju infrastrukture, škola, bolnica, osposobljavanje kadrova). Tako veliki transferi bili su ključni razlog za dramatičan razvoj Grčke u poslednjih 30 godina, kao i Španije i Portugala. Nema sumnje da će se nešto slično dešavati, i već se dešava, s novim istočnoevropskim članicama Unije, i konačno s Bugarskom i Rumunijom koje će biti primljene sledećeg januara (ili u najgorem slučaju januara 2008). Znači, ne vidim skoro nijedan razlog da i Srbija nema ogroman interes za ulazak u EU.

Ali, kao u svemu, ulazak u klub ne zavisi samo od onoga ko hoće da uđe, već, i još više, od članova tog kluba. Kakva je tu situacija? Prvo, moramo razlikovati zvaničnu poziciju evropskih činovnika koji su zaduženi za proširenje Unije od stvarne situacije. U opisu radnog mesta činovnika stoji da moraju biti optimistički raspoloženi. Niko od njih ne može da kaže da Srbija nikada neće biti primljena, jer to ne samo da ne bi bilo diplomatski već bi, u najmanju ruku, na taj način činovnik doveo u pitanje i svoje radno mesto. Zato njihove izjave suštinski nemaju nikakav značaj. I zato se one uglavnom i ograničavaju na nebulozne lekcije o geografiji („Srbija je integralni deo Evrope”).

Evropski činovnici nisu oni koji odlučuju. Odluke o prijemu se donose ili na nacionalnim nivoima, ratifikacijom u parlamentima, ili (kako je Francuska skoro uvela) čak i referendumom. Situacija tu stoji da ne može biti gore po Srbiju i tzv. zemlje zapadnog Balkana. Odbacivanje Evropskog ustava od strane Francuske i Holandije nije samo zaustavilo ceo proces, već je pokazalo da je Unija izgubila svest o tome gde hoće da ide. Da li će Evropa biti politički entitet s jedinstvenom spoljnom politikom ili neće? Da li će postati samo zona slobodne trgovine? Da li će dopustiti potpunu mobilnost radne snage? Da li će nastaviti sa širenjem i do koje tačke? Kako prihvatiti globalizaciju kada ona zahteva kresanje stečenih socijalnih prava? Kako se takmičiti sa Kinezima koji rade za nadnice koje su 10 odsto evropskih? Niko u Evropi ne zna odgovor na ova pitanja.

Opipljivi izraz tih strahova od globalizacije i nejasnog puta koji stoji pred Evropom nađen je u evropskom proširenju. Dok su strahovi od Amerike, Kine ili Indije apstraktni, strah od gubitka posla usled istočnoevropske migracije je konkretan. Strah od istočnih mafija, prosjaka u metroima, „subverzije” pravne države je takođe konkretan. EU ne može ništa da učini ni protiv Kine, ni protiv Indije, niti protiv Amerike. Ali može, reagujući na taj masivan strah od globalizacije, da zatvori vrata za nove članice. Histerija straha od stranaca (naravno, naročito od muslimana) nije samo prisutna u Francuskoj i Holandiji. Mislim da niko ne sumnja da ni Rumunija ni Bugarska ne bi danas imale šanse da uđu u Uniju da se EU nije pre nekoliko godina zakonski obavezala da će ih prihvatiti.

Šta to sada znači za Srbiju? Zaključak je veoma jednostavan. Ukoliko ne dođe do neke dramatične promene nabolje (snažnog ekonomskog oporavka Evrope), atmosfera se neće poboljšati. Štaviše, mislim da se sa velikom verovatnoćom može govoriti da će se atmosfera pogoršati. Nagao prekid negativnih evropskih trendova (spor rast, spor tehnološki napredak, pad nataliteta, rastuća ksenofobija) gotovo je nemoguć. To, pak, znači da su za Srbiju šanse za ulazak u Evropsku uniju približno jednake nuli – bar za sledećih dvadeset godina (šta će biti kroz pedeset, to niko ne zna).

Drugim rečima, političari i stanovništvo treba da budu svesni da nas Evropa ne želi. A to može svakom stanovniku Srbije da bude jasno već kada uzme u obzir činjenicu da šest godina posle pada Miloševića (a šta su sve tada obećavali!), i posle 26 godina (1965–1991) bezviznog režima s Evropom, on više ne može ni da priviri ni u jednu zemlju Unije i mora danima da čeka u ponižavajućim redovima za vize. Hipokrizija Unije ne poznaje granice. Kao jedan od načina za brzi ulazak u Uniju, činovnici sa svilenim mašnama su govorili da je potrebno unaprediti regionalnu saradnju. Ali kako je unaprediti kada Unija zahteva čak i od Mađarske, Rumunije i Bugarske da Srbiji uvedu vize?

Međutim, nije sve loše u toj činjenici da Srbiju Evropa ne želi. To takođe čini pregovaračku poziciju Srbije mnogo jednostavnijom. To znači i da Unija nema onu „šargarepu” kojom Oli Ren i drugi evropski činovnici svestrano mašu kada pokušavaju da ovu ili prethodne vlade nateraju da rade nešto što nije u interesu političke stabilnosti države. Drugim rečima, srpska optimalna politika treba da bude: (1) posmatranje sopstvenih interesa, (2) nastavak tehničke i svake druge saradnje sa EU, jer svakako da prihvatanje evropskih propisa i uzansi ima povoljne efekte, i (3) jasan stav o tome da smo svesni da Unija nema šta da nam ponudi i da otuda bilo kakva trgovina između nekih nebuloznih obećanja i nezavisnosti Kosova ne može da bude prihvaćena. Srbija mora da ima jednostavan pristup: lekcije iz geografije nas ne interesuju (to smo učili u osnovnoj školi), a za ostalo, koliko para, toliko muzike.


(Autor je ekonomista Svetske banke)

 

 
 
Copyright by NSPM