Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Ekonomska politika

   

 

Džozef Stiglic

Lekcije "Crnog cunamija"


Svet je bio užasnut američkim reagovanjem na uragan Katrina i njegove posledice u Nju Orleansu. Četiri godine nakon terorističkih napada u septembru 2001, nakon što su milijarde dolara navodno potrošene za "pripremljenost" za neki drugi hitan slučaj, Amerika je svetu pokazala da nije bila pripremljena - čak ni za događaj koji je stigao s dovoljno vremena upozorenja.

Upečatljiva je razlika između cunamija u Aziji prošlog decembra i onog što će se zvati Crni cunami u Americi - jer je pre svega pogodio siromašni, većinom crni, narod Luizijane. Azijska katastrofa pokazala je sposobnost pogođenih da prevaziđu dugotrajne podele, pa su tako pobunjenici Aćeh protiv ostatka Indonezije odložili oružje zbog zajedničke stvari. Suprotno tome, katastrofa u Nju Orleansu - i na drugim mestima duž američke obale Meksičkog zaliva - otkrila je i pogoršala ove podele.

Odgovor Bušove administracije na uragan potvrdio je sumnju među crncima da oni mogu slati svoje momke da se bore u američkim ratovima, ali da su ne samo isključeni iz američkog prosperiteta, već da nije bilo ni razumevanja, ni brige kada su im oni bili najviše potrebni. Bila je naređena evakuacija, ali za siromašne nisu za to bila određena sredstva. Kada je pomoć došla, bilo je to - kako je primetio jedan kolumnista Njujork tajmsa, kao na Titaniku: prvi su otišli bogati i moćni.

Bio sam u Tajlandu odmah posle cunamija i video impresivno ponašanje te zemlje. Tajlanđani su avionima prebacili osoblje konzulata i ambasada u pogođene oblasti, svesni osećaja bespomoćnosti među onima koji su bili odsečeni daleko od kuće. Amerika nije dala stranim zvaničnicima da dođu da pomognu svojim sunarodnicima u Nju Orleansu - zabrinuta, možda, zbog onog što će videti.

Čak i najbogatija zemlja na svetu ima ograničene resurse. Ako bogatima da poreske olakšice, imaće manje da potroši na popravku nasipa; ako pošalje Nacionalnu gardu i rezerviste da se bore u beznadežnom ratu u Iraku, biće manje resursa kod kuće da se izbore s nekom domaćom krizom.

Izbor se mora načiniti, i on je veoma važan. Kratkovidi političari poput Buša često škrtare u dugotrajnim investicijama u korist kratkoročnih. On je nedavno potpisao jedan širokogrudi zakon o infrastrukturi, koji je uključivao, među ostalim darovima političkim pristalicama, jedan "čuveni" most koji ne vodi nikud na Aljasci. Novac koji je mogao biti upotrebljen da se spasu hiljade života, bio je potrošen da se dobiju glasovi.

Sada Amerika mora da plaća cenu zbog ignorisanja glasnih upozorenja o oslabljenim nasipima Nju Orleansa. Svakako, ništa nije moglo da potpuno poštedi Nju Orleans od udara Katrine, ali je uništenje izvesno moglo biti mnogo manje.

Uprkos svim svojim vrlinama, tržišta u krizama često ne funkcionišu dobro. U stvari, tržišni mehanizam se često ne obazire na prilike u hitnim slučajevima. Tržište nije reagovalo na potrebe za evakuaciju slanjem velikih konvoja autobusa da izvuku ljude; na nekim mestima, ono je odgovorilo utrostručavanjem hotelskih cena u susednim oblastima, što je za osudu kao i svako kaišarenje.

Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Amartja Sen naglašavao je da mnoge gladi nisu bile povezane s nestašicom hrane već s propustom da se hrana dostavi ljudima kojima je potrebna, uglavnom zato što nemaju novca da je kupe. Amerika, najbogatija zemlja na svetu, sigurno je imala resursa da evakuiše Nju Orleans. Buš je jednostavno zaboravio sirotinju - desetine, možda i stotine hiljada, koji jednostavno nisu imali novac da plate sopstvenu evakuaciju.

Kada ste siromašni, nemate kreditne kartice, a većina onih koji su bili odsečeni bili su posebno pogođeni jer je to bio kraj meseca. Ali čak i da su imali novac, nije sigurno da bi tržišta reagovala dovoljno brzo da obezbedi ono što je potrebno; u vremenima kriza, ona jednostavno ne deluju. To je jedan od razloga zašto vojska ne upotrebljava sistem cena prilikom raspodele resursa.

Prošlog januara, nakon cunamija, u odgovoru na raširene pozive za osnivanje sistema za rano upozoravanje, primetio sam da je svet dobio jedno rano upozorenje o globalnom zagrevanju. Ostatak sveta počeo je da obraća pažnju na to, ali Buš - koji je ignorisao upozorenja o planovima Al Kaide pre 11. septembra 2001. i koji ne samo da je ignorisao upozorenja o nasipima Nju Orleansa, već je u stvari potrošio sredstva da bi se oni popravili - nije poveo Ameriku istim putem.

Sve više naučnika veruje da će globalno zagrevanje biti praćeno sve većim klimatskim promenama. Nedavni dokazi su u najmanju ruku konzistentni s tom tezom. Možda se Buš nadao da će se posledice globalnog zagrevanja osetiti dugo nakon što on bude završio mandat i da će ih više osetiti siromašne, niske, tropske zemlje, kao što je Bangladeš, nego neka bogata zemlja koja je po strani od velikih temperaturnih zona.

Ipak, u oblacima nad Nju Orleansom postoji možda i "srebrna ivica" (koja najavljuje razvedravanje). Možda će Amerika, a posebno Buš, biti ubeđeni da se pridruže ostatku sveta u borbi protiv bede i zaštiti ambijenta naše planete. U suočavanju s katastrofama, bilo da su one prirodne ili da ih je uzrokovao čovek, i planiranju akcija za to, mi moramo učiniti više nego da se samo nadamo i molimo.

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor ekonomije na Univerzitetu
Kolumbija. Bio je glavni ekonomski savetnik predsednika Klintona i glavni ekonomista Svetske banke

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM