Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Srpska tranzicija

   

 

Slobodan Antonić

Operacija Sartid II

Recimo sada nešto i o načinu delovanja reformatorskog i evaluatorskog dela kartela u slučaju Sartid. On se sastojao, pre svega, u snažnoj simboličkoj, ali i logističkoj podršci ulasku Ju Es Stila u Srbiju.

Kada je U.S. Steel, 8. marta 2002, potpisao svoj prvi ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa Sartidom, tom činu prisustvovali su srpski premijer Zoran Đinđić, ministar za ekonomiju i privatizaciju Aleksandar Vlahović, kao i američki ambasador, Vilijem Montgomeri. Tom prilikom, Đinđić je izjavio da su “u Smederevu potpisani važni ugovori, i za Sartid, i za grad, i za našu zemlju” ( Politika , 9. mart 2002, str 1). Kada su, nakon mesec dana, rukovodioci Ju Es Stila (50) ponovo došli u Srbiju, opet su ih, na najsvečaniji način, primili predsednik vlade, Zoran Đinđić i ministar za ekonomiju i privatizaciju, Aleksandar Vlahović (Politika, 17. april 2002).

Ministar Vlahović će se posebno istaći u odbrani postignute cene od 23 miliona dolara. “Taj kompletan paket je vrlo isplativ i povoljan. Naročito kada se uporedi sa ugovorima koji su zaključivani sa čeličanama `Sideks` u Rumuniji, `Košice` u Slovačkoj ili `Nova hut` u Češkoj”, objašnjavao je (Ekspres, 3. april 2003). To, naravno, nikako nije bilo tačno. Košice su, kao što je već rečeno, plaćene 60 miliona dolara, uz prihvatanje celokupnog duga od 325 miliona dolara. Smederevo je, pak, plaćeno svega 23 miliona, i to bez ikakvih dugova. Takođe, U.S. Steel je preuzeo obavezu da tokom deset narednih godina u železaru Košice uloži 700 miliona dolara i da za to vreme ne otpušta radnike. U Srbiji se U.S. Steel obavezao na ulaganje od 150 miliona dolara tokom narednih pet godina, ali je zabrana otpuštanja radnika ovde svedena na svega tri godine! Vlahović je, slično tome, kada su radnici Smederevske železare stupili u štrajk (51) odmah otrčao u Železaru kako bi im objasnio “da je pozitivno što u jednom privatnom preduzeću postoji tako jak sindikalni pokret, ali je dug ovog koncerna bio veći od milijardu i sedam stotina milijardi dolara” ( Glas javnosti , 30, oktobar 2003). Kakve veze ima taj famozni dug - kojeg je, ionako, U.S. Steel oslobođen - sa aktuelnim radničkim nadnicama, ministar Vlahović je tom prilikom nekako zaboravio da objasni.

I ambasada SAD je, nakon potpisivanja ugovora od 8. marta 2002. godine, izdala jedno važno saopštenje. U njemu je objasnila da ona “blisko sarađuje sa Vladom Srbije kako bi privukla američke kompanije, investicije i stručnjake u Srbiju”. U tom smislu je istakla da “Ambasada čestita Vladi na njenom neprekidnom napornom radu na unapređenju uslova poslovanja” (www.belgrade.usembassy.gov). Međutim, taj “naporni rad” reformatora će se, bar što se slučaja Sartid tiče, prevashodno sastojati od uklanjanja konkurencije, prebacivanja dugova na srpske poreske obveznike i u kršenju zakonskog postupka. Ono što je ovde takođe važno primetiti jeste da je, kako to ističe Dušan Pavlović (2003), “politički dogovor o prodaji (između američkih i srpskih zvaničnika – A. S) prethodio pravnoj proceduri, a onda se pravna procedura prilagođavala političkom dogovoru tako što je kršena tamo gde je bilo potrebno da se oštete poverioci, a Ju Es Stilu omogući da Sartid kupi ispod vrednosti”.

Američka strana je, međutim, sve vreme stavljala do znanja da u celosti stoji iza Ju Es Stila. Tako je, odmah po dolasku na službu u Srbiju, novi ambasador SAD, Majkl Polt, 30. juna 2004, otputovao u Smederevo kako bi obišao U.S. Steel. Ono što je za tu posetu značajno, jeste i to da Polt nije došao sam. U njegovoj pratnji nalazio se i Predrag Bubalo, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom iz nove, Koštuničine vlade. Time je, najpre, na znamenjskoj ravni pokazano da novi američki ambasador nastavlja tamo gde je stao stari. Ali, stavljeno je do znanja i da Koštuničina vlada, ma koliko da u drugim stvarima odricala sledbenost sa prethodnom, u ovoj stvari ipak nastavlja tamo gde je stala vlada Zorana Đinđića. Tako je američka strana sasvim umirena zbog pomenute istrage Koštuničinog kabineta u vezi Sartida.

Takođe, i novi predsednik republike, Boris Tadić, nedugo po okončanju svog letnjeg odmora, našao je vremena da obiđe smederevski U.S. Steel (27. septembra 2004). Time je verovatno želeo da izrazi zahvalnost što mu je, prilikom njegove prve posete Vašingtonu u svojstvu predsednika, upravo U.S. Steel organizovao naročitu poslovnu večeru na kojoj se sastao sa odabranim američkim privrednicima (52). Ambasador Polt je, takođe, i sledeće godine obišao U.S. Steel. U beogradsko predstavništvo ove kompanije doveo je, 9. septembra 2005, Rozmeri di Karlo, z amenicu pomoćnika državnog sekretara SAD za odnose sa Evropom i Evroazijom.

Ali, najvažniji znamenjski događaj vezan za U.S. Steel, bar što se reformatora i evaluatora tiče, bilo je svečanom pokretanje “Visoke peći jedan” u Smederevu, 22. juna 2005. godine. Tu peć Amerikanci nisu napravili – mada je neupućenima, po spektakularno organizovanom otvaranju, to tako moglo izgledati. U.S. Steel ju je samo, posle 18 godina, ponovo pustio u rad (53). Ceremoniji je, međutim, prisustvovao celokupni državni vrh Srbije – kao da je napravljena čitava nova čeličana! Tu su bili predsednik republike Boris Tadić, premijer srpske vlade Vojislav Koštunica, predsednik srpske skupštine Predrag Marković, predsednik skupštine Državne zajednice Zoran Šami, potpredsednik srpske vlade zadužen za privredu Miroljub Labus, ministar privrede Predrag Bubalo, ministar rada Slobodan Lalović, princ Aleksandar Karađorđević i još oko 250 zvanica iz vrha političkog i privrednog života Srbije. Prisutan je , naravno, bio i američki ambasador u Beogradu Majkl Polt.

Tom prilikom, srpska javnost je zasuta podacima o izuzetnom značaju Ju Es Stila za Srbiju (54). Najupečatljivije što je rečeno bilo je da je U.S. Steel danas najveći srpski izvoznik. Izvozi se 65 do 70 posto proizvodnje u vrednosti od 347,6 miliona evra godišnje (u 2004. godini). Takođe je rečeno da U.S. Steel Srbija zapošljava 8.550 radnika koje “neće masovno otpuštati ni nakon 2006. godine”. Srpski zvaničnici nisu krili impresioniranost Ju Es Stilom (55). Sve to bilo je krasno – najveći srpski izvoznik, nema otpuštanja, nova ulaganja, američko-srpske veze, američki korporativni duh... Ali, su od srpske javnosti tom prilikom sakrivene bar tri činjenice koje bi, možda, u malo drugačijem svetlu mogle da prikažu čitavu stvar.

Prvo, tačno je da je U.S. Steel najveći srpski izvoznik. Ali, najpre, on to nije postao tek kada ga je preuzeo U.S. Steel. Bio je to i ranije - podjednako 1992, 1997, ili 2001. godine. Takođe, ova kompanija jeste najveći srpski izvoznik, ali je i najveći srpski uvoznik. Srbija nema ni gvozdene rude, niti kamenog uglja. Obe ove sastojnice, ključne za proizvodnju čelika (čine 67% cene), moraju se uvoziti (ruda gvožđa iz Južne Amerike ili Afrike, a ugalj iz Rusije i Ukrajine). Pisac ovog rada je, 10 oktobra 2005, uputio pismo Julijani Mojsilović, direktoru za odnose sa javnošću ovdašnjeg Ju Es Stila. U njemu sam je zamolio za podatak o vrednosti kompanijinog uvoza u Srbiju. Nikada nisam dobio odgovor. Međutim, neki okviri bi se mogli pretpostaviti. U doba kada je Sartid izvozio robu za 400 miliona maraka, uvozio ju je za 300 miliona (Naša borba i Politika, 30. oktobar 1997). Tako, ako danas U.S. Steel izvozi iz Srbije robu za 400 miliona dolara, verovatno da je bar za 300 miliona dolara uvozi. Zapravo, jedina tehnološka komponenta koju U.S. Steel ovde ne uvozi jeste struja. Ali, ni od prodaje struje Ju Es Stilu Srbija nema korist. Cena struje, naime, za proizvođače u Srbiji uveliko je “depresirana”. To je deo dugogodišnje državne politike pomoći srpskoj privredi. Američka komanija, dakle, ovde dobija struju ispod uobičajenih evropskih cena i to je prvi od razloga njene dobre konkurentnosti.

