Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politika u Srbiji

   


Драгана Ћорић

Политички есеј: Демократија  друштва и појединца

 Демократија у извесном смислу представља омникратију - (све)општу владавину свих. Или барем већег дела друштва. Међутим, владавина свих је била само провизорна декларација упућена из сржи атинске јавности. Владавина свих, али који су задовољавали одређене критеријуме: нису робови ( јер су имали статус ствари које говоре), нису жене (и Британци, чак и либерални Швајцарци, су доста дуго поштовали ову максиму, са образложењем да женама у таквим моментима управљају неке друге страсти, а не жеља да се изабере најбоље политичко решење), припадају групацији са одређеним имовинским цензусом. Тако сужена демократија, иако се често позивамо баш на овај изворни атински ауторитет, мала је и недостојна сопственог буквалног значења - владавина ( већине) народа.

 Савремена политичка искуства говоре другачије. Активна, минимална  већина народа износи 50% +1 од целокупне популације. Толики је и минимални захтев за успех избора, било председничких, парламентарних, итд. Амерички пример је још бољи, будући да се не захтева ни постојање споменуте већине, већ се иде на опцију "ко добије више гласова". Исто се захтева и код нас, а што је последица лоших искустава из блиске изборне прошлости Србије, када је изборна апатија (или апстиненција ?) блокирала формирање државних институција. Зашто све ово  личи на својеврсну диктатуру избора мањине? Наведено јесте пут по мањој линији отпора, склапање компромиса где се то не би требало чинити. То демократија  није заслужила.

 Али та и таква минимална политичка већина, та и таква минимална политичка сагласност није могућа у Србији последњих неколико година, из различитих разлога. Народом влада не више његова слободна воља да дела и да одлучује, већ својеврсна засићеност борбама које нису његове, али се народ позива да буде у првим редовима. Искуство, стечено у постгазиместанском периоду, само је изборну популацију (јер се последњих година једино тако становници Србије и посматрају) учинило опрезнијом или боље речено, више скептичном. Тешко је задобити поверење гласача у Србији, али још је теже постало и задржати га. Стога толико избора није успело у последње три године, посебно због презасићености народа шминком и успелим маркетингом иза кога се ретко крије истински, искрени порив за постизањем бољитка , ако не свих, а оно барем већине тог истог народа.

 Даљи развој демократије, као идеологије, текао је циклично, са спорадичним успехом. Сваки пут кад би се класа која није на власти или сматра  да недовољно партиципира у истој, осетила угроженом, извлачила је, као из нафталина, идеју о демократији, о поштовању права грађана и човека, свих радних људи, свих понижених и потлачених појединаца. Та декларација је била само плашт за спровођење револуција, које су убрзо потом, на један или други начин, законит или насилан, изједале своју децу, своје руководиоце; гладни и жедни као после вишедневног поста. Тада су наступали «застоји у процесу развоја демократије», « периоди репресије» или како год били називани, дужи или краћи интервали историје у којима се новонастало уређење борило са остацима претходног режима.

 Опозиција је увек била синоним за демократију, премда од целе демократије се ту најчешће налазило једино заговарање исте. Од таквог синдрома боловала је и изгледа, боловаће српска политика 19, 20 и 21 века. Само су се актери мењали, суштина је остајала иста.

 Доласком на власт демократе, тј. они коју су ту идеју тако свесрдно заговарали и будили широке народне масе покличем за поштовање исте, су губили ту нит са народом која је их је и довела до трона. Постајали су исти они тирани које су свргнули; демократска култура, чији су били пропагатори, постајала је само димна завеса за долажење на власт. Некако је и последња српска револуција  из 2000. године безмало завршила као и све друге (домаће или иностранe) револуције пре ње: главни актери су се компромитовали  сарадњом са својим дојучерашњим противницима, чиме су издали постулате за које су се борили; главни идеолози су на спектакуларне начине уклоњени са политичке сцене, зарад доласка нових; изградња нове савремене Србије, што је обећање - завет још од Првог српског устанка 1804., опет није успела.

Прва ствар коју је свака новодошла групација, са позивом на демократију или без тога, учинила, јесте био обрачун са прошлошћу, затирање и сатирање свега што и подсећа на прошло, рушење свих зграда и мостова до тада сазиданих. Сваки систем, изнова, креће од почетка, иако би потпуно демократски било да се задрже барем темељи претходног (ако нису иструлили или на неки други начин уништени). Дешава се, наравно, да понекад ни сам систем не може унутар себе да конституише одређене сегменте. Формирање последње српске владе, преговори између мањинских политичких групација, је међу изборном популацијом, која им је поклонила своје поверење, изазвало само неверицу. Србија је већ довољно испошћена, измучена сличним ситуацијама, али сада је  добила тренутке забаве налик на латиноамеричке сапунице, са расплетом на коме би позавидели  и глодури светске кинематографије. Но, без потенцирања крајњег резултата, треба истаћи да је пробни рад ове владе, сходно Закону о радним односима , у току.

