Dejan Petrović

Moj privatni Če

Odavno je poznato da je najteže ostvariti već unapred upisane pobede: ne možeš ništa da dobiješ, a izgubiti možeš mnogo. Ispričati život Če Gevare? Ništa lakše od toga! Baš kao što i Marku Tvenu nikada nije bio problem da ostavi pušenje – to je uspeo da učini bar hiljadu puta. Šalu na stranu, objavljivanje romantizovane biografije slavnog geriljerosa iz Latinske Amerike nosi sa sobom dosta rizika i ostavlja uzan manevarski prostor: kako reći nešto novo a ne ponavljati ono što se čulo već toliko puta? Kako ponoviti bezbroj puta rečeno a da to ostane jednako zanimljivo? Ali, upravo u tom prostoru, novi detalji, činjenice ili pogled sa drugačije strane mogu dobiti istaknutiju vrednost. To je upravo ono što je pokušao da uradi Borislav Lalić svojom novom knjigom „ Če Gevara: život, smrt, legenda“, koja se u već dugo aktuelnoj popularno-pučkoj akciji knjiga na kiosku ovih dana pojavila u izdanju „Večernjih novosti“, u fantastičnom tiražu od dvadeset hiljada primeraka; kao drugo izdanje knjige koju je objavio pre desetak godina.

Temeljno proučivši veliki broj spisa o Gevarinom životu, kombinujući ih sa čitavim nizom uvida iz prve ruke , Lalić pitko ispisuje stranice o životu, smrti i potonjem mitu Ernesta Če Gevare, nesuđenog argentinskog lekara iz Buenos Airesa. Tako među vrednije domete ove knjige spadaju razgovori u četiri oka sa brojnim još preostalim insajderima – a što Lalić može da zahvali svom višegodišnjem iskustvu dopisnika iz Južne Amerike i kontaktima tim poslom stvorenim – od Alberta Dijaza Korde, autora slavnog portreta Če Gevare, pa sve do kontroverzne i tajanstvene osobe, bivšeg ministra pokajnika unutrašnjih dela Bolivije (u izgnanstvu) Antonija Argedasa, koji je stavljajući svoj život na kocku uspeo da pošalje na Kubu prvo Gevarin dnevnik iz Bolivije, a potom i njegove odsečene šake. Zanimljivo je da je čuveni portret, koji i danas krasi mnoge postere, majice i knjige širom sveta, zapravo nastao slučajno: „...U tom slobodnom hodu, odjednom sam 'uhvatio' Čea. Bio je usamljen i zamišljen. Sa njegove desne strane videla se samo jedna grana palme, a sa leve nečiji profil. Zagledao sam se u njegov lik. Delovao mi je veoma ozbiljno i odsutno. Ništa posebno. Ali, ipak sam škljocnuo. Neka se nađe. A onda sam, kao da sam se nečega prisetio, na brzinu okrenuo 'lajku' na vertikalnu poziciju i okinuo još jednom. Između ta dva snimka nije moglo biti većeg razmaka od deset sekundi... Če je ubrzo potom otišao sa bine. Sve se odigralo sasvim slučajno...“ (str. 190).

Takvim i sličnim detaljima knjiga obiluje. Spomenimo na ovom mestu samo još jednu, između mnogih, anegdotu. Če Gevara je izabran za guvernera kubanske narodne banke tako što je – umoran i bunovan – na Kastrovo pitanje „ima li među vama ekonomista?“, razumevši ovo kao „komunista“, refleksno podigao ruku. Ne treba govoriti koliku danas kolekcionarsku vrednost imaju novčanice iz tog perioda, sa jednostavnim potpisom „Če“. Pored manje–više poznatih i korektno ispričanih biografskih detalja, knjiga je posebno vredna u još nekoliko delova. Objavljeni su delovi dnevnika koji je geriljeros vodio u prašumama Bolivije, što visoko naglašava autentičnost ovog štiva. Za pohvalu je i završni odeljak „hronologija“, gde su u najkraćim crtama hronološki ponovljeni svi bitniji detalji iz njegove biografije. Takođe, ali ne i na poslednjem mestu, Lalić se potrudio da obezbedi zaista veliki broj fotografija iz svih perioda Gevarinog života, od kojih su neke izuzetno ekskluzivne, poput snimaka iz Konga, revolucionarne Sijera maestre ili trijumfalnog ulaska u Havanu. Pošto je reč o biografiji, bilo bi svrsishodno da postavimo pitanje: ko je uistinu bio taj bolešljivi argentinski lekar, koji je zbog astme čak oslobođen služenja vojnog roka, i kako je moguće da na spomen njegovog imena zadrhti čitav „zeleni kontinent“ i podigne se uzbuna, pa i panika velikih razmera u SAD na akcije grupice odrpanih, gladnih i gologuzih gerilaca u bolivijskoj nedođiji predvođenih el comandanteom lično? Na akcije koje jesu bile divovske i herojske, koliko i – pokazalo se – uzaludne i utopističke.

