Miloš Jovanović

Žil Andreani, Pjer Asner (priredili), Opravdati rat? Od humanitarizma do protiv-terorizma.  

     Čudan osećaj preovlađuje nakon čitanja ovog kolektivnog dela, kao da postojećoj tenziji « između politike sile i pravnih normi, institucija i konstrukcija » (str. 335) koja čini samu srž problematike, nije nađen koherentan i pomirljiv odgovor. Pitanje je i da li je moglo biti drugačije obzirom na činjenicu da je četrnaest autora, poreklom sa obe strane Atlantika, učestvovalo u ovom poduhvatu   sa ciljem   da se podrobnije osvetli i pojasni važan problem upotrebe sile i njene opravdanosti u periodu posle hladnog rata.

     Rezultat naučnog skupa organizovanog januara 2004. godine pod okriljem renomiranog Centra za međunarodne studije i istraživanja (CERI – koji je direktno vezan za Institut političkih studija u Parizu / Institut d'Etudes Politiques de Paris), knjiga je podeljena na tri tematske celine koje se bave moralnim aspektima upotrebe sile, ratom i protiv-terorističkom borbom i konačno, pitanjem legitimiteta i autoriteta.

     Zanimljivo je istaći da celokupna zamisao počiva na postulatu «tendencije povratka intervencije i morala» u međunarodnu politiku, kako u uvodu tvrdi priznati francuski profesor Pjer Asner (Pierre Hassner) iz CERI-a (str. 23). Ova nikada dokazana tvrdnja je okvir u kome se kreće razrada autora o specifičnim pitanjima.

     Prvi deo, čiju osovinu predstavlja teorija pravednog rata i čiju nam klasičnu doktrinu a zatim i savremeno shvatanje u okviru rimo-katoličke crkve predočava Kristijan Melon (Christian Mellon), ostaje, uprkos svom konceptualnom bogatsvu, tesno vezan za dominantni ideološki govor što na dobar način ilustruje opaska Stenlija Hofmana (Stanley Hofmann) kada kaže da je glavna kritika koja se može uputiti teoriji ne-intervencije jeste da ona «ne želi da zatvori vrata zla» (str. 33). Ova vrsta terminologije ne može da ne podseti na upotrebu sličnih, politički obojenih kvalifikacija neprijatelja od «carstva zla» kojim je Ronald Regan okarakterisao Sovjetski Savez do «osovine zla» kojom je Džordž W. Buš definisao Iran, Irak i Severnu Koreju.       

     Analiza se međutim ne ograničava na problem intervencije već uzima u obzir još jedan važan aspekt teorije pravednog rata – posleratno stanje koje Ariel Kolonomos (Ariel Colonomos) naziva jus ad pacem .   U toj ex-post perspektivi nam Erik Ševalije (Eric Chevallier), sa iskustvom specijalnog savetnika Bernara Kušnera na Kosovu, daje stručnu i poučnu viziju metoda upravljanja u posleratnim situacijama. Prilog obiluje zanimljivim i konkretnim receptima koji treba da osiguraju interni legitimitet operacije odnosno legitimitet međunarodnog prisustva i uspešnu izgradnju mira, koja se u stručnoj i manje stručnoj   t.j. zvaničnoj literaturi danas naziva state building . Radi se ovde ipak isključivo o tehničkom pogledu na stvari koji zanemaruje prave uzroke međunarodnih kriza. Tome idu u prilog i dve opaske autora koje bi morale naterati na dalje razmišljanje što ovde nije slučaj. Naime, Ševalije podvlači da razmak između zvaničnih ciljeva i realnih mogućnosti na terenu ne sme da dovede do preuranjenih kritika (str. 140). Ovakav stav bi logično morao da dovede do preispitivanja osnova koji su poslužili za definisanje «zvaničnih ciljeva» o čemu naravno nema reči. Isto važi i za sledeće pitanje koje postavlja autor : «Da li je zaista svrsishodno držati govor o imperativu pomirenja i multietničnosti ?» (str. 141). Koliko god nam se ovo pitanje činilo razumnim, ne pamtimo da su kriza i rat u Bosni i Hercegovini prouzrokovali slična razmišljanja. Ova   neverovatna selektivnost može biti samo plod jednog dogmatskog pristupa.

     Drugi deo rasprave posvećen je novim elementima koje terorizam i protiv-teroristička borba («rat protiv terora») unose u problem legitimiteta upotrebe sile.

     Adam Roberc (Adam Roberts) analizira rat protiv terorizma kroz istorijsku perspektivu i   ukazuje na četiri uslova koja su neophodna za uspešnu borbu protiv terorizma : a. Poverenje društva u proces donošenja političkih odluka, b. Poverenje društva u informacije na osnovu kojih se donose političke odluke, c. Poštovanje određenog legalnog okvira u toku operacije, d. Postojanje volje da se leče neki od uzroka terorizma (str. 175). Autor zaključuje da američki rat protiv terorizma danas očigledno ne ispunjava u potpunosti ove uslove.  

     Žil Andreani (Gilles Andréani) i   Kristof Bertram (Christoph Bertram) se upravo kritički osvrću na upotrebu pojma rat da bi se okvalifikovala borba protiv terorizma i dolaze do zaključka (Andreani) da su Amerikanci, zahtevajući sve pogodnosti kvalifikacije rata u ophođenju prema svojim neprijateljima istovremeno im poričući sve privilegije te kvalifikacije (str. 184), mogli da postignu isti rezultat ne pozivajući se na stanje rata koje zapravo više služi teroristima kojima pridaje značaj dok Amerika gubi na legitimitetu zbog selektivnosti primene principa.

     Treći deo, koji se završava postulatima Tomasa Varda (Thomas Ward) koji uslovljavaju postojanje legitimiteta u međunarodnim odnosima i manje ubedljivom relativizacijom para multilaterlizam / unilateralizam i negativne uloge ovog poslednjeg Mec Berdala (Mats Berdal), naročito je interesantan zbog dve suprotstavljene koncepcije međunarodnog prava koje nam iznose Majkl J. Glenon (Michael J. Glennon) i Pjer Biler (Pierre Buhler). Prvi od njih smatra da dispozicije Povelje Ujedinjenih nacija koje se odnose na upotrebu sile (naročito član 2[4]) više nisu pravno obavezujuće. Citirajući američkog profesora međunarodnog prava Tomasa Frenka (Thomas Franck) čije je mišljenje   da  se praksa država toliko odaljila od regulative člana 2(4) da je on danas samo mrtvo slovo na papiru (str. 230), Majkl J. Glenon , pod izgovorom specifičnosti procesa stvaranja međunarodnog prava, smatra da države koje ga svojom slobodnom voljom prave mogu na isti način i da ga promene. Kršenje postojećeg prava u toj viziji predstavlja manifestaciju volje država za promenom i ipso facto znači prestanak pravno-obavezujućeg karaktera   dotadašnjih pravnih normi. Mišljenja smo da   se ovakva argumentacija ne može prihvatiti. Jedno je naime osporiti međunarodnom pravu u celini pravni karakter jer ono zaista ne poseduje sve elemente neophodne jednom pravnom poretku kao što su postojanje nepristrasnog sudije kao trećeg i nezavisnog lica od stranaka u sporu (Alexandre Kojève, Esquisse d'une phénoménologie du droit , Paris,   éd. Gallimard, 1981) i postojanje centralizovanog mehanizma za izvršenje presuda. Sasvim druga stvar je zastupati tezu da međunarodno pravo poseduje pravni karakter ali da se može menjati putem kršenja kao tobože manifestacijom volje država za njegovom promenom. Ovde jednostavno dolazi do konfuzije između običaja i običajnog prava koje ima pravno-obavezujući karakter ( i čije kršenje nema za posledicu nestanak istog). Pjer Biler u svom odgovoru dodaje da ne samo što takva koncepcija meša praksu i običajno pravo kao izvor prava već« vodi do poništavanja i samih ugovornih normi» (str. 257).  Uz taj važan kritički odgovor viziji jednog dela američkih autora, Pjer Biler daje takođe odličan opis međunarodnog javnog prava tvrdeći da   «ono (međunarodno pravo) ne predstavlja siguran način za predviđanje i kanalisanje ponašanja država ; kao što ne predstavlja ni dovoljnu garanciju da će ih   sprečiti (države) u zabranjenim radnjama kada im to njihova moć dozvoljava, shodno njihovim interesima ili imperativu bezbednosti. Ipak, to opšte priznato javno dobro služi kao prva linija odbrane slabima protiv jakih, ne toliko zbog svoje unutrašnje vrednosti koliko zbog svoje funkcije lakšeg opravdavanja ili neopravdavanja akcija » (str. 261).   

     Ove dve suprotsavljene koncepcije objašnjavaju u izvesnoj meri trans-atlantske nesporazume oko uloge i značaja prava u međunarodnim odnosima kao i ponašanje Sjedinjenih Američkih Država po   tom pitanju.

     Tenzija između politike sile i normi   o kojoj je bilo reči na početku ne može biti prevaziđena kaže nam Pjer Asner u zaključku (str. 335) i zato se moraju tražiti načini regulacije koji će balansirati na zadovaljavajući način između ta dva pola u međunarodnim odnosima.  

     Moglo bi se reći nakon svega da je ova knjiga paradigmatski diskutabilna. Naime tenzija između pravnih normi i politike sile postoji po definiciji na međunarodnoj sceni koja se nalazi u stanju anarhije (u smislu nepostojanja centralne vlasti).   Međutim, autori ovog rada polaze od već navedene premise po kojoj moral, po završetku hladnog rata, zauzima sasvim novo mesto u međunarodnom životu. To se vidi iz napretka međunarodne pravde, veće pažnje koja se posvećuje ratnom pravu u vođenju međunarodnih intervencija, činovima pokajanja među državama za greške iz prošlosti, sistematskog pozivanja na moral ne u polemici sa protivnikom već kao merilo sopstvene politike (Andreani, Asner, str. 21). U toj perspektivi, tenzija postoji jer međunarodno pravi isuviše štiteći države, samim tim i one koje nisu demokratske,   predstavlja ne zaštitu, već kočnicu za dalji napredak demokratije i ljudskih prava u svetu . Naravno, ova vizija, koja je u biti ideološka i etnocentrična, poseduje teorijsku koherentnost. Problem nastaje u trenutku kada teoriju treba suočiti sa stvarnošću.

     Može se upravo na ovom mestu   uputiti jedna fundamentalna kritika delu kojim se bavimo. Naime, čini nam se problematičnim da knjiga, koja izučava toliko važna pitanja poput pravednog rata, legitimiteta i autoriteta u međunarodnim odnosima, ne može da izađe iz dogmatskih okvira koji su često ravni medijskom tretmanu međunarodnih kriza. Zapanjujuće deluje činjenica da svi autori koji su dali doprinos ovom radu smatraju da je rat na Kosovu, iako ilegalan , bio legitiman  ! Knjiga koja se bavi ovom problematikom morala bi da ima mnogo oprezniji, da ne kažemo pronicljiviji pristup stvarnosti jer, kao što podseća Noam Čomski : « elementarna je stvar da, pre nego što o nečemu počnemo da razmišljamo, utvrdimo da je to istina » (Noam Chomsky, Ecrits politiques 1977-1983 , Acratie, 1984, str.183). Ovo, često zaboravljeno, prvo pravilo svake metodologije su prevideli i autori ovog dela. Konceptualna dovitljivost i širina pogleda ne vrede mnogo u tom slučaju jer pogled jednostavno ostaje na površini.

     Ova knjiga je na žalost dobar primer epistemološkog hendikepa koji se danas često može primetiti na Zapadu kada je reč o proučavanju međunarodnih odnosa. Česte konceptualizacije koje postaju same sebi svrha, udaljavanje od stvarnosti i neretko šablonsko razmišljanje su posledica (ali postaju i uzrok u krugu koji se zatvara) ideološki iskrivljene prizme kroz koju Zapad posmatra događaje na međunarodnoj sceni. Ta nesposobnost sagledavanja i shvatanja realnosti   vrlo je zabrinjavajuća jer jedina opasnija stvar od loših akcija motivisanih zlom voljom - jesu loše akcije počinjene uz veru da su dobre i poželjne.