 Да се вратимо обрачуну са прошлошћу, који је увек у функцији (до)демократизације друштва, посебно након извесних револуционарних превирања, као што је то тренутно случај у Србији. Да ли је баш све што је чинио претходни режим, поникао  из СПС-а и других програмски сродних јој партија било лоше? Да ли су баш сви чланови били безобзирни апологете или су могући и изузеци, у смислу да су били спремни на компромисе да би постигли други циљ? Понтонски мост, саграђен преко Дунава код Новог Сада, је својевремено подигао велику буру, јер га је градио социјалистички режим. Окарактерисан као чудна, неприродна творевина, био је предмет подсмеха, посебно кад је истицан његов привремени карактер - наиме, требао је да егзистира само шест месеци. Смејали смо се скоро сулудој изградњи мостова, на свим рекама и речицама, јер смо и сами постали апологете опозиције, мрзећи нешто или некога, кога ни не познајемо  добро. Направљена је почетничка грешка сходно  правилу да "одело чини човека"- овде је припадност партији била довољна лоша предиспозиција, која је спречила доношење трезвеног суда. [1]

 Пет година касније, понтонски мост и даљи постоји, и спаја две обале Новог Сада. Град и држава имају непосредну корист од отварања моста, јер се сваки пут наплаћује извесна новчана сумa за пролаз бродовима. Да ли је сада, икоме битно којој странци је припадао главни архитекта?

 На концу, и Харолд Ласки тврди да државу препознајемо по праву, односно вредностима које штити; што примењено на претходно наведено можемо интрепретирати – и према праву или вредностима које жели да измени. Деценијско комунистичко, касније социјалистичко уређење није могуће занемарити, заборавити нити избрисати преко ноћи тако што ћемо сви одједном постати - демократе. У питању је процес који би требао да се одвија исто онолико дуго колико је требало за развијање претходног. И уз то, да се новом опредељењу приступи без предрасуда, без оптерећености прошлошћу, без икаквог ината. Такав раскид је могућ, понекад, преко потребан, али носи, због своје провизорности, и опасност кратког трајања и уопште (не)прихваћености.

 Проблем управо овде настаје. Сјајна је борба са демократијом на уснама, наликује на Делакроину Слободу на барикадама; но то је само слика, а дубље значење придаје јој сваки појединац на свој начин. Демократија стога остаје као идеја, као инспирација, подстрек, метафора за поновно рађање и живот усправне главе. Она постаје modus vivendi сваког појединца, повређеног, обесправљеног, коме је нешто ускраћено, или отето, или једноставно жели да задржи оно што већ поседује. То је био лајтмотив протеста 1996/97, 5-октобарске револуције 2000. године, и свих других протеста, али са тиме се, на неки начин суочавамо и данас, када  "демократски блок", услед сопственог раслојавања и међусобних несугласица, почиње личити на било коју другу интересну групацију Тако је међутим, нестала сва магија ; народ је остао без последње линије одбране [2] .

 Основна намера модерних држава је да  изврше демократизацију друштва. Затим, да се друштво постави на такве темеље који се не могу лако уздрмати. Да се испуне они захтеви (за које једино правници знају да потичу из римског права; сваки режим је у заблуди да су то његове умотворине или измишљотине његових претходника) да сваком треба дати своје, не одузимати туђе и никоме не штетити. Да се суди и цару и обичном човеку по закону, а не према страху од функције или друштвене моћи појединца, тј. да сви буду једнаки пред законом [3] .

Али основна грешка је што се са демократизацијом креће од краја, тј. од већ формираног друштва, било да је оно дифузно и неорганизовано или је складна целина са вековном (капиталистичком) основом и традицијом. Зашто грешка?- јер ту демократизацију треба почети од појединца, а не наметати је као готов производ целом друштву, састављеном од различитих индивидуа; не наметати је као јединствену идеју, која им није свима једнако разумљива.

 Шта све ово значи? Значи да сваки појединац има сопствено виђење демократије и користи које она треба да му донесе. Зато и јесте нужно да се крене са демократизацијом појединца, посебно у постсоцијалистичким земљама, где је живаљ научен да не брине, јер постоји држава и партија који ће уместо њега решити сваки проблем. Потреба за овим долази до изражаја посебно када треба да се донесе нека битна одлука, нпр. да се изађе на изборе. Појединац, коме је потпуно јасна демократија и њена суштина, без поговора се одазива сваком позиву (или апелу) да изађе на изборе и учини известан напор гласајући. То појединцу, међутим, уопште није напор, јер је он то прихватио као моћ, коју црпи из демократије, (схваћене као идеје, а не као политичког режима). Али чести избори, чести апели државног врха у помоћ, још више распламсавају моћ појединца.

