Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

PRIKAZI

Prikaz knige: Slobodan Antonić, GUTANJE ŽABA - Rasprave o srpskoj tranziciji, IIC Nova Srpska poitička misao, 2006.

   

 

Marinko M. Vučinić

NAŠE JE DA TRAŽIMO DEMOKRATIJU

Slobodan Antonić, GUTANJE ŽABA - Rasprave o srpskoj tranziciji, IIC Nova Srpska poitička misao, 2006.

Pojava velikog broja političkih analitičara posle smene autokratskog režima Slobodana Miloševića još jedan je dokaz u prilog tvrdnji o uspostavljanju demokratije u Srbiji. Potreba za tumačenjem i stalnim analiziranjem političkih kretanja u našem društvu postala je gotovo svakodnevna. U našim medijima pojavljuje se znatan broj političkih analitičara koji sa većom ili manjom ozbiljnošću i argumentacijom tumače naše političke prilike. Javljaju se uveliko i tzv. analitičari spremni da daju i očigledno naručene analize i time dezavuišu i samu pojavu i kredibilitet političkih analitičara.

Zato je i pojava knjige Slobodana Antonića Gutanje žaba od posebne važnosti jer ona uspostavlja određeni standard u političkoj analizi i predstavlja neku vrst obrasca ozbiljne, promišljene, objektivne i argumentovane političke analize. U njoj su sabrani njegovi komentari i analize najznačajnijih događaja naše savremene političke istorije i ovi tekstovi daju potpuno drugačiju perspektivu i smisao političkim događajima u kojima smo i sami neposredno učestvovali ili bili svedoci velikih lomova u našem tranzicionom vremenu. U njegovim tekstovima nema kod nas inače toliko prisutne stranačke pristrasnosti i ustupaka tzv. dnevnim političkim interesima. Slobodan Antonić naše aktuelne političke događaje i prilike tumači i razumeva ostajući privržen pre svega osnovnim demokratskim načelima i težnji da se u političkim ocenama aktuelni događaji procenjuju na osnovu toga koliko su politički akteri u svome delovanju zbilja privrženi temeljnim demokratskim principima. Jedino tako se može postići toliko potrebna objektivnost u političkim analizama, ostajući veran određenom jasno profilisanom demokratskom sistemu vrednosti. I to su najznačajnija obeležja tekstova Slobodana Antonića, ta jasno izražena namera da se bude objektivan, što je u našim prilikama skoro nemoguć poduhvat, jer je svrstavanje i priklanjanje nekoj od političkih opcija gotovo neminovno. Zato je objektivan i uravnotežen pristup izuzetno redak u našem političkom životu i političkim analizama.

Ovi tekstovi nisu pisani samo za dnevnu upotrebu, već njihov analitički pristup karakteriše ozbiljan i argumentovan način razmatranja događaja na našoj političkoj sceni. Slobodan Antonić je u uvodnom tekstu i sam veoma jasno odredio svoju poziciju kao hroničara i procenitelja naših savremenih političkih borbi: “Dobar je onaj sudija koji sudi prekršaj kad god ga primeti i jednom i drugom timu, ne misleći ko će se i zašto ljutiti. I još nešto. Ne svrstavamo se mi ni na ničiju stranu, već političari dolaze na našu stranu, dolaze i odlaze. Drašković 1991, Panić 1992, Drašković i Đinđić 1996, Đinđić 1997, Koštunica 2000... Njihovo je da traže svrstavanje, a naše da tražimo demokratiju i teško nama ako ikada prestanemo to da činimo.“ Ova knjiga je stoga veoma vredno svedoćanstvo o upornom traženju demokratije u vremenu post-oktobarskih događanja, a pruža nam i izuzetno zanimljivu sliku i predstavu o svim nedoumicama, nedoslednostima, izazovima i protivrečnostima koje su pratile prve godine demokratske vlasti.

U tekstu Četiri boljke srpske demokratije Slobodan Antonić je naznačio glavne probleme političkog razvoja nakon uspostavljanja demokratskog poretka u Srbiji. Po njegovom mišljenju najveća boljka post-revolucionarnih i tek uspostavljenih demokratija je sadržana u prekidu pravnog poretka i nastanku revolucionarnog voluntarizma i samovolje. Sam karakter 5. Oktobra nije bio kako to ističe Slobodan Antonić nezakonita smena vlasti, kao što su to bile ostale revolucije, već je ta revolucija izbila usled opravdanih težnji da se odbrani jasno i demokrastki izražena izborna volja građana ostvarena upravo u ustanovama starog poretka. Tako je stari režim ostao zatočen unutar svojih struktura i procedura koje je sam stvorio i zato je odbrana demokratske izborne volje bila najznačajniji i presudni faktor u rušenju starog režima koji je dugo uspevao da održi privid i fasadu legalizma oslanjajući se na principe izborne demokratije. Zato je veoma važan uvid Slobodana Antonića da petooktobarski prevrat ne samo da nije ukinuo već je do kraja udelovio (aktivirao) sveukupni pravni poredak. Time je opasnost od postrevolucionarnog bezvlašća, neprava i nezakonitosti sveden na najmanju moguću meru. Međutim, Slobodan Antonić kaže i da očuvanje pravnog poretka, pogotovo njegovih demokratskih i pravdotvornih strana, nije odgovaralo jednom moćnom delu novih vlasti: “Razvija se tako ideologija novog voluntarizma, političke efikasnosti i pragmatizma za koju su postojeći pravni okviri samo smetnje za ubrzano vođenje reformi“.

U toj napetosti između političkog pragmatizma i poriva za očuvanje legalizma nalazi se i suština sukoba unutar DOS-a, koji je imao i ima i danas izuzetno velike društvene posledice. U ovom tekstu Slobodan Antonić posebno naglašava značaj javnosti u situaciji kada je skupštinska opozicija bila veoma marginalizovana. Javnost se zato i sasvim prirodno javlja kao jedini pravi nadziratelj rada vlasti i zaštitnik javnog interesa i demokratije. Ili: „sociološki kazano, gotovo neograničeno gospodarenje jedne političke elite mora biti uravnoteženo jednim dodatnim javnim angažmanom medijske i akademske elite na ključnim političkim temama“. Veoma je pri tome značajan stav Slobodana Antonića da je „većina javnih glasila pala u zamku frakcijskih borbi vladajuće elite i to znači da ili štede jednu od frakcija ili se zdušno svrstavaju na stranu jedne od njih, ili prosto dopuštaju da budu zaplašeni“. Ovakva situacija je ostala kao trajno obeležje naše javnosti posle uvođenja demokratskog poretka i nemogućnosti da se javnost zaista konstituiše kao preovlađujući mehanizam društvene kontrole vlasti u rukama delatnih i samosvesnih građana. Slobodan Antonić ističe i osnovni princip demokratije da opozicija, ma koliko u nekom političkom trenutku bila slaba i kompromitovana, ima pravo da slobodno iznosi svoje mišljenje i ocene, a o validnosti njihovih političkih stavova i zalaganja ocenu će dati sami birači, mediji i javnost. U prvim mesecima uspostavljanja vladavine DOS-a kao da je potisnut ovaj osnovni princip demokratije i svako ukazivanje na grubo i otvoreno kršenje osnovnih demokratskih principa proglašavano je odmah za zlonamernu opstrukciju nove demokratske vlasti. Slobodan Antonić navodi u prilog ove svoje tvrdnje reči tadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića: “Postoji jedna dimenzija intelektualnog nihilizma koji je kao trag kočenja ostao iza Miloševićevog vremena što postepeno truje našu zemlju i ubija volju u ljudima da vide ono što je pozitivno“. Veoma su znakovite i reči Gorana Vesića i svedoče o shvatanju vlasti kao nedodirljive i neupitne: “Svako kome su na srcu reforme ne bi trebalo da se uznemirava sporovima oko načina funkcionisanja vlasti“.

Veoma se brzo po uspostavljanu DOS-ove vladavine pokazalo da je i za njih uticaj javnosti i pokretanje sporova i debata o pravcima kretanja i modelu reformi u Srbiji samo isprazno intelektualističko razglabanje, gubljenje vremena i nepotrebno teoretisanje. Slobodan Antonić je postavio i suštinsko pitanje naše postrevolucionarne demokratije koje je sadržano u otvorenoj dilemi, da li se radikalno i stvarno promenio režim i sistem koji je počivao na čvrstoj sprezi vlasti, privrede i kriminala. Njegov odgovor je sadržan u oceni da taj pogubni sistem patrimonijalno-mafijaških krugova još nije demontiran. Govoreći o pojavi afera u Srbiji, iznosi stav da one postaju svojevrsni politički obrazac ponašanja naše političke klase koje na taj način samo fingiraju spremnost da budu izložene sudu javnosti, a ustvari pojava sve većeg broja afera služi samo za diskreditaciju političkih protivnika, jer nijedna nije dobila ni svoj politički a još manje sudski epilog. Međutim, na taj način se uveliko diskredituje i sam pojam i smisao politike, a građani reaguju tako što se sve više povlače iz političkog života, što za posledicu ima i široko rasprostranjenu izbornu apstinenciju.

Razmatrajući predesedničke izbore u Srbiji Slobodan Antonić je u ovoj knjizi izneo veoma važnu ocenu da „u Srbiji birači glasaju ciljno ( issue voting ) tj. glasaju na osnovu trenutne političke ponude“. Zato i nemamo stabilno biračko telo već se ono kreće vođeno trenutnim interesima i fascinacijama i to govori mnogo o nedovoljno razvijenoj političkoj kulturi, ali i svedoči o nestabilnosti naših ukupnih političkih odnosa i društvenih prilika. Logično, posledica ovakve nesređene i nestabilne situacije se manifestuje kao politički prostor obeležen velikim i razornim protivrečnostima, nelogičnostima, neprirodnim političkim savezništvima, ideološkim isključivostima i odsustvom volje za kompromisom.

U ovoj knjizi je problematizovano i pitanje uvođenja vanrednog stanja nakon ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Slobodan Antonić je otvorio u to vreme veoma nepopularnu i politički nezgodnu raspravu o pravnom utemeljenju i političkoj svrsishodnosti i opravdanosti tako široko uvedenog vanrednog stanja: “Ukratko, društvu je oduzeta sloboda bez jasnog obećanja kada će mu biti vraćena. I da li će mu uopšte biti vraćena. Nema sumnje da je ubistvo premijera Đinđića gnusan zločin. Takođe, nema nikakve sumnje da je ubistvo premijera potres za državu. Ali, da li to opravdava ovako široko i potpuno oduzimanje slobode čitavom društvu? Ako, pak, vanredno stanje ne bude ukinuto za nekoliko dana onda se teško može izbeći zaključak da je reč o pukoj interesnoj klici koja se u obračunu sa drugom, konkurentskom interesnom klikom rešila da se posluži njenim sopstvenim oružjem, terorom i nasiljem“. Nažalost ovakva ocena se u velikoj meri i potvrdila u neposrednoj političkoj praksi. Autor ove knjige ne dovodi u pitanje nužnost kažnjavanja i demontiranja mafijaških centara moći jer bi njihovo nekažnjavanje otvorilo stvarnu mogućnost da upravo oni postanu efektivna vlada. Radi se o nužnosti da se uvek i u svakoj prilici i to u najvećim istorijskim izazovima ne iznevere i obesmisle demokratski principi vladavine i političkog postupanja koje će voditi računa o demokratskoj zasnovanosti i opravdanosti svoga postojanja. Demokratija se lako može zloupotrebiti upravo u svrhe koje su u potpunosti suprotne njenoj suštini.

U našoj političkoj istoriji ima mnogo primera upravo ovakvih neprihvatljivih pseudodemokratskih manipulacija. Jer Slobodan Antonić se jasno opredeljuje kada kaže kaže da je „u Miloševićevo doba mafija bila sastavni deo sistema. Ali ona je u velikoj meri to ostala i nakon 5. oktobra“. Nažalost ova ocena se pokazala tačnom i u vremenu posle silaska vlade DOS-a sa vlasti. Tim više je izazov rušenja tog pogubnog nasleđa bio veći i opasniji. Autor ne spori da je uvođenje vanrednog stanja uzdrmalo mafiju ali ono je po njegovom mišljenju istovremeno zadalo i snažan udarac nejakoj demokratiji, tako što je dovelo do sistemskog slabljenja demokratskih institucija. Posledice ovakvog kršenja i poigravanja zakonitošću osećaju se i danas jer se u našem društvu veoma teško uspostavlja i obezbeđuje primena načela zakonitosti i vladavine prava.

Slobodan Antonić je problematizovao i ulogu naše tzv. liberalne i modernizatorske intelektualne grupacije u horskom i nekritičkom podržavanju mera vanrednog stanja. Oni su se, vođeni svojim ideološkim, ali i opipljivim materijalnim interesima, veoma brzo pretvorili u dobrovoljni apologetski hor spreman da bez ostatka brani umesto ljudskih prava ovog puta ugrožene državne interese Srbije. Zato i Slobodan Antonić s puno prava iznosi ocene da je u to vreme, a to umnogome vredi i sada, “ovdašnja kritička javnost koja bi trebala da predstavlja kočnicu vlastodržačkim zloupotrebama i manipulacijama danas izgleda slabija nego ikada“.

U nekoliko tekstova autor ove knjige je na veoma argumentovan i promišljen način razmatrao pitanje političkog pozicioniranja Srpske Radikalne Stranke i njihovog uticaja i uloge u biračkom telu i našem društvu. Osnovno polazište Slobodana Antonića je da su radikali prava opšta stranka (catch all party) i da njihove pristalice dolaze iz svih starosnih i obrazovnih grupa i da su u našoj javnosti oni pogrešno predstavljeni kao svojevrsni politički varvari. Na pitanje "Šta je glavni uzrok radikalskog rasta?" autor daje odgovor da se radi o sindromu „realističkog glasanja protiv establišmenta“, a njihov uspon je vezan za nezadovoljstvo vlašću i možemo govoriti o nekoj vrsti kaznene političke opcije. Radikali su formirani i funkcionišu kao antiintelektualistička stranka i pri tome nisu uspeli da stvore uporište u društvenoj eliti, a nisu uspeli ni da unutar stranke stvore respektabilnu vlastitu političku elitu. Ova stranka nema snažno uporište u ozbiljno profilisanoj društvenoj javnosti i u tome je po mišljenju Slobodana Antonića glavna slabost Srpske Radikalne Stranke. Oni imaju samo nedovoljno artikulisanu političko-stranačku elitu, a da bi došli na vlast neophodno je imati mnogo širu društvenu osnovu i podršku. To zadobijanje šire podrške je jedan od izuzetno važnih preduslova za njivu ekspanziju u biračkom telu, jer su sada radikali dostigli svoj izborni vrhunac. Slobodan Antonić je otvorio i izuzetno važno pitanje o daljoj sudbini i političkom pozicioniranju radikala u uspostavljanju stabilnog demokratskog sistema: “Ako hoćemo da imamo stabilno demokratsko društvo onda moćna stranka kao što je SRS ne može zadugo ostati antisistemska stranka, niti njena elita može ostati društveno neintegrisana. Jer, ili će sistem da proguta i svari SRS ili će SRS da proguta i svari sistem. Trećeg nema. Dakle, SRS će uskoro ili morati da u punom smislu postane demokratska stranka, a njene elite da se vrednosno i funkcionalno integrišu, ili će nastaviti da samim svojim postojanjem destabilizuje sistem, sve dok na kraju ne bude kao strano telo odbačena i uništena“. Ovakav stav o potrebi integrisanja SRS u demokratski sistem opterećen je određenim teorijskim doktrinarstvom jer je glavna protivrečnost upravo u tome, što izmena samog političkog profila i političke koncepcije SRS logično povlači sa sobom i gubljenje biračke podrške, jer je osnovna snaga političkog uticaja ove stranke upravo u tome što je ona striktno nacionalno orijentisana i spremna da uvek posegne za otvorenim populizmom i brutalnim političkim sukobljavanjima i otvorenim konfrontacijama. Ulazak i integrisanje radikala u demokratski sistem pretpostavljao bi ozbiljnu političku prekompoziciju same radikalne stranke. Konstantin Kavafi je u svojoj čuvenoj pesmi Varvari dolaze rekao da su možda varvari rešenje. Slobodan Antonić ne sledi ovaj pesnički trag i kaže „iskreno da vam kažem, kako sada stvari stoje ne verujem da će se radikali dozvati pameti. Ekstremizmi su zatvoreni za svaku argumentaciju i imaju svoju unutrašnju logiku koja ih gotovo neumitno gura ka slomu“. Uostalom, valja reči da su politički varvari već odavno stigli i ne nalaze se samo u redovima Srpske radikalne stranke.

