Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

PRIKAZI

Predlog za prevođenje

   

Saša Gajić

Prikaz Knjige: CHARLES   KUPCHAN – „ The End of American Era“ , CFR Books – A. Knoff, NY, 2003

Letimičan pogled neupućenog potencijalnog kupca na policu sa knjigama iz oblasti međunarodnih odnosa u najvećim svetskim knjižarama verovatno bi, zbog bombastičnog (i potencijalno „antiameričkog“)   naziva, bio doveden u zabludu ili čak odbijen da uzme u ruke i pomnije prelista sadržaj ove knjige, i ne znajući koliko bi se duboko prevario. Čarls Kapčan, premda naslov knjige prognozira „kraj američke ere“, nikako ne spada u grupu autora koji se ubrajaju u korpus antiameričkih, konspiroloških ili alterglobalističkih pisaca koji bi se spram prognoze iz naziva knjige odnosili sa odobravanjem. Naprotiv. Oni bolje upućeni u svet savremenih autora iz oblasti nauke o međunarodnim odnosima dobro znaju lik i delo Čarlsa Kapčana, profesora sa Džordžtaun Univerziteta i     direktora za evropske studije Saveta za spoljne odnose („Council of Foreign Relations'' – CFR), koji se okušao u visokoj politici za vreme prvog Klintonovog mandata kao član Saveta za nacionalnu   bezbednost i jedan od ključnih ljudi iz ekspertskog okruženja Sendija Bergera. Dakle, imamo posla sa elitnim „demokratskim sokolom“, pripadnikom mlađe generacije strateških teoretičara SAD, čije vreme, i u nauci i u spoljnoj politici, tek dolazi.

„Kraj američke ere“ je daleko najznačajnija i najsveobuhvatnija   knjiga koju je Kapčan do sada objavio. Dok se u prethodnim knjigama („Atlantic Security“, „The Vulnerability of Empire“, „Persian Gulf and West: The Dillemas of Security“) autor bavio sličnim ili istim temama (bezbednost, regionalni razvoj i njen uticaj na globalnom nivou), nova Kapčanova knjiga ne zahvata više samo u „širinu“ već i u „dubinu“, ciljajući da uzburka duhove, otvori polemike i podstakne, ne samo visoke stručne krugove već i širu čitalačku publiku, na razmišljanje u pravcu definisanja nove američke „velike strategije“ (Grand strategy) za vreme koje dolazi.

Osnovna premisa od koje knjiga polazi je da u novonastaloj međunarodnoj situaciji, pogotovo nakon 11. septembra, globalna   prevlast SAD i stabilan status neporecive supersile počinju da se polako tope i isčezavaju, dok se u isto vreme postepeno profilišu nova centri globalne moći, prvenstveno u Evropi (EU i oporavljena Rusija) i Aziji. Bombastični naslov dela stoga više predstavlja upozorenje američkoj spoljnoj politici koja je pod sadašnjim rukovodstvom neokonzervative struje nedovoljno svesna postojećih perspektiva, a po samom autoru i nesposobna da definiše i razvije novu „veliku strategiju“ primerenu novoj situaciji.

Kapčan, mada je u biti liberalni institucionalista, jednom   nogom   čvrsto stoji na polazištima u SAD najdominatnije, realističke škole međunarodnih odnosa i njenih podvrsta (strukturalnog realizma) pa stoga za   suštinu međunarodnih odnosa u savremenoj svetskoj zajednici uzima raspored tj. koncentraciju moći, a ne demokratiju, kuturne tipove ili ekonomske procese. Smatrajući, poput klasičnog realiste tipa Morgentaua ili Kisindžera, da porast moći nužno vodi u nove borbe za primat bez obzira na ideološke bliskosti ili razlike, Kapčan se pribojava da bi pri nastavku ovakve tendencije moglo da se dogodi da SAD „iskoče iz šina“ i izgube kontrolu nad procesom globalizacije, deleći i prepuštajući deo po deo svoje sadašnje pozicije novim „jezgrima moći“. On je pri svom osnovnom stavu eksplicitan i nepokolebljiv: glavna opasnost jedinoj supersili ne dolazi od terorizma i od nekakvog Bin Ladena, već   isključivo od tradicionalnih geopolitičkih rivala spram kojih je neophodno definisati stateški odgovor koga SAD za sada nemaju.

Struktura ove fundametalne i veoma pritupačne knjige predstavlja školski primer veštine primene metodologije,   znanja i prognostičkih sposobnosti, kakve su ranije znali da, na   području međunarodnih odnosa, prikažu npr. jedan   K. Rajt ili   R. Aron. Svaka od glava knjige se bavi prvo definisanjem problema koji se istražuje; zatim se traže istorijske paralele ili pak istorijska geneza; potom se prelazi na sadašnju situaciju koja se tiče date teme, dok se na kraju daje prognostička persepktiva sa zaključkom. Pojedinačna poglavlja knjige predstavljaju deo mozaika sve do same zaključne glave koja sumira   prethodno obrađene delove i daje u osnovnim crtama viđenja autora u kom pravcu treba da se razvije adekvatna „velika strategija“ SAD u novoj, digitalnoj eri.

Prva glava knjige se tako bavi pitanjem šta su „velike strategije“, koje definiše kao identifikovanje sporne geopolitičke površine između jezgra moći sa procenom moguće stepena političkih potresa na pukotinama, te formiranjem mehanizama da se adekvatno odgovori na njih.

Dajući istorijske primere engleske strategije balasiranja na evropskom kontinetu uz pomoć koje je stvorena prekomorska imperija,   i njene neadekvatnosti i nespremnosti da bude na visini zadatka u periodu između dva Svetska rata, Kapčan dokazuje da i Amerika, nakon hladnoratovske „strategije obuzdavanja“, nije definisala sadašnje stanje i tendencije u kojem se kreću globalni odnosi, a kamoli strateške ciljeve u vidu sprečavanja nastanaka novih globalnih rivala. Stanje u američkim stručnim krugovima i državnom aparatu koje Kapčan oslikava, makar ono i bilo svesno preuveličano, nije ni malo sjajno: evidentan je pad kvaliteta visokih kadrova, nedostatak intelektualne inicijative i institucionalne kreativnosti, što je, kako izgleda, postao očigledan civilizacijski fenomen. Krivca za ovo neveselo „stanje duha“ Kapčan vidi u više stvari – prvenstveno u hladnoratovskom trijumfalizmu i inerciji nasleđenih obrazaca mišljenja i percepcije, ali i u delovanju elektronskih medija i   uticaja „površnih izveštaja“ na ljudski materijal, čime su, po njemu, „senzacije“ dobile prednost nad „dubokom analizom“. Ekspanzija digitalne tehnologije je dodatno preusmerila najkreativniji deo populacije ka elektronskom biznisu, a na štetu akademskih i državnih nameštenja, tako da je došlo do deficita kompetentnih geostratega, na čija su mesta tokom devedesetih godina uskočili bankari i drugi ekonomski eksperti, bez elementarih znanja i vizija u politčkoj sferi.

Međutim, već u drugoj glavi knjige, Kapčan pravi značajan otklon od realističkih polazišta, zalažući se za definisanje takve strategije koja će se svojim institucionalnim vidovima suprotstaviti „strateškom realizmu“ i kompeticijama koji proizlaze iz difuzije globalne moći na više ravnopravnih centara.   Ovo institucionalno prevazilaženje „pukotina u međunarodnom poretku“ moguće je tek kada se ove linije identifikuju, pa se on stoga okreće ranijim, dobro poznatim paradigmama iz oblasti međunarodnih odnosa koje su ih pogrešno ili parcijano opisale. Svaka od ovih analiza (Fukojamina, Hantingtonova, Mijaršajmerova, Kenedijeva i Fridmanova) su, po Kupčanu, promašile da u punoj   meri identifikuju suštinske pukotine u sadašnjem međunarodnom poretku iz kojih mogu nastati novi sukobi, jer previđaju dve pojave koje suštinski menjaju karakter unipolarnog poretka – to su difuzija moći, naročito tehnološke i ekonomske, u kojima SAD polako gube primat, i promena svesti tj. subjektivna nespremnost kako donosilaca odluka tako i šire javnosti da SAD trajno preuzmu ulogu izgraditelja globalnog društva, jer su svi impulsi unutar SAD da   ona ostane globalni policajac privremeni i kratkog daha. Događaji od 11. septembra   su tendenciju američkog povlačenja u sebe promenili samo na kratko, dok će u dužem roku rat protiv terorizma   zapravo ponovo pospešiti ove „introvertne“ procese.

Sledeća poglavlja „Kraja američke ere“ bave se fenomenima globalizacije i povećane međuzavisnosti u savremenim odnosima, kao i jačanjem drugih regionalnih sila, u prvom redu EU. Iako su paralele između sadašnjih evroatlanskih saveznika i istorijskog primera podele Rimske Imperije na istočno i zapadno Carstvo (koja je, od prvobitne administrativne, dugoročno predstavljala trajnu podelu jedinstvene moći na dva centra koja su se vremenom sve više udaljavala) poprilično nategnute, Kapčan ne bez razloga ukazuje na rastuće nesuglasice između SAD i EU, naročito po pitanju politike na B. Istoku. Mnogo je pak efektnije Kapčanovo osvrtanje na ekonomske aspekte globalizacije i oponiranje modernim globalističkim mitovima da   su efekti međuzavisnosti i informatičke revolucije   u najvećoj meri pozitivni, jer se ovim približavanjem država premošćuju međusobne   političke nesuglasice. Naprotiv, on pokazuje da politički subjekti mogu da   vode politiku u kojoj svesno žrtvuju svoj ekonomski boljitak zarad drugih politčkih ciljeva (kao nrp. jugoslovenski narodi koji su razorili ekonomski prosperitetniju federaciju nego što su njihove male države, jer im je nezavisnost bila važnija od životnog standarda), kao i da je međuzavisnost pre 1914. godine bila veća nego sada pa nije sprečila da tadašnje, tesno ekonomski   povezane sile, međusobno zarate. Kapčan stoga smatra da globalizacija ne pacifikuje postojeća ili potencijalna rivalstva, već da u „dobrim vremenima širi prosperitet i stabilnost“ (ali i difuziju moći) a „u lošim vremenima prenosi siromaštvo i nered“ . Opisujući razmere ekonomskih kolapsa na „periferiji globalnog društva“ u Jugoistočnoj Aziji 1997-98   jačinom i dometom posledica i na udaljena tržišta, Kapčan zaključuje da bi, ako bi se neki ekonomski slom (poput onog fatalnog iz 1929. godine) dogodio u centru, a ne periferiji globalne ekonomije, globalizacija   samo ubrzala i pospešila brz, posledični lančani raspad i najudaljenijih delova globalnog ekonomskog sistema.

Analizirajući u narednim poglavljima knjige subjektivnu nespremnost SAD za novu globalnu ulogu u skladu sa željenom „velikom strategijom“ kroz istorijske analogije sa čuvenim suprotnostima unutar američke politike između Hamiltona i Džefersona u vreme osnivanja SAD, odnosno Vilsona i Teodora Ruzvelta uoči svetskih ratova, Čarls Kapčan problematizuje savremena ograničenja američkog internacionalizma.   „Humanitarna“ intervencija na Kosovu 1999. godine je, po njemu, bila poslednji, kratkotrajni   trzaj nestajućeg konsenzusa unutar zapadnog savezništva, nakon koga interesi polako počinju da se razdvajaju, a SAD i EU međusobno udaljavaju.

Taj multipolarni svet „posle Pax Americane“ zahteva blagovremeni menadžment, tj. izgradnju globalnih istitucija, poput onih kao što je bila Sveta Alijansa koja je posle 1815. godine (ili UN posle 1945) održavala uspostavljenu ravnotežu snaga na starom kontinetu. U završnim poglavljima knjige Kapčan daje osnovne crte za stvaranje „nove strategije“ i novih institucija koji bi rešavali ključne probleme na pukotinama međunarodne zajednice. Ove institucije, nastale ili nadgradnjom postojećih (G8, MMF, NATO) ili formiranjem potpuno novih međunarodnih organizacija, trebale bi da budu „lek za geopolitička nadmetanja“ i sredstvo ideološkog odvajanja SAD od negativnih posledica globalizacije i njihovo prebacivanje nove institucionalne oblike. Istovremeno, izgradnja novih globalnih institucija bi trebala da predstavlja „srednji put“ za SAD između politika novog izolacionizma i unilateralizma.

Koja rešenja predlaže Kapčan na identifikovanim „geopolitičkim pukotinama“ sadašnje međunarodne zajenice? Na evropskom tlu dva glavna problema predstavlju konsolidacija jugoistočne Evrope sa problemom Kosova i Bosne, i integracija Rusije u evropski projekt tako da ne ugrozi pozicije i vitalne interesa SAD. Na Dalekom Istoku SAD pak treba da upotrebe taktiku „sačekaj i vidi“ spram kineskih reformi, istovremeno skrećući jačanje kineske moći u „benigne pravce“, naročito preko regionalnih ekonomskih integracija. Iako bliskoistočno regionalno žarište, po njemu, nema dovoljan potencijal da trajno ugrozi međunarodni poredak već da ga samo uzdrma i destabilizuje, Kapčan se zalaže za takvo rešavanje palestinskog pitanja koje će u najvećoj meri zadovoljiti i spustiti tenzije i na izraelskoj i na arapskoj strani, dok se prema islamskom svetu   generalno zalaže za „saosećanje prema muslimanskim interesima i emocijama“.

Sve u svemu, Kapčanova knjiga je, uprkos tome što je prepuna uopštavanja i pojednostavljivanja, za klasu bolja i aktuelnija od prvorazrednih autora „stare garde“ (Bžežinski, Kisindžer) čija se dela iz međunarodnih odnosa jedina i prevode na srpski jezik bez većeg vremenskog zakašnjenja. Utoliko pre   i ova knjiga (a i naša čitalačka publika) zaslužuje svoje srpsko izdanje.

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM