Home

Info

Pretplata

Kontakt

Prošli brojevi

Posebna izdanja

Debata

Hronika

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

 

Relevantni tekstovi

Povratak na hroniku 1. - 7. mart

Jalovi legalizam, izvrdavanje obaveza ili...

Vojislav Koštunica specijalno za NIN

Na putu povratka u zapadni svet od-makli smo istovremeno i mnogo i malo. Mnogo, u tom smislu da smo se vratili u medunarodne politicke institucije kojima smo nekada pripadali, da smo na tragu ukljucenja u neke kojima nikada nismo pripadali, da nismo više izolovani. Odmakli smo, medutim, malo na tom putu ako stvari merimo suštinskim institucionalnim reformama, uspostavljanjem vladavine prava i razvojem gradanske svesti. 

Po ko zna koji put cu citirati tezu Ralfa Darendorfa da je postkomunistickim zemljama potrebno šest meseci da donesu novi ustav, deset godina za uvodenje demokratskih institucija i šezdeset godina za stvaranje slobodnog i demokratskog društva. Mi smo i tu, zbog nerešenog državnog statusa, propustili ili bili onemoguceni, svejedno, da ono prvo, ustav, donesemo u roku od šest meseci. Nije, naravno, nemoguce da ostale navedene rokove skratimo, bude li za to stvarne volje u zemlji i bude li spolja spremnosti da se naša pozicija razume i ne otežava. U narodu volja nesumnjivo postoji. Da nije tako, ne bi bilo glasanja 24. septembra 2000. godine, niti bi bilo potonjih petooktobarskih dešavanja. 

Narodna volja postoji i danas, uprkos razocaranosti tempom i kvalitetom promena, cinjenici da se živi teško i neizvesno, da ružicasta propaganda ne može da ulepša suru stvarnost. Volja politicara je, medutim, nešto u šta nisam spreman bez ostatka da verujem jer su ponovo na delu mnogi metodi koje je primenjivao stari režim. Kada je o trecem nužnom uslovu - spoljnoj spremnosti - rec, tu ima mnogo protivrecnih signala. Spremnost da nam se pomogne precesto je propracena nespremnošcu da se naš položaj shvati. Što je najgore, u tu nespremnost, propracenu nekima od nacina koji su primenjivani prema predašnjem režimu, lako se uklapa oživljavanje starih metoda u postupcima nove vlasti. 

Tu ulazimo u vrzino kolo. Od nas se, recimo, traži da saradnju sa Haškim tribunalom svedemo iskljucivo na izrucenja i dostavu svih materijala koje taj sud traži (zvuci cinicno, ali kao da im ne pada na pamet da je ponešto moglo i da bude uništeno s proleca 1999) a istovremeno se gubi iz vida da to može izazvati dalju destabilizaciju kako odnosa izmedu Srbije i Crne Gore, tako i destabilizaciju države i regiona u celini. Problem o kome govorim ima i jednu dodatnu, ozbiljnu dimenziju: Savet Evrope tretira demokratski pravni sistem kao jedan od osnovnih preduslova za prijem neke zemlje u svoje clanstvo. Poštovanje ustava i zakona i pravno regulisanje delovanja države i društva predstavljaju temelj demokratskog pravnog sistema. Kada, medutim, kažemo da nam je zbog našeg ustava i naših zakona potrebno da nademo validan pravni osnov za donošenje zakona o saradnji sa Hagom, onda se može cuti, i u zemlji i spolja, da nema potrebe za takvim pravnim rešenjem, da je to jalovi legalizam ili pokušaj izvrdavanja saradnje. Ne od svih, naravno, i nisu ti glasovi cak ni u vecini, ali zaista odjekuju. 

Slicno stoje stvari i sa nekim drugim pitanjima, recimo, sa problemom Albanaca u zatvorima u Srbiji van Kosova i Metohije. Svako naše pozivanje na pravni put i jasno utvrdene nadležnosti izaziva zlurade komentare u nekim redovima. Pri tom se, ocigledno, polazi od tvrdnje da su ti zatvorenici, svi odreda, nevini, samo zato što su Albanci. Takva simplifikacija, takvo crno-belo gledanje na stvari nimalo ne doprinosi demokratizaciji, naprotiv. A nezadovoljstvo raste. 

Nisam neko ko strahuje da cemo se, u doslovnom smislu, vratiti na staro. Verujem da su ostvarene promene bespovratne. Ne bojim se ni pojave nekih novih ekstremnih politickih poklica, nekog novog radikalizma, levog ili desnog, svejedno. Ono zbog cega mislim da svi, kao društvo, moramo osecati stvarnu zabrinutost, a mi, politicari, još i ogromnu odgovornost, jeste pojava specificnih, narocito teških vidova nasilja u svim segmentima društva i ucestalost samoubistava, posebno medu mladima. Samoubistvo najcešce sadrži i element ocenjivanja i kažnjavanja okoline, ono je i poslednji vapaj zbog osecanja bezizlaza i presuda, ne samo sebi. Kada se 5. februara ove godine jedan ojadeni covek bacio u kotao rastopljenog metala, zar se ni za trenutak nismo upitali nije li on time, možda, ma kako sužene svesti, izrekao strašan sud o novom, postoktobarskom društvu? 

Nije mi namera da ulazim u ispravnost tog suda. Znam samo da je bio surov i tragicno neopoziv. I znam da nijedno društvo ne sme sebi da dozvoli da pred tim zatvara oci, ne da bi bilo fromovski zdravo, vec da bi, jednostavno, opstalo. 

Za opstanak nam je neophodna socijalna solidarnost, koja je, uostalom, jedna od dragocenih vrednosti zapadnog društva i izraz razvijene gradanske svesti. Njoj moramo posvetiti jednaku pažnju koliku i restrukturiranju i privatizaciji privrede. Ona ne zavisi samo od materijalnih sredstava, kojih, izvesno je, nema, vec od pravicnosti, ljudskosti i spremnosti na podelu tereta. Uostalom, budemo li put povratka u zapadni svet, Zapad, tumacili samo u ekonomskim, a ne i u pravnim i socijalnim kategorijama, onda se necemo vratiti na Zapad vec cemo izaci iz Evrope i otici u južnoazijski prostor od pre dvadesetak godina. Ne verujem da bismo tamo umeli da se snademo.

hronika vesti (arhiva)

 

Copyright by NSPM