Drugo, tačno je da nije bilo masovnog otpuštanja (što je, uostalom i ugovor o kupovini zabranjivao). Ali, takođe je tačno i to da, kao što je već rečeno, srpski radnici imaju višestruko niže nadnice u odnosu na ostale pogone Ju Es Stila. To je drugi razlog poslovnog uspeha ovdašnjeg ogranka Morganovog kraljevstva. Januara 2004. godine, posle višenedeljnog štrajka (56) (za čim su usledila još dva meseca teških pregovora), rukovodstvo Ju Es Stila umilostivilo se da poveća cenu radnog časa sa 26 na 47 dinara (bruto). Od tada je srpski radnik plaćen oko 90 centi po satu. U isto vreme, Slovaci zaposleni u železari Ju Es Stila u Košicama imaju 3,74 dolara na sat, a američki radnici Ju Es Stila u Pitsburgu 16,98 dolara (57). Srpski radnik svakako da nije četiri puta manje produktivan od slovačkog, niti je šesnaest puta manje marljiv od američkog. Ali, on je presrećan da uopšte ima posao, odnosno da nije na listi za otpuštanje. Danas, krajem 2005. godine, bivši Sartidovi radnici, dobijaju 61,5 dinara na sat – što je i dalje manje od jednog dolara. Ali, ko bi se od radnika smeo buniti. “Jer, Amerikanac može da se naljuti i da otpusti”, reći će vam oni. I to je istina, s obzirom na stalna upozorenje Tomasa Kelija kako postoji “jedna fabrika sličnog kapaciteta u SAD koja zapošljava samo 1.500 radnika” ( Pregled , 29. decembar 2004).

I treće, tačno je da je godišnja vrednost izvoza Ju Es Stila u Srbiji 400 miliona dolara (58). Ali, takođe je tačno i to da U.S. Steel Srbija knjigovodstveno ne iskazuje nikakvu dobit (59), ili je iskazuje u sasvim malom iznosu. Naime, da bi se izbegao porez na korporativnu dobit i podelu profita sa radnicima (60), prihodi se ili prikrivaju, ili odmah prebacuju u investicije (to je, uostalom, verovatno i deo tajne ulaganja Ju Es Stila u Srbiju (61)). Pošto svoje proizvode izvozi, U.S. Steel Srbija je oslobođen i plaćanja PDV-a. Jedini porez koji U.S. Steel zapravo plaća Srbiji jeste onaj na zarade. Ali, zarade su, kao što smo videli, ionako beznačajne. Takve su, onda, i poreske osnovice. Otuda država Srbija zapravo nema nikakve naročite koristi od Ju Es Stila, uprkos sve U.S. Steel propagande.

* * *

Sadržaj propagandnog nastupa Ju Es Stila, a onda i reformatora i evaluatora, prema srpskoj javnosti donekle se promenio nakon “uspešnog preuzimanja” Sartida. Uz tvrdnju da je “Železara u Smederevu izrasla u velikog izvoznika” (62), novi momenat je i “pomoć Ju Es Stila vladi u zbrinjavanju radnika”. Da je to jedan od glavnih aduta Ju Es Sila u odnosima sa srpskom vladom sa ponosom je istakao i Džon Gudiš, već pominjani izvršni potpredsednik Ju Es Stila. “ Mi pomažemo Vladi Srbije, jer zapošljavamo ljude, tako da Vlada može da se koncentriše na neke druge probleme, a ne da brine o tome kako da obezbedi plate zaposlenima. To je sada briga privatnog investitora” ( Danas , 25. jun 2004; elektronsko izdanje). Srpska javnost se, dakle, uverava da U.S. Steel nije ovde da bi zaradio, već da bi u “brizi” za radničke plate pomogao vladi Srbije. U.S. Steel nije u Srbiju došao zbog profita, već je tu iz čistog čovekoljublja - da odmeni posustalu državu u izdržavanju jednog nepopravljivog gubitaša i obezbedi sirotim srpskim radnicima njihova mesečna primanja.

Takođe, novi momenat u U.S. Steel propagandi, nakon preuzimanja Sartida, jeste neprestano naglašavanje da upravo U.S. Steel drži ključ za sva buduća američka, pa čak i evropska, ulaganja u Srbiju. Kolika će i kakva biti ta ulaganja, naravno, zavisiće isključivo od dobrog tretmana Ju Es Stila u Srbiji. Tako Džon Gudiš Srbima poručuje:

“Mi smo veliki akcelerator razvoja ekonomije. Mi smo odličan primer šta privatni investitori mogu da učine za ekonomiju jedne zemlje. (...)Mi kao proizvođači čelika možemo da privučemo i druge da dođu. U Košicama je, recimo, trebalo da prođu tri godine da bi se pojavilo još osam inostranih kompanija. Važno je, dakle, ubediti investitore da je zemlja stabilna i da ne rizikuju prilikom ulaganja. Slična je situacija i sa Srbijom. (...)Predsednik (kompanije – A. S) Srma i predsednik Upravnog odbora Tamaš proveli su u Vašingtonu puno vremena u razgovoru sa ljudima u Senatu, Kongresu i Beloj kući o našem poslu ovde. Imamo našu Kancelariju za odnose sa vladom u Vašingtonu i informišemo američku vladu o tome kako ljudi u Srbiji brinu o nama i kako sve to dobro funkcioniše. Rezultat tog rada je uspostavljanje normalnih trgovinskih odnosa SAD i Srbije i Crne Gore” ( Danas , 25. jun 2004, elektronsko izdanje).

To je jedan od dobro poznatih načina na koji korporacije u nekoj zemlji deluju kao tipične interesne grupe. Ovaj mehanizam je, između ostalih, dobro opisao i Grejem Vilson (Wilson, 1990). Mehanizam se sastoji u sistematskom zastrašivanju javnog mnenja. Zemlji domaćinu se neprestano preti da će, u slučaju da interesi korporacije budu i najmanje povređeni (delovanjem bilo zakonodavne, bilo izvršne, bilo sudske vlasti) korporacija jednostavno pristupiti masovnom povlačenju vlastitih investicija, kao i masovnom odvraćanju drugih investitora. Javno mnenje zemlje domaćina sistematski se uverava – a u tome veliku ulogu igra upravo vazalska medijska i intelektualna elita – da korporacija zapravo čini veliku uslugu zemlji domaćinu i čitavom narodu što je uopšte došla da posluje u njihovoj zemlji. Takođe, javno mnenje se uporno i sa svih strana uverava da su investitori retke i plašljive životinje koje niko ne sme popreko ni da pogleda, inače će odmah da pobegnu na neko drugo mesto. Konačno, javnost se ubeđuje da su interesi korporacije zapravo u svemu podudarni sa nacionalnim interesima zemlje domaćina. U Americi je, svojevremeno, lansirana parola: „Ono što je dobro za General Motors, dobro je i za SAD”. Sada se u Srbiji lansira parola: “Ako uspe U.S. Steel uspeće i Srbija” (63) Na taj način se mnogo uspešnije obezbeđuju interesi korporacije nego što bi se to postizalo plaćanjem čitavih četa lobista u vladi ili u skupštini (Wilson, 1990).

Ono što je u čitavoj ovoj U.S. Steel propagandi oko investicija razdražujuće jeste činjenica da je upravo zahvaljujući načinu na koji se U.S. Steel dokopao Sartida u Srbiji ugrožena ta ista “klima invsticionog poverenja”! Zbog načina na koji se vodi stečajni postupak Sartida, Volfgang Klement, ministar za privredu SRN, uputio je, 20. decembra 2002, oštro protestno pismo premijeru Đinđiću (64). Nemački ambasador u Beogradu Kurt Leonberger takođe je javno saopštio upozorenje da će Srbiji biti naneta velika šteta u krugovima investitora ukoliko se nastavi započeti put privatizacije Sartida. I poverioci iz Konzorcijuma van Nemačke bili su pokrenuli široku akciju upozorenja da u Srbiji ne postoji investiciona sigurnost. Tako je Bank of Austria, u ime Konzorcijuma, poslala pismo evropskom komesaru Krisu Patenu, u kojem je zatražila zaštitu svih evropskih kreditora u Srbiji (65). Marta 2003. nemačka ambasada prosleđuje slično protestno pismo na adresu svih najviših državnih ustanova. Odmah pošto je Gudiš, 1. aprila 2003, obznanio da je U.S. Steel kupio smederevski Sartid, uslediće prava salva protesta iz Nemačke (vidi Danas i Glas javnosti , 3. april 2003). Na velikoj konferenciji za štampu, održanoj 25. juna 2003. godine u beogradskom Hajatu, uz znakovito prisustvo nemačkog amabasadora i predstavnika ambasade Italije, predstavnici Konzorcijuma su ponovo upozorili da je obavljeni postupak prodaje Satrida “loš znak za sve potencijalne investitore u Srbiju”. Prvi sekretar nemačke ambasade Dirk Šulc, nešto slično će ponoviti i u intrevjuu datom Nedeljnom telegrafu od 1. oktobra 2003. godine. Špigl piše, a Politika od 10. januara 2004. prenosi, da je nemački ambasador u Srbiji Kurt Leonberger preneo “neuobičajeno oštro” upozorenje srpskoj vladi, najavljujući “dalje pogoršanje ekonomskih odnosa sa Nemačkom” (66). Rezultat je bio da je novi srpski premijer, Koštunica često morao da razgovara sa nemačkim i italijanskim zvaničnicima o ovim potraživanjima (67).

Da je Ju Es Stilu bilo istinski stalo do stranih investicija u Srbiju, ne bi političkim dogovorima uklanjao konkurenciju (LNM), ne bi političkim dogovorima odbacivao dugove (Konzorcijum), ne bi dovodio Srbiju u sukobe sa evropskim kreditorima... Sa druge strane, U.S. Steel i čitav antiliberalni kartel svojom propagandom “strane investicije, i samo strane investicije!”, potpuno zaklanjaju jedan drugi i važniji činilac ubrazanog privrednog razvoja – domaću štednju.

“Mnoge političke diskusije fokusirale su se na to kako privući strane ivestitore, pri čemu su mnogi posmatrači bili mišljenja da je u siromašnim državama teško sakupiti veliku količinu ušteđenih sredstava kojom bi se finansirala ulaganja. Istorijski gledano, ovaj argument je u velikoj meri netačan. Većina država koje imaju visoku stopu ekonomskog rasta ostvarile su taj rast na osnovu domaćih rezervi, a ne stranih. Trenutno, jedna od država sa najvišom stopom privrednog rasta u svetu jeste Kina, koja u protekloj deseceniji beleži prosečnu stopu rasta od oko 10% godišnje. U Kini, neto suma direktnih stranih investicija čini samo 15% od ukupnih investicija. Ostalih 85% finansira se iz domaćih rezervi. Kina je siromašnija od svih država u jugoistočnoj Evropi (sa izuzetkom Albanije). Svakako je vredno istaći da Kina ne predstavlja usamljen slučaj. Isto važi i za Singapur ili za privredu u tranziciji kakva je Mađarska. Zaključak je da privreda jedne države mora imati visoku stopu domaće štednje kako bi se postigao brz privredni rast” (Krastev i dr., 2004: 15-16).

Podsticanje domaće štednje je, naravno, poslednja briga ovdašnjeg antiliberalnog kartela. Biznismenima ne odgovara smanjenje potrošnje, koje bi usledilo sa povećanom štednjom. Time bi se smanjila i potražnja za njihovom robom, pa bi i njihovi prihodi bili manji. Još manji interes da podstiču štednju imaju ovdašnji reformatori i misionari. Povećanje štednje kod siromašnog i u svemu potrebitog naroda ne može se izvesti bez jačanja nacionalnog duha, bez krupne državne vizije, bez snaženja nacionalnog samopouzdanja. Dakle, bez nekog oblika nacionalizma. A srpski nacionalizam je ključni bauk u ideologiji ovdašnjih reformatora i misionara, kao što je borba protiv njega ključni razlog njihovog postojanja.

* * *

Opisali smo delovanje biznismena, reformatora i evaluatora u slučaju Sartid – U.S. Steel. Ostalo nam je da kažemo nešto i o radu one frakcije kartela koju smo nazvali misionarima.

Postoji jedan opšti razlog koji potpomaže propagandu Ju Es Stila i u delu javnosti koji nije pod neposrednim nadzorom kartela. Pogledamo li glavna štampana politička glasila, videćemo da u njima, preko celih strana, izlaze slike nasmejanih radnika (68) i slogani “U.S. Steel Srbija – novo lice srpskog čelika”, “U.S. Steel Srbija – Za bolji život u Srbiji” i “U.S. Steel Srbija – radimo za njih” (i slika dece sa radnicima - kao da su gazde radnicima Železare srpska deca, a ne Keli, Gudiš i ostali U.S. Steel šefovi!?). No, važnije od ovih čarobnih oglasa jeste činjenica da je malo novina u Srbiji koje žive pretežno od prodaje. Naročito nedeljnici većinu svojih prihoda ostvaruju od oglašivača. Otuda se uredništva trude da ne naljute svoje najbolje platiše. A U.S. Steel Srbija svakako da spada među njih.

Drugi važan opšti razlog koji ide u prilog korporcijskoj propagandi Ju Es Stila jeste činjenica da mnogi srpski mediji životno zavise od spoljne novčane pomoći. Ta pomoć dolazi iz različitih fondacija i preko različitih projekata, ali u svima njima evaluatori imaju presudnu reč o tome ko će pomoć dobiti, a ko ne. Kada je 14. januara 2005. godine ambasador Polt objavio kaznene mere protiv Srbije zbog spore saradnje sa Haškim tribunalom (69), on je odmah upozorio da se to nikako ne odnosi na “pružanje pomoći nezavisnom novinarstvu i medijima”, s tim što će čak biti dostavljeno i “više pomoći za nevladine organizacije, demokratske programe i reforme na opštinskim nivoima” (70). Iz izlaganja Ketlin Stivens (Kathleen Stephens), zamenice pomoćnika državnog sekretara zaduženog za Evropu i Evroaziju, održanog 17. marta 2004. godine pred Odborom za međunarodne odnose predstavničkog doma, vidi se da su SAD samo u 2004. godini dale sto miliona dolara pomoći “ekonomskim reformama, demokratskoj upravi, vladavini prava i nezavisnim medijima” (www.belgrade.usembassy.gov). Procenjuje se da od tih sto miliona bar jedna desetina ide kao pomoć srpskim javnim glasilima. I onda, ako američki ambasador toliko polaže na U.S. Steel, zar se može očekivati da novine koje zavise od američkih fondacija počnu kritički da pišu o ovoj korporaciji?

Međutim, jedna je stvar uzdržavanje od kritike Ju Es Stila, da bi se dobili oglasi ili novac iz američkih fondacija. Sasvim druga stvar jeste pretvaranje svojih novina u deo U.S. Steel propagande i zastupanje krajnjih korporacijskih interesa u člancima, intervjuima ili komentarima koji ne nose oznaku “ekonomski marketing”. Upravo na takvu uređivačku politiku najčešće nalazimo, recimo, u dnevnom listu Danas , kao i, povremeno, u nedeljniku Vreme .

Pisanje Danasa se, do potpunog učvršćenja Ju Es Stila u Sartidu (koncem 2003), nije puno razlikovalo od pisanja drugih dnevnika. O dešavanjima u Sartidu objavljivani su izveštaji i analitički članci koji su bili u značajnoj meri nepristrasni i pošteni (71). Ipak, početkom 2004. godine dolazi do suštinske izmene uređivačkog pristupa lista Danas Ju Es Stilu. List počinje sistematski da izbegava prenošenje vesti koje mogu biti neprijatne za U.S. Steel, a značajno se povećavaju članci koje kao da je pisao pi-ar direktor same te kompanije.

Tako recimo, krajem februara 2004, Danas ne prenosi izvode iz Izveštaja Saveta za borbu proitiv korupcije koje je napravio i svim novinama razaslao Tanjug. Dnevnik Politika, 25. februara 2004, preneće glavne nezvanične izvode iz ovog Izvešataja. Tanjugove izvode preneće istog dana i Novosti. Danas će, međutim, o tom Izveštaju pisati, na osnovu vesti agencije Beta, tek posle tri meseca, 8. juna 2004. Ali i tada, trudeći se da maksimalno amortizuje ovaj za U.S. Steel neprijatan Izveštaj. Članak se, tako, objavljuje pod naslovom “Čeka se usaglašavanje sa Vladom Srbije”, dakle, pod naslovom koji sugeriše da je problem sa Izveštajem u nekakvoj neusaglašenosti Saveta sa Koštuničinom vladom. Međutim, već iz prve rečenice Betine vesti vidi se da “Savet za borbu protiv korupcije nije usaglasio konačnu verziju izveštaja o stečaju `Sartida` zbog sporenja oko `političko-ekonomske analize` stečaja”. U Savetu je, naime, došlo do neslaganja. Na jednoj strani su bili predsednica saveta, Verica Barać i potpredsednik Saveta, Ivan Lalić, a na drugoj Vojin Dimitrijević i neki drugi, neimenovani članovi Saveta. Prvi su insistirali da se u rasvetljavanju afere Sartid ide do kraja, dok su drugi tvrdili da se u Izveštaju iznose “nepotkrepljene optužbe da su najviši organi izvršne i sudske vlasti (tj. Đinđićeve vlade – A. S) uključeni u korupciju”.

