Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Problemi globalizacije

   

 

Pol Semjuelson

Tržište nema ni dušu ni mozak

Pol A. Semjuelson je u najvećoj meri uticao na ekonomiju 20. veka. Milioni studenata širom sveta učili su o zakonitostima ekonomskih nauka iz njegove knjige “Economics: An Introductordž Analdžsis”, objavljene 1948. godine, a koja je u međuvremenu doživela 18 izdanja. (Našim čitaocima je bila dostupna njegova “Ekonomska čitanka” objavljena, u prevodu, 1975. u Zagrebu.) Semjuelson je rođen 1915. godine kao sin apotekara u Geriju, Indijana, studirao je na Univerzitetu u Čikagu, kasnije i na Harvardu, da bi 1940. godine postao docent na Tehnološkom institutu Masačusets (MIT) u Kembridžu pored Bostona. Početkom šezdesetih godina bio je savetnik za ekonomska pitanja predsednika Džona Kenedija. Od 1986. godine ovaj nobelovac jeste, doduše, u penziji, ali, premda je prešao devedesetu godinu života, i dalje radi četiri dana u nedelji u svom kabinetu u Sloan School of Management, piše uporedo više članaka, a najmanje još deset ih, kako kaže njegova asistentkinja, ima u planu.

Profesore Semjuelson, odnosi između Amerike i Kine su napeti, Francuzi i Holanđani odbili su nacrt Evropskog ustava pošto se plaše konkurencije zemalja Istočne Evrope, ljudi su zaplašeni mogućnošću da budu premešteni na drugo radno mesto ili da ostanu bez posla. Možemo li da govorimo o privremenom porazu ideje slobodne trgovine?

- Nad svakim savremenim društvom lebdi avet protekcionizma. Amerika, izrasla na kolonijalnim istorijskim osnovama, poznata je po svom protekcionističkom stavu. Republikanci, stranka predsednika Džordža Buša, uvek su bili stranka koja je zastupala protekcionizam. Možda su za to odgovorni naši darvinistički koreni: u džungli preživljavaju samo oni koji su dovoljno oprezni u odnosu na neprijatelja.

Ali, studentima se na predavanjima govori nešto sasvim drugo.

- Tačno. Jedno od najvažnijih načela kojima podučavamo naše studente je da slobodna trgovina nužno dovodi do poboljšanja uslova života za svakoga, te da su specijalizacija i razgraničenje od koristi za sve, kako za bogate, tako i za siromašne zemlje. Prvi dokaz za to pružio nam je 1817. godine veliki engleski ekonomista Dejvid Rikardo.

Zar to danas više nije tako?

- Da li ste nekada bili u Vol-Martu?

Da, zašto pitate?

- Specifičnost Vol-Marta je u tome da kupuje izuzetno jeftinu robu, pre svega u Kini. Kada uđete u njihov hipermarket, videćete tamo mahom siromašne Amerikance kako kupuju jeftinu robu; oni na taj način uspevaju da enormno podignu svoj životni standard. Međutim, istovremeno su ispunjeni strahom da bi mogli da ostanu bez posla, ili da će morati da pređu na slabije plaćeno radno mesto.

To su, dakle, dve strane medalje. Da li, u krajnjem ishodu, ljudi više gube nego što dobijaju?

- Ponekad gube više. Globalizacija ne znači da na kraju svi dobijaju. Nije istina da sve što vodi ka globalizaciji automatski donosi i koristi za svakoga. To je sa današnjeg aspekta realnost Rikardovih relativnih viškova.

Moglo bi da se pomisli da ste antiglobalista.

- Da odmah razjasnimo: život u svetu globalizacije znači, najgrublje rečeno, da se uvećava materijalno blagostanje. Došlo je do velikog razvoja i širenja svetskog znanja od vremena Isaka Njutna. A kao Amerikanac i patriota veoma sam se radovao posleratnom usponu Evrope. U ratnim vremenima privreda predstavlja igru sabiranja nula: Bizmarkov uspon značio je istovremeno pad Napoleona III, ako se prisetite Nemačko-francuskog rata 1870/71. Nasuprot tome, u posleratnim vremenima je drugačije: Nemačka je doživela uspon, ali i Francuska.

Znači li to da za vreme mira većina ipak profitira od svetske ekonomije?

- Vaša generacija živi bolje od generacije vaših roditelja, a vaši roditelji žive bolje od svojih roditelja. Bez dinamičke snage globalizacije ne bismo imali taj snažan ekonomski zamah u celom svetu. Ali, ne profitiraju svi u jednakoj meri.

Predstavlja li to neki novi fenomen?

- Pre nekih 35 godina držao sam govor direktorima “Forda” i tom prilikom sam im postavio pitanje: “Možete li da zamislite da će nekada, negde u svetu, neko biti u stanju da proizvede ‘ford' po povoljnijoj ceni?” Mislio sam na “Tojotu”. Mojim slušaocima ta se aluzija nimalo nije dopala. Ako je “Tojota” bila u stanju da efikasnije i jeftinije od fabrike u Detroitu proizvodi automobile, onda to, po mom računu, nije bila situacija u kojoj su svi na dobitku, već situacija u kojoj jedan dobija, a drugi gubi. A mi smo bili ti koji smo gubili.

Da li je i danas tako?

- Smatram da su američki ekonomisti potcenili značaj globalizacije; nisu shvatili da taj proces ni izdaleka nije okončan. U istoriji ekonomije je tipično da u većini zemalja, pored situacije u kojoj svi dobijaju, postoje i situacije u kojima te zemlje gube.

I šta iz toga proizlazi?

- Smatram da se u globalnom svetu prilikom raspodele prihoda zaoštrava razlika između gornje i donje polovine. Globalizacija nam pruža dodatno blagostanje, ali nam donosi i dodatnu nesigurnost, napetost i sve veću nejednakost. U Americi ona je proizvela strah kod zaposlenih.

A radnici su ti koji to na svojoj koži najbolje osećaju.

- Da, ali stvari su se promenile i kad su u pitanju apsolventi našeg Tehnološkog instituta. Ranije su oni sa svakom promenom radnog mesta išli na bolje plaćen posao, prihodi su im rasli sve do penzije. Danas to više ne funkcioniše na taj način. Niko nije u stanju da predvidi kako će mu teći karijera. Živimo u napetijem, nervoznijem svetu.

Po čemu se to vidi?

- Predsednici upravnih odbora danas se često zadržavaju na toj funkciji samo tri godine – ali, ja ih nimalo ne sažaljevam, pošto za te tri godine mogu da zarade gomilu novca. Zgrada u kojoj se nalazimo ranije je bila centrala “Unilevera” za Ameriku. Jedan od najbolje plaćenih direktora u Americi imao je kancelariju tri sprata više. Zarađivao je oko 1 000 dolara dnevno. Prosečan službenik zarađivao je možda četrdeseti deo toga. A da li znate kako te brojke izgledaju danas?

Razlika se sigurno nije smanjila.

- Razmera je 1:400, barem u nekim firmama. Tržište nema dušu, tržište nema mozak. Ono čini šta čini. Svaki put kad otvorim novine, pročitam vest o nekom novom preduzeću koje ne izvršava svoje obaveze u smislu penzijskog osiguranja, a da sve to ostaje u legalnim okvirima. Tako nešto ranije nije moglo da se desi.

To što upravo opisujete moglo bi da posluži kao odličan osnov za neki sindikalni pokret.

- Sindikati u SAD su već odavno mrtvi, još od vremena kada je Ronald Regan bio predsednik. U to vreme oni su izgubili veliki deo svoje moći, pošto više nisu imali saveznike u Vašingtonu. Ali, još važnije je ovo: svaki uspeh koji bi postigao sindikat u nekom koncernu, predstavljao je Pirovu pobedu. On je samo ubrzavao proces preuzimanja posla od strane japanske konkurencije.

Ako globalizacija ima i svoje negativne strane, šta onda da se čini u vezi s tim?

- Možda bi trebalo da malo usporimo taj proces, ali sigurno ne možemo da ga zaustavimo, niti treba da ga zaustavljamo. Šta možemo da učinimo: da pomognemo ljudima koji su pogođeni posledicama. Možemo da iskoristimo moć poreskog sistema da novac bogatih ljudi poput mene, preraspodelimo na manje bogate. A to ni najmanje ne bi usporilo naš rast.

Preraspodela je put kojim smo mi u Nemačkoj već odavno krenuli. Rezultat je nizak rast i visoka nezaposlenost.

- Poreski sistem treba koristiti veoma oprezno. Ne možemo naprosto staviti van snage tržišne zakone i sve ujednačiti na silu. Tako ćemo samo ubiti koku koja nosi zlatna jaja. Što se mene tiče, nadam se da je u Americi ostalo nešto od ideje nju dila jednog Frenklina Ruzvelta i jednog Džona Kenedija, čime bi se ublažile nejednakosti. Ne ukinule, već umanjile.

Ali, sve u svemu, napetosti među nacijama koje se nalaze na različitim nivoima ekonomskog razvoja su neizbežne.

- Bilo bi iznenađujuće kad tih napetosti ne bi bilo. Morate da imate u vidu dve stvari: u savremenom svetu vladaju slobodna trgovina i otvorenost granica. Na neki način slobodna trgovina predstavlja nadoknadu za to što jeftina radna snaga može da uđe u vašu zemlju. Prema tome, kada vi u Evropi odlučujete o tome da li želite da u svoju zajednicu integrišete nove zemlje, onda to više nije samo ekonomska, već i socijalna odluka. Neke od napetosti u društvu pre bi se ublažile prebacivanjem na slabije plaćena radna mesta, nego uvozom jeftine radne snage.

Ali, u krajnjem ishodu rezultat bi bio isti: opasnost po radna mesta.

  - U Americi, gde ne postoje jaki sindikati koji bi održavali određenu visinu zarada, ljudi prihvataju posao i u slučaju da je slabije plaćen od prethodnog. U Nemačkoj se to retko dešava, međutim ako se blokira ovakva vrsta prilagođavanja, ekonomija zemlje sve više gubi na snazi. Osim toga, satnice u Francuskoj i Nemačkoj skoro su na istom nivou kao i satnice u Americi. Međutim, Francuzi i Nemci imaju manje radnih sati u nedelji.

Da li je duže radno vreme jedna od mogućnosti izlaska iz krize u Nemačkoj?

  - Ukoliko Nemačka želi da pokrene privredni rast, potrebno je, po mom mišljenju, da ljudi promene svoje stavove. Čak i u Danskoj poslodavac ima pravo da otpusti radnika, što i sindikati podržavaju. To sve spada u ono što je potrebno za opstanak i rast.

Ima li politika snage da utiče na proces globalizacije?

- Naravno, politika je veoma važna. Daću vam jedan primer: godine 1945. bio sam mlad i talentovan ekonomista. Nalazio sam se na vrhuncu svojih stručnih sposobnosti. Da me je tad neko iz “Špigla” intervjuisao...

Prvi broj našeg lista izašao je 1947. godine...

- Bilo kako bilo, da me je neko tada pitao koji će deo zemaljske kugle u narednih 30 godina da doživi najbrži privredni razvoj, rekao bih: Južna Amerika, možda Argentina ili Čile. Tamo vlada umerena klima, a stanovništvo ima evropske korene.

I pogrešili biste.

- Potpuno bih promašio. I to ne zato što sam pogrešno procenio ekonomske mogućnosti, već zato što sam potcenio populističke pokrete kao što je bila Peronova diktatura. Argentincima nikada nije pošlo za rukom da se izbore sa inflacijom.

Čini se, međutim, da se Indija i Kina razvijaju daleko uspešnije.

- Indija se samo probudila iz zimskog sna dugog 40 godina. A Kina liči na gorilu od 400 kilograma usred dnevne sobe. Neizbežno je – a mislim da ovaj put neću pogrešiti – da Kina u bliskoj budućnosti pretekne i Japan.

Očekujete li da će se Kina razviti u jaču ekonomsku silu od SAD?

- Razmišljamo li o tom razvoju trezveno i realno, Kina će imati najjaču privredu na svetu ako politički sistem to ne spreči – a to je jedno veoma bitno “ako”.

Kritičari upozoravaju da Kina krši pravila fer konkurencije. Da li smatrate da ta zemlja izvlači isključivo koristi od slobodne trgovine?

- Od jedne zemlje niskih zarada i niske produktivnosti ne možete da očekujete onako striktne uslove rada i ekološke standarde kakve mi imamo. Ja sam odrastao u oblasti čeličana, ima tome skoro 90 godina. Kada bi se radniku izlio rastopljeni čelik na nogu, radni proces se ne bi prekidao. Iz toga se vidi u kojoj su meri stvari uznapredovale. A to će se desiti i u Kini.

Kako bi vaš učitelj, austrijski ekonomista Jozef Šumpeter, koji je kreativnu destrukciju smatrao pogonskom snagom kapitalizma, ocenio savremenu globalnu ekonomiju?

- Njemu bi se dopala dinamika. Razgovarao sam s njim, desetak dana pre njegove smrti, na jednom skupu Američkog udruženja ekonomista, 1949. godine. Dosta sam dobro poznavao njegove stavove. On bi danas rekao da je ova eksplozija energije od pronalaska kompjutera potpuno u skladu sa njegovom knjigom “Teorija ekonomskog razvoja” iz 1912. godine. Šumpeter nije trošio toliko vremena na razmišljanje o sudbini siromašnih, kao što je to slučaj sa mnom. Mislim da bi mu se dopala raniji britanski premijer Margaret Tačer, programe nemačkih socijaldemokrata sigurno bi odbacio, premda je i sam jedno vreme bio austrijski ministar finansija u socijaldemokratskoj vladi. Ali, duboko u srcu osećao je drugačije.

Šumpeter je smatrao da je velika ekonomska kriza tridesetih bila nužno zlo, pošto je pomogla da se otklone neke preteranosti tadašnjeg sistema.

- U to je bio ubeđen još jedan moj kolega iz Austrije, Fridrih August fon Hajek. Njegovi argumenti su bili da se stanje samo pogoršava time što ćete pijanom čoveku dati još alkohola. Takav stav, imajući u vidu težinu i surovost tog perioda, smatram više nego neprimerenim. U to vreme trećina Nemaca i četvrtina Amerikanaca bili su bez posla. A njihov stručni stav je bio: “Pustimo sistem da se sam izbori.” To je vrhunski dokaz vere u čisti kapitalizam koji nema potrebe da se pravda.

Smatrate, dakle, da kapitalizam mora da bude ukroćen?

- Kapitalizmu je potrebno da ima određena pravila igre. Potreban mu je pouzdan pravni sistem. Ljudi ne bi nikada pozajmljivali novac drugim ljudima ako ti drugi ljudi ne bi imali obavezu da taj pozajmljeni novac vrate. U poslovnom svetu je tako, isto kao i u odnosima među državama. Ne verujem da predsednik Buš ima moć da Kinezima propiše kako da se ponašaju i šta da rade. On se tu obraća sebi ravnima.

Danas se mnogi plaše konkurencije sa Istoka. Koliko ta konkurencija ugrožava američku privredu?

- Istina je da mi još uvek želimo da predvodimo trku, a da ostali voze u našoj senci. Međutim, ostali se sve više približavaju. Amerika je pod pritiskom, pošto smo mi društvo u kojem gotovo da i ne postoji štednja. Mi smo društvo koje je obeleženo sa JA, JA, JA i SADA. Ne mislimo ni na druge ljude, ni na sutrašnjicu.

Šta to trenutno ne valja u Americi?

- Provirite malo u zajedničke prostorije mladih studenata matematike na našem institutu. Možda je jedan od njih desetoro rođen u Americi. A za to je kriva televizija.

Smatrate da televizija ugrožava konkurentnost?

- Ranije su bistra deca, koja su kasnije izrastala u matematičare, slagala slagalice, što je bio određeni izazov. Danas gledaju televiziju. Toliko toga im odvlači pažnju, i to je jedan od razloga za onaj stav JA, JA, JA i SADA.

A za to je kriva televizija?

- Ne samo televizija, naravno. Amerika je ranjiva i zbog toga što je naše stanovništvo sve starije i starije, starije i od japanskog i nemačkog. Godine 2020. generacija bejbi-buma odlazi u penziju. Ovaj pravac razvoja evidentan je od ranih osamdesetih. Upravo iz tog razloga zaposleni bi morali da štede kao ludi – a u stvari oni danas samo troše novac. Posežemo za ušteđevinom zemalja koje su mnogo siromašnije od nas. Te zemlje od svojih trgovinskih suficita kupuju američke državne obveznice sa niskom kamatom.

Mislite na posebne odnose između SAD i Kine: Kina daje SAD skoro neograničen kredit, a Amerikanci kupuju njihove proizvode.

- Kinezi će to činiti izvesno vreme, ali kada se promeni demografska slika, mogla bi da se promeni i ta situacija. Tada neće samo stranci povlačiti svoj novac odavde, nego će i Amerikanci ulagati u inostranstvu, sve dok se sve to ne izmeša u tolikoj meri da će morati da se uvede kontrola kapitala.

A onda bi svet mogao da zapadne u veliku finansijsku krizu.

- Ne verujem da će se ponoviti velika ekonomska kriza tridesetih. Čovečanstvo je naučilo da je dovoljno da se štampa novac, da bi se izbegla deflacija. Međutim, smatram da nam predstoji put sa mnogo prepreka ako se ovaj scenario zaista i ostvari.

Da li je, gledajući sa istorijskog aspekta, sadašnji nivo rizika neuobičajeno visok?

- Mislim da jeste. Pad vrednosti kineske valute juana skoro da neće doneti ništa, time se naša konkurentnost neće povećati. Uopšte ne verujem da će to značajno umanjiti strana dugovanja koja će se nagomilati do 2020. godine. A upravo to je trenutak kada možemo da očekujemo velike probleme.

Profesore Semjuelson, zahvaljujemo vam na razgovoru.            

Der Spiegel

(Prevod sa nemačkog Danka Stojaković)

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM