Božidar Đelić

MMF ZA POČETNIKE

Veliki metež je nastao ovih dana kada je Predsednik Vlade dobio upozoravajuće pismo direktora za Evropu MMF-a. Kao što je pisao i londonski Fajnanšel Tajms ove nedelje, u tom pismu se Vlada podseća na preuzete obaveze i izražava se zabrinutost za usporenje reformi u našoj zemlji. Zašto je to pismo uopšte važno?

Suspenzija programa sa MMF-om bi onemogućila otpis nekih 700 miliona dolara našeg duga prema Pariskom klubu, time bi se povećalo -makar privremeno- servisiranja duga, kao i kamatne stope. Sveukupno, to bi, u našoj situaciji, bio veoma negativan signal svim postojećim i potencijalnim investitorima.

Tim pismom je odjedanput postalo javno ono što se krilo već mesecima od javnosti: naša Vlada je pre nekoliko meseci ugovorila sa MMF-om da će brzo privatizovati naše dve rafinerije nafte i zaustaviti kroz četiri godine rast kupovne moći penzija. To je, uz seriju drugih obaveza, dogovorio pregovarački tim koji se ovog proleća trijumfalistički oglašavao iz Vašingtona, poručujući javnosti da je „uspeo“ da produži trogodišniji aranžman koji je trebao da se završi maja ove godine.

Sada je svima jasno da je produženje programa bilo nužno jer Vlada nije bila u stanju da ispuni na vreme sve prethodno dogovorene obaveze, i da je „cena“ produženja aranžmana bila preuzimanje preciznijih i žustrijih obaveza. Pitanje se ozbiljno postavlja da li je Vlada mogla „bolje“ proći i mi sa njom. Jer, kako je rekao i sam ministar finansija ove nedelje, obaveza oko NIS-a je „onako odokativno“ određena od strane samog MMF-a pošto srpska strana nije imala svoj predlog... to je kasnije demantovao ministar energetike, pa se, dosta neubedljivo i trapavo, odgovoronost pokušala prebaciti na prethodnu Vladu koja o tome uopšte nije ni pregovarala...

Sve u svemu, odnosi sa MMF-om su poljuljani i Vlada će morati da pokaže spremnost da skupi političku podršku u njenoj heterogenoj koaliciji da progura preuzete obaveze. Siguran sam da će se to na kraju i desiti, zbog straha od izbora i problema sa cenzusom skoro svih članica koalicije. Unutarkoalicione varnice manjih partija su samo siguran dokaz da se glasanje pokušava „unovčiti“ kroz veći uticaj nad pomenutim resursima.

Kada i ova kriza prođe, ostaće trajno pitanje naših odnosa sa međunarodnim finansijskim institucijama, naročito sa MMF-om.

Šta će nama MMF, čemu on služi? Da li on kreira našu politiku ili podržava naše razumne poteze i koči one koji su manje promišljeni? Kako treba voditi naše odnose sa tom institucijom?

Da li je MMF dobar ili ne? To treba prosuditi iz odgovora na pitanje da li želimo da u nekoj budućnosti budemo posve platežno sposobni, tj. sposobni da vraćamo dugove ili ne. Jer to je osnovni MMF-ov zadatak, zbog toga ga je i naša zemlja i osnovala sa drugim osnivačima UN pre šezdesetak godina. Pozitivna ocena Fonda je znak drugim međunarodnim finansijskim institucijama i investitorima da ekonomska politika neke zemlje ide u dobrom pravcu, da se neće završiti u hiperinflaciji ili platnobilansnoj krizi.

Da li to znači da je Fond eksponent svetskog velikog kapitala, kao što antiglobalisti i kod nas tvrde? Pa jeste, u onoj meri u kojoj je stabilnost međunarodnih finansija u interesu tog kapitala. Ali pitajte na primer indonežanski narod koji je propatio azijsku finansijsku krizu da li je finansijska stabilnost i u njegovom interesu, i zdušno će reći da jeste. Bolje je za sve nas da sistem bude stabilan.

Fondova ocena nije uvek tačna, naravno. I u njoj, kao i u svim ekonomskim ocenama, ima nešto ideoloških pretpostavki. Ima nešto i birokratskog ponašanja, gde se ponekad niži nivoi odlučivanja „obezbeđuju“ od propasti programa kroz iznuđivanja i nešto strožijih mera od onoga što je objektivno potrebno, ali i rizičnije. Ali nisu to pravi razlozi što je Fond često neomiljen. Razlog je prosto što istina boli, a Fond često govori istinu. Istina se najčeće svodi na to da zemlja nema onoliko para koliko bi volela da potroši, a u prirodi je ljudskoj, a naročito političkoj, da budućnost, a ne današnjica uvek bude bolji trenutak za smanjenje potrošnje i suočavanje sa realno raspoloživim sredstvima nacije.

No, pregovori sa MMF-om baš postoje jer stvari nisu uvek i svuda iste. Ponekad je bolje potrošiti nešto više danas, pa onda vraćati u budućnosti, da bi se pokrenula ekonomska aktivnost, a ponekad treba pod hitno zaustaviti rasipništvo koje vodi u inflaciju i haos. Vođenje ekonomske politike je zanat, ali ne i nauka.

Time, pregovaranje između bilo koje vlade i MMF-a jeste proces uzajamne provere i ubeđivanja oko toga gde je granica između ulaganja u budućnost i rasipništva.

Proces pregovora počinje sa preliminarnom ocenom koju u Vašingtonu MMF donosi o tome kakvi su makroekonomski tokovi u zemlji i koji rizici postoje u naporu da se održi (ili uspostavi) stabilnost u zemlji. Sa jasno definisanim zadatkom da detaljnije utvrdi razvoj događaja i da za svaki rizik i problem nađe, a zatim i dogovori sa vlastima odgovarajući lek, MMF-ova misija od oko petoro ljudi provodi oko dve nedelje u zemlji. Ako misija ode iz zemlje bez konferencije za štampu o jasno postignutim dogovorima, u pitanju je neuspeh. Pregovori se nastavljaju „na daljinu“, ili, kao što je to bio slučaj u proleće 2004. godine kod nas, MMF čeka da vlasti shvate da se njihovi ciljevi, koji nisu usaglašeni sa njima, kao što je bio slučaj sa tadašnjim budžetom, prosto neće ostvariti.

Duh i proces pregovora zaista u velikoj meri zavisi od toga da li postoji iskrena volja vlasti da se iznađu prihvatljiva rešenja za probleme u makroekonomskoj slici. Ukoliko ona postoji, vlasti će nuditi ideje i rešenja, odmeravajući svoju sposobnost—tehničku ili političku—da ih sprovedu, a Fond će procenjivati te predloge. Ukoliko volja ne postoji, pak, onda će šaka ljudi koja čini misiju MMF-a da „obija pragove“ ministarstava i smišlja kakva se sve rešenja mogu zahtevati za uočene probleme. Oni će po njihovoj funkciji i obavezi onda sami brinuti o izvodljivosti tih rešenja jer vlasti tvrde da je „sve nemoguće“. Na kraju će MMF zapeti za neka rešenja za koja veruje da imaju najbolji odnos efekat-izvodljivost. Sve mi se čini da smo baš tako i došli do famozne „onako odokativne“ privatizacije rafinerija.

U svakom slučaju, proces pregovora je mnogo fleksibilniji dok se ne sklopi potpisani dogovor koji se podnosi Odboru MMF-a na usvajanje. Svako odstupanje od takvog dogovora mora debelo da se pravda—najčešće neočekivanim razvojem događaja. Pismo koje smo dobili iz Vašingtona samo kaže da se nije ništa vanredno desilo i da se, samim tim, ugovorene obaveze moraju sprovoditi.

No, promena dogovora moguća je i posle usvajanja programa od strane Odbora, ukoliko je argument stvarno ubedljiv. Na primer, u proleće 2003. godine Vlada Srbije je zaključila da je prethodno dogovoreno poskupljenje električne energije bilo nepotrebno visoko, i da je došlo vreme da se napor usmeri više ka bolnom smanjenju rashoda EPS-a. Pripremljene su odgovarajuće analize i iznet je argument da je važnije izdvojiti rudnike sa podzemnom eksploatacijom uglja i direktno se suočiti sa njihovom neproduktivnošću kroz program restrukturiranja, nego podići cenu električne energije u punom iznosu. Na kraju je, kroz stručnu analizu efekata, taj argument prihvaćen od strane MMF-a, i cena je podignuta za manji iznos bez „teškoća“ za program. Verujem da bi analitički, argumentovani pristup sa strane Valde i sada omogućio nešto blažu varijantu reforme pezionog sistema.

Naravno, zemlja može i da ne prihvati ili ne ispuni dogovor. U tom slučaju, Fond jednostavno čeka, jer vreme po pravilu uvek radi za njega... Može se desiti da se jedna od dve strane seti novog, prihvatljivog, rešenja za problem, ali ne i da Fond pomeri crtu, smanji zahteve. Što više vremena prođe bez zaključenog programa, to više se hladi odnos, i to jači postaju signali koje Fond šalje o tome da postoji problem sa datom zemljom. U jednom trenutku se program proglašava «zastranelim» i tada svi poverioci i investitori zaoštravaju odnose sa zemljom. Fond nastavlja da prati tok događaja i stalno zaoštrava zahteve koje zemlja mora da zadovolji, jer se ekonomska situacija u zemlji neminovno sve više udaljava od prvobitnog cilja. Na kraju, novi program se ugovara pod MMF-ovim, uvek mnogo težim, uslovima.

Bilo kako bilo, rezultati pregovora moraju biti dostupni socijalnim partnerima, medijima i građanima. Ne smemo biti u trenutnoj situaciji da saznajemo samo sa sajta MMF-a ( www.imf.org ) šta je u stvari dogovoreno. Reforma more biti prihvaćena da bi se sprovodila. Ne treba ići na „prepad“ kako se pokušalo sa hitnim postupkom oko penzija početkom leta, ali ni socijalni partneri ne smeju reći da ne mogu da se dogovaraju sa Vladom jer letuju dok se odlučuju tako važne stvari !

MMF će nam trebati bar još dobrih petnaestak godina (sve do 1979. godine, on je imao značajan uticaj na Veliku Britaniju jer je ona tada imala velike spoljno platežne probleme), sve dok se ne udomimo u EU i dobijemo evro kao valutu. Onda će nam novi „policajci“ biti antimonopolski, budžetski i drugi komesari EU kao i Evropska centralna banka ... tako je to, u modernom svetu uvek postoji neka kontrola! Ali to će biti, kao što je slučaj i sada, u našem dobro shvaćenom interesu.

P.S. Zahvaljujem se Kori Udovički na sugestijama.

Objavljeno u Glas , 22.08.05.