Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Pristigli komentari

   

 

 

Komentar na tekst Jove Bakića o desnom i levom političkom ekstremizmu u Srbiji

 

Pošto je dotični gospodin lepo analizirao kako desnicu tako i poguban efekat parlamentarne levice na levičarsku ideju, dodao bih neke komentare vezane za neke njegove stavke.

U mnogim postsocijalističkim zemljama postoji nostalgija za socijalizmom, što još jednom potvrdjuje da su ljudi glasali za obećanja političara o boljem životu nakon transformacije društva, a ne za ono što sada rade ti isti političari. Pogubno delovanje parlamentarne levice, koje i autor pominje, ne samo zadnjih 15 godina, već od kraja II Svetskog rata, u našem regionu, valjda je dovoljan pokazatelj da je njegova ideja o ujedinjenju levice totalno nerealna.

Doduše, eliminisanje političkih protivnika, koje i danas sprovode nacionalisti (Koštunica versus Karić), je pak zajedničko svima koji se bave politikom, ali pošto je kapitalizam pobedio, govori se samo o zločinima Štazija i ostalih manijaka. Na žalost, mnogi manijaci su preživeli transformaciju društva (ne samo kod nas nego i u bivšem DDR-u). U svom tom haosu koji je prouzrokovan tranformacijom, mnogi ljudi traže novog tatu koji će brinuti o njima (neki se okreću Isusu, neki političkim vodjama sa (desničarskom) čvrstom rukom koja će «zavesti red»). Samo konstatujem, ne osudjujem, jer je svakom jasno da samo ljudi sa vezama, privilegovani, imaju mesta da ostvare svoje potrebe, i u vreme SPS-a i danas. Oni bez privilegija su prepušteni na milost i nemilost onima koji su se obogatili preko noći, što i jeste suština slobodnog (ropskog) tržišta koje počiva na pravnom sistemu koji se bazira na rimskom robovlasničkom pravu. Pošto takvo stanje traje dugo godina, nije čudo da ljudi postaju ekstremisti. Ljudi imaju granicu izdržljivosti, nakon toga pucaju bez obzira kakvu ideju da zastupaju.

Ali da se vratim konkretno na levicu i anarhiste. Osim toga što su JUL i SPS uništili ideje levice, tako da je nerealno pomisliti na ujedinjenje sa njima, istorija je takodje pokazala da su anarhisti uvek hapšeni i ubijani nakon pobede lažnih levičara. Tako je bilo u vreme pobede boljševika u Rusiji (Kronštatska pobuna: http://www.kontra-punkt.info/index.php?module=subjects&func=listpages&subid=2 ) i u vreme rata u Španiji 1936/37 kada su staljinisti takodje naneli štetu anarhistima (o španskom ratu: http://www.inicijativa.org/tiki/tiki-index.php?page=70%20godina%20od%20socijalne%20revolucije ). Jednostavno, nema svrhe ujediniti se sa onima koji se samo teoretski, a ne i svojim ponašanjem, zalažu za slobodu. Pri tom, anarhisti nemaju nikakve veze sa parlamentarnim levičarima jer se mi borimo za trenutno ukidanje a ne za odumiranje države. Takav sukob je postojao izmedju Bakunjina i Marksa i tu je već došlo do razlaza izmedju pomenutih grupacija. Bakunjin je predvideo mane marksizma još za vreme života Marksa. Taj sukob i danas postoji. Metodi za ostvarenje cilja – besklasnog društva – su u samoj osnovi drugačiji kod anarhista i parlamentarne levice (državni komunisti, itd). Za nas anarhiste nema razlike izmedju «komunističkog» i kapitalističkog državnika, i jedan i drugi eksploatišu radničku klasu, proizvodjače. Sve dok postoji država, pojedinci će uživati na račun miliona ljudi. Država je ta koja im to omogućava. Uostalom, svaki razuman čovek koji je čitao istoriju države zna da je nisu stvorili siromašni već bogati. Samo nerealna osoba može verovati da će bogati stvoriti nešto u interesu siromašnih namesto u svom interesu. Zato nije ni čudo da država štiti interese elita. Perfidno je samo što se interes elita poistovećuje sa interesom naroda (pogotovo kad su ratovi u pitanju).

Činjenica je pak da je današnji anarhistički pokret više pomodarstvo mladih nego ozbiljna borba protiv države i ekonomske eksploatacije. Smatram da je to posledica stvaranje perfidnog kapitalizma: jače tajne službe, stvaranje socijalne države (više nam pomoći od čoveka već od institucije) tj. otudjenost ljudi, stvaranje mekanih ljudi (digitalni namesto stvarnog otpora, ljudi osećaju strah jedino kad gledaju filmove tako da su lak plen za represivne snage države koje svakodnevno treniraju i doživljavaju opasnost), kontrola medija i obrazovanja, itd. Ako se i desi da se alterglobalisti (pomešana levica) okupe, usledi ogromna represija, koja se može porediti sa sumanutim vladarima, a što su pokazale demonstracije u Djenovi i Geteborgu kada su i novinari mejnstrim medija završili sa polomljenim kostima usled napada od strane policije. Svuda je dozvoljeno demonstrirati dok se ne predje crta, kad se predje crta vidi se brutalnost vlasti i na Zapadu i na Istoku.

Dodao bih još samo da je autorovo navodjenje situacije iz 2001 na gej paradi u Beogradu primer koji je prošlost. Tada anarhisti nisu bili grupisani kao danas. Danas ima par grupa u Beogradu a radi se na povezivanju sa inostranstvom. Moj stav je da anarhisti nemaju šta da traže sa parlamentarnim levičarima jer su oni za nas ista buržoazija kao i kapitalisti, samo sa malo drugačijom teorijom. Proizvodjač nema domovinu jer nas svaka država eksploatiše, bez obzira da li je vlast kapitalistička ili socijalistička. Nadam se da će anarhisti prepoznati značaj medija i da će uspeti da stvaraju mrežu svojih radio ili tv stanica, po uzoru na virtuelne medije kao što je indimidia ( http://www.indymedia.org/ ), ali u stvarnosti a ne samo virtuelno.

Naravno, stvaranje anarhističkih medija, kao i stvaranje komuna i grupa u kojima će se praktikovati anarhistički principi (i u kojima će se jednog dana odgajati deca na anarhistički način), su samo jedan od koraka u borbi protiv države i njenih poltrona a ne krajnji cilj. Informacije i pedagogija su bazne stvari ako se želi menjati postojeći sistem vrednosti, u bilo kom vremenu i u bilo kom društvu. To je po meni preduslov koji se treba ispuniti da bi se pokret proširio. Ujedinjenje sa lažnim levičarima bi bilo samo priznanje nesposobnosti da se proširi svoja ideja medju ljudima, plus mešanje ljudi suprotnih ideja. Samo neupućena osoba može predložiti ujedinjenje državnih i anti-državnih levičara. Osim toga, istorija je majka života, treba učiti na greškama iz prošlosti.

Petersen Sascha,

Urednik sajta: http://anarhija.mahost.org odnosno http://www.anarchy-serbia.tk

 

 

 
 
Copyright by NSPM