Home

Info

Pretplata

Kontakt

Prošli brojevi

Posebna izdanja

Komentari

Debata

Hronika

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

 

Komentari

 Prenosimo BLICNEWS, 11. jun. 2003.

INTERVJU: SLOBODAN ANTONOVIĆ

Zoran Živković može više da uradi za Srbiju nego Đinđić

Najprovokativniji kritičar vlasti među naučnicima u Srbiji alarmira javnost da će Srbija, ukoliko propusti aktuelni talas modernizacije, izgubiti još ceo jedan vek

Piše: Rade Stanić

Ime i prezime:

Slobodan Antonić

Datum rođenja:

19. maja 1959.

Porodica:
supruga Aleksandra Sajc, sinovi Lukijan i Adrijan

Omiljena hrana:

slatko-kisela svinjetina

Omiljeni film:
„Tri boje“ Kješlovskog
Omiljena knjiga:
„Most Sv. kralja Luja“
Muzika:
Doniceti
Mesto za izlazak:
„Mornar“
Moto:
Sporije je brže

Ljudi iz nauke koji, s jedne strane, bivaju proglašeni najdoslednijim kritičarima aktuelne vlasti, s druge - iz same vlasti dakle - zlonamernim kritičarima, a s treće salonskim fašistima imaju bar retko zadovoljstvo da su njihove ideje izašle iz uskih krugova naučnih polemika i postale relevantna društvena činjenica. Sociolog Slobodan Antonić, predavač teorije društvene strukture na Filozofskom fakultetu u Beogradu, jedan je od takvih naučnika. Iako je u stručnim krugovima njegova doktorska disertacija (1995) tumačena kao završno uobličavanje jedne nove sociološke discipline u Srbiji - istorijske sociologije - njegovi tekstovi poput knjige Zarobljena zemlja (Srbija za vlade Slobodana Miloševića, 2002), koja je proglašena „najozbiljnijom i najpotpunijom istorijom Miloševićeve Srbije“, predstavljaju vrednu literaturu koja se koristi i široko izvan naučnih krugova. Iako mu je u štampi treća knjiga Sporovi o održivosti demokratije u Srbiji, Antonić radi na novom delu u kome opisuje elite i institucije u postmiloševićevskoj Srbiji.

Izvan svojih knjiga, Antonić važi za jednog od najpouzdanijih i najzanimljivijih analitičara savremenih političkih kretanja u Srbiji, čije ideje redovno odlikuju originalnost i naučna utemeljenost.

O svojoj ulozi političkog analitičara, kojom je stekao širu popularnost, kaže da je „tipični proizvod postmiloševićevske politike“.

- Do 5. oktobra - kaže Antonić - postojali su sociolozi, politikolozi, profesori, novinari... Od tada postoje samo politički analitičari. Oni su izgleda deo sistema - političari nešto urade, politički analitičari prokomentarišu, novine to objave, i sve lepo funkcioniše u našoj demokratiji.

Koliko je u kontekstu „političke analitike“ izražen balans te dve reči?

- Nezgodno je što taj kontekst često ume da bude više politički nego analitički. Recimo, odmah po ukidanju vanrednog stanja Politika je objavila članak sa izjavama trojice analitičara. Bio sam jedan od njih, i ponešto sam zakerao oko kršenja Ustava i ljudskih prava. Druga dvojica - Zoran Lutovac i Stevan Lilić tvrdili su da je za vreme vanrednog stanja sve bilo u najboljem redu. Meni je sve to skupa izgledalo pomalo neozbiljno. Lutovac je odličan politikolog, ali je funkcioner DS, dakle glavne vladine stranke, i još pri tome savetnik samog premijera. A profesor Lilić je funkcioner druge vladine stranke - DC - i njen predstavnik u različitim političkim telima. Kako onda njih dvojica uopšte mogu da kažu bilo šta drugo od onoga što čujemo od vladinih funkcionera?

Kad je reč o balansu, neki, s druge strane, tvrde da su vaši stavovi prema vanrednom stanju slični onima iz DSS. Jesu li i oni politički?

- To jeste na prvu loptu tačno, ali postoji i jedna suštinska razlika. Ja nisam član te stranke, pa moje mišljenje ne podleže nikakvoj profesionalnoj ili stranačkoj disciplini. Mogao sam da iznesem potpuno suprotno mišljenje od onoga koje sam izrekao. Recimo, ono koje su zastupali Lutovac i Lilić. Zbog toga ne bih pretrpeo baš nikakve profesionalne ili lične konsekvence. Moj sutrašnji dan bi bio u dlaku isti kao i obično. Zamislite, međutim, šta bi se desilo da su kolege Lutovac i Lilić rekli nešto drugo? Recimo, da za vreme vanrednog stanja sve baš i nije bilo u najboljem redu. Da li bi i njihov naredni dan bio isti kao inače? Ipak se tu ne radi o političkim stavovima, već o stručnim pitanjima. Ne možete biti stručnjak za politiku ili pravo, a ne videti tako očigledna kršenja ustavnosti i elementarnih ljudskih prava kao što su bila kod nas tokom vanrednog stanja. I ja sam siguran da i kolege Lutovac i Lilić to vide. Jedino što su se oni našli u stupici tipičnog „sukoba interesa“. A u takvu stupicu su ih, mislim bez ikakve potrebe, doveli novinari.

Poznato mi je da jednu grupu političara u srpskoj vlasti jako nerviraju vaše analize. Da li su nalazili načina da vam to stave do znanja?

- Ministar Vladan Batić je u emisiju Utisak nedelje, u kojoj smo zajedno gostovali, doneo čitavu fasciklu mojih izjava i analiza. Sve kompjuterski isprintano i ispodvlačeno različitim bojama. To me je još jednom uverilo da se u vladi štampa pomno i sistematski prati - što i jeste posao odgovorne vlade. Problem je, međutim, u tome kako vlada doživljava kritike. Batić me je tada optužio da njega i vladu kritikujem samo zato što sam, navodno, član DSS. To vam je tipično razmišljanje našeg vlastodršca. On veruje da ga ne kritikujete zato što ste samostalno zaključili da vlada loše radi. On misli da ga kritikujete samo zato što ste takav nalog dobili od njegovih političkih suparnika. U toj stvari se kod nas od doba Miloševića malo toga promenilo. I Milošević je verovao da njegovu politiku mogu da kritikuju samo izdajnici i strani plaćenici. Kada je shvatio da i drugi svet tako misli, ostao je bez vlasti. Bojim se da su naši politički upravljači u opasnosti da se tako šta i njima desi.

Pisali ste o tri propale modernizacije Srbije u 19. i 20. veku. Da li ovo vreme možemo smatrati četvrtom modernizacijom? Koje su njene prepreke i koje su njene šanse?

- Modernizacija Srbije je naš ključni politički projekat tokom protekla dva veka. Bila su tri talasa modernizacije. Prvi, nakon sticanja potpune nezavisnosti, 1878. godine, pa negde do Balkanskih ratova. Drugi talas je bio pred Drugi svetski rat, i predvodio ga je Milan Stojadinović. I treći talas je Titova modernizacija, koja se završava krajem 70-ih. Nažalost, svi ti talasi završeni su neuspehom. Nerešeno državno-nacionalno pitanje dovodilo je do ratova koji su potirali sva prethodna dostignuća modernizacije. Tako možemo reći da je danas Srbija, nažalost, u istorijsko-političkom smislu tačno tamo gde je bila 1878. godine. Ona još uvek želi da se „evropeizuje“, da postane nalik drugim uspešnim evropskim zemljama.

Koje su karakteristike ove četvrte modernizacije?

- Modernizacija i evropeizacija Srbije zbilja je važan projekat. I kada je Zoran Đinđić upozoravao da ova generacija ima šansu koju mora da iskoristi, bio je sasvim u pravu. Propustimo li ovaj istorijski trenutak da se priključimo klubu uspešnih, ne verujem da ćemo sličnu priliku dobiti do konca veka. Već sada se u EU javlja zasićenost pridošlicama. A ako su tačne prognoze pojedinih makroekonomista, da nakon 2015. godine svetsku privredu očekuje ozbiljna recesija, interesovanje i strpljenje Evrope za Srbiju za desetak godina sasvim će nestati. Bojim se da će se u tom slučaju prva sledeća prilika za ulazak Srbije u „prvu ligu“ otvoriti tek nakon 2030. godine. Tada se, naime, može očekivati ponovni početak uzlazne faze Kondratijeve krive svetske ekonomije.

Imate li utisak da je vlast u Srbiji svesna toga?

- Imam utisak da većina naših političara nije preterano svesna ozbiljnosti tog zadataka i, rekao bih, ma koliko to patetično zvučalo, svoje istorijske odgovornosti. Čak je i Đinđić, koji je instiktivno osećao važnost trenutka, čitavu stvar često instrumentalizovao prikazujući sebe i svoju vladu kao jedinu modernizacijsku opciju u današnjoj Srbiji. Setite se samo njegovih pretnji da, ako mu vlada padne, ode Srbija nazad u Aziju. No, Đinđić je makar imao nekakvu viziju, dok mi se čini da njegovi naslednici na vlasti imaju samo đinđićevsku „pragmatičnost“. Kao da se njihova politička vizija završava sa njihovim ministarskim foteljama.

Šta može da bude političko rešenje da se ne propusti taj talas modernizacije?

- Mislim da je krajnje vreme da se oko dovršenja modernizacije i evropeizacije Srbije postigne jedna vrsta istorijskog dogovora političke elite. Moji prijatelji iz intelektualnog kruga u kojem se krećem i ja često sanjamo o istorijskom sporazumu DS, DSS i G17 plus. Ali, bojim se da od toga malo šta može da bude. I sva je prilika da će za koju deceniju neki drugi naučnici pisati o četvrtom neuspelom talasu modernizacije u Srbiji.

Koliko bi ustavna reforma mogla da bude temelj modernizacije, a koliko, u slučaju nepovoljnih rešenja, njena kočnica.

- Upravo bi novi ustav trebalo da bude jedan od rezultata tog istorijskog dogovora. Međutim, pogledajte šta se sa ustavom dešava. Vladajućoj eliti je važnije da ima potpunu kontrolu nad donošenjem ustava kako bi promenila način izbora predsednika i time presekla put Koštuničinoj pobedi na predsedničkim izborima, nego što joj je stalo do sklapanja tog temeljnog društvenog ugovora. Demokratski ustav i jeste jedna vrsta društvenog ugovora. Zato su elementi konsenzusa njegovog donošenja veoma bitni. Ne raspisuju se uzalud izbori za ustavotvornu skupštinu. Ti izbori znače da se birači kod glasanja ne rukovode socijalnim ili ekonomskim obećanjima stranaka kao kod „običnih“ izbora, već prvenstveno njihovim ustavnim projektima. Takođe, dvotrećinska skupštinska većina i naknadna potvrda na referendumu javni su dokaz da je društveni konsensus postignut. Međutim, ako vi odredite da novi ustav donosi skupština izabrana na jednom sasvim drugom političkom pitanju, skupština koja i sama više ne odražava stvarno političko raspoloženje građana, i još odredite da se ustav donosi običnom većinom i sa tipičnim fasadnim referendumom, onda od istinskog demokratskog ustava malo šta može da bude.

Da li uočavate još veći uticaj stranaca u Srbiji posle atentata na Đinđića? Kako opisujete taj uticaj?

- Mnogi ozbiljni ljudi veruju da su danas u Srbiji američki i britanski ambasador moćniji od bilo kog ovdašnjeg političara. Vele da se Montgomeri i Kroford pitaju kod većine važnih stvari, i da je njihova reč presudna. Naravno da to i nije sasvim rđavo u pojedinim slučajevima. Recimo, imam utisak da su tokom vanrednog stanja upravo njihove intervencije spasle Srbiju od kriminalizacije opozicije i stvaranja nekakvih novih ideoloških komisija. Mislim da su zapadne ambasade tada odigrale važnu ulogu u zaštiti elementarnih ljudskih prava i demokratije u Srbiji. Jer, da je bilo po našim ministrima, ali i po većini ovdašnjih NVO, vanredno stanje bi i do dan-danas bilo na snazi. Setite se samo izjava ministara o tome kako se narod ne boji vanrednog stanja i kako je našim ljudima najveća briga u životu da vanredno stanje slučajno ne bude ukinuto. Ili pisma 22 NVO u kojem se oduševljeno aplaudira merama vanrednog stanja - čak i ako one uključuju beskrajan policijski pritvor ili zabranu svakog štrajka. Međutim, ako našu vlast treba da krote strani ambasadori, a ne ustav, zakoni i demokratska javnost, onda sa ovdašnjim društvom nešto duboko nije u redu. To je istinsko političko maloletništvo, za koje je, kako to lepo veli Kant, upravo „maloletnik“ najviše kriv. U ovom slučaju, glavni krivac za naše maloletništvo su društvene elite - dakle, ne samo političke. One i dalje funkcionišu po načelu „prijatelj - neprijatelj“. Demokratija, tolerancija, ljudska prava i slično rezervisani su samo za „prijatelja“. A to znači za istomišljenika. „Neprijatelj“ se ima isključiti iz svih vrednosti. Onoliko više koliko drugačije misli.

Kako opisujete konstelaciju političkih snaga u Srbiji posle vanrednog stanja? Kada biste mogli, na koga biste se u ovom trenutku kladili?

- Možda ćete se iznenaditi, ali u ovom trenutku moj favorit je Zoran Živković, i to ne samo u smislu da onaj ko je na vlasti uvek ima značajnu prednost u trci za moć. Jednostavno, mislim da je Živković manja opasnost za demokratiju od svojevremeno Đinđića, a da za Srbiju može da uradi bar isto toliko koliko i on, ako ne i više.

S takvom tvrdnjom bi se i sam Živković teško složio?

- Đinđić je bio izuzetno talentovan, ali i izuzetno ambiciozan i lukav političar. Bio je pravi politički zavodnik. Baš kao i Milošević. Samo što je Milošević uspešno zavodio mase, dok je Đinđić zavodio elitu. Pogledajte samo šta se sve pisalo u listu Danas nakon Đinđićeve sahrane. On ne samo da je poređen s Kenedijem, već je u jednom trenutku upoređen i sa samim Isusom Hristosom! I ta poređenja su pravljena sasvim iskreno, ona nisu bila rezultat nikakve narudžbine iz vlade.

Zašto je Đinđić bio politički zavodnik?

- Zavodnički talenat se ogleda u tome da žrtva više veruje zavodnikovim rečima nego sopstvenim očima. Ima jedna scena u Mocartovom Don Žuanu. Dolaze dve žene zahtevajući da im jasno kaže koju od njih voli. Don Žuan, međutim, svakoj kaže isto: „Ja samo tebe volim, a onoj drugoj moram da kažem da je volim pošto je luda, inače će svašta da uradi“. Obe čuju šta Don Žuan govori onoj drugoj. I obe veruju da Don Žuan upravo njoj govori istinu, a da onu drugu laže. Njegova pojava, njegove reči su tako lepe da im se veruje više nego sopstvenim očima. Nešto od tog talenta posedovao je i Đinđić. On je uvodio veronauku u škole, završavao Hram svetog Save, povezivao rešenje pitanja Kosova sa Republikom Srpskom, pretio da će tražiti ratnu odšetu od Hrvata i Bosanaca...

Šta je bio bilans tog zavođenja?

- U zemlji slabih demokratskih institucija, jaki političari lako otkližu u autokratiju. I sam Đinđić se nije preterano trudio da ojača demokratske ustanove. Naprotiv, sistematski ih je slabio, pa i rušio čim bi mu se našle na putu. Setimo se samo onog skandala s oduzimanjem mandata. Pri svemu tome, učinak Đinđićevog konkretnog rada na reformisanju Srbije bio je više nego skroman.

Vratimo se vašem „klađenju“ na Živkovića.

- Upravo zato što nema Đinđićev zavodnički talenat, Živković može da bude dobro rešenje. On objektivno nema te kapacitete a onda ni ambicije da ceo sistem vlasti uređuje prema sebi, kao što je to Đinđić činio. Nije ponesen virtuoznošću u političkim borbama jer Đinđić je zbilja virtuozno uklanjao svoje političke suparnike - Mićunovića, Miloševića, Koštunicu, Labusa... Okružen Đinđićevim mitom, a i sam donekle verujući u njega, Živković će po svoj prilici vredno da radi kako bi ostvario Đinđićeve ideale. I uopšte nije nemoguće da on pri tome nešto zbilja vredno i ne uradi. Baš zbog inferiorne uloge „Uroša nejakog“, on će daleko više od Đinđića slušati tuđe savete, bilo domaće, bilo strane. Više će prezati od kritika, što znači da će više poštovati javnost i demokratske norme. Verujte mi, bude mi ga često i žao, to je kao da vam devojka stalno na nos nabija vrline bivšeg mladića, a vi to prihvatate jer i sami verujete da je on bio bolji „frajer“ od vas. No, objektivno gledano, ako je Đinđić bio Kenedi, Živković lako može da bude Džonson. A za ovoga vele da je realno bio bolji predsednik od Kenedija, jer je uspeo da sprovede ono o čemu je Kenedi uglavnom samo pričao.

Samo što ta činjenica nije nimalo okrnjila mit o Kenediju.

- Sudbina takvih političara kao što su Džonson i Živković, kada je reč o priznanju i poštovanju društvene elite koja daje ton javnosti, sasvim je nezavidna. Ako Živković doživi neuspeh, ako njegova stranka počne da tone, ako se vlada raspadne, ili ako politika reformi, kakva se vodi, propadne, svi će reći - pa šta smo drugo i mogli da očekujemo od jednog mediokriteta, eh, samo da je ostao Đinđić, sve bi bilo drugačije... A ako njegova stranka dobije na izborima, ako održi vladu i ako modernizacija Srbije uspe - a za ovo poslednje se već sada može reći da bi bilo ravno istinskom podvigu - Srbija neće biti puna Živkovićevih nego Đinđićevih spomenika. Svi će onda govoriti - lako je bilo sve to učiniti kada je onaj divan čovek Đinđić već bio uradio najvažniji deo posla.

Da li je politika Vojislava Koštunice politika propuštene šanse?

- Danas je nekako opšte mesto u Srbiji kako je Koštunica mogao mnogo više da uradi, a nije. Ali, kada pitam - šta je to konkretno Koštunica propustio da uradi, čujem uglavnom predloge koji se svode na kršenje ustava ili politički makijavelizam. Možda bi za Koštunicu, pa i za sve nas, bilo bolje da je on bio ekspeditivniji i lukaviji, da je „vizantijski“ veštije igrao političku igru. Ali, onda on ne bi bio Koštunica. Nemojte grditi „bentlija“ što u njemu ne možete prevoziti pesak i šljunak, za to vam služi kamion. Koštunica je za Srbiju dragoceni političar, baš zbog te njegove staromodnosti u shvatanju zakona i morala, i on svakako ima svoje mesto u jednoj demokratskoj politici.

Gde vidite njegovo mesto?

- Zamislite da su ovi naši iz DS, G17 plus i DSS pametniji nego što jesu, i da stvarno sklope konsenzus o modernizaciji i evropeizaciji Srbije. Zašto Koštunica ne bi mogao da bude predsednik Republike, Živković premijer, Dinkić guverner Narodne banke a Labus glavni predstavnik Srbije u EU? Za sve njih ima mesta, i svaki profil političara može da bude od koristi Srbiji samo ako se taj političar postavi gde treba. Ali čim ga malo pomerite, on odmah deluje groteskno. Živković kao guverner Narodne banke? Ili Koštunica kao premijer? Ali, ako bi oni došli gde im je mesto, Srbija bi zaista brže hitala ka Evropi. Nažalost, isuviše je rivaliteta, pa i lične omraze među našim liderima da bi mogli racionalno da razmišljaju. Čak smo se i mi u demokratskoj javnosti odveć podelili i posvađali da bismo mogli iskreno zaleći za ideju istorijskog dogovora.

 

Kako sam postao salonski fašista

Kakve zaključke ste izneli iz svoje polemike o misionarskoj inteligenciji, koju ste inicirali na stranicama Vremena?

- Da se s njima ne smeš kačiti (smeje se). Ne, zaista, oni su moćni kada ti treba skinuti knjigu sa spiska za bibliotečki otkup, ili da ti se odbije projekat kod neke fondacije, ili da te prosto nema u medijima. Ali, kada je reč o argumentaciji, tu je njihova moć skromna. Oni, nažalost, pate od tipične ideološke skleroze. Kada ste neke ideje preuzeli prvenstveno zbog impresioniranosti autoritetom, a ne zbog njihove razumnosti i uverljivosti, i ako je taj autoritet često dovoljan da biste pobedili u društvenim raspravama, vi tada gubite sposobnost argumentovanja. Onda u susretu sa sistematskim i upornim protivnikom vi jednostavno ne umete više ništa drugo do da grdite i proklinjete. Tako sam i ja na kraju od Petra Lukovića počašćen titulom „salonskog fašiste“. Ali mislim da je njihova argumentacija bila dosta slaba, i da su i oni sami toga svesni.

 

 

hronika vesti (arhiva)

 

Copyright by NSPM