 Код послушног, «тоталног грађанина» како га назива Норберто Бобио, настаје изборна апатија и засићење демократијом.  Појединац све више постаје свестан преваре да је слободан само за време процеса избора, а да остало време проводи у клопци сопственог избора. Уморан, или незаинтересован, не желећи да више учествује у варању самог себе - не одазива се, не излази на изборе. Појединцу је једноставно доста сталног заливања ретког, ефемерног цвета званог демократија, заокруживањем одређених опција на гласачком листићу. Он постаје све више заинтересован само за сопствену корист и бољитак ,а ли како га не види у држави, која не може да конституише ни институције неопходне за своје битисање без помоћи једног обичног, минорног грађанина, пита: а како ће држава помоћи мени, када њено функционисање зависи од мене? Како, кад није способна да конституише основне институције система, да донесе нови устав, да законску регулативу прилагоди европским, савременим токовима? Како ће она знати да сам јој ја баш омогућио наставак живота? Појединац, суочен са вероватним поразом сопственог оптимизма, повлачи се у себе, навлачи завесе, закључава врата и изопштава се из политичког живота. Демократија остаје са друге стране врата, измучена и понижена, потпуно зависна од сваког, па и таквог појединца и његовог бојкота.

 Како, онда започети, ту демократизацију појединца? Научити га  да не очекује одмах и увек користи само за себе, колико год да је све то заслужио. Научити га праштању, склапању и прихватању компромиса, чак и да прихвати нешто што је у једном моменту лоше за њега, да би истакао сву своју снагу за нешто значајније. Научити га да демократија није једино оправдање и једини кривац за (не)успехе, своје и државе, већ да је у питању сплет политичких, (мулти)културних, социо-економских и других околности које га доводе до одлуке. Научити га да је он само сегмент механизма, који понекад може да превагне, али да није увек толико релевантан као што сам мисли. Научити га да демократија не постоји због његовог личног добра, већ добра њега као члана заједнице. Онда ће и сама демократизација друштва имати сврху и смисао. Онда ће сваки избори успети ; онда ће држава заиста бити држава и по унутрашњим мерилима, не само због тога што постоји становништво које живи на једној одређеној територији и покорава се одговарајућој власти.

 Тек тада, демократија  ће бити у потпуности она светла тачка (да је назовемо надом или инспирацијом ?) која се, по Бобиу појављује на неких 10-12 година: довољно ретко, да је се сви ужеле и пригрле је као свој живот; довољно често, да се у периодима без ње људи понашају као да и није тако неопходна. Тек онда се напаћена, измучена унутрашњим и спољашњим борбама Србија, тако несавршена али изнад свега и увек мултиетничка, сусрести са својом звездом , са својом егзистенцијом, са својом сврхом. И као у "Сеобама", коначно се зауставити, престати да пропада у понор надолазећег неоколонијализма.

Драгана Ћорић

Асистент на Правном факултету у Новом Саду

e-mail:altyn@ptt.yu



[1] У прилог томе може се навести ретко едукативни садржај једног америчког филма, који има политичку позадину. Када је после великих промена у Русији смењен Брежњев, он је саветовао свом наследнику да, када се нађе у наизглед безизлазној ситуацији, отвори прво од два писма која му предаје. Ако се то опет понови, нека отвори друго писмо. Недуго потом, његов наследник се нашао у позицији да отвори прво писмо. У њему је стајало: "Мене окриви за све". Ране народа, још увек свеже и које још увек памте претходни режим, су биле у моменту зацељене. Међутим, када се кризна ситуација ускоро поновила, морао је отворити и друго писмо. У њему је стајало:" Почни да пишеш два писма". Шта нам то говори? Једна политичка опција силази са власти не зато што није довољно људи гласало за њу, већ зато што је много више њих гласало против ње. У таквој ситуацији изазваној инатом, посебно у балканским земљама, окривити претходника за све што не ваља и након "пробног рада" нових институција предстваља највиши политички домет. Сведоци смо, међутим, да се последње три године у Србији махало само са оним првим писмом, а конкретан бољитак се може мерити промилима. У чему је онда грешка? У недостатку политичке искрености, која ни после сопственог распада, још увек не може да нађе довољно снаге да напише оно друго писмо.

[2] Наведено су потврдили и последњи парламентарни избори. Интереси  народа су, након (не)званичног распада ДОС-а, изгубили јединствени правац, па су и изборни резултати показали својеврсно "лутање", што је многе странке, посебно оне" локалног" карактера избацило из скупштинских клупа.

[3] Чланови 171-172. Душановог Законика.

 
     
     
 
Copyright by NSPM