Sutradan, 9. juna, Danas daje izuzetan publicitet upravo ovoj drugoj grupi u Savetu. U antrfileu se prenosi vest o ostavci Vojina Dimitrijevića, “jer se nije slagao sa samostalnim istragama o pojedinačnim slučajevima korupcije koje je vodio Savet”. “Savet sam zamišljao kao grupu ljudi od moralnog integriteta”, kaže se u Dimitrijevićevoj ostavci, “koji će da se bave sistemom i da daju mišljenje o izveštajima profesionalaca”. Time je čitaocima jasno sugerisano da se sa Izveštajem “preteralo”, a što će se kasnije u komentarima samog lista jasno i reći. Ali, da bi čitalaštvo lista bilo sasvim umireno, tu je i drugi antrfile: “Kupac Sartida je nesporan”. Reč je, nime, o izjavi Mlađana Dinkića, ministra finansija u Koštuničino vladi. U njoj se objašnjava da je “veoma važno odvojiti pitanje izbora onoga ko je privatizovao preduzeće, od same procedure i eventualne korupcije u postupku”. Čitaoci lista Danas , dakle, mogu da budu mirni – interesi Ju Es Stila ovim Izveštajem nikako nisu ugroženi.

Drugi primer zatrpavanja neprijatnih činjenica, odnosi se na pominjanu akciju UBPOK-a, s početka juna 2004. Dok Politika , svakodnevno pišući o tome, od 2. do 5. juna, donosi opširne višestubačne izvode iz Izveštaja Saveta za borbu protiv korpucije, Danas se, 2. i 3. juna, uglavnom zadovoljava uzimanjem izjava od Vlahovića i od Kolesarovog advokata. Štaviše, 3. juna, u članku čiji nadnaslov nije ni jednom jedinom rečenicom iz samog teksta opravdan - “Da li saslušanja Kolesara i Vlahovića najavljuju reviziju privatizacije Sartida”, objavljuje se i antrfile “Lažni dušebrižnici”. Reč je o izjavi Milete Gujaničića, predsednika sindikata “Nezavisnost” u U.S. Steel Srbija. U njoj se, između ostalog, kaže da je “u martu 2002. (...)Sartid bio u veoma teškoj situaciji. (...)Pitam se, zašto se tada, kada nam je bilo teško, niko od navodno zainteresovanih kupaca nije obratio zvanično sindikatu Sartida sa namerom da kupi i ulaže u Sartid”. Time se hoće reći da su radnici zadovoljni novim poslodavcem, i da, stoga, svako ko se pita za način privatizacije Sartida nije ništa do “lažni dušebrižnik”.

A onda, 4. juna 2004, Danas donosi urednički komentar u kome UBPOK-ovu akciju oko Sartida predstavlja kao puki predizborni marketing vlade. Naslov komentara je “Izbori u Sartidu”, a prva rečenica glasi: “ Desetak dana pred izbore dobili smo novu aferu - otvoren je dosije smederevskog Sartrida”. I ne samo da se UBPOK sumnjiči da je puko oruđe vlade, koja pred izbore skuplja političke poene. Takođe se i Konzorcijum optužuje da je Sartidu dao kredit “dok je zemlja bila pod sankcijama” i da pri tom “niko protiv njih (banaka iz Konzorcijuma – A. S) nije vodio postupak zbog toga što su poslovale sa zemljom pod sankcijama”. Dakle, Konzorcijum bi trebalo da bude zadovoljan što je prošao tako lako. Izgubio je “samo” 100 miliona dolara, a da je po uredništvu lista, trebalo bi verovatno da bude i kažnjen što je sa Srbijom uopšte poslovao za vreme sankcija (što je, naravno, neistina – videli smo da je Konzorcijum dao kredit Sartidu u trnutku kada su sankcije UN protiv Srbije bile skinute). Nasuprot tome, uvodnik izuzetno hvali nove vlasnike Sartida, koji su pokrenuli proizvodnju “u halama gde su se nekad gajile pečurke” i time od Sartida napravili “jednog od najvećih izvoznika”. U tom smislu se citira ekonomista Stojan Stamenković, koji je o budućnosti Ju Es Stila u Srbiji rekao da je “realno očekivati da u narednih pet godina izvoz gvožđa i čelika dostigne čak milijardu dolara”. Uopšte, po uvodniku lista, u Sartidu su “plate povećane i radnici su zadovoljni”. Ali, neko u vlasti izgleda da ne shvata pouku nakon “poništavanja privatizacije Jugoremedije, gde je posle privatizacije proizvodnja povećana, a sada su radnici u situaciji da po prvi put ostaju bez plate”. I zato uvodnik i citira sindikalnu parolu: “Dalje ruke od Sartida!”.

No, uredništvu lista verovatno da ovaj komentar nije bio dovoljan kako bi iskazao sve svoje negodovanje zbog diranja Ju Es Stila - te zenice oka srpske tranzicije. Stoga, 10. juna 2004. Danas objavljuje još jedan uvodnik na temu Sartida. Napisao ga je Dragan Vujadinović, a komentar nosi naslov “Kako se kalio Gvozden”. Vujadinović u ovom uvodniku brižljivo ponavlja sve negativne stereotipe o Sartidu – od duga od “1,7 milijardi dolara”, preko “Matkovića” i “pečuraka”, do “grobara srpske privrede” (što je po njemu Sartid – “od pamtiveka!”). Ali, Vujadinović čitaocima lista takođe objašnjava i da je “priča o tome da li je jeftino prodat Sartid Amerikancima koji su za njega dali `samo` 23 miliona dolara potpuno besmislena”. Da Sartid više vredi on bi po tu cenu bio i prodat, objašnjava onim sumnjičavim Vujadinović, sve opširno se pozivajući na izjave ekonomiste Stojana Stamenkovića (iz Danasa, 8. juni 2004) (72). Vujadinović se, posle toga, izruguje članovima Saveta za borbu protiv korupcije zbog njihove prerevnosne istrage, nazivajući ih “Šerlocima”. Zatim se ruga i učesnicima svojevremenog štrajka zaposlenih u Sartidu, nazivajući ih “radnicima-samoupravljačima”. Na kraju, i on mudro zaključuje da je afera Sartid zapravo samo stvar političke kampanje usmerene na “predsedničkog kandidata Demokratske stranke”. Ako čitaocu nije baš sasvim jasno kakve veze ima Boris Tadić sa istragom oko privatizacije Sartida, Vujadinović vickasto opisuje scenu u kojoj, na Tadićvio nastojanje da postane predsednik, stiže sledeći odgovor: “Malo morgen – reče eks DP (Doživotni Predsednik) i ispi na eks sa dvojicom Vojislava” (??? – A. S).

Konačno, treći slučaj u listu Danas sistematskog prećutkivanja neprijatnih dešavanja po U.S. Steel tiče se sukoba sindikata i poslovodstva u smederevskoj Železari, u proleće 2005. Naravno da je to i za uredništvo neprijatno, budući da ruši tvrdnju iz navedenog uredničkog komentara o tome kako su u Sartidu i radnici “zadovoljni”. U martu i aprilu 2005. godine, u Politici i Novostima možemo čitati nisku članaka o nezadovoljstvu Samostalnog sindikata u Sartidu. Tako Politika od 9. marta 2005. piše da je, na vanrednoj sednici Odbora Samostalnog sindikata u Ju Es Stilu, 7. marta, donesena odluka o najavi štrajka upozorenja “zbog nezakonitog i neetičkog ponašanja poslodavca”. “Ukazano je na nezakonito privremeno udaljavanje sa posla, nepostojanje odgovarajućih uslova rada, nepoštovanje propisa o radnom vremenu i odmoru zaposlenih, njihovo raspoređivanje na poslove za koje nemaju profesionalnu i stručnu kvalifikaciju i nepoštovanje pravilnika predviđenih postojećim kolektivnim ugovorom”, stoji u tom članku. Politika od 12. marta 2005. donosi vest o početku pregovora Samostalnog sindikata i poslovodstva smederevskog Ju Es Stila. Isti list, 15. marta, prepričava i saopštenje Samostalnog sindikata da su prihvaćeni svi njegovi zahtevi i da više nema razloga za štrajk upozorenja. O tome Politika piše i sutradan, 16. marta, još jednom navodeći razloge sukoba između radnika i poslodavaca (73).

Za sve to vreme, Danas ćuti (74). “Možda zato što uredništvo ne voli Samostalni sindikat, već preferira Nezavisnost?” – reći će neko. No, samo dvadesetak dana docnije imamo priliku da proverimo i ovu pretpostavku. Politika od 19. aprila 2005. prenosi delove saopštenja sindikata “Nezavisnost” pod naslovom “Dozlogrdilo”. “Od socijalnog dijaloga poslovodstva sa sindikatom nema ništa”, kaže se u tom saopštenju. Vlasnicima Železare zamera se nepoštovanje zakona o radu, kršenje pojedinačnog koletivnog ugovora i “neuvažavanja radničkih i ljudskih prava”. U znak protesta, “Nezavisnost” povlači svoje predstavnike iz svih odbora i komisija koje deluju u okviru ove kompanije. “Stanje u Ju Es Stilu Srbija je nepodnošljivo”, zaključuje, dakle, i sindikat Nezavisnost. O tome pišu i Večernje novosti , 21. aprila 2005, pod naslovom “Radnički osmeh samo za reklamu”. Isti list, 25. aprila 2005 (str. 10), pod naslovom “Da se kali i dostojanstvo”, prenosi iz sindikata Nezavisnost vest da je i sindikat čeličane u Pitsburgu dao punu podršku radničkom protestu u Smederevu. O tome, međutim, čitalac lista Danas neće naći ništa u svome dnevniku. Tek 30. aprila 2005, Danas o tome donosi prvi opširniji izveštaj pod naslovom “Železarci nasmejani samo na bilbordu”.

