Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

PRIKAZI

Prikazi

   

 

Mario Brudar

Fića koji je (u)mislio da je Formula 1

Fransisko Veiga: SLOBA – nedovršena biografija Slobodana Miloševića (1941-2001), Ambasada Španije u Beogradu, Naučna, Beograd, 2004 (1)

„Smatrao je sebe najpametnijim od svih“

„Njegova vladavina bila je zakonita mućka“

F.Veiga

Španski istoričar Fransisko Veiga određuje svoju knjigu kao informativno delo i biografiju Slobodana Miloševića namenjenu „pre svega čitaocima u Španiji i Latinskoj Americi“. Iako je pisac ovih redova pokušao na početku da Veiginu knjigu čita kao pripadnik ciljne grupe kojoj je namenjena, dakle kao neko ko, u najmanju ruku, nije osetio na svojoj koži Miloševićevu vladavinu, odustavši ubrzo od toga, ne može, a da ne primeti da Veigin Sloba zahteva čitaoca upućenog u temu, pa bio on sa španskog ili bilo kog drugog govornog područja. U prilog tome govori i veliki broj ličnosti koje Veiga spominje, a koji prosečno upućenom i radoznalom čitaocu ništa ne znače, a mogu samo da otežavaju praćenje sadržaja knjige. Gotovo isto bi moglo da se kaže i za prosečnog srpskog čitaoca, kome ime Mihailo Crnobrnja, na primer, teško da nešto znači, iako mu možda zvuči poznato, a radi se o osobi koju Veiga, ne bez razloga, naziva jednim od Slobinih mozgova između 1974. i 1989. godine. Najpotpuniji efekat Veigina knjiga ima, dakle, na čitaoca (stranog ili domaćeg) koji već zna nešto više o Miloševiću i njegovoj vladavini. Takvom čitaocu mnoge stvari koje iznosi Veiga više su ili manje poznate, ali mu mogu poslužiti kao dobar podsetnik na događaje koji su obeležili poslednju deceniju prošlog veka ne samo u Srbiji, već i na prostoru bivše Jugoslavije.

Veiga Miloševića određuje kao sposobnu, inteligentnu, slatkorečivu i domišljatu ličnost sa zavidnim pamćenjem. Bio je poznavalac ljudi i umeo je da ih pridobije za svoje ciljeve. Imao je nedostatak saosećanja i nedostatak skrupula, bio težak za saradnju i slabo poverljiv; pustinjak i usamljeni glumac, „jedan od onih ljudi previše sigurnih u sebe; čvrsto je verovao u ispravnost svoje stvari i svojih ambicija“(175 str.). (2) Veiga zaključuje da je postojalo nekoliko „Sloba“ u različitim epohama(416). Kao politička ličnost bio je ubeđeni komunista, čovek aparata, oportunista i efikasan upravitelj. Nikada nije bio srpski nacionalista, već projugoslovenski orijentisan i Jugosloven dok su mu okolnosti to dozvoljavale. Kao bankar upoznao je Ameriku i bio oduševljen američkim načinom života što je za posledicu imalo da je postao „jedan od balkanskih političara najviše Zapadu okrenut“(414) i dobar poznavalac slabih tačaka svojih protivnika, najviše Amerikanaca. Veiga određuje Miloševića kao amerikanizovanog balkanskog komunistu (414) koji je te tri svoje osobine (amerikanizovanost, balkanstvo i komunizam) kombinovao po potrebi. Autor, međutim, ne objašnjava konkretnije šta kod Miloševića smatra pod tim osobinama, a delomično pojašnjenje prve osobine mogla bi, možda, da bude Veigina ocena da je Milošević povremeno „koristio pouke izvučene iz poštovanja prema najčistijem američkom neoliberalizmu“(174); druge osobine – da je bio „majstor zapleta dijaboličnih intriga“(174), a treće, da je uvek „zadržao srce marksiste“(174). Knjiga je podeljena na četiri poglavlja koja predstavljaju i autorovu podelu Miloševićevog života i vladavine: Uspon (1941-1989), Trijumf (1989-1992), Odbrana (1992-1997), Pad (1997-2001). (3)

U Usponu Veiga prati Miloševićev život i karijeru od rođenja do jeseni 1989. godine, godine u kojoj je Milošević postao neprikosnoveni vladar u Srbiji. Veiga u ovom poglavlju navodi kako je period od 1965. do 1985. godine ključ za Miloševićevu biografiju, vreme kada je „živeo život kao i mnogi drugi“. Iz ovog perioda ostala su brojna Miloševićeva pisma supruzi Mirjani iz 1968. kada je služio vojsku u Zadru, i ona bi, u svakom slučaju, mogla da budu važna građa za biografiju mladog Miloševića. Mirjana Marković ih čuva, ali veliko je pitanje da li će pisma ikada biti dostupna istraživačima Miloševićevog života i dela.

Drugo poglavlje Trijumf Veiga počinje donošenjem novog slovenačkog ustava u septembru 1989. i srpsko-slovenačkim političko-ekonomskim sukobima koji su usledili. Ovaj događaji označili su da je Milošević završio posao u Srbiji i krenuo da rešava jugoslovensko pitanje. Poglavlje se završava početkom rata u Bosni u proleće 1992. godine, za čiji povod i početak Veiga ne priznaje ubistvo srpskog svata u Sarajevu (za Veigu je to bila „pucnjava na srpske svatove“), već napad Arkanovih paramilitaraca na Bijeljinu mesec dana kasnije, na početku aprila 1992. godine.

Treće poglavlje Odbrana počinje kratkim opisom toka rata u Bosni, osnivanjem SRJ („mikro Jugoslavije“) i Republike Srpske, a završava se zimskim protestima 1996/97. Naslov Odbrana ovo poglavlje može da ima zbog toga što je posle proleća 1992. godine i stalne inicijative koju je Milošević imao u dotadašnjem periodu, zapravo tada prešao u defanzivu i odbranu stečenog u Hrvatskoj i Bosni, a u maju su usledile i sankcije Ujedinjenih nacija čime je i na međunarodnom planu prešao u odbranu, što je pokazalo da Milošević nema nijednu veliku silu iza sebe. Naslov Odbrana ovo poglavlje može da nosi i zbog toga što su režimska krađa lokalnih izbora u jesen 1996. i skoro tromesečne demonstracija koje su usledile, označili početak politike odbrane vlasti na unutrašnjem planu u Srbiji, odnosno SRJ.

Poglavlje Pad odnosi se na period od februara 1997. kada je ubijen Vlada Tref, poslovni partner Miloševićevog sina Marka (ubica ni posle više od devet godina nije poznat) do 28. juna 2001. kada je Milošević odveden u Hag na suđenje. Miloševićeva SPS (u knjizi na najmanje dva mesta skraćenica glasi PSP) početkom 1997. godine izgubila je vlast u najvećim gradovima u Srbiji, a u glavnom gradu počela je i serija ubistava visokopozicioniranih ljudi u režimu koji su na ovaj ili onaj način bili povezani sa crnom ekonomijom i kriminalom. Veiga misli da „atentati i ubistva koji su započeli 1997. ukazuju da su mu kompletan sistem paralelne ekonomije i kriminalizacije države izmakli iz ruku“(415). Na pomenuta ubistva može se gledati i na drugačiji način: da je uklanjanje onih koji su prekoračili liniju dozvoljenog ili su bili nezgodni svedoci inicirano iz samog vrha vlasti. U 1997. godini Milošević je praktično izgubio kontrolu nad crnogorskim vlastima (Milom Đukanovićem), a počeli su i problemi sa kosovskim Albancima, koji su se pripremali za oružanu pobunu. I dok se za ostala poglavlja u knjizi može sporiti period, naslov ili njihova veza, ovom poglavlju u tom smislu nema zamerke.

Veiga događaje prati hronološki i ne ustručava se da ih komentariše, iznosi stavove i zaključuje. No, pomalo je sve razbacano po knjizi i potreban je trud, uzimajući u obzir i njen obim od 420 stranica, da se sistematizuje ono što autor iznosi. To je primetljivo i u vezi sa određivanjem Miloševićeve pozicije u odnosu na raspad SFRJ i borbu za jugoslovensko nasleđe. Milošević se, smatra Veiga, zalagao za malu Jugoslaviju, bez Slovenije i Hrvatske u kojoj bi Srbi činili 45 odsto stanovništva (121). U saradnji sa vojnim vrhom, iako u njih nije imao puno poverenje, pokušao je da preko Predsedništva SFRJ izdejstvuje ograničeni vojni udar, a poslednji put je to pokušano 15. marta 1991. godine. Pošto nije uspelo (da podsetimo, presudan je bio glas bosanskog Srbina Bogića Bogićevića), Milošević je, prema Veigi, 16. marta „prisvojio projekat Velike Srbije“(133). Miloševićeva Velika Srbija podrazumevala je stvaranje Velike Hrvatske, a obe države nastale bi na račun Bosne i Hercegovine. Pravi cilj spoljne politike predsednika Srbije bio je, tvrdi Veiga, podela Bosne (153,174,190). Srbi u Hrvatskoj i Republika Srpska Krajina svesno su žrtvovani, a Sloba je, u stvari, za njih malo mario (190). On je, šta više, odbio plan vojnog vrha da se posle dobijanja bitke za Vukovar krene na Zagreb, jer nije hteo da vojska postane suviše moćna, a Srbija ionako ne bi imala koristi od osvajanja Zagreba. Milošević „nije bio u stanju da misli na duge staze“ i „nije posedovao strateški talent“(146), ali Veiga kao da pokušava da nađe opravdanje kada objašnjava da „imajući u vidu ogroman broj problema koji su mu se nagomilavali... nije ni čudo da je mogao da planira samo od danas do sutra“(146).

Veiga na najmanje dva mesta u knjizi iznosi da Milošević nije sam pokrenuo „nacionalističke oluje koje su uništile Jugoslaviju“(62), tj. da „Milošević nije bio jedini krivac za katastrofe u bivšoj Jugoslaviji“(413). Prve nacionalističke zastave u Titovoj Jugoslaviji podigli su, podseća Veiga, kosovski Albanci 1968. i hrvatski maspok 1971. godine(34). Konstatuje i to da miloševićevske vlasti „nisu imale naklonost Zapada“(270) i da je Zapad imao dvostruke standarde prema Miloševiću i Tuđmanu. Kao da zaboravlja da je Milošević mogao biti miljenik Zapada, da je hteo i da se potrudio, umesto što je, usled sopstvenih ograničenja, krajem 1980-ih izabrao put suprotstavljanja umesto pridobijanja Zapada na svoju stranu.

U vezi sa problemom Kosova i Metohije, autor Slobe piše da Milošević „čak nije ni isprovocirao problem na Kosovu“ već da je „kosovski čir postao mnogo ozbiljniji zbog njegove ambicije, ali ni na koji način ga on nije proizveo“(62). Veiga se ne bavi detaljnije miloševićevskom vladavinom na Kosovu, ali ne propušta da vođe Srpskog pokreta otpora na Kosovu iz 1980-ih nazove nacionalistima (57-60), kao i da se Milošević „poslužio srpskim nacionalistima sa Kosova, ali im nije previše verovao“(148). Slučajeve albanskog nasilja nad Srbima iznete na čuvenom sastanku u K.Polju (april 1987), koji je Miloševića izbacio u prvi plan, Veiga relativizuje upotrebom reči navodni . Na drugoj strani, Veiga kaže da su u leto 1999. godine Kosovo od Srba „očistili pobednici Albanci, dok su okupacione snage NATO-a skretale pogled na drugu stranu“(371-372). (4) Veiga, isto tako, veruje da bi Milošević i Rugova došli do dogovora da se Amerikanci nisu u jesen 1998. stavili na stranu albanske OVK i tražili previše ustupaka od Srba. No, može se, s punim pravom, postaviti pitanje, u slučaju da su se Rugova i Milošević dogovorili, da li bi F. Veiga napisao ovu knjigu, jer, da je Milošević zadržao Kosovo i izbegao NATO-bombardovanje, možda bi i danas vladao. A sigurno ne bi bilo 5. oktobra 2000. godine, za koji španski istoričar tvrdi da je „dobio prizvuk izreke tresla se gora rodio se miš“(399). I zaista, sa distance od skoro 7 godina, može se reći da jedino što su događaji od 5. oktobar 2000. neposredno doneli jeste odlazak Slobodana Miloševića sa vlasti i prestanak miloševićevske propagande na elektronskim i štampanim medijima. Ni to nije malo, ali se od opozicione koalicije DOS očekivalo mnogo više. Veiga navodi čak da je Zapad priželjkivao kraj sa puno krvi i da bračni par Milošević završi slično bračnom paru Čaušesku (398).

Što se tiče supružnika Milošević-Marković, profesor Veiga se ne slaže sa u Srbiji opšteprihvaćenim mišljenjem da je Mira imala odlučujući uticaj na muža. Smatra da je Milošević vodio glavnu reč u ogromnom broju slučajeva, da je kontrolisao situaciju i da je i JUL bio njegova ideja (416). Ali, sve da Veiga i nije u pravu, i da je Miloševićeva žena imala presudan uticaj, odgovornost za učinjeno leži na Miloševiću, jer je on bio predsednik Srbije i SR Jugoslavije. Za Veigu Milošević nije bio diktator jer nije raspolagao realnom silom i sredstvima potrebnim da postane diktator (318,418). (5) Srbiju pod Miloševićem Fransisko Veiga poredi sa Poljskom, Mađarskom, Rumunijom, Grčkom ili Bugarskom iz perioda 1920-1930, kao režimima kontrolisane ili zamrznute demokratije.

Pišući knjigu o Miloševiću, profesor Veiga je, istovremeno, napisao knjigu i o dešavanjima na prostorima bivše Jugoslavije i ponašanju i uticanju velikih sila na ovaj prostor u poslednjoj deceniji XX veka. Posebnu pažnju, u tom smislu, zavređuju sažeta Veigina zapažanja o pojedinim važnim akterima ovog perioda. Za Borisava Jovića piše da je „čovek koga je teško potresti, tvrdoglav i problematičan, zao neprijatelj svakome“(88). General Kadijević je „u stvarnosti bio sličniji nalickanom birokrati“(88), nego okrutnom sokolu što bi se moglo pomisliti zbog plavih očiju i sive kose. Dušan Mitević je „genije propagande i oportunizma“(78), a Milan Panić je „kategoričan, impulsivan i pomalo nepromišljen“(214). Dobrica Ćosić je „ključni ideolog novog srpskog nacionalizma“(98), a Stipe Mesić je „prevrtljiv i ciničan političar, neka vrsta hrvatskog Bore Jovića, ali sa izgledom kosmatog vepra“(153). Alija Izetbegović je nesposoban političar (221), dok Ibrahima Rugovu Veiga ocenjuje kao jednog od „najgorih političara koji su se pojavili tokom procesa raspada Jugoslavije“(328). Radovan Karadžić je „čovek prilično lošeg ukusa... u odelima koja su davno izašla iz mode: pomalo je izgledao kao pevač sa seoskih svadbi“(238). Vuk Drašković je „zanesenjak“(320) i „mračni novinar koji je postao demagog“(386). Zoran Đinđić je visok, stasit, mlad i inteligentan. „Imao je izvesnu ličnu vrednost i talenat za bavljenje ekonomskim i administrativnim pitanjima i bio je đavolski ambiciozan“(386). Vojislav Koštunica ima stabilnu ličnost, sopstvene ideje, nezavisan je i suzdržljiv, ali je i gnjavator, „otvoreni nacionalista, mada ne ekstreman“(386), „mračni profesor političkih nauka“(232). (6)

Na kraju knjige, u Epilogu , profesor Veiga, koji važi za dobrog poznavaoca Balkana u Španiji, upoređuje vladavinu Slobodana Miloševića sa vožnjom fiće na velikim trkama i željom da bude formula 1. Rezultat je bio katastrofalan za Srbiju i za Miloševića (420). Problem je, dakle, bio što je Milošević „vladao poslednjom Jugoslavijom kao da je ona važna međunarodna sila“(420). Milošević je, može se dodati, smetnuo sa uma da je Berlinski zid srušen, da se Sovjetski Savez raspao i da tokom 1990-ih svet više nije bio bipolaran. A on ne samo što se nije opredelio za pobednike u hladnom ratu, već se i u novoj Rusiji opredelio za komunističke gubitnike koji su pokušali da sruše predsednika Jeljcina i vrate prošlost.

Fransisko Veiga u Prologu za srpsko izdanje ove knjige spominje da mnogo duguje delima Adama LeBora (Milosevic. A Biography, London, 2002), Florans Artman (Milosevic. Le diagonale du fou, Pariz,1999), Duška Dodera i Luiz Brenson (Milosevic. Portrait of a Tyrant, Njujork,1999), Lore Silber (novinski članak, knjiga The death of Yugoslavia iz 1995. i istoimena dokumentarna TV serija) i Slavoljuba Đukića, „sjajnog srpskog pionira među Miloševićevim biografima“. (7) Dodamo li ovom spisku i knjigu Lenarda Koena (Cohen) Serpent in the Bosom. The rise and fall of Slobodan Milošević, Colorado, 2001., eto zanimljivog spiska (osim knjiga F.Artman i L. Silber koje su prevedene) našim izdavačima za objavljivanje na srpskom jeziku. Do tada se možda pojavi još neka domaća, vredna pomena, knjiga o Miloševiću.

(08.08.2006.)

1. Knjiga nema CIP katalogizaciju što znači da se ne može naći u Narodnoj bibilioteci Srbiji i da ima sporan zakonski status. Nema ni naslova originala, ni imena španskog izdavača, što bi moglo da ukaže da nije ni objavljena na španskom jeziku.

2. Veiga se slaže sa rečima Kire Gligorova da je Milošević strog, tvrdoglav i nezgodne naravi. Veiga pak za samog Gligorova kaže da je „stari makedonski lisac“(414). Dobrica Ćosić u junu 1993. godine rekao je za Miloševića „da mu je lična vlast iznad interesa države“ i da će se njegova uloga tragično završiti, i nacionalno i lično“(S.Đukić: Između slave i anateme , 1994, str.296). Tomislav Nikolić, lider SRS, poručio je Miloševiću, u septembru 1995. g. da je „najveći izdajnik u srpskoj istoriji“, da je „strano telo i sila velikog zla u srpskom organizmu“ i da će Miloševićeva smrt biti „veliko olakšanje za srpski narod“ (prema R.Tomas: Srbija pod Miloševićem, politika devedesetih , 2002,str.251).

3. Robert Tomas u knjizi Srbija pod Miloševićem, politika devedesetih , najsadržajnijoj do sada objavljenoj hronici političkog života u Srbiji tokom 1990-ih, daje sledeću periodizaciju Miloševićeve vladavine od 1987. do 1998. godine: 1987-1990 (za federalnu Jugoslaviju „u kojoj će Srbija... imati vodeću ulogu“); 1991-1993 („branilac i izvršilac ideje o 'Velikoj Srbiji'“); 1994-1996 („neokomunistički plan“); 1997-1998 („ponovo zaigrao na nacionalističku kartu“). Ovome se može dodati i period 1999-2000 kada je Milošević sebe (i Srbiju) video kao borca protiv novog svetskog poretka i globalizacije koje nameće SAD.

4. Isto tako, Veiga se ne usteže da kaže da je hrvatska vojna akcija Oluja, u avgustu 1995. godine, za posledicu imala „najbrži i najpotpuniji slučaj etničkog čišćenja u evropskoj istoriji“ (274).

5. I Slobodan Antonić, autor do sada najpotpunije studije na našem jeziku o miloševićevskoj Srbiji i analize Miloševićevog načina vladavine, smatra da Milošević nije bio ni diktator ni tiranin, jer su mu „nedostajali smelost i sistematičnost velikih tirana“. Miloševića određuje kao strašljivog palanačkog aparatčika koji se čudnovatim sticajem okolnosti našao na mestu koje daleko nadmaša njegov um i njegov karakter (S.Antonić: Zarobljena zemlja, Srbija za vlade Slobodana Miloševića, 2002, str.477), a njegov način vladavine kao tranzitni cezarizam (1987-1996) i nedovršeni sultanizam (1997-2000).

6. Veiga Koštunicu (i Nebojšu Popova) naziva i akademikom. Ima u knjizi još grešaka: da je Đinđić diplomirao sa Habermasom, da je Ahtisari bio finski premijer (bio je predsednik), da je Rastku svetovno ime Sveti Sava i da je poslednje dane života proveo kao monah, da je V. Montgomeri bio ambasador u Beogradu 1970-ih (bio je diplomatski službenik), da je bilo predviđeno 20 000 verifikatora na Kosovu, umesto 2000, Hodža je ispao Hoksha. Nije jasno je da li su u pitanju greške u prevodu, štamparske greške ili propusti samoga autora, mada je ovo poslednje malo verovetno, s obzirom na pokazano znanje autora.

7. Brana Crnčević, jedan od nekadašnjih Miloševićevih pouzdanika, misleći na Đukićev opus o Miloševiću, napisao je samouvereno ovih dana da „takve knjige neće dugo potrajati, one radoznalom čitaocu služe kao užina između doručka i ručka“ (Glas javnosti, 31.07.2006.).

 

 

 
 
Copyright by NSPM