Slobodan Antonić je u svojim tekstovima izvršio i veoma ozbiljnu analizu funkcionisanja naših vodećih političkih stranaka. Rezultati njegovih analiza nisu ni malo ohrabrujući. Po njegovom sudu to su sve manje više organizacije koje nisu sposobne da unaprede demokratske odnose u društvu jer ni unutar svojih redova nemaju razvijen demokratski život i strukturu. “To su sve manje stranke-svite, dvorske partije ili vojnički organizovani sledbenici harizmatskog vođe. To su sada sve više konfederacije interesnih grupacija upletenih u lokalne strukture moći, mašine za osvajanje i držanje vlasti kojima su vođa i ideologija samo upotrebna sredstva, nikako ne i neupitni ciljevi. DSS je jedinstven na jedan pomalo pogrešan i nefunkcionalan način. On je jedinstven u svojevrsnoj ne-organizaciji, ne-ambicioznosti ne-preduzimljivosti svojih rukovodstava. Ako hoće da ostane velika stranka, njegova rukovodstva moraju da se pokrenu. Odgovornost i konkurencija, to i za DSS mora biti formula uspeha. Ali pokretanje rukovodstva baš u DSS-u neće biti lako. DSS je konzervativna stranka a sada se od nje traži da pristupi dubokim promenama sopstvenog bića. A upravo je duh organizacije, pored kadrova, onaj drugi valjani sastojak uspešne sttranke. Đinđić je u DS-u stvorio jedan takav duh. On je uveo takmičenje između mesnih rukovodilaca za pozicije u stranci. Podsticao je bespoštednost u tim nadmetanjima, ali je, ujedno, uveo i objektivno merljive kriterijume uspeha. To su bili uvećanje brojnosti članstva i uvećanje broja glasova na izborima. Đinđić je otišao, a DS je ostao da deluje kao uigrana konfederacija lokalnih moćnika, koji se surovo međusobno bore za prevlast u stranci, ali na način koji nesumnjivo donosi krajnju korist stranci kao organizaciji. Zato je za Srbiju važno da se DS oslobodi i poslednjih natruha socijalnog inžinjeringa i instrumentalizacije demokratije. A to je moguće samo daljim potiskivanjem uticaja „reformatorskih talibana“, “modernizacijskih“ neurastenika i "evrointegracijskih secikesa".

Svoj u suštini pozitivan odnos prema procesima kohabitacije u srpskom društvu Slobodan Antonić je zasnovao na stavu da za društvo kao što je srpsko, bez jakih institucionalnih jemstava demokratije, nije loše da postoje slab predsednik i slab premijer, jer se dobija uravnotežena struktura moći i pacifikuju razorni procesi u društvu. Slobodan Antonić je svestan opasnosti koje donosi kohabitacija ali za njega je od presudne važnosti da proces kohabitacije donosi pre svega toliko potrebnu stabilnost društvu nestabilnih i krhkih demokratskih instutucija. U knjizi je objavljena i polemika koju je o našoj javnosti izazvao tekst Slobodana Antonića o misionarskoj inteligenciji u današnjoj Srbiji.U tom tekstu je otvorena izuzetno važna debata o postojanju i delovanju misionarske inteligencije kao ideološkog predvodnika Druge Srbije: “Umesto da se otrezni, umeri i prizna demokratske potencijale srpskom društvu, ovaj deo naše kulturne elite nastavio je sa optužbama koje su često bile sasvim nepravedne i neistinite. Tako smo dobili misionarsku inteligenciju, grupaciju koja sebe shvata kao svojevrsne misionare Atlantskog sveta i njegovih vrednosti u Srbiji“. Osnovna polazišta te veoma uticajne i agresivne političke gupacije nazvane Drugom Srbijom sadržana su u sledećim tvrdnjama: Srpski narod i elita nepopravljivo su zaraženi nacionalizmom, on ima onakvu vlast kakvu zaslužuje, naše je društvo nespremno i nesposobno za demokratsko organizovanje i funkcionisanje, srpski narod je u suštini primitivan, antimoderan i neevropski, elita srpskog naroda je obolela od nacionalizma, postoje dva leka za nacionalističku obolelost srpskog društva (do kraja dovedena dezintegracija jugoslovenske zajednice i odlučne represivne mere – zabrane knjiga, javnog delovanja, izricanja oštrih zatvorskih kazni). Slobodan Antonić navodi i nekoliko opasnih crta u ideologiji naše misionarske inteligencije – dogmatizam, saznajni eklekticizam, rečnik netrpeljivosti, stalno apelovanje za povećanje represije, opsesija antinacionalističkim egzorcizmom. Zato i nije slučajno što su stavovi Slobodana Antonića o misionarskoj inteligenciji izazvali veliku polemiku koja još uvek traje, bez velikih izgleda da se ostvari istinski dijalog, jer predstavnici tzv. Druge Srbije nisu ni spremni da vode ozbiljnu raspravu. “To odricanje demokratskog i evropskog karaktera svakoj drugačijoj Srbiji osim “našoj“, to monopolisanje revolucije (tj. projekta modernizacije i evripeizacije Srbije) taj strah od poštenih izbora kao jedinog demokratskog korektiva revolucije, taj razmah ideološke i lične netrpeljivosti preko svake granice društvene pristojnosti - sve to nalazimo u korenu naše „misionarske inteligencuije“ i njene ideologije“.

U tekstovima o misionarskoj inteligenciji prisutno je razmatranje o problematici modernizacije u Srbiji.To je inače tema koja se kao zajednička nit može naći na stranicama cele ove knjige. Modernizacija je i ključno pitanje procesa tranzicije i uspostavljanja demokratije u Srbiji. Slobodan Antonić dosledno zastupa mišljenje da se modernizacija srpskog društva kao izuzetno složen i protivrečan proces ne može sprovoditi na brzinu, prečicom, nasiljem i bez poštovanja temeljnih demokratskih načela. U ovakvom shvatanju i pristupu pitanjima modernizacije i leži osnovni sukob ovog autora sa protagonistima „liberalno demokratskih“ stanovišta da modernizacija može biti sprovedena na juriš i bez poštovanja demokratskih institucija i demokratske procedure: “I zato, ako već treba birati između nepošteno uspostavljenog parlamenta sa modernizacijskom većinom, i pošteno ustrojene skupštine sa modernizacijskim snagama u manjini, ja biram ovo drugo. Svi znamo da lični i društveni uspesi postignuti nepošteno i prevarno na kraju ipak završavaju u nesreći. Hajde da ovog puta probamo sporije, ali na poštenim i društveno zdravim osnovama. Ako mislimo da nam narod sporo uči i da je zaostao, nemojmo ga siliti i varati, dajmo mu vremena da sazri i da nešto nauči. Možda će blagostanje nastupiti sporije. Ali ono što budemo osvojili biće naše - zauvek“.

Ovakve zbirke tekstova imaju i imaće veliku i izuzetnu važnost i značaj za pisanje seriozne političke istorije našeg vremena, kao neka vrsta pouzdanog istorijskog izvora i obeležja. U njima su sadržane sve dileme, protivrečnosti, izazovi, ali i duh jednog doba kada se u Srbiji vodila odlučna borba za uspostavljanje demokratije. U analizama dnevnih političkih događaja uvek se mogu javiti stavovi i političke ocene koji se docnije pokažu kao ishitreni i neutemeljeni, ali to je gotovo neminovna pojava kada se radi o ovakvoj vrsti dnevnih političkih analiza. Ovakvih ocena svakako ima u tekstovima Slobodana Antonića, ali osnovni teorijski i analitički ton i smisao ove veoma značajne i vredne knjige prožet je upornom, argumentovanom i predanom odbranom fundamentalnih principa (podela, kontrola i smenjivost vlasti, slobodna i kritička misao i delatna javnost, kompetentna i pravdoljubiva politička elita, mogućnost ostvarivanja kompromisa u društvu, temeljna demokratizacija unutar stranačkih odnosa) na kojima jedino može počivati stabilno demokratsko društvo. Ova knjiga Slobodana Antonića uspostavlja dignitet i kompetentnost političke analitike i otvara mogućnost da se ona uspostavi kao ozbiljna teorijska i društvena delatnost bez koje nije moguće uspostavljane demokratske javnosti u našem društvu.

26 Maj 2006 godine

 
 
Copyright by NSPM