Slobodan Aćimović

KLJUČNI GENERATORI NELIKVIDNOSTI SRPSKE PRIVREDE 

Uvod

Kada danas upitate privrednike da vam navedu pet najvećih problema koji trenutno tište srpska preduzeće, 95% njih staviće na prvo ili drugo mesto stepen nenaplaćenih potraživanja od svojih kupaca, odnosno probleme sa održavanjem tekuće likvidnosti. Da li to znači da svako svakom duguje, odnosno da niko nikom ne plaća, tj. da se vrtimo u začaranom krugu ili je, pak, neko na teren ubacio «bananu nelikvidnosti» na kojoj se sada „kliza“ dobar deo male i srednje privrede?  

Osnovna intencija ovog članka je da ukaže da trenutno u srpskoj privredi postoji veliki stepen nelikvidnosti koji preti da uruši veliki broj privrednih subjekata i da postoje tri ključne grupe generatora koji indukuju probleme sa likvidnošću kod većine malih i srednjih preduzeća. Ovu (hipo)tezu ćemo pokušati da odbranimo kvalitativnim tehnikama (zato u tekstu neće biti strogih, za većinu čitalaca nerazumljivih kvantitativnih analiza), pre svega na bazi casy study metode (analize poslovnog slučaja neke firme – u ovom slučaju skupa preduzeća male i srednje privrede) i sumiranjem rezultata svakodnevnih intervjua sa relevantnim srpskim privrednicima, posebno vlasnicima i direktorima malih i srednjih preduzeća u Srbiji.

Lanac nelikvidnosti i najjača karika u lancu

Privredna situacija je danas takva da su «mesta bola» za najveći deo privrede različita. Ipak, generalno se može reći da su poslovna klima i buduće percepcije privrednika za dešavanja na domaćem tržištu bolji na makro nego na mikro planu. To znači da je država u ovom trenutku «bolje (finansijski) stojeća dama», dok se mnogobrojna preduzeća, posebno grupacija srednjih i malih preduzeća, kao privredni subjekti za čiji razvoj smo se sa punim opravdanjem zalagali prethodnih pet godina, nalazi u procesu preživljavanja i sa velikim obimom potraživanja, s jedne strane, i pod teretom nagomilanih obaveza, s druge strane.

Teorija kaže da likvidnost predstavlja platežnu sposobnost preduzeća da se preuzete novčane obaveze izvrše u određenom roku. Likvidnost je, dakle, mera sposobnosti tekućeg plaćanja, dok je njoj srodna solventnost plaćanje svih dugova prema dospeću. Plan likvidnosti svaka firma treba da pravi na mesečnom nivou (u ovim „našim“ uslovima poželjno je čak i nedeljno) i njegova osnova je projekcija priliva i odlivima u određenom vremenskom intervalu. Pozitivan plan likvidnosti, odnosno višak priliva u odnosu na odlive (npr. na mesečnom nivou),   znači da je preduzeće sposobno da izvršava svoje obaveze.

Drugim rečima, svako preduzeće ima potraživanja od svojih kupaca i obaveze prema svojim dobavljačima, zaposlenima i prema državi. Normalno poslovanje znači da se svaka obaveza mora plaćati na vreme, ali i da se potraživanja od kupaca (obaveze nekih drugih) moraju realizovati (naplatiti) u skladu sa očekivanom dinamikom. Ako na strani naplate potraživanja od svojih kupaca imate probleme (velika ili mala kašnjenja u naplati, nenaplaćena potraživanja, sudski procesi itd.)   i kako se, po pravilu, taj problem vremenom samo povećava, onda se zakonito urušava vaš plan likvidnosti, jer kad neko nije u mogućnosti da vama plati vaša potraživanja, onda ni vi više niste u mogućnosti da platite svoje obaveze. Na taj način se formira lanac nelikvidnosti u nekoj privrednoj grani, u kome postoje slabe i jake „karike“.

Ovaj scenario nadalje znači da vaša firma ne plaća ili svoje radnike ili svoje dobavljače, ili ni jedne ni druge. Ali, postoji izuzetak! Naime, vaša firma Državi sve redovno izmiruje jer su dugovanja prema njoj, iz brojnih razloga, veoma opasna. Pošto dugoročno stanje nelikvidnosti firmu neminovno tera u stečaj, postavlja se pitanje - kako izaći iz ovog tesnaca?

U cilju rešavanja problema tekuće likvidnosti svaka firma može da (pokuša da) uzme kredit od neke banke, kao što i banke svoje probleme u nelikvidnosti rešavaju uzimajući kredit od neke druge banke u zemlji ili u inostranstvu. Ali, ovaj „lek“ je opasniji od bolesti koju treba izlečiti, jer uzimanje nepovoljnih kredita (a u srpskim bankama su krediti za privredu izrazito nepovoljni), nelikvidno preduzeće uvlači u dalje probleme, jer su kratkoročni bankarski krediti izuzetno skupi, (1) dok nešto povoljnije kredite iz državnih fondova vrlo je teško dobiti (osim ukoliko niste „u milosti“ partijskih moćnika, a ako jeste, tada vam kredit, najčešće, i nije neophodan). (2)

Kada ocenjuju situaciju u domaćoj privredi različiti makroekonomski analitičari će na prvo mesto staviti nivo inflacije, spoljnotrgovinski deficit, monopolizaciju u privredi, nekonzistentnost Vlade u rešavanju ekonomskih problema, brži rast zarada u odnosu na rast produktivnosti, sporost u restrukturiranju javnih preduzeća i mnogo toga još. Vladini kreatori ekonomske politike na sve to iznose neke druge pozitivne argumente kao što su rast društvenog proizvoda, blagi rast proizvodnje, nešto jači rast poljoprivrede i posebno uslužnog sektora privrede itd.

Čini se da ima ponešto istine i u argumentima jednih i drugih i niti je sve tako crno niti je sve tako belo u privredi Srbije – da upotrebimo onu poznatu dosetku Miloša Obrenovića - u pravu je i onaj što misli na jedan način, ali i onaj što misli potpuno suprotno.

Ali, zašto bi ova makroekonomska prepucavanja zanimala jednog direktora srednjeg proizvodnog ili trgovinskog preduzeća koje ima 50 zaposlenih i mora da redovno i revnosno plaća svoje obaveze prema državi i prema dobavljačima, a istovremeno ima veoma otežan priliv/naplatu svojih sopstvenih potraživanja?

«Kako su, onda, u pravu i jedni i drugi kada imam dobar proizvod, motivisane i sposobne zaposlene, dobro postavljenu marketinšku strategiju, „utegnutu“ organizaciju i - finansijsku nelikvidnost? Koga da pitam šta da radim, Stojana Stamenkovića (urednik Mesečnih analiza i trendova na Ekonomskom institutu u Beogradu) ili ministra Mlađana Dinkića?».

Kako nismo sigurni da će tom privredniku pomoći ni jedan ni drugi pomenuti gospodin,   pokušajmo da iz ekspertsko-konsultantskog ugla makar malo pomognemo ovom privredniku tako što ćemo postaviti dijagnozu najvećih boljki tekuće nelikvidnosti njegove, inače, tj. izuzimajući nenaplaćena potraživanja, uspešne firme.

Udruženi i „slobodni radikali“ nelikvidnosti

Teorijski posmatrano postoje različiti uzroci nelikvidnosti svake firme. Od loše vođenog finansijskog menadžmenta, visokih fiksnih i ukupnih troškova, preko makroekonomske neravnoteže privrede, problema na strani prodaje, itd. Pojedinačni faktori nelikvidnosti su različiti za svaku firmu u različitim periodima, ali procena je da se u ovom trenutku mogu identifikovati tri zajednička, ključna, veoma jaka faktora opšte nelikvidnosti onog „zdravijeg“ dela srpske privrede, a to su:

•  Država i njen prenategnuti poreski sistem;

•  Nerestrukturirana javna preduzeća, puna internih neracionalnosti koje se eksterno prelivaju u zdrav deo privrede;

•  Velike privatne (po pravilu domaće) kompanije, koje posluju u različitim privrednim granama i koje koriste svoju snagu i privilegovan položaj za veštačko izazivanje nelikvidnosti svojim (po pravilu malim) dobavljačima;

Država kao generator nelikvidnosti srpskih preduzeća

Ekonomija je jedna veoma jednostavna nauka. U njoj ne postoji perpetuum mobile ili, kako bi neki rekli prostijim rečima, nema «besplatnog ručka». Dakle, ako je negde u ekonomskom sistemu višak novca na drugoj strani je nedostatak. Najbolji primer za ovo možemo naći u količini novca (ili tekuće likvidnosti) koja se danas nalazi na računima države, odnosno njenoj sposobnosti da uredno plaća sve dospele račune (posebno prema inostranstvu) i da značajno investira u privredu, s jedne strane i u sve manjoj mogućnosti malih i srednjih preduzeća da izmire tekuće obaveze i naprave prostu zamenu svojih osnovnih sredstava (iz amortizacije).

Koliko god da se aktuelni «upravljači državnim parama» trudili da objasne narodu da uvođenje poreza na dodatu vrednost (PDV) nije dovelo do nelikvidnosti privrede, to jednostavno nije tačno. Ako napravimo malu anketu (a to može lako da uradi i sajt časopisa NSPM) i zapitamo privrednike da li imaju više ili manje problema sa tekućom likvidnošću pre ili posle uvođenja PDV gotovo je sigurno da će rezultat biti pozitivan u korist povećanja nelikvidnosti nakon uvođenja PDV-a (3). Da je PDV doneo probleme nelikvidnosti i to pre svega malim i srednjim preduzećima (što veće preduzeće - manji problemi i obratno) može da uoči svako ko pogleda bilanse tih preduzeća, odn. stepen nenaplaćenih a dospelih potraživanja, ili izračuna promenu koeficijenta obrta potraživanja i, pri tome, pogleda strukturu glavnih kupaca.

Naravno, to nikako ne znači da PDV nije trebalo uvesti, ali je činjenica da je njegovom uvođenju trebalo da prethode ne samo tehnička objašnjenja i kursevi obračuna ulaznog i izlaznog PDV-a, već i ozbiljn(ij)e pripreme same države ali i svakog pojedinačnog privrednog subjekta. Drugo, država je morala još prilikom njegovog uvođenja da omogući brojne dodatne poreske olakšice, a ne da se za to čeka tek 1. januar 2007. godine, posebno imajući u vidu da je država prošle godine „poslovala“ sa suficitom budžeta, koji je planiran i za ovu godinu (kada se ostvari suficit u zapadnim ekonomijama to istovremeno znači mogućnost za brzo smanjenje poreza i na tome se „lome koplja“ političkih suparnika). Ovako, PDV je praktično „isisao“ deo likvidnih para iz privrede (u zavisnosti od privredne grane, neke procene su da je „izbačeno“ oko 5-13% likvidnih sredstava, što je sasvim dovoljno za ozbiljno narušavanje tekuće likvidnosti) i prebacio je na državne račune. Upravo zato je danas država jedan od najvećih investitora, dok se privreda „muči“ sa plaćanjem (i, posledično, naplatom) i najmanjih računa.

Potvrdu da su gornje objekcije ispravne mogu se naći i u gotovo svakodnevnim najavama aktuelnih ministara da će se od početka naredne godine ići sa poreskim rasterećenjima privrede i to kroz smanjenje poreza na plate (sa 14 na 12%) i drugim dodatnim beneficijama koje će u izvesnoj meri smanjiti poresko opterećenje privrede. To je svakako dobar, ali pomalo zakasneo potez. Jer, domaći makroekonomisti ocenjuju da je u srpskoj privredi «sve stalo, samo cene rastu» i da se «položaj privatnog sektora pogoršava, dok se popravlja položaj društveno-državnog sektora, što je tendencija suprotna tranzicionim očekivanjima» (4). Drugim rečima: privatni (mali i srednji), zdraviji sektor privrede ima sve više problema, umesto da se brže razvija od društvenog (koji treba sasvim da iščezne), dok s druge strane jačaju državne kuće koje su „dopingovane“ privilegovanim kreditima ili (još gore) državnim subvencijama.

Neracionalna javna i (preostala) društvena preduzeća kao proizvođači nelikvidnosti

Kada je jedan čovek zdrav a drugi bolestan, a sede u istom stanu, onda je verovatnoća da se i ovaj drugi razboli velika, posebno ako je nekakva epidemija u toku. Isto je i u ekonomiji, jer kada zdrav, profitabilan i likvidan deo privrede posluje sa neracionalnim, najčešće gubitaškim delom privrede, onda će se svakako, po sistemu spojenih sudova, loše poslovanje jednih firmi preliti na druge i, na taj način, «zaraziti» sve firme redom.

Ako se ponovo pozovemo na pomenute ekonomske analitičare koji analiziraju makroprivredna kretanja, vidimo da se aktuelne mere NBS, koje su usmerene na stišavanje tražnje, mnogo negativnije odražavaju na privatni nego na društveno-državni sektor (zato što njihovi troškovi rastu mnogo brže od rasta kamate), što implicira da se deo nelikvidnosti državno-društvenog sektora mora preli(va)ti na račune privatne privrede (posebno srednjih i malih firmi).

Takođe, te iste državne firme su i pored povećanih troškova veoma sklone povećanju stepena investicija, čime se dodatno iscrpljuju njihovi i inače loši finansijski pokazatelji. Uz to, ovome treba dodati i dobro poznatu priču o potrebi bržeg restrukturiranja javnih preduzeća, jer upravo se veoma spor proces promena u javnim preduzećima (čitaj: smanjivanje raznih troškova – a ne samo troškova zaposlenih) najviše odražava na povećanje njihove neprofitabilnosti i tekuće nelikvidnosti, koji se potom prenose na preduzeća koja su njihovi dobavljači, odnosno redovni isporučioci roba, materijala i usluga.

Ako se pogledaju spiskovi kupaca malih i srednjih firmi vidi se da, u zavisnosti od toga čime se preduzeće bavi, najveću koncentraciju kupaca čine dve kategorije preduzeća: velike javne kompanije i velike privatne firme. Ove dve grupe kupaca po pravilu čine preko 50% vrednosti svih kupaca (ako se naravno ne radi o maloprodajnoj, već veleprodajnoj ili proizvođačkoj maloj i srednjoj firmi) a istovremeno se oko 80% svih problema u naplati potraživanja nalazi u rukama „velikih igrača“ iz javnog i privatnog sektora. Neko bi, možda, zlurado dobacio da je normalna pojava da veliki uslovljavaju male, da veliki diktiraju uslove u nekom distributivnom kanalu i da bi mali trebali da su srećni kad rade neki posao za velikog. Naravno da su male i srednje firme usmerene na poslovanje sa što većim kupcima koji im diktiraju uslove komercijalne saradnje (to je u celom svetu uobičajeno), ali je valjda logično da ti (veliki) kupci izvršavaju svoje obaveze prema svojim dobavljačima na vreme, a ne da u javnom sektoru postoji lista čekanja za plaćanje i da, po pravilu, u svakom javnom preduzeću postoje dva-tri čoveka koji odlučuju o tome kada će, kome i koliko biti plaćeno i time sebi daju veliku moć (a o mogućnosti zloupotrebe takvog ponašanja da i ne govorimo).

Javna preduzeća jednostavno ne plaćaju svoje obaveze prema svojim dobavljačima na vreme, čime se kroz inflacioni porez gubi osnovna supstanca kapitala malog preduzeća. A da li je dobavljač isporučio robu svom kupcu – jeste. A zašto mu kupac ne plaća – zato što nema para ili nije došao na red za plaćanje. A zašto javno preduzeće nema para – zato što je neracionalno, nije restrukturirano. A zašto se ono tako ponaša – zato što ga retko ko podseća na to i zato što u javnim preduzećima niko ne voli promene – od generalnog direktora, preko profitabilnih mesta članova upravnog odbora, pa sve do običnog radnika koji ima malu platu ali i mogućnost da malo radi, izađe ranije sa posla itd.

Naravno da niko ne voli da se menja (konsultantni obično kažu da jedino beba kada joj se menjaju pelene nije sklona otporu promenama) ali su promene u javnim preduzećima više nego neophodne. Tačnije, ako se osnovni finansijski parametri javnih preduzeća ubrzo ne promene onda ćemo, kao država, početi da gubimo mali i srednji sektor kao pokretače privredne aktivnosti, odnosno ući ćemo u veliku stagnaciju.

Velike privatne kompanije kao proizvođači nelikvidnosti

Ako bi do ovog trenutka neki bolje informisani čitalac ovog teksta mogao da predvidi šta će autor napisati, to se na ovom mestu završava. Jer, kako to da privatne, jake, uspešne i poznate kompanije, koje imaju veliki kapital i puno novca, mogu da budu generatori nelikvidnosti manjima od njih? Zar to nije pomalo čudno?

U proteklih nepunih šest godina tranzicije Srbija je dobila jak privatni sektor i nekoliko velikih privatnih kompanija koje mogu (i žele) da budu i veliki regionalni igrači. To je svakako dobra tendencija razvoja naše zemlje jer su ta preduzeća uglavnom i najveći srpski izvoznici. U tu grupu spadaju različite kompanije, koje su imale kratak (15-ak godina) ili značajno duži period svog razvoja i koje su u pravom smislu te reči «disale punim plućima» u godina tranzicije. Te kompanije čiji su vlasnici ili menadžeri uglavnom svrstani u prestižan «srpski privredni klub 36», danas posluju u različitim privrednim granama, neke od njih su ušle u divergentan razvoj, dok su druge «zagospodarile» čitavim kanalima snabdevanja za neke vitalne proizvode u Srbiji.

Ipak, zašto takve firme ne plaćaju svoje obaveze svojim dobavljačima, posebno iz domena malog i srednjeg sektora i na taj način izazivaju nelikvidnost svojih partnera? Nekoliko je mogućih razloga od kojih ćemo pomenuti samo najvažnije:

•  Potpuno korišćenje privilegovanog, pa čak i monopolskog ili dominantno oligopolskog položaja u svojoj privrednoj grani i na svom tržištu (5);

•  Želja za potpunim uništavanjem svoje konkurencije iz privredne grane u kojoj posluju;

•  Preterano investiranje kao odgovor na ulazak stranih kompanija iz njihovog poslovnog domena i samim time prenategnute sopstvene finansije, odnosno prebacivanje jednog dela tereta finansiranja svojih investicija na dobavljače;

Izvesno je da generisanje nelikvidnosti svojih dobavljača od strane velikih privatnih kompanija nije izazvano neplaćanjem kupaca. Jer, da li neko ko želi da kupi stan taj stan mora i da plati? Da li neko ne plati lek najveće farmaceutske kuće u apoteci? Na kraju, da li neko ko uđe u brojne supermarkete jedne od najvećih domaćih privatnih kompanija ne plati račun na kasi? Naravno da plati. Maximalno.

Teško je imati celokupnu sliku o radu velikih domaćih privatnih kompanija ali je, generalno gledano, njihova politika plaćanja svojih obaveza prema inostranim dobavljačima dijametralno suprotna od one prema domaćim dobavljačima. Takođe, interesantno je da autor ovog teksta do sada nije čuo da mu bilo koji mali ili srednji privrednik ukaže na to da mu velike strane kompanije - koje su ušle na domaće tržište u različite privredne grane - ne plaćaju svoje obaveze. Dakle, možda je razlikovanje velikih kompanija sa većinskim stranim i domaćim kapitalom samo pitanje privredne kulture i različitog načina poslovanja u zemlji u odnosu na normalni, jakim zakonima uređen zapadni svet?

Detaljan odgovor na sva pitanja u vezi sa poslovanjem velikih privatnih kompanija sa većinskim domaćim kapitalom je teško dati u ovom kratkom tekstu. No, takvo njihovo ponašanje kojim se izazivaju široki krugovi nelikvidnosti srednjeg i malog sektora domaće privrede nije zdravo i, konačno, nije ni pošteno, jer – to naši prebogati tajkuni najbolje znaju - ono što smo uzeli moramo i da platimo.

Konačno, ni država koja, kako smo pokazali, već sama po sebi narušava likvidnost privrede, s tim u vezi ne sme da sedi skrštenih ruku i da se, dok mala i srednja preduzeća ubrzano propadaju usled nelikvidnosti (6), naokolo „hvališe“ kako joj samo ta jedna, verovatno najveća srpska privatna kompanija, najviše puni budžet. Jer, kako naš narod kaže: «Jedna lasta ne čini proleće». A i te laste su čudne 'tice'. Nikada nisi siguran kada će (sasvim) da odlete.

(Autor je docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i konsultant više domaćih i stranih preduzeća)

Fusnote:

1. Da bi kratkoročno rešilo problem tekuće nelikvidnosti malo i srednje preduzeće je prinuđeno da uzima skupe kredite od banaka (2,5 do 4% mesečno – varijabilno sa kretanjem kursa ili indeksom inflacije + bankarska provizija) i time dodatno poveća svoje troškove.

2. Npr. Fond za razvoj Republike Srbije ima u ponudi kratkoročne kredite za povremena obrtna sredstva za podsticanje konkurentnosti i likvidnosti domaće privrede koji se daju po prihvatljivim stopama, ali je potrebna bankarska garancija na određeni iznos kredita, što je teško dobiti i što u finalu poskupljuje početni iznos kredita (Vidi vladin program za smanjivanje nelikvidnosti na: www.fondzarazvoj.sr.gov.yu ).

3. Projekciju dešavanja u vezi potencijalne nelikvidnosti sa uvođenjem PDV ovaj autor je dao u koatorskom radu: Istina u ekonomiji: PDV – Država vs preduzeće, iz decembra 2004. godine na: www.nspm.org.yu .

4. Dnevni list Danas od 07.06.2006 godine: Izveštaj sa konferencije za štampu urednika MAT-a.

5. Korišćenje vremena nerada Antimonopolske komisije koja upravo treba da prati rad velikih kompanija i da sugeriše državi mere borbe protiv monopolskih iili jakih oligopolskih situacija u privredi.  

6. Kao što kaže vlasnik jedne privatne firme: «A kako da se razvijam i da idem napred kada me država i javne kompanije guše, privatne kompanije mi ne plaćaju isporučenu robu po šest meseci a banke zelenaše»?