ŽIVOT – Rođen je u dobrostojećoj porodici Gevara 14. juna 1928. kao najstarije dete. Seli se u Alta Grasiju zbog povoljnije klime, oslobađa se vojnog roka, odlazi na prvo putovanje po Argentini, upisuje medicinski fakultet, kreće na avanturistički put po Latinskoj Americi (koji je ovekovečen i u prošlogodišnjem filmu „ Dnevnik motocikliste“, kao i istoimenom knjigom beležaka nastalih na putovanju) na kojem tek zapravo shvata razmere bede i izrabljivanja širom kontinenta. Ti utisci će mu ostati duboko urezani za ceo život i umnogome odrediti životni put – do samog kraja. Vraća se u Buenos Aires i diplomira medicinu, gde vrlo kratko radi kao lekar. Ali, ubrzo shvata da to nije ono čime želi da se bavi. Kreće na put, s koga se više neće vratiti u rodnu zemlju. Obilazi Peru, Boliviju, Panamu, Ekvador, a zatim i Gvatemalu, u kojoj tada sve vri od podzemnih revolucionarnih strujanja i gde će dobiti nadimak koji će ga zauvek obeležiti: Če. U Meksiku ubrzo upoznaje mladog Fidela Kastra i konačno do tada nejasne slutnje i nagoni dobijaju svoj jasan obris i cilj. Gevara je tražio nekog dovoljno odvažnog i sposobnog da ga povede , Kastru je trebalo što više ljudi za ostvarenje sna o invaziji i oslobađanju Kube. Tada se i prvi put ženi, Peruankom Hildom Gadea, s kojom dobija i prvo dete.

Borbe po kubanskim planinama traju duže od dve godine i nakon velikih gubitaka Kastrove trupe – predvođene Ernestom Gevarom, jedinim strancem među njima – pobedonosno ulaze u Havanu i okončavaju režim diktatora Batiste. Dobija državljanstvo, postaje guverner narodne banke, ministar industrije, putuje svetom popularišući kubansku revoluciju, ženi se drugi put (Aleidom Marč), omiljen je na ostrvu. Jednostavno, sve je naizgled na svom mestu. Međutim, avanturistička crta njegovog karaktera ne dâ mu mira i odnosi prevagu nad težnjama da se uživa u dotad stečenom. Ostavlja lagodan život, nestaje iz javnosti i predvodi neuspešnu pobunu u afričkom Kongu, piše pismo Fidelu u kojem obaveštava naciju da se odriče svih funkcija i kubanskog državljanstva, provodi nekoliko meseci u ambasadi u Dar es Salamu, potom i u Pragu. U dogovoru s Kastrom, iako je njegova intimna i stalna želja bila da podigne revoluciju u svojoj Argentini, izbor pada na Boliviju, i pripreme za stvaranje revolucionarnog žarišta koje treba da zapali „zeleni kontinent“ mogle su da počnu.

SMRT – Temeljno prerušen, toliko da ga i rođena deca i najbliži saradnici nisu prepoznali, odlazi na svoj poslednji put. Nalazi povoljno, od sveta dovoljno udaljeno mesto u selvama Bolivije i tamo obrazuje svoju revolucionarnu ćeliju. U svemu tome značajnu ulogu igra Tanja „La Gerillera“, koja posreduje između trupa na terenu i glavnog bolivijskog grada La Paza. Moral gerilaca je visok, iako nedostaju hrana, lekovi i kvalitetno naoružanje. Izvedeno je nekoliko uspešnih akcija, ali ono što je od početka očekivano kao ključ na kojem će se lomiti koplja uspeha ili neuspeha revolucije – priključivanje gerili brojnog lokalnog seljaštva – uporno izostaje. Čak toliko da mnogi od njih postaju doušnici vlade u La Pazu, koja formira specijalne odrede, uz obilatu logističku i materijalnu pomoć Vašingtona, čiji je jedini cilj uhvatiti Če Gevaru – živog ili mrtvog. Jedna dojava bila je tačna i pobunjenici su uhvaćeni u klopku. Če je uhvaćen živ. U lokalnoj školi u La Igeri ispitivan je od vojske i agenata CIA više od jednog dana, sve dok na nadležnom mestu (i danas je sporno da li iz SAD ili samog režima Bolivije) nije doneta odluka o njegovoj konačnoj sudbini: smrt! Streljan je 9. oktobra 1967. godine na zemljanom podu seoske škole. Odsečene su mu šake, a telo izloženo pogledu javnosti. Kontroverze oko toga gde je i kako i da li je uopšte sahranjen podgrevale su maštu milionima ljudi širom sveta. Kao činjenica ništa nije ustanovljeno pune tri decenije, kada su, na informaciju jednog vojnika koji je tada bio na licu mesta, iskopane njegove kosti pored stare aerodromske piste, prenete na Kubu i tamo, uz sve vojne počasti, dostojno sahranjene. Šake su na Kubu stigle mnogo pre toga, zahvaljujući herojskom gestu bivšeg ministra Argedasa. Posebna zanimljivost knjige je temeljna analiza kasnijih sudbina svih onih koji su učestvovali u lovu na Gevaru i njegovoj egzekuciji. Lalić minuciozno secira, čoveka po čoveka, i otkriva zapanjujuću istinu: svi progonitelji, a nije ih bilo malo, završili su tragičnom smrću ili nekim teškim fizičkim ili duševnim oboljenjem. Pojedini uz svesrdnu pomoć brojnih pristalica Če Gevare širom sveta.

