Miloš Jovanović

Dario Batistela, Povratak na stanje rata

«Zrela – nezrela anarhija» (Barry Buzan); «strukturalna moć» (Susan Strange); «hobsovska, kantovska, lokovska anarhija» (Alexandre Wendt); «ravnoteža ofanzive i defanzive» (Stephen Van Evera); teorija ciklusa moći – samo su neki od pojmova kojima se u ovom, teorijski izuzetno doteranom eseju služi Dario Batistela (1959), profesor na Institutu političkih studija u Bordou (Bordeaux). Ta činjenica nikako ne čudi obzirom da je Dario Batistela svakako najbolji poznavalac teorije međunarodnih odnosa u Francuskoj. U zemlji čija je tradicija proučavanja međunarodnih odnosa, zasnovana na diplomatskoj istoriji, duboko ukorenjena u školi realizma i koja nikada nije obilovala teorijskim radovima iz međunarodnih odnosa ali ni prevodima bogate produkcije koja postoji na engleskom jeziku, Dario Batistela je autor zapaženog udžbenika «Teorije međunarodnih odnosa» (Théories des relations internationales, Paris, Presses de Sciences Po, 2003) i ko-autor «Rečnika međunarodnih odnosa» ( Dictionnaire des relations internationales, Paris, Dalloz, 2003). Svoje poznavanje te oblasti vešto koristi u ovom eseju u kome se nikada ne zaobilaze činjenice i samim tim realnost što nije uvek slučaj sa radovima iz teorije međunarodnih odnosa koji se neretko svedu na, u odnosu na stvarnost, besmislenu akademsku raspravu.

Vojna intervencija u Iraku 2003. godine predstavlja početnu tačku analize čija je problematika podeljena na tri dela. Autor prvo polazi od pretpostavke po kojoj « u međunarodnoj politici postoji jaka tendencija ka stvaranju međunarodnog društva» koje odgovara stanju lokovske anarhije - pojam je preuzet od Alexandre-a Wendt-a. Po toj pretpostavci, «međunarodna politika, u smislu društvenog polja u kome dominiraju sukobi interesa i težnji političkih entiteta koji se nalaze u stanju anarhije, sazreva u pravcu mirnog rešavanja sporova na uštrb uptrebe sile» (str.9). U tom stanju lokovske anarhije države ne doživljavaju jedne druge kao prijatelje (kantovska anarhija) niti kao neprijatelje (hobsovska anarhija) već kao rivale. Sistem je pod dominacijom blagonaklone sile – Velike Britanije nekada; Sjedinjenih Američkih Država danas. Po mišljenju autora, evropska stabilnost između 1815. i 1914. godine rezultat je prevlasti Velike Britanije a ne ravnoteže sila, kao što je relativna stabilnost koja je postojala u periodu između 1945. i 2003. godine posledica dominacije SAD-a više nego bipolarnosti.

I pored realne finansijske nadmoći Velike Britanije i SAD-a u odgovarajućim vremenskim epohama na kojoj autor zasniva stav o njihovoj dominaciji, moramo postaviti pitanje ne zavisi li «blagonaklona dominacija» in fine od multipolarne, odnosne bipolarne strukture međunarodnog sistema i nije li prihvatanje normi ponašanja koje odgovaraju lokovskoj anarhiji uslovljeno datim odnosom snaga pre no a priori racionalnim izborom. I sam autor direktno aludira na ovaj problem kada kaže da «se američko ponašanje u odnosu na Sovjetski Savez, koliko god posedovalo lokovsku crtu, ne može tumačiti van konteksta postojećeg američko-sovjetskog odosa snaga» (str. 119).

Operacija «Sloboda u Iraku» upravo predstavlja prelomnu tačku u odnosu na jaku tendenciju stvaranja «međunardnog društva» i označava povratak iz stanja lokovske u stanje hobsovske anarhije, t..j. povratak na stanje rata. Ta konstatacija čini drugi deo analize Daria Batistele. Tri elementa, nesporno vezana za drugi rat u Iraku, karakterišu ovaj prelomni trenutak. Prvi: od koncepcije po kojoj države jedne druge doživljavaju kao rivale vraćamo se koncepciji u kojoj države doživljavaju jedne druge kao neprijatelje. Drugi: teorija pravednog rata je zamenjena teorijom preventivnog rata koja se teško može opravdati. Treći: unilateralni pristup je zamenio multilateralni pristup u rešavanju međunarodnih kriza. Da li ove promene u međunarodnoj politici označavaju novi momenat u međunarodnim odnosima ? Da li će norme ponašanja koje odgovaraju hobsovskoj anarhiji i koje za sada izgledaju prihvaćene u američkoj spoljnoj politici biti prihvaćene i na nivou međunarodnog sistema?

Da bi na ova pitanja dao delimične odgovore, autor u trećem delu daje vrlo ubedljivo objašnjenje vojne intervencije u Iraku. Usvajajući socijološki metod analize, autor se kritički osvrće na razloge kojima su sami akteri opravdali upotrebu sile da bi se zatim zadržao na stvarnim razlozima drugog rata u Iraku.

Deklarativni razlozi su se pozivali na bezbednosnu dilemu. Irak je morao biti napadnut jer je predstavljao opasnost za bezbednost SAD-a. Dario Batistela opovrgava sa izuzetnim smislom za nijanse ovu tezu. Oslanjajući se na dve glavne detreminante bezbednosne dileme – teritorijalnu bliskost i ranotežu ofanzive i defanzive, autor dolazi do zaključka da su SAD, pod izgovorom stvarne ranjivosti kojoj su izloženi u asimetričnom ratu koji im je nametnut od strane terorističkih grupa, ustvari iskoristile povoljnu priliku za napad na Irak koji za njih nije predstavljao opasnost ni po svom arsenalu ni po teorijski mogućim, ali u praksi vrlo malo verovatnim vezama sa Al-Kaidom. Ostaje još da se objasni zašto su SAD tako postupile. D. Batistela na to pitanje daje odgovor u dve različite ali komplementarne ravni. Prva se odnosi na unutrašnju političku strukturu SAD. Polazeći od pojma imperijalizma kakvog ga razvijaju J. Hobson i J. Schumpeter, autor zaključuje da demokratske države, koje a priori nisu sklone imperijalističkoj politici, mogu takvu politiku da sprovode kada manjina aktera uspe da nametne određenu spoljnu politiku u službi sopstvenih interesa (str. 225). Upravo se to dogodilo sa vojnom operacijom «Sloboda u Iraku» jer je postojala isprepletanost interesa pojedinaca i privatnih preduzeća (naftnih kompanija između ostalih) koji su, vodeći imperijalnu politiku, uspeli da lični interes predstave kao interes čitave nacije. Velike ugovore koja su preduzeća bliska Bušovoj administraciji dobila često bez javnog konkursa kako u oblasti eksploatacije iračkih sirovina tako i u građevinskoj, i delatnosti privatnog obezbeđenja, to dovoljno pokazuju.

Druga ravan analize nas vodi na sistemski nivo i oslanja se na ekonomsku verziju teorije ciklusa moći. Polazeći od indikatora moći – u ovom slučaju od nacionalnog bruto proizvoda – autor pokazuje da SAD doživljavaju relativan pad moći i da su suprotstavljeni novom izazivaču (peer competitor) – Kini, koja ide uzlaznom putanjom. U okviru teorije ciklusa moći privredni rast zemlje-izazivača je u procentima veći od sredstava koja ta ista zemlja ulaže u sistem odbrane. To i jeste danas slučaj sa Kinom čiji je privredni rast proporcionalno daleko veći od njenih vojnih ulaganja. Radi se jednostavno u okviru međunarodnog sistema o fazi tranzicije koja je uvek pogodna za razvijanje sukoba. U toj perspektivi teorije ciklusa moći, u kojoj autor vidi fundamentalni uzrok intervencije, treba analizirati napad na Irak. Isti je omogućio Americi da ojača kontrolu nad strateškom sirovinom – naftom – neophodnom za očuvanje privrednog rasta zemlje i samim tim dominantne pozicije na planeti. Dalji razvoj američke spoljne politike, naročito u odnosu na Iran, pokazaće da li se zaista radi o vraćanju u stanje hobsovske anarhije ili se radi o prolaznoj epizodi koja ne predstavlja veću promenu međunarodnog sistema i njegovih normi.

Zanimljivo je istaći za kraj, koliko god analiza D. Batistele bila kvalitetna i stimulativna, da ga je upravo drugi rat u Iraku naveo na razmišljanje o promeni normi ponašanja u okviru međunarodnog sistema i vraćanja na hobsovsku anarhiju t.j. stanje rata a ne recimo intervencija severno-atlantske alijanse protiv Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine. I jedna i druga su pri tom kršile norme međunarodnog prava time što upotreba sile nije bila odobrena od strane Saveta bezbednosti U.N. Razlika je i u tome što se u slučaju Iraka zaista radilo o diktatorskom režimu dok je u S.R.J. vladao jedan relativno autoritaran režim. U zapadno-evropskim i američkim kategorijama bi Irački režim svakako morao biti ocenjen kao manje legitiman i samim tim intervencija protiv njega bi trebalo da bude ocenjena kao legitimnija od one koja je vođena protiv S.R.J. Zašto onda u stručnoj literaturi i u javnom mnjenju intervencija protiv Iraka uzrokuje toliki broj oštrih kritika i napada a ne i intervencija, t.j. agresija protiv S.R.J. 1999. godine ?

«(...) nije nemoguće da odsustvo legalnosti ne bude sinonim za odsustvo legitimnosti. Razlog tome je što je sila u Bosni i na Kosovu upotrebljena u ime principa koji eksplicitno postoji u međunarodnom pravu i koji je predviđen Poveljom Ujedinjenih nacija – radi se o ljudskim pravima» (str. 123), piše D. Batistela. Drugim rečima, slučaj Kosova spada u kategoriju pravednih ratova čiji je cilj bio da se spreči započeto ili (u zavisnosti od autora) etničko čišćenje koje je bilo na pomolu. Ovaj odgovor na naše pitanje mnogo govori ne samo o snazi medijskih propagandi i manipulacija već i o skoro «religijskom karakteru» odbrane ljuskih prava i mogućnošću da se svaka borba povede pod tim izgovorom. Nedostatak kritičkog pogleda na intervenciju NATO pakta protiv S.R.J. izrečenog makar i u par redova (jer to nije tema ovog eseja) baca senku na ovu izvrsnu i u svakom pogledu uravnoteženu analizu jedne međunarodne krize.