Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

PRIKAZI

Prikaz knjige Čedomira Antića "Istorija i zabluda"

   

 

Marinko M. Vučinić

ISTORIJA IZMEĐU ZABLUDA I ISTINE

           Prikaz knjige Čedomira Antića „Istorija i zabluda“ , Evoluta – Beograd, 2005. godine

Za nas se često kaže da smo narod koji živi u prošlosti, da živimo istoriju i da nismo sposobni da bez vezanosti za mitove sagledavamo savremenost, a ni našu budućnost. Ali, tu se javlja velika protivrečnost. Naši ljudi se često pozivaju na istoriju i opšte poznate primere iz naše slavne prošlosti a da pritom ne poseduju jasno izgrađenu i strukturiranu istorijsku svest, a još manje raspolažu temeljnim i ozbiljnim poznavanjem istorije na koju se tako gorljivo pozivaju. Zato je naše tlo pogodno za bujanje i ukorenjivanje predrasuda, zabluda i stereotipa o događajima iz istorije. Može se reći da je istorija kod nas prerasla u neku vrstu vere, religijskog i gotovo mističnog iskustva, kao univerzalna zamena za sve propale ideologije. Kao da se istorija hrani zabludama i ponekad nije lako odvojiti spoznaju istorijskih događaja od taloga predubeđenja, koje sve češće postaje primamljiva zamena za ozbiljno fundiranu istorijsku svest. Istorijske zablude toliko su ukorenjene u naše poimanje istorije da je svaki pokušaj da se naša istorijska svest oslobodi od mitomanije i fatalističke vezanosti za jednom usvojene i prihvaćene zablude više nego dragocen. Upravo je to i jedna od glavnih težnji Čedomira Antića u knjizi „Istorija i zabluda“ - da pokaže kako u istorijskom tkivu deluju uvrežene zablude i predrasude i koliko one čine deo našeg istorijskog iskustva. U predgovoru ove knjige Čedomir Antić veoma precizno određuje svoju poziciju i spisateljsku nameru. „Mlade generacije razumevaju istoriju kao zabavu, a njen tok ne vide kao niz složenih dugotrajnih procesa već onako kako je istorija prvobitno razumevana: kao niz efektivnih, zanimljivih povesti o različitim temama, koje ne moraju biti povezane, ali svakako podstiču maštu i bude nevericu. Zabluda je nerazdvojni pratilac svake priče o prošlosti i srodnosti istorije i književnosti. Prošlost je dubok temelj civilizacija i tvrda građa koja tvori države.“

      Postavlja se veoma važna dilema: da li naše savremeno poimanje istorije može da pređe put od zabluda do onih slojeva istorijske svesti oslobođenih upravo naših predrasuda i političke instrumentalizacije. Mi upravo živimo u vremenu kada se istorija, ili ono što se naziva istorijom, neprestano koristi kao ubojito oružje u političkim obračunima i sukobima. Simbioza politike i istorije najbliži je put i najefikasnije sredstvo da se zablude prikazuju i funkcionišu kao suštinski izraz naše istorijske svesti. U poslednjoj deceniji dvadesetog veka iskusili smo svu tragičnost ovog spoja istorijskih zabluda i politike. O tome   svedoči ova knjiga, u kojoj je Čedomir Antić izneo i ponekad gorku spoznaju o veličini, ali i padu istorije i njenom tragičnom svođenju na derivat politike. To je, inače, najopasnija pozicija u koju istorija može da dođe i koje je autor i te kako svestan, o čemu ubedljivo govori na stranicama ove knjige. Kako, onda, otrgnuti istoriju iz tog kobnog zagrljaja političke instrumentalizacije i zabluda ? Kroz veoma zanimljivo i lepo napisane priče o najpoznatijim i najtvrdokornijim zabludama u istoriji Čedomir Antić je demonstrirao i svojevrsni pogled na istoriju, nastojeći da pokaže da je izuzetno težak i izazovan put od ukorenjenih i nepomerivih zabluda do istorijske svesti, koja ne počiva na mitovima i predrasudama već na racionalnom i ozbiljnom sagledavanju istorijskih shvatanja. Kao što svaki pisac ima specifičnu poetiku i shvatanje književnosti, tako i svaki istoričar u svojim knjigama promišlja mesto i ulogu istorijske nauke u društvu. Zato se može reći da ova knjiga ima i prosvetiteljsko dejstvo jer nam o istoriji govori na racionalan i razuman način, trudeći se da istorijskom kazivanju vrati dostojanstvo i ubedljivost.

     Govoreći o piramidama, putnicima i vanzemaljcima, Čedomir Antić kaže da je „neobjašnjeno i naizgled neobjašnjivo od najranijih vremena predstavljalo   jedan od najvećih podsticaja razvoju nauke. Ipak, kao i uvek kada je reč o velikim i davnim događajima, radoznalost i sumnjičavost ostaće večito živi“. Priča o Herodotovom opisu Egipta na početku ove knjige označava i njeno osnovno polazište - da istorija može i mora biti nešto više od predanja i zavodljivo ispričane priče i da je radoznalost i pre svega sumnjičavost temeljno uporište istorijskih razmatranja. U ovom smislu izuzetno je podsticajna i priča o Atlantidi i pozivanje na tvrdnju o alegorijskoj predstavi Atine koja je u dva   navrata stvarala vojne saveze, prave imperije u kojima je sama imala prevlast. Platonova Atlantida je, u stvari, predstavljala suprotnost Atini, sve ono u što se ona, nadahnuta osvajačkim težnjama i vođena i suviše moćnim i bezobzirnim političarima, mogla pretvoriti. Upravo je od ovih alegorijskih priča i sazdano u velikoj meri naše shvatanje ili recepcija istorije. Probijajući se kroz ove alegorijske i mitološke naslage možemo doći do istorijske svesti koja neće biti uronjena u zablude i predrasude. Govoreći o kontroverzama otkrivanja Troje, Čedomir Antić iznosi uverenje da „razlog smeštanja Troje u Gabelu nije bio naučni, baš kao što ni uzrok helenske veličine nije bio u tome što se Troja nalazila u središtu antičkog helenskog sveta, već zato što su velike pouke Homerovih epova imale svog uticaja i odjeka među pokolenjima Helena u vekovima koji su sledili Trojanskom ratu“.

     U priči „Okrugla“ problematizuje se pitanje nastanka dogme o zemlji kao središtu univerzuma i uloga nauke u konstituisanju racionalnog pogleda na svet. Veoma je neobično i intrigantno stanovište autora ove knjige u tome da „osnova dogme zbog koje je spaljen Bruno ili progonjen Galilej nije bila u Bibliji, jevanđeljima ili otačkim spisima, već upravo u delima Aristotela, najučenijeg i najvećeg mislioca i naučnika antike“.

     Priča o propasti starog Rima je izuzetno zanimljiva, poučna i veoma značajna za razmišljanje o vremenu u kome mi živimo, jer se istorija neumoljivo ponavlja kada je u pitanju nastanak i propast velikih imperija. Ima li savremeni čovek dovoljno snage i racionalne volje da iz ove uzbudljive priče o propasti velike Rimske imperije izvuče prave istorijske pouke ? Da li je i danas moguće govoriti o vernosti republikanskim vrednostima i vrlinama kada živimo u svetu lišenom i same potrebe da se u svom delovanju i mišljenju oslanjamo na univerzalne civilizacijske vrednosti i vrline? Tim više je ova sjajna priča o propasti Rima značajnija za savremenog čoveka prepuštenog stihiji površnosti, prizemnosti i vulgarnoj komercijalizaciji. “Rimski senatori više nisu bili oličenje drevne rimske vrline, zaplivavši u bogatstvo oni su se iskvarili još u doba Republike, lišeni vlasti u vreme carstva ostali su samo žalosna uspomena na vremena slave. Pri tome je stanovništvo carstva zapalo u populacionu krizu. Kao i u svim razvijenim i visoko civilizovanim zemljama, najveći luksuz postalo je rađanje dece. Uzaludna su bila nastojanja da se građani porezima nateraju da žive u skladu sa napornom skromnošću i mukotrpnim vrlinama praotaca. Pored svih pouka, Rimska imperija ostavila je budućnost i pouku o neophodnosti umerenosti i prednosti suštine nad formom.“

      Isti metodološki pristup Čedomir Antić je primenio i u pričama o srednjem veku, razbijajući pritom osnovnu zabludu o srednjem veku kao mračnom dobu u istoriji čovečanstva. Antić kaže da „doba srednjeg veka nije bilo samo jedna epoha opadanja, opadanje pismenosti i kulture bilo je više nego očigledno, ali nije čitav milenijum srednjovekovlja bio obeležen samo nazadovanjem. Tako je već u VIII i IX veku nastalo kratko razdoblje preporoda poznato kao karolinška renesansa. Svet srednjovekovnog čoveka nije bio toliko zatvoren kako ga danas zamišljamo. Srednji vek nije ostavio samo fanatizam inkvizitora, već i učenost svetog Avgustina i istrajnost Franje Asiškog“. U ovom poglavlju o srednjem veku posebno je uzbudljiva priča o sudbini knjige. To je priča o sudbini čovekovog pamćenja i trajanja, zaborava i krhkosti čovekove težnje da ostavi trajni pisani trag svog postojanja u istoriji. “Pojedini istoričari zastupaju teoriju da knjiga ima svoju sudbinu i kako je naposletku suđeno da do naših dana preživi u nekom obliku spomen na prošlost.“ Posebno je interesantna priča o propasti arhive cara Dušana posle njegove smrti, jer smo ostali uskraćeni za pravi uvid i sliku o najznačajnijem periodu u razvoju srednjovekovne Srbije. Pripovest o delu Arhimeda Metoda, koje je ostalo sačuvano u carigradskoj biblioteci, istrugana je sa pergamenta kako bi ovaj poslužio za prepisivanje drugih tekstova. Kasnija rekonstrukcija ovog teksta pokazala je da bi poznavanje ovog Arhimedovog dela u vreme velikih naučnih dostignuća omogućilo nauci da bude stotinu godina ispred stanja u kojem se danas nalazi. I sudbina našeg Miroslavljevog jevanđelja spada u red onih čudesnih Ekovskih priča o tajanstvenoj i često nedokučivoj sudbini knjige. Samo zahvaljući slučaju da je naš ugledni istoričar srednjeg veka iskoristio svoj neprikosnoveni položaj da zadrži našu najstariju knjigu u svom posedu, Miroslavljevo jevanđelje nije nestalo u plamenu požara koji je 6. aprila 1941. godine progutao našu nacionalnu biblioteku. Pisac ove knjige je ovako komentarisao ovaj neverovatni sticaj okolnosti: “Pokazalo se da samovolja, kao jedna osobina koju neki u Srbiji smatraju nacionalnom karakteristikom, može biti dragocena“. Slična sudbini Miroslavljevog jevanđelja, kao potvrda da se istorija neprestano ponavlja, a možda i kao još jedna zabluda u koju bezrezervno verujemo, bila je sudbina jedinog preostalog primerka protokola Svetoandrejske skupštine. Ova knjižica je nestala posle paljevine Narodne skupštine 5. oktobra 2005. godine, kada je i poharana skupštinska biblioteka. Ova knjižica je, na svu sreću, ubrzo otkupljena na buvljoj pijaci i tako spasena. “Takva je sudbina knjige - ne preterano određena, često tužna, ponekad srećna, a uvek zanimljiva“, kaže u zaključku ove priče Čedomir Antić.

      U poglavlju knjige o zabludama istorije novog veka zastupljene su priče o zaverama, Bastilji, Francuskoj i Oktobarskoj revoluciji, razumu i ludilu XX veka, Hitlerovim dnevnicima. I ovaj period istorije novog doba obiluje ne manje uzbudljivim i izazovnim pričama o zabludama, nedoslednostima, prividu, megalomaniji, ludostima, neumerenosti i prevrtljivosti, kao što se to moglo videti u pričama o antičkom i srednjovekovnom svetu. Pišući o teorijama velikih zavera, Čedomir Antić nam je dao veoma uzbudljivu sliku o antijevrejskim predrasudama i progonima Jevreja u evropskim državama. Autor se pita odakle tolika mržnja prema jednom narodu koji je živeo u rasejanju, čije je pripadnike tokom vekova od njihovih sugrađana delila samo vera. Ovo pitanje je i danas, posle iskustva holokausta, ostalo i dalje otvoreno i samo poznavanje istorije nacionalnog buđenja evropskih Jevreja, oslobođeno pseudoteorija o judeo-masonskim zaverama, može nam pomoći da u pravom svetlu sagledamo svu složenost savremene istorije. “Teorija zavere, koliko god neverovatna i naizgled monstruozna, imala je velikog uticaja i teške posledice. U smutnim vremenima u kojima ljudski um nije mogao da objasni stravična stradanja i patnje, a duša da podnese sve oslobođeno zlo, ove su teorije bile nekakva uteha, ali i podsticaj daljem ljudskom padu“, opominje nas i podseća Čedomir Antić.

     Priče o Francuskoj i Oktobarskoj revoluciji pokazuju nam onu zakulisanu stranu istorije i situaciju u kojoj istorija sama postaje deo krvavog spektakla i velikih kulisa koje postaju stvarnost. Primeri osvajanja Bastilje i Petropavlovske tvrđave, bez obzira na to što u njima gotovo nije ni bilo političkih zatvorenika, ostaju neporecivi simboli dveju najznačajnijih revolucija u savremenoj ljudskoj istoriji. U tome je i paradoks velikih revolucija: one svoju simboličku vrednost grade na predstavama organizovanim posle tri godine, kako što se desilo sa inscenacijom zauzimanja Zimskog dvorca u Oktobarskoj revoluciji. “Oko stotinu hiljada stanovnika Petrograda posmatralo je predstavu sa zanimanjem i oduševljenjem, ne sporeći njenu autentičnost. Tako je nastao mit koji će sedam godina kasnije u filmu „Oktobar“ krunisati Ajnštajnov umetnički genije. “Tako nastaju savremeni mitovi i istorijske zablude, koji su izuzetno trajni, teško se menjaju i ne podležu našem racionalnom prosuđivanju.

    U završnom poglavlju knjige autor je analizirao nekoliko najžilavijih i najprisutnijih stereotipa i zabluda srpske istorije – o izdaji Vuka Brankovića, zlatnim kašikama i viljuškama, Srbima kao narodu najstarijem, o demokratiji u Srbiji. Čedomir Antić postavlja u ovom poglavlju pitanje kako je nastao i održavao se mit o izdaji Vuka Brankovića, koji je umro krajem XIV veka u osmanskom ropstvu. Zar bi takvu tragičnu sudbinu doživeo čovek koji je sarađivao sa Turcima i izdao na Kosovu ? I bez obzira na to što nikada nije dokazana izdaja ovog srpskog srednjovekovnog oblasnog gospodara, mit o njegovoj izdaji i dalje traje, i kada god se Srbija nađe u istorijskoj krizi i u velikim političkim iskušenjima, mit se iznova neumitno javlja. Kao da nikada nije ni zatvorena neka vrsta konkursa za novog Vuka Brankovića. I danas smo svedoci da se ovaj mit o kosovskoj izdaji opet javlja na našoj političkoj sceni. Autor u ovoj knjizi kaže da je „istina o sudbini Vuka Brankovića otkrivena osamdesetih godina XIX veka. Spomenuto otkriće poznato je kao trijumf kritičke istoriografije u Srbiji“. Ali, Čedomir Antić postavlja i pitanje koliko je dalekosežan trijumf ove istoriografije u Srbiji i navodi veoma interesantnu tvrdnju da je „nacionalni pokret doživeo svoj trijumf u trenutku kada su istoričari kakvi su bili Ilarion Ruvarac, Konstantin Jiriček, Stojan Novaković, i pored lepote mitova i narodnih očekivanja, dali prednost razumu nad srcem i proučavali prošlost na osnovu mnogobrojnih, do tada neobrađenih, autentičnih izvora“. Ovu pouku mi nismo uspeli da razumemo u trenucima najvećih političkih i društvenih iskušenja pred kojima se Srbija našla krajem dvadesetog veka. Naša tadašnja politička elita ostala je verna svojoj verziji političke instrumentalizacije istorije i zabludama, koje ni danas nisu izgubile na snazi i često razornom dejstvu.

     Čedomir Antić, sa puno prava, ukazuje na žilavost i trajnost neo-romantičarskih mitova, koji se uvek pojavljuju kada se otvara prostor za političku zloupotrebu istorije. On zato odaje i dužno poštovanje naporima našeg uglednog vizantologa Radivoja Radića i ističe da je stalna i neprikosnovena dužnost istoričara da kritički sagledava izvore o periodu kojim se bavi.

       U knjizi je pokrenuto i izuzetno važno i aktuelno pitanje - da li su srpske tradicije demokratske i postoje li uopšte demokratske tradicije u Srbiji. Konstituisala su se dva nepomirljiva odgovora. Jedno je stanovište neumerene i neutemeljene glorifikacije koje izvorište srpskog demokratskog iskustva pronalazi čak u srednjem veku, dok drugo stanovište u potpunosti odriče postojanje bilo kakvih demokratskih tradicija u Srbiji. Čedomir Antić se opredelio za uravnotežen i argumentovan pristup, tvrdeći da u Srbiji ne postoji demokratski kontinuitet, već da se ovde odvijala dugotrajna borba za uspostavljanje ustavne vladavine, ograničenje vladavine i stvaranje osnovnih demokartskih institucija. Ta težnja za uspostavljanje demokratije svakako je obeležila političku istoriju Srbije u 19. i 20. veku, i to je u ovoj knjizi pokazano na izuzetno argumentovan i ozbiljan način.    

  Beograd, 24. novembar 2005. godine                                    

                                                                                            

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM