Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

PRIKAZI

Prikaz knjige Čedomira Antića Nezavisna Srbija, Evoluta, Beograd, 2005

   

 

Mario Brudar

Samo Samostalnost Srbiju Spasava

Čedomir Antić: Nezavisna Srbija, Evoluta, Beograd, 2005

„Najvažniji nacionalni cilj Srbije u 21. veku   jeste stvaranje države i očuvanje stanovništva“ -  Č. Antić (decembar 2002, januar 2003)

                        Nezavisna Srbija Čedomira Antića sadrži 33 politički angažovana i programska teksta nastala različitim povodima u periodu 2001-2005. Iako u knjigama ovakvog tipa nije neuobičajeno pronaći protivrečnosti u pojedinim piščevim stavovima, po čemu ni Nezavisna Srbij a nije izuzetak, zajednička nit i ideja vodilja svih tekstova nalazi se u dve reči koje su knjizi dale naslov. Ideja nezavisne Srbije, pri tom, nije plod autorovog žala za 19. vekom (iako priznaje za sebe da je staromodan), niti njegovog apriornog antijugoslovenstva, već uverenja da će se ukoliko ne dođe do stvaranja „što unitarnije, međunarodno priznate nezavisne Srbije ... razdoblje opadanja ... i pored ekonomskih reformi i napretka privrede, nastavljati, a nestanak naše države postaće neizbežan i dogledan“(str.42, jun 2005).

            Pravo svih Srba da žive u jednoj državi onemogućila su, smatra Antić, tri faktora: njihova etnička raspršenost na Balkanu, naklonost većine Srba prema Jugoslaviji tokom 40-ih i 90-ih godina prošlog veka i nepridobijanje podrške nijedne velike sile za ostvarenje svog prava. Srbija zbog toga, ukoliko želi da opstane kao država srpskog naroda, mora da se okrene sebi i stvori državu koja će na najbolji način očuvati stanovništvo, a to je najvažniji cilj Srbije u 21. veku. Drugačije rečeno, „nacionalni cilj Srbije nije "zemlja" već su to "ljudi"“(91). Mala Srbija kojom hodaju veliki, slobodni, srećni i bogati ljudi. „Nama je potrebna samostalna Srbija“- poručuje Antić - „velika pre svega po svojim ciljevima ... da pruži svetu naučni i kulturni doprinos ... država kadra da građanima pruži pravo na sreću“(47). Dve najvažnije prepreke na tom putu na početku 21. veka jesu Crna Gora i Kosovo i Metohija, tačnije, odnos srpskih vlasti prema njima.

            Konstatujući da su demokratske vlasti u Srbiji u politici prema Crnoj Gori uložile i izgubile „više novca, snage i vremena nego u bilo kom drugom pitanju svoje nacionalne politike“(21), Antić određuje Državnu zajednicu Srbiju i Crnu Goru kao „neprirodnu državu u kojoj dvadeseti deo građanstva ima veći politički uticaj od ostalih devetnaest desetina“(101). Tvrdi, štaviše, da je Srbija postala ekonomska kolonija Crne Gore koja je postala dominantna u spoljnim poslovima i spoljnoj trgovini, ima paritet u armiji i prevlast u Podgoričkom korpusu i ratnoj floti (20). Zbog toga, i za razliku od političkih, privrednih i intelektualnih elita Srbije koje nemaju „potrebu, moć ni sposobnost da definišu novi nacionalni program“, Antićev stav je da Srbija nema „interesa da zadržava Crnu Goru u zajedničkoj državi“(303, decembar 2002) i da treba da joj ponudi uređenje odnosa na nivou zemalja Evropske unije. Ukoliko to Crna Gora ne prihvati, obe zemlje treba da pođu putem nezavisnosti. Osim saradnje i ulaganja na osnovu ekonomskih interesa, Srbija u Crnoj Gori treba da povede računa o zaštiti prava Srpske pravoslavne crkve i da pomogne političko organizovanje srpske manjine.

            Tema kojoj Antić posvećuje najviše prostora jeste rešenje kosovskog pitanja. U junu 2005. kritikuje uverenje „naših vodećih političara“ da bi i najmanja promena postojećeg stanja „dovela do daljeg rasparčavanja zemlje“. Nasuprot njima, Antić se zalaže da Srbija treba da bude ta koja će inicirati raskidanje „manje nego formalnih veza sa Kosovom i Metohijom“. Slično Dobrici Ćosiću, polazi od demografskog faktora. Do 2050. godine, prema demografskim procenama, broj stanovnika Srbije severno od Kosova i Metohije smanjiće se na tri i po miliona, a skoro isto toliko će tada biti Albanaca na Kosovu. U decembru 2002. godine Antić, stoga, predlaže „uspostavljanje formalne nezavisnosti Kosova i Metohije“ kao „jedino dugoročno rešenje ovog problema“(301). Pošto Srbija iz spoljnjih i unutrašnjih razloga nije u stanju da „daruje punu nezavisnost Kosovu i Metohiji“, moguće je, prema njemu, uspostaviti takve odnose Beograda i Prištine da Kosovo ima punu nezavisnost, a zauzvrat „bi bila garantovana potpuna autonomija“ i specijalne veze sa Srbijom zajednicama sa severa Kosova, Kosova Polja i Binačke Morave, kao i pokroviteljstvo Srbije nad manastirima Gračanica, Visoki Dečani i Pećka patrijaršija. (1) Stvaranje zajedničkih ustanova bilo bi ostvareno po modelu Evropske unije „tek po prijemu Kosova i Metohije i Srbije u njeno članstvo“(302). U januaru 2003. godine Antić srpskoj autonomiji na Kosovu dodaje opštinu Gora, a (eventualno) stvaranje zajedničkih ustanova Srbije i Kosova i Metohije predlaže kada njihov prijem u EU „postane izvestan“.

Dva meseca kasnije, u martu 2003., Antić se zauzima da Srbija ponudi nezavisnost Albancima na Kosovu i Metohiji, ali uz referendumsko razgraničenje dva naroda. „Ako to ne bude moguće, valja se izboriti za istinsku autonomiju i specijalne veze za tamošnje srpske zajednice, eksteritorijalnost za nacionalne svetinje i spomenike i za pravednu odštetu za prognane“(91). U aprilu 2003. kritikuje „srpske vlastodršce“ (premijer bio Z. Živković) kojima je umesto pokušaja da sa Albancima na Kosovu postignu „istorijski dogovor“, najvažnije „da Kosovo i Metohija ostanu formalno u sastavu Srbije“. Godinu dana kasnije, posle martovskog pogroma 2004., Antić traži promenu Rezolucije 1244 SB UN i „uspostavljanje zelene linije koja bi u Pokrajini stvorila dva entiteta“(166) od kojih bi srpski obuhvatao sever i istok Kosova sa oblašću Gračanice. Pri tom bi status srpskih enklava u ostatku Kosova i Metohije garantovao položaj albanskih enklava na prostoru srpskog entiteta.    

            U novembru 2004. godine nastaju dva plana za Kosovu i Metohiju, od kojih drugi postaje poznat kao Labusov plan, a tvorac oba je Čedomir Antić. Zajedničko im je zalaganje da srpska strana predlaže sazivanje konferencije o Kosovu i Metohiji u Beču 21. novembra 2005. godine, da se na Kosovu i Metohiji formiraju dva entiteta, kao i uspostavljanje eksteritorijalnosti i, istovremeno, priznavanje posebnih prava Ministarstva kulture Vlade Srbije nad manastirima Visoki Dečani, Pećka patrijaršija i Sv. Arhanđeli kod Prizrena, Bogoslovijom u Prizrenu i nad „oblašću na kojoj se odigrala Kosovska bitka“.

Srpski entitet „činile bi oblasti: severno Kosovo (opštine Leposavić, Zubin Potok, Zvečan i sever Kosovske Mitrovice) i Kosovsko pomoravlje (opštine Kosovska Kamenica, Novo Brdo, Gračanica, delovi opština Gnjilane i Lipljan). Ostatak teritorije pokrajine (oko 85% njene površine) činio bi albanski entitet.“(211 i 216). Prema Ćosićevoj ideji, poređenja radi, srpski deo obuhvatao bi oko 30 procenata Kosova i Metohije (o tome sam detaljnije pisao u prikazu knjige Kosovo Dobrice Ćosića, koji se može naći na sajtu NSPM).

Među planovima postoje i razlike, reklo bi se, taktičkog tipa. Prvi plan predviđa da Srbija najpre ponudi Albancima „teritorijalnu autonomiju u skladu sa tradicijama i standardima Evropske unije“(210). Ukoliko bi je Albanci prihvatili, „unutrašnja decentralizacija Autonomne pokrajine“ trebalo bi da bude izvršena na osnovama srpskog plana o kantonizaciji Kosova i Metohije iz aprila 2004. godine. Ukoliko Albanci odbiju, „Srbija je spremna na uspostavljanje nezavisnosti Kosova i Metohije“, ali uz određene preduslove od kojih su najvažniji već spomenuto osnivanje srpskog i albanskog entiteta i eksteritorijalnost za navedene objekte srpske kulturno-duhovne i istorijske baštine.   Entiteti bi bili uspostavljeni u prelaznom periodu od tri godine. Nad tako stvorenim albanskim entitetom bio bi uspostavljen evropski suverenitet, a nad srpskim potvrđen suverenitet Srbije uz obavezu petogodišnjeg prisustva UN u obe oblasti.

Tzv. Labusov plan ide odmah na osnivanje dva entiteta uz decentralizaciju vlasti u oba. Osnova za pregovore o decentralizaciji bila bi, pri tom, Plan Vlade Srbije o teritorijalnoj autonomiji i UNMIK-ov Okvirni plan za lokalnu samoupravu na Kosovu i Metohiji. Oba entiteta bila bi multietnička, a do ulaska u Evropsku uniju garantovao bi se prelazni evropski suverenitet nad celom teritorijom Kosova i Metohije, čime bi prestala nadležnost Ujedinjenih nacija. Predviđeno je i postojanje parcijalnog suvereniteta albanskih institucija nad albanskim i Srbije nad srpskim entitetom.

Direktno insistiranje na podeli Kosova i Metohije, Antić u novembru 2004. godine smatra lošim rešenjem jer bi u tom slučaju „Srbiji bilo moguće prisajediniti možda samo tri opštine na severu Kosova i deo Mitrovice“(225). Antić nije protiv podele, ali do nje predstoji „dug diplomatski put“. U junu 2005. godine, Antić rešenje kosovskog pitanja vidi u uspostavljanju dvojnog suvereniteta i postepenom korigovanju administrativnih granica Kosova i Metohije koje na osnovu geografskih i etničkih načela treba pretvoriti u entitetske(275). Zalažući se za istorijski sporazum Srba i Albanaca, autor Nezavisne Srbije smatra nezavisnost Kosova mogućom, „ali pod uslovom korekcije granica, posle čega bi se pitanje manjina moglo rešiti recipročnim priznanjem kulturne i prosvetne autonomije enklavama“(280).

Da su srpske vlasti prihvatile bilo prvi bilo drugi (Labusov) plan, a prvi je taktički osmišljeniji, ne bi se izgubilo skoro godinu dana u preganjanjima srpskih zvaničnika sa međunarodnim faktorom oko toga da li najpre „standardi pre statusa“ ili istovremeno „i standardi i status“ i šta se krije iza tajnovite formule srpske strane „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Srpske vlasti bi prihvatanjem bilo prvog bilo drugog plana, na vreme pokazale inicijativu i jasno i otvoreno iskazale svoj stav (kao i albanska strana). No, Labusova podrška Antićevom planu nije dala rezultate. Vlasti ga nisu prihvatile. Izgubljeno je dragoceno vreme, pregovori o Kosovu su počeli, a srpske vlasti još uvek (april 2006.-M.B.) nisu obelodanile ceo plan. Sedam meseci posle pojavljivanja Labusovog plana, u junu 2005. godine, Antić oštro zaključuje: „Problem je što većinu srpskih političara nije mnogo briga ni za prava Srba sa KiM, ni za pravo države, već se pribojavaju jedino da sa završetkom krize prestane mogućnost da se sa KiM manipuliše“(273).

Posebno treba skrenuti pažnju na činjenicu da je Čedomir Antić prvi srpski političar koji je javno progovorio o srpskom prljavom vešu na postmiloševićevskom Kosovu. Na pet mesta u četiri teksta s proleća 2005. godine Antić govori o srpskoj korumpiranoj i kriminalizovanoj eliti na Kosovu (22). Govori o zvaničnoj Srbiji koja je „stvorila parazitski sloj političara, poslovnih ljudi i inteligencije“(231) i o „korumpiranim prvacima lokalnih Srba, koji su od srpskih opština stvorili malu republiku oslonjenu na sredstva iz Srbije i šverc sa Albancima“(230). Govori (u junu 2005.) da „u Srbiji i na severu KiM ... postoje ekonomski profiteri od sadašnjeg stanja u pokrajini. Neki od njih su na visokim političkim mestima i naravno da im odgovara poseban budžet za pokrajinu i nesređena situacija“(277). Govori (u aprilu 2005.) o oligarhiji „od nekoliko stotina ljudi ... u srpskim opštinama ove oblasti“, koji su „na nesreći tri stotine trideset i osam hiljada lokalnih Srba, većinom prognanih, stvorili svoja bogatstva“(262-263). Govori i piše, ali bez odjeka. Treba napomenuti da se bez ikakve pažnje javnosti, političara i države već izvukla Miloševićeva elita sa Kosova i Metohije koja je u Srbiju došla sa pravim malim i velikim bogatstvima, stečenim na povlasticama i sumnjivim poslovima od 1990. do 1999. godine.

Antić se bavi i mogućnostima koje, kako sada izgleda, više nisu realne: stvaranjem četvrte Jugoslavije sa Kosovom kao trećom republikom, odnosno konfederacijom Srbije, Crne Gore i Kosova i Metohije. I prva i druga varijanta bile bi „grobni kamen srpske demokratije i državnosti“(56) i ubrzale bi nestajanje srpskog naroda (311). Jedini izlaz je, dakle, nezavisna, samostalna Srbija sa „jednodomnim parlamentom i vladom sa velikim ovlašćenjima, koja ostaju pod strogim nadzorom parlamenta“(292-293). Ne odbacuje kao mogućnost uvođenje i drugog skupštinskog doma kako bi bio dat značaj „oblastima u kojima je broj stanovništva u opadanju“(294-295). Predsednik Srbije bio bi biran neposredno, ali bi umesto suspenzivnog veta (koji ima sada) imao pravo da „javno apeluje na vladu, saziva njene sednice i čak im predsedava“(293). Pišući o problemu novog ustava, Antić podseća da je Srbija jedina istočnoevropska zemlja koja u proteklih 15 godina nije rešila svoje ustavno pitanje i odlučno osuđuje odlaganje donošenja novog ustava od strane demokratskih postmiloševićevskih vlada zbog nerešenog statusa Kosova i Metohije. Donošenjem novog ustava završilo bi se, prema njemu, „zauvek vreme velike političke podele u Srbiji“(266). S druge strane, sumnja u mogućnost promene sadašnjeg ustava i jedini način vidi (april 2005.) u sporazumu DS, DSS, G17plus i SPO-NS koji bi bio realizovan do kraja 2006. godine.

Iako kao istoričar i političar tvrdi da je u protekla dva veka Srbija mogla da napreduje samo kao visokocentralizovana država, Antić najkorisnije rešenje za Srbiju u 21. veku vidi u jedinstvenoj državi sa republikanskim uređenjem (2) i „tri ili pet regiona sa različitim stepenima samouprave (okružne ... u Novom Pazaru i Preševu, ... i tri regiona ili jedna autonomna oblast u Vojvodini)“(309). (3) Napominje, međutim, da autonomija „koja bi eventualno bila uspostavljena u nekom kraju Srbije, znači prenošenje dela republičkih ovlašćenja na opštinski ili oblasni nivo, ali ne i preuzimanje dela centralnog aparata vlasti od strane njihovih birokratija“(294).

Takva nezavisna Srbija, za koju se zalaže Čedomir Antić, ekonomski reformisana zemlja liberalnog kapitalizma sa istinskom parlamentarnom demokratijom imala bi za prioritetan spoljnopolitički cilj ulazak u Evropsku uniju. Ali i najvažniji interes da „Srbi, gde god živeli, uživaju punu slobodu i sva prava“(309). Kada je reč o Republici Srpskoj, Antić se u decembru 2002. zalaže za plansku i potpunu privrednu, prosvetnu i kulturnu integraciju ove zemlje sa Srbijom, a u martu 2003. godine piše da bi   „jedna reformisana i jedinstvena Srbija mogla da pomogne Republici Srpskoj da opstane (i) održi se u skladu sa Dejtonskim sporazumom“(92). Uviđa izuzetnu važnost Srpske i njenog stanovništva u narednim decenijama kada se Srbija bude suočila sa manjkom stanovništva, ali isto tako, s pravom, zaključuje (2005.) kako nije bilo ozbiljnijih pokušaja (osim „nastojanja Vlade Koštunica-Labus da uspostavi unifikaciju školskog sistema“) da bude definisana „jedinstvena i dugoročna politika prema Republici Srpskoj“(26).

Polazeći od stava da zvanična Srbija od 2000. do 2005. godine nije učinila ništa za Srbe iz Hrvatske, Antić ukazuje (decembar 2002.) da za Srbe u Hrvatskoj ostaje kao nacionalni maksimum plan Z-4 uz moguća umanjenja. Predviđa da će posle rešenja pitanja statusa Srba u Hrvatskoj, doći do približavanja dve zemlje koje će „verovatno dovesti do stvaranja čvrstog vojnog, bezbednosnog i verovatno ekonomskog savezništva“(306), posebno u borbi protiv islamskog ekstremizma i međunarodnog kriminala.

Povodom položaja Srba u Makedoniji, Antić ističe da je interesovanje zvanične Srbije za srpsku manjinu u potpunosti izostalo (decembar 2002.), ali i da do sada (2005.) nije uspostavljena „jasna i dugoročna politika prema Makedoniji i srpskoj manjini u njoj“(31). Uz napomenu da je Srbija jedina država u okruženju Makedonije koja prema njoj nema teritorijalnih i političkih aspiracija i isticanje problema Srpske pravoslavne crkve u Makedoniji, Antić daje i jedno zanimljivo poređenje: „Da je deset posto novca koji se danas troši na tzv. Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora (bez troškova vojske i osnovne administracije) uloženo u Srbe iz Makedonije, ... godišnje bi Srbi u Makedoniji mogli da konkurišu za sredstva za izgradnju jedne manje fabrike; 10 000 učenika u osnovnim školama dobilo bi udžbenike iz Srbije, dok bi sedam tamošnjih studenata moglo besplatno da studira u Srbiji“(144, mart 2004.). Razlog što nije tako, prema Antiću, jeste što „mi nemamo državu, naš narod prolazi kroz najveće opadanje u protekla dva stoleća, a najpopularniji i najmoćniji političari su ogrezli u nemoral i korupciju“(144-145). Ova rečenica napisana je u martu 2004. godine i to, najverovatnije, pre formiranja Vlade u koju je ušla i njegova stranka. Antić je bio protiv ulaska G17plus u Vladu koju je omogućila podrška SPS i posle godinu dana bio je za izlazak iz nje. Jednogodišnji angažman G17plus u Vladi ipak je ocenio kao pozitivan (ostvareno 70 posto predizbornih obećanja ove stranke), iako je posledica bila pad popularnosti: „od treće stranke po popularnosti, postali smo stranka koja se bori za cenzus“(255, mart 2005.). No, preporučuje Antić svojim stranačkim drugovima, „ako budemo živeli čestito i skromno, borili se za istinu i pravdu ... naš rad će biti uspešan i trajan“(257).

            U jednom intervjuu iz juna 2005. godine posvećenom Kosovu i Metohiji (koji se nalazi u ovoj knjizi) Čedomir Antić je izjavio kako je politička racionalnost „najveći mogući politički kapital“(285), a da je smisao za realnost „najznačajniji preduslov uspešne politike“(271). Idejama, stavovima i predlozima sadržanim u Nezavisnoj Srbiji ne može se sporiti razboritost i opravdanost. Što se tiče smisla za realnost (u smislu mogućnosti ostvarenja), postoji realna bojazan od ispunjenja Antićeve prognoze da će se u slučaju osamostaljenja Crne Gore, nezavisnost Srbiji nametnuti kao jedini izlaz „i to kao neuspeh“ i još će, pretpostavka je, zvaničnu Srbiju zateći nespremnu. U tom slučaju, mala će biti praktična politička korist od Antićeve Nezavisne Srbije . Od politički angažovane postaće političko-istorijska knjiga, jedno svedočanstvo o racionalnom koje nije postalo realnost. (5.04.2006.)

1. U istom tekstu Antić, nešto kasnije, kaže da bi Srbija ipak zadržala formalni suverenitet nad Kosovom, s tim što u srpsku autonomiju ubraja poimence opštine Leposavić, Zvečan, Zubin Potok, Štrpce, Novo Brdo i severni deo Kosovske Mitrovice (310).

2. u istom tekstu (iz decembra 2002), Antić predlaže da Srbija ne bi trebalo da ustavom bude definisana ni kao republika, ni kao monarhija“(293). U knjizi postoji i jedan tekst o monarhiji (restauraciji), iz oktobra 2003., sa nizom Antićevih konkretnih predloga prestolonasledniku Aleksandru za njenim popularisanjem, sa rokom ispunjenja do 2006. godine. Antić je, inače, član prestolonaslednikovog krunskog kabineta.

3. Za Albance na jugu Srbije (Preševo, Bujanovac, Medveđa) predviđa personalnu i kulturnu autonomiju, (po uzoru na status Mađara u Vojvodini) i vezuje njihov status za položaj Srba u Albaniji (199).

 
     
     
 
Copyright by NSPM