Ali, nakon toga, ova tema opet ponovo kao da više nije zanimljiva za Danas . To ne znači da se u Železari više ništa ne dešava, naprotiv. U Politici od 31. maja 2005. čitamo izveštaj o akciji “Za bolji život u fabrici” (aluzija na reklamnu kampanju Ju Es Stila “Za bolji život u Srbiji”). U okviru nje skupljeno je 2.470 potpisa radnika Železare na zahtev za pregovorima sa vlasnicima i na izjavu o spremnosti na štrajk. I u Večernjim novostima , od 7. maja 2005, pod naslovom “Nije im do američke zabave”, čitamo o tome kako je U.S. Steel Srbija upriličila “femili dej” za radenike Železare u izletištu Jugovo, i kako je sindikat “Nezavisnost” bojkotavao ovu američku verziju Đurđevdanskog uranka. Konačno, u Politici od 8. juna 2005. čitamo i o tome kako je sindikalna akcija uspela. Poslodavac je prihvatio većinu zahteva i “Nezavisnost” objavljuje da je ponovo uspostavljen dijalog sa poslovodstvom.

Zašto to nije zanimljiva tema za Danas? Zato što se sve to dešava uoči svečanog pokretanja “Visoke peći jedan” u Smederevu. A kako će čitaoci lista uživati u tom istorijskom trenutku, ako im u pameti još odzvanjaju sindikalne žalbe “Dozlogrdilo!” i “Nepodnošljivo!”? Ali zato, dok se ove i druge neprijatne teme izbegavaju ili amortizuju, na drugoj strani Danas donosi brojne i velike članke o direktorima Ju Es Stila za Srbiju i o neverovatnim poslovnim uspesima ove kompanije.

Tako, 7. aprila 2004. godine Danas objavljuje napis pod bombastičnim nazivom “US Steel izmirio sve obaveze Sartida”. Reč je o razgovoru sa Tomasom Feralom, ovdašnjim savetnikom za medije ove kompanije. Naslov je uredništvo dalo na osnovu sledeće Feralove rečenice: “Od novembra 2002. do kupovine Sartida, U.S. Steel je rukovodio ovim preduzećem tokom stečajnog postupka, ali i izmirio sve obaveze Sartida”. Kakve sad obveze, kada je U.S. Steel dobio Sartid oslobođenog svih dugova? (75) Dva dana docnije, 9. aprila 2004, Danas objavljuje razgovor sa još jednim američkim šefom iz Železare. Reč je o Tomasu Keliju, sa čijim razmišljanjima čitalac lista Danas može da se upozna u članku od tri stupca. A kakva je priroda tih razmišljanja, najbolje se može videti iz pitanja Keliju o tome da li će biti otpuštanja radnika nakon tri godine. Keli odgovora: “Slična situacija dogodila se u Košicama, gde ipak nije došlo do otpuštanja radnika jer su se u međuvremenu kapaciteti razvili”. Ovo je, naravno, čista laž. U Košicama zabrana otpuštanja radnika ističe tek 2010. godine, tako da Košice teško da mogu biti primer milosrđa Ju Es Stila prema prekobrojnim radnicima.

Sličan članak Danas objavljuje i 25. juna 2004, pod naslovom “Od gubitaša do najvećeg srpskog izvoznika”. Ovaj veliki članak (na četiri stupca) predstavlja razgovor sa već pominjanim Džonom Gudišem, izvršnim potpredsednikom Ju Es Stila (sa njegovom ogromnom slikom). I on sadrži sve moguće negativne stereotipe o Sartidu, kao i beskrajno slavljenje Ju Es Stila i njegovih poslovnih uspeha. Drugi direktor, Tomas Keli, opet je prisutan u listu Danas 3. septembra 2004. godine. Pod naslovom “Smederevska železara još nije profitabilna” list opširno citira Kelijevo pismo radnicima koji su se usudili da traže veće plate. Ali, to je poslednji put da se Keli pojavljuje kao glavni junak neke vesti. Danas, od 18. februara 2005. (str. 11), objavljuje da je “Majkl Fedorenko zamenio Tomasa Kelija”, na mestu direktora Ju Es Stila Srbija (sve sa slikom novog direktora). I onda, naravno, sledi i veliki intervju sa novim direktorom - sa tri fotografije Fedorenka! (Danas, 10. mart 2005, str. 11).

O naravi ovog članka najbolje svedoči novinarsko pitanje: “Vaše investicije su Sartid, koji je bio pred stečajem, podigle na noge. Šta je to novo u poslovanju što ste doneli sa američkog tla i ugradili u rad smederevske železare”. Tu je i Fedorenkov odgovor: “Prvo i osnovno je zaštita na radu, a pod tim se podrazumeva da nam je prvom mestu zdravlje i dobrobit svih naših radnika. (...)Drugi važan postulat je zaštita životne sredine. Pre svega poštujemo sve vaše propise koji se tiču zaštite životne sredine. (...)Treća važna stavka našeg biznisa je kvalitet. U.S. Steel je prepoznatljiv širom sveta po kvalitetu svojih proizvoda”. Naravno, čitaoca lista Danas toliko će raznežiti kada pročita da su tri osnovne stvari za U.S. Steel “zaštita na radu”, “zaštita životne sredine” (76) i “kvalitet proizvoda” (a ne profit, kako bi rekli zlobnici), da ga onda i ne treba uznemiravati postavljanjem pitanja Fedorenku o načinu privatizacije, sindikalnom nezadovoljstvu ili o raskoraku korporacijske propagande i stvarnosti.

Ali, ovaj intervju sa Fedorenkom očigledno da nije bio dovoljan. Stoga, tri meseca docnije, 13. juna 2005. (str. 19), Danas preko cele strane objavljuje još jedan intervju sa Fedorenkom! Naravno, bliži se otvaranje Visoke peći jedan. Danas je već, 2. juna 2005, objavio gromoglasnu najavu pod naslovom “U.S. Steel Serbia pokreće visoku peć”. Ali, čitaoce i dalje treba uvoditi u taj veliki događaj (77) i zato evo još jednog razgovora sa novim generalnim direktorom Ju Es Stila Srbije. Nema potrebe da trošimo reči opisujući prirodu intervjua sa Fedorenkom. Uostalom, zašto bi gospodinu Fedorenku iko postaljao uznemivajuća pitanja u predvečerje velikog slavlja? Ali, dva dana pošto je slavlje prošlo, Danas nastavlja da utvrđuje stečeno znanje svojih čitalaca uredničkim komentarom “Pečurke u peći” (24. jun 2005). Komentar izlazi na istoj stranici lista na kojoj se i Džon Surmi, glavni izvršni direktor Ju Es Stila, proglašava “ličnošću dana”! Sam pak urednički komentar otpočinje sa pitanjem: “Da li je otvaranje visoke peći broj 1 u smederevskoj železari baš bilo vredno trke premijera Koštunice i predsednika Tadića oko toga ko će od njih dvojice pritisnuti dugme i pustiti peć u pogon i pronađenog kohabiotacionog kompromisa da “čarobno dugme” - pritisnu obojica istovremeno?” I odmah se odgovara:

“Po svemu sudeći jeste. (...)U.S. Steel Srbija postao je sa izvozom vrednim 400 miliona dolara najveći izvoznik u Srbiji. Postignuta je rekordna proizvodnja od 1,1 milion tona, a obnovljena i prekjuče, posle gotovo dve decenije stajanja, ponovo puštena u pogon visoka peć broj 1 omogućiće da se ta proizvodnja udvostruči. Rezultat takve udvostručene proizvodnje biće izvoz koji će verovatno preći milijardu dolara. A to je zaista suma kojoj niko nije mogao da se nada”.

Međutim, uredništvo lista Danas se boji da će poneki čitalac, sa malo dužim sećanjem, da se zapita: “Ali zaboga, šta bi sa onom sumnjivom privatizacijom i sa višenedeljnim štrajkom potrebnim da bi se dobio onaj jedan dolar na sat?”. Zato se ovaj redakcijski komentar i završava sjajnim primerom novinarske odbrane jedne kompanije:

“Tačno je da je (U.S. Steel – A. S) za Sartrid platio relativno nisku cenu od dvadesetak miliona dolara, a na način prodaje imao je zamerke i Savet za borbu protiv korupcije. Efekti koji su postignuti pokazuju da se ta niska cena isplatila. Nije reč samo o izvozu, nego o činjenici da oko 8.000 radnika ima posao i platu koja nije velika, ali od koje ipak može da se živi”.

Eto, to je to. A kada tako kaže list koji naginje “modernoj, evropskoj socijaldemokratiji”, onda više niko u Srbiji nema šta da prigovori Ju Es Stilu. Zlobnici bi, možda, na sve ovo rekli da je to isto kao kada se neka sirota devojka uda za dobrostojećeg muškarca, pa ovaj krene da je svakodnevno tuče. A svi sa strane, umesto da osude nasilnika, počnu da teše siroticu rečima: “Ćuti i trpi, jer ipak imaš hleb i krov nad glavom”. Ti isti zlobnici bi iz ovog poređenja zaključili da to što nevoljnica nema gde da ode, ne može biti opravdanje za svakodnevne batine koje dobija. Činjenicva da je Sartid pravio gubitke ne može biti opravdanje da se on plati deset puta manje od onoga što vredi. Činjenica da u Srbiji ima mnogo nezaposlenih ne može biti opravdanje da se radnici plaćaju trideset centi na sat. I da je potreban višenedeljni štrajk, a onda i dvomesečni pregovori, da bi se radnička nadnica povećala na “čitavih” dolar na sat. Ali, to su sve primedbe zlobnika koji traže dlaku u jajetu i poturaju klipove u točkove srpske tranzicije.

Dok se u dnevniku Danas , kada je reč o Ju Es Stilu, jasno vidi da je reč o čitavoj uređivačkoj politici, dotle je u nedeljniku Vreme briga o Ju Es Stilu prepuštena prvenstveno njegovom novinaru Miši Brkiću. Verovatno se računa da je Brkić dovoljno upoznat sa materijom, jer je još osamdesetih godina kritički pisao o smederevskoj Železari ( Večernje novosti , 20. novembar 1986), a i da je, sa druge strane, kao sadašnji dopisnik Glasa Amerike iz Beograda, dovoljno blizak novim vlasnicima ovog metalurškog koncerna. I zbilja, Brkić se u Vremenu , sa svojim osobenim viđenjem prilika u Železari, javlja svaki put kada se U.S. Steel nađe pod kritičkom lupom nezavisne srpske javnosti (78).

Tako, tokom velikog štrajka u Železari, Vreme , od 16. oktobra 2003. (br. 667) donosi Brkićev članak “ Kako se kalio `Knjaz` ”. U njemu se, najpre, za štrajkače kaže da predstavnjaju “jad i čemer ekonomske pameti prosečne srpske `radničke klase`” i da ih čine “obožavaoci lika i dela čuvenog socijaliste Dušana Matkovića”. Brkić zatim sa odobravanjem navodi Tomasa Kelija, koji drskim radnicima poručuje “da će imati veće plate jedino ako budu više radili”. Ne treba, po Brkiću, padati ni na činjenicu da je u štrajku i sindikat “Nezavisnost”, koji niko ne može da se veže za Miloševićev režim. Treba samo, po Brkiću, videti “s koliko inferiornog primitivizma i provincijalne arogancije nastupaju predstavnici sindikalnih centrala u tako važnom poslu kao što je nova vrsta zastupanja interesa radnika u dijalogu s poslodavcima”, pa da takve iluzije sasvim nestanu. Brkić dalje upozorava da je “sukob sindikata i američkog kapitala u Železari idealna prilika za sve vrste populista”, pa zato s velikim odobravanjem navodi i poruku Džona Gudiša sindikalnim prvacima u Smederevu da su “nevaspitani i arogantni”. “Ko nije shvatio poruku a pravi strategiju da pobedi američki kapital, morao bi bar da pročita nešto literature o ishodima pregovora američkih poslodavaca i sindikata u poslednjih pedeset godina”, podučava, na kraju svog članka, smederevske radnike Miša Brkić. Ne znam kakvi su bili ishodi pregovora američkih poslodavaca i sindikata u poslednjih pedeset godina. Ali, srpski radnici su, ipak, i verovatno na užas Miše Brkća, nekako dobili svoj dolar po satu.

Drugi krizni trenutak za U.S. Steel, kao što smo videli, bio je kraj maja i početak juna 2004. Inspektori UBPOK-a već tri nedelje češljali su smederevsko sedište Ju Es Stila, a 1. juna su privedeni i glavni akteri “afere Sartid”. Upravo tada, Miša Brkić objavljuje u Vremenu (3. jun 2004) veliki članak “Kako se kalio kapitalizam”. Ne, to nije izveštaj o ovim privođenjima. Ne to nije prenošenje Izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije. To je reportaža sa Brkićevog puta u Košice. Putovanjem u Košice, Brkić nastavlja tradiciju srpskih novinara da iz tamošnje čeličane donose najlepše utiske (79). Brkić, takođe, nastavlja i tradiciju zanemarivanja pravila koje jasno kaže: “Ukoliko izvor informacija snosi troškove putovanja i smeštaja novinara, novinar je dužan da o tome na adekvatan način izvesti javnost ( “Novinarski kodeks”, NUNS, str. 11). A o tome kako Brkić prikazuje stanje u čeličani najbolje govori početak članka. Tu se kaže da glavni problem radnika u Košicama, nakon četiri godine vlasništva Ju Es Stila, više nije visina nadnice. Njihov glavni problem sada je nedostatak mesta na fabričkom parkiralištu za sva nova vozila koja su u međuvremenu kupili. Brkić je imao prilike i da porazgovara sa Kristoferom Navetom, direktorom Ju Es Stila za Evropu (tj. za Košice i Smederevo). Navet je sve u vezi Košica lepo objasnio. Ali, nekako se nije setio, a i Brkić nije našao za shodno da ga priupita – pošto je, ono, U.S. Steel platio Košice? Verovatno da Nevet i Brkić nisu želeli da uznemiravaju srpske čitaoce podatkom da su Košice kupljene za 60 miliona dolara, zajedno sa obavezom da U.S. Steel vrati dugove od 325 miliona dolara (što čini ukupno 385 miliona dolara). Verovatno nisu želeli da uznemiravaju srpske čitaoce pomišlju da je smederevska Železara, plaćena svega 23 miliona dolara, što je čini najjeftinije prodatom čeličanom u Istočnoj Evropi!

Konačno, u proleće 2005. godine, sindikalni protesti opet potresaju smederevsku Železaru. I upravo tada, Miša Brkić u Vremenu (10. mart 2005) objavljuje veliki intervju (str. 30-31) sa Tomasom Kelijem, odlazećim direktorom Ju Es Stila za Srbiju. Keli će, naravno, još jednom naglasiti kakav je bio Sartid pre nego što se U.S. Steel žrtvovao da ga preuzme: “Svi smo već zaboravili, pa ću podstetiti, da je Sartid trebalo da prestane da postoji u decembru 2002. godine da se nije pojavio U.S. Steel. Da se to dogodilo, preko 10.000 ljudi izgubilo bi posao” (str. 30). Ovo potsećanje je baš neophodno, budući da poneki čitalac zna da je U.S. Steel već u martu 2002. godine preuzeo upravu nad Sartidom i da baš niko i nikada nije pominjao “prestanak postojanja” Sartida i izbacivanje na ulicu “preko 10.000 ljudi”. Sa druge strane, Keli će mnogo toga pohvalno reći o sadašnjem poslovanju Ju Es Stila, i njegovim čudesnim upesima. Hvaliće i smederevske radnike i ovdašnje stručnjake, i, uopšte, sve Srbe i celu Srbiju. Samo na jedno će se Keli požaliti, a Brkić odmah pohitati da to izvuče u antrfile: “U Smederevu još postoje ljudi koji u svojim stanovima imaju crni lim, takozvani šit, i prodaju ga onome kome zatreba tabla lima. Pošto dolazim iz tržišne ekonomije, znam da se mora kontrolisati ko sve prodaje čelik, jer ako svi prodaju čelik, nikada nećete moći da dobijete adekvatnu cenu” (str. 30). Eto, čak i tako moćna kompanija kakva je U.S. Steel strada od nelojalne konkurencije drskih Smederevaca “koji u svojim stanovima imaju crni lim i prodaju ga onome kome zatreba tabla”. Kakve li strahote! Brzo, neka se umeša zakon, brzo neka policija pretrese smederevske stanove i pohvata te drznike! A ako srpska policija slučajno ne bude dovoljna za uvođenje reda, Keli i Brkić će svakako rado pripomoći svojim uticajem i omogućiti da u Smederevo dođu NATO jedinice. Jer, tako važna misija kao što je uklanjanje konkurencije Ju Es Stilu, konkurencije koju predstavljaju ti drski žitelji Smedereva, jednostavno mora biti izvršena!

Eto, tako misionarski deo anti-liberalnog kartela obavlja svoju funkciju. Sartid i Železara gledaju se isključivo očima njihovih novih vlasnika. Argumenti koji se u vezi Sartida iznose isključivo su oni koji idu u prilog Ju Es Stilu, nikako ne i državi Srbiji ili ovdašnjem stanovništvu. Tako i srpski misionari, reformatori ili biznismeni pokazuju da su samo deo “nove globalne elite”, u koje, po Lašu (1996: 10), spadaju “ne samo korporacijski menadžeri, već i sve profesije koje proizvode i manipulišu informacijama”. Ta nova elita je i u Srbiji, kao i drugde u svetu, na strani ne sopstvenog društva, već globalnih ekonomskih i političkih sila. “Nove elite su kod kuće samo u tranzitu, na putu za neku konferenciju na visokom nivou, na grandiozno otvaranje novog predstavništva, na internacionalni filmski festival ili u neotkriveno letovalište” (Laš, 1996: 11). Laš to naziva “pobunom elita” protiv odgovornosti prema sopstvenom društvu, pobunom protiv svake obaveze prema nacionalnoj državi (48-9). Gledajući delovanje misionarske inteligencije u Srbiji i, uopšte, celog antiliberalnog kartela u slučaju Sartid, sve što se može zaključiti jeste to da je Lašova “pobuna elita” u Srbiji u potpunosti uspela.

Fusnote:

50. Tomas Ašer, predsednik korporacije U.S. Steel iz Pitsburga, Džon Surma, potpredsednik i finansijski direktor i Džon Gudiš, predsednik Ju Es Stila za Evropu.

51. Zahtevali su od Ju Es Stila veće plate nego što je 0,30 dolara po satu; vidi o tome opširnije nešto niže.

52. Ovu do tada nepoznatu pojedinost iz Tadićeve posete, otkrio je Tomas Feral, ovdašnji savetnik za medije Ju Es Stila, u razgovoru za Nedeljni telegraf (11. avgust 2004).

53. Visoka peć jedan ugašena je 1987. godine, kako bi bila modernizovana. Do 1992. godine završeno je 95% posla. Međutim, nedostajalo je još malo novca da bi bila puštena u rad. Ali, zbog sankcija iz 1992, taj novac nije obezbeđen. Po izjavi Tomasa Ferala, peć je ipak do 1997. godine bila sasvim obnovljena, “ali iz nepoznatih razloga nije nikada puštena u rad” ( Novosti , 27. februar 2005, str. 7).

54. Rečeno je da je ponovno pokretanje visoke peći deo projekta vrednog 27,4 miliona evra . To će podići proizvodnju železare u Smederevu na 2,2 miliona tona godišnje. To je 140 odsto veća proizvodnj a od one koj u je Amerikance do č ekala. U.S. Steel je, takođe je rečeno, dosada uložio 107,6 miliona evra u svoje srpske pogone, od ukupno 124,2 miliona evra koliko se kompanija obavezala prilikom pupovine Sartida.

55. Predsednik Tadić je rekao: “U.S. Steel je dobar primer kako treba da se ide napred. Prisustvo ovako dobre kompanije u Srbiji signal je i drugim kompanijama da treba da ulažu u Srbiju”. Predsednik Vlade Vojislav Koštunica izjavio je: “ Čelik proizveden u Smederevu nije samo proizvod, već i simbol snažnih američko-srpskih veza. U.S. Steel je pokazao da u Srbiju vredi ulagati i da su rezultati koje je ova kompanija ostvarila najbolji primer velikim korporcijama da je Srbija zemlja sa dobrim poslovnim ambijentom”. Sa Koštunicom se složio i američki ambasador Majkl Polt. “Poslovanje Ju Es Stila u Srbiji od značaja je za sveukupne odnose SAD i Srbije. Priča o Ju Es Stilu je priča o najvećim američkim vrednostima poput korporativnog upravljanja, vrednog i efikasnog rada koje ova kompanija pokušava da impalementira ovde” (svi navodi su iz lista Danas , 23. juni 2005).

56. Štrajk je otpočeo 14. oktobra 2003. Zahtevi štrajkača bili su da cena rada bude 55 dinara bruto po satu (uprava je nudila 33 dinara ili 0,55 dolara; do tada je cena bila 26 dinara ili manje od 0,30 dolara), da se reši status 450 zaposlenih u četiri Sartidova društva koja U.S. Steel nije kupio, da se dogovore sporne tačke pojedinačnog kolektivnog ugovora i da generalni direktor Tomas Keli ode sa čela firme. Štrajk je trajao do 20 novembra, dakle 37 dana. Postignuta je nadnica od 47 dinara, 450 radnika iz starog Sartida uključeni us u kompaniju, ali je Keli ostao direktor i nije usvojen zahtev da se kolektivnim ugovorom poslodavac obaveže da isplaćuje zarde koje će pratiti rast cena na malo.

57. U nekim američkim čeličanama i do 25 dolara ( http://www.workers.org/ww/2003/yugo1113.php ).

58. To je, međutim, još uvek manje od vrednosti izvoza nekadašnjeg Metalurškog kombinata Smederevo. Kombinat je do 1992. godine izvozio robu u vrednosti od najmnje 500 miliona dolara godišnje, a vrednost proizvodnje je bila oko milijardu dolara ( Borba , 6. septembar 2004).

59. To se vidi iz jednog pisma Tomasa Kelija, u kome se tvrdi da U.S. Steel u Srbiji “još nije profitabilan” ( Danas , 3. septembar 2004). Takođe je i Kristofer Navet, direktor Ju Es Stila za Evropu, izjavio da “železara u Smederevu još nema profit” ( Vreme , 3. juni 2004, str. 54). I Tomas Feral, u razgovoru za Nedeljni telegraf (11. avgust 2004) tvrdi: “Da bismo ostvarili profit, godišnje moramo da proizvedemo 2,2 miliona tona čelika”.

60. Radnici su, poneseni brojkama o povećanju proizvodnje za 40% u odnosu na 2003, početkom septembra 2004, počeli tražiti veće plate. Stoga im je Keli i napisao gore pomenuto pismo, u kome je tvrdio da kompanija nema profit. “Kada se postigne profitabilnost svi radnici će učestvovati u deljenju profita”, napisao je tada Keli. Međutim, tadašnja Kelijeva tvrdnja o neprofitabilnosti Železare bila je, sudeći po onome što će sam Keli ubrzo izjaviti, poprilična neistina. Na novinarsko pitanje, postavljeno u razgovoru za Vreme (10. mart 2005) “znači li to (podela profita radnicima, kojom se Keli tada pohvalio – A. S) da je Kompanija već posle godinu dana počela da ostvaruje profit?”, Keli je odgovorio: “Čak i pre isteka godine. Imajte na umu da smo mi ovde većim delom 2002. godine i naš rad i kapital koji smo uložili bio je veoma značajan” (str. 31). I zbilja, iako je još u septembru 2004. tvrdio da Železara radi bez profita, Keli se već u martu 2005. pohvalio da je do tada svaki radnik Železare dobio po 2.600 dinara (ili oko 50 dolara), kao obećanu podelu od 6% neto profita ( Vreme , 10. mart 2005). Keli ne kaže koliko je radnika dobilo ovaj dodatak, ali ako ih su dobili svi radnici Ju Es Stila Srbije to je ukupno oko 400 hiljada dolara. Iz toga bi se dalo zaključiti da je prijavljeni neto profit Ju Es Stila u Srbiji, tokom 2004, mogao biti oko 7 miliona dolara. To je možda i deset puta manje od stvarnog profita Ju Es Stila u Srbiji. (Na pitanje o tome koliko iznosi profit kompanije, pisac ovog rada takođe nije dobio nikakav odgovor). Ovo se posredno može zaključiti iz sledećih činjenica. Recimo, na početku velikog štrajka, u jesen 2003. godine, sindikati u Železari su tvrdili da je U.S. Steel, do septembra 2003, prodao 120.000 tona lima i samo zaradom od te prodaje potpuno otplatio ceo Sartid ( Novosti , 3. oktobar 2003). Tokom samog štrajka se, takođe, tvrdilo da Kompanija ima gubitak od 700 hiljada dolara dnevno ( Danas , 31. otkobar 2003, str. 7). Na osnovu toga se u Svedoku ( 14. decembar 2004) cenilo da samo mesečni neto profit Ju Es Stila može da iznosi i do 5,5 miliona dolara. Takođe, u Politici od 10. februara 2004, U.S. Steel objavljuje plaćeni oglas u kojem se poriču izvesne tvrdnje Nacionala . Sa jedne strane, u oglasu se potvrđuje da je cela kompanija u četvrtom kvartalu 2003. godine ostvarila prihod od 2,7 milijardi dolara. Ali, sa druge strane, da bi se porekla Nacionalova tvrdnja “da je veći deo tog iznosa rezultat kupovine Sartida”, u oglasu se objašnjava da je svega 2% od tog iznosa “od poslovanja u Srbiji”. Iz toga se može izračunati da je ukupni prihod iz Srbije Ju Es Stila, u četvrtom kvartalu 2003. godine, bio 54 miliona dolara. Na godišnjem nivou to daje neverovatnih 216 miliona dolara. Verovatno da su sve ove posredne računice nedovoljno precizne. Ali , ono što se iz njih sa izvesnoću da zaključiti jeste da se godišnji prihod Ju Es Stila od Sartida ipak ne meri milionima, već desetinama miliona dolara.

61. U.S. Steel je, prema sopstvenim brojkama, uložio 2004. godine 34 miliona dolara ( Danas , 10. mart 2005, str. 11). Da je veći deo toga zapravo profit samog Ju Es Stila ostvaren u Srbiji tvrdi se i u listu Svedok , od 14. decembra 2004.

62. Tako je, naime, glasio naslov jednog od tipičnih propagandnih članaka, objavljen u listu Danas , 10-11. septembra 2005, str. 9). Ali, takvih naslova ima još: “Ju-es stil vodeći izvoznik” ( Politika , 5. novembar 2004) i “Od gubitaša do najvećeg srpskog izvoznika” ( Danas , 25. jun 2004 ). Ovo je, takođe, i često mesto u nastupima kompanijinih predstavnika. Tako se, recimo, Tomas Keli u Pregledu (29. novembar 2004), pohvalio da je U.S. Steel “od preduzeća pod tečajem uspela da stvori najvećeg izvoznika u Srbiji”.

63. Tomas Keli u intervjuu Novosti , 5. jul 2004, str. 7; takođe i Kristofer Naveta, direktor USS za Evropu: “Ako U.S. Steel uspe u Smederevu, uspeće i Srbija” ( Vreme , 3. jun 2004, str. 54).

64. U njemu se upozorava da je time bar 13 nemačkih banaka i preduzeća ozbiljno oštećeno (između ostalih, pokrajinska banka Severne Rajne – Vestfalije W est LB, kao i veliki nemački metalski koncerni Klekner i SMS).

65. U tom pismu se veli da je Vlada Srbije 1997. i 1999. pismeno potvrdila da jamči za dugove Sartida. Nakon promene vlasti, Konzorcijumu je stiglo i pismo koje je potpisao lično Zoran Đinđić (od 15. maja 2001). U njemu stoji da se “osiguravaju dugovi Republike Srbije prema konzorcijumu banaka” ( Nedeljni telegraf , 5. novembar 2003). Đinđić, takođe, obećava i da će Vlada da “spreči sve što bi moglo da ugrozi interese Sartida i međunarodnog konzorcijuma banaka” ( NIN , 19. juni 2003, str. 27).

66. “Unosni poslovi, upozorio je ambasador, odlaze iz političkih razloga – Amerikancima”. U članku se kao primer navodi kupovina Železare za “tričavih 23 miliona dolara”, i citira izjava predsednika Vestlandes banke, da poverioci iz Konzorcijuma ne samo da nisu digli ruke od svega, nego je njihov cilj da ponište spornu transkaciju koja nema “nikakve veze sa međunarodnim pravom”.

67. Tako Svedok (14. decembar 2004) prenosi tvrdnje da je vlada Vojislava Koštunice morala da nezvanično prizna dug italijanskom koncernu čelika Duferko od 118 miliona dolara, koji se odnosi na Sartid. Takođe se u Glasu javnosti (18. maj 2005) tvrdi da je Koštunica nedavno razgovarao sa evropskim poveriocima o dugu Sartida.

68. Kampanju za U.S. Steel Srbija radi Dragan Sakan i njegov Nju moment . Sakan i njegova agencija se računaju u najskuplje i najbolje srpske marketnnške kompanije.

69. Mere su obuhvatale, najpre, suspenziju pomo ći Srbiji z a 2005. godinu. To je značilo da će vlada Sjedinjenih Država zadržati 10 miliona dolara koje je trebalo da dobije vlada Srbije kao pomoć za 2005. godinu. Isto je učinjeno i 2003. i 2004, kada je zadržano ukupno 29 miliona dolara. Druga mera je bila povlačenje američkih savetnika za tehnička pitanja iz odgovarajućih srpskih ministarstava. Treća mera se ticala zaustavljanja davanja dozvole 'Jatu' da leti direktno za SAD. Ali, Polt je odmah objavio i sve posledične kazne koje idu uz ove mere: “Smanjenje pomoći uticaće i na podršku poreskoj reformi, pristup Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji, na politiku ekonomske reforme, koja je trebalo da privuče više stranih investitora. (...)Na žalost, sve to može imati negativan uticaj na poverenje međunarodnih investitora” . Ambasador SAD je, međutim, rekao i da “odluka o zamrzavanju pomoći SAD vrlo brzo može biti promenjena ako Vlada Srbije potpuno i bezuslovno ispuni svoje obaveze” (B92). Potpuno i bezuslovno - fully and unconditionally – to je formula koja izgleda jedino da priliči odnosima Srbije i Carstva.

70. Sjedinjene Države posebnu pažnju posvećuju “ izgradnji demokratije u lokalnim zajednicama u Srbiji”. Za to služi projekat koji se od obaranja Miloševića izvodi u Srbiji: “Revitalizacija zajednice kroz demokratsku akciju” ( Communit y Revitalization through Democratic Action Project ). Govoreći u Američkoj privrednoj komori Srbije i Crne Gore (American Chamber of Commerce of Serbia and Montenegro) o ovim i drugim oblicima pomoći, 20 oktobra 2004, Polt nije propustio ni da još jednom zapreti nedovoljno poslušnoj vladi da će joj oterati strane investitpore: “Najvažnija stvar za investitora je da li će njegov partner ispuniti svoje obaveze – na svim poljima. Otvoreno govoreći, za Srbiju postoji izvesna sumnja. Zbog toga su potencijalni investitori nervozni i oklevaju” ( www. belgrade.usembassy.gov).

71. Kao primeri dobrog i iscrpnog pisanja mogu da posluže: veliki analitički tekst o slučaju Sartid ( Danas , 12. avgust 2002, cela strana), veliki i pošten članak o štrajku u Sartidu ( Danas , 31. oktobar 2003, počinje na prvoj strani, a završava na 3), takođe i članak o kraju štrajka, čiji je naziv “Srpski mentalitet protiv američkih ciljeva” ( Danas , 20. novembar 2003, počinje na prvoj, završava na 4), kao i još jedan analitički članak o dešavanjima u Sartidu ( Danas , 28. novembar 2003, počinje na str. 1 i nastavlja se na str. 6).

72. Šta Stojan Stamenković, omiljeni ekonomski analitičar lista Danas (i, slučajno, uposlenik Ekonomskog instituta), misli o Sartidu najbolje se videlo na konferenciji za štampu održanoj osam dana nakon Vujadinovićevog komentara. O toj konferenciji je u listu Danas (19. juni 2004), izvešetno pod naslovom “Afera oko Sartida loš signal” (u daljem tekstu nalaze se i citati iz Glasa javnosti , 19. juni 2004). Stamenković je javnosti objasnio da su “Srbiji potrebne privatizacije kao što je učinjeno sa smederevskim `Sartidom`. To preduzeće je bilo pred otpisom u staro gvožđe, (...)a sada je značajni izvoznik”, rekao je Stamenković. Po njemu, “država je napravila dobru investiciju kada je, praktično, preuzela obavezu da vrati dug konzorcijumu stranih banaka od 100 miliona dolara”, dodajući da “povodom toga ne bi trebalo dizati nikakvu aferu”. I on je potvrdio da je istraga oko Sartida samo deo političke kampanje i upozorio da je “ovo što se sada događa sa privatizacijom loša opomena investitorima i dovešće ih u dilemu da li treba da ostanu na ovom tržištu i izmiruju svoje obaveze”. Sve to će, po njemu, u narednom periodu “loše uticati na rast industrijske proizvodnje”! I Stamenković je oštro napao Savet za borbu protiv korpucije, objašnjavajući odakle njihov poriv da čeprkaju oko Sartida: “Članovi Saveta za borbu protiv korupcije imaju dobre plate i moraju to da opravdaju pronalaženjem afera”!

73. Radnici su, recimo, novčano kažnjavani u svakoj prilici, i kada jesu i kada nisu krivi; kažnjavani su čak i kada bi zakasnili samo zato što je, zbog zaleđenog puta zimi, “Lastin” autobus, koji prevozi radnike do Železare, stigao pet minuta kasnije pred kapiju Železare.

74. Koliko se može utvrditi pregledom Politikine dokumentacije i internet izdanja lista Danas .

75. Takođe se u članku bez iakakve zadrške objavljuje i puko ideološko samohvalisanje Tomas Kelija, generalnog direktora: “Naša poslovna etika zahteva od zaposlenih da prate najviše standarde integriteta u svakodnevnim aktivnostima i u kontaktu sa kupcima i snabdevačima. (...)Rad ove kompanije posvećen je ideji da se celokupno poslovanje u U . S . Steel obavlja transparentno i direktno. Bilo koji drugi način za nas je neprihvatljiv”, zaključuje skromno Tomas Keli, a novinar na to nema ništa niti da upita, niti da prokomentariše.

76. Kako U.S. Steel poštuje srpske propise o zaštiti životne sredine opisano je opširnije u završnom delu ovog ogleda.

77. Pogotovo što su sindikalni protesti tek što su se završili. Ups! Pa čitaoci lista Danas ne znaju mnogo o tome. Ali, nije važno, neko od njih možda čita i druge novine, zato je bolje “dati im celovitu i istinitu informaciju”.

78. Gotovo da se može pomisliti kako je Brkić zadužen za ono što marketinški magovi danas nazivaju “kriznim pi-arom ” Ju Es Stila?!

79. Tako, recimo, Blic od 15. aprila 2002, preko cele strane donosi izveštaj novinara Branislava Krivokapića, o njegovom boravku u Košicama. Iz članka se vidi da je Krivokapić pratio delegaciju direktora i sindikata Sartida, koju je U.S. Steel odveo u jednu vrstu propagandne posete čeličani u Košicama. Naravno da su i Sartidovi direktori i sindikalisti bili impresionirani, kao što je bio impresioniran i novinar Krivokapić.

 

 

 
 
Copyright by NSPM