LEGENDA – Sama tragična smrt označila je početak mita koji nesmanjenim intenzitetom traje i danas. U čemu je tajna legende Če Gevare? Smatramo da je za odgovor na to pitanje potrebno obratiti pažnju i na naizgled detalje, kao što je pismo jednoj ženi istog prezimena, koja se interesovala da li su rođaci. Ponekad takve male stvari mogu da kažu više nego čitavi tomovi naknadnih biografija. „Poštovana drugarice, istinu govoreći, ne znam iz kojeg kraja Španije potiče moja porodica. Moji su preci davno otišli odatle trbuhom za kruhom, 'sa jednom rukom ispred sebe, a drugom pozadi'. Ako ih ja tako ne držim, to je samo zato što je to krajnje neudobno. Smatram da vi i ja nismo bliski rođaci, ali ako ste u stanju da zadrhtite od srdžbe svaki put kada vidite nepravdu u svetu, onda smo nas dvoje drugovi, a to je mnogo važnije.“ (str. 196) Verovatno se ta tajna krije u specifičnoj kombinaciji više pozitivnih osobina, tako unikatno povezanih u jednoj ličnosti. Pesnik, romantik, lekar, avanturista, revolucionar, gerilac, sanjar, neumorni putnik – samo su neke od osobina koje je Če Gevara nesumnjivo posedovao. Zaista, nije li teško naći beskompromisnog revolucionara s romantičnim tendencijama ili uzvišenog idealistu koji se „za svoju stvar“ ne libi uzeti pušku u ruke? Če Gevara nije bio revolucionar iz kabineta, niti priprosti gerilac bez vrhunskog teorijskog znanja i svesti. Ovaj tužni vitez od Anda možda je poslednji izdanak romantičnog i revolucionarnog idealiste koji je spreman da za dobro drugih položi i vlastiti život.

Upravo u tome leži ključ popularnosti ovog neustrašivog gerilca, koji nije mogao da trpi očiglednu nepravdu u svojoj zemlji, kontinentu, pa i čitavom svetu. I to on, koji sâm nije rođen u siromaštvu i kome se „sudbinski“ smešio bezbrižan život pripadnika više društvene i ekonomske klase! Principijelno i moralno odbijajući brojne privilegije, koje je većina njegovih saboraca, sada u promenjenim okolnostima, veoma rado prihvatila. Za stvaranje neprolaznog mita svakako je zaslužna i činjenica da je „umro na vreme“, ne davši priliku da kasnijim životom bilo čime demantuje ideale za koje se žrtvovao i borio u mladosti, kao brojni zadrigli pripadnici „ jagnjećih brigada“ širom revolucionarnih prostora. Verovatno izvesnu ulogu u tako velikoj i istrajnoj popularnosti igra i njegova ranjivost. Ernesto Gevara zaista nije bio tip rođenog pobednika sa silničkim ili vlastodržačkim ambicijama. Krhka građa i slabo zdravlje samo su dodatno naglašavali duhovnu snagu i nepokolebljivost. Zbog toga i danas toliki mladi – godinama ili duhom – ljudi širom planete, više ili manje svesno, makar instinktom, osećaju potrebu za pojavom jednog takvog lika, u tako neherojsko, konformističko, ponekad i otvoreno zločinačko doba. Mit s vremenom ne jenjava. Naprotiv, dobija na snazi! Nije za čuđenje: iako razlozi zbog kojih je Če Gevara tada obrazovao revolucionarnu gerilu nipošto nisu uklonjeni, godine prolaze a osobe sličnih karakteristika nisu ni na vidiku. To samo dodaje nestvarni oreol oko el comandantea i zapitanost da li je on takav zaista i postojao, te sada još jasnije može da se uvidi njegov istinski značaj i uloga, kao i to da li je slučajno baš za njega jedan Sartr rekao da je najkompletnija osoba 20. veka. Zbog jedinstvenog spoja tako različitih osobina, svako može da ga doživljava na svoj način, ali ono što sve te privatne Gevare nesumnjivo spaja jeste nada da ovaj svet može da bude i drugačiji, kao i verovanje da on može biti nadohvat ruke, samo ukoliko se za njega sami – izborimo!