Slobodan Antonic

VANREDNO STANJE I POSLE NJEGA

Šta je Srbiji donelo vanredno stanje (12. mart - 22. april 2003) i da li su njegove posledice pretežno dobre ili rdave?

1. Najvažniji valjani ucinak vanrednog stanja jeste to da se Srbija u velikoj meri oslobodila jednog od najpogubnijih nasleda Miloševicevog režima - legitimnosti organizovanog kriminala. Svi znamo da je u Miloševicevo doba mafija bila sastavni deo sistema. Ali, ona je u velikoj meri to ostala i nakon 5. oktobra. Da li je to bilo zato što Ðindic želeo da stare policijsko-mafijaške strukture iskoristi za jacanje sopstvene moci, ili je to bilo zato što je možda želeo da ih bolje upozna kako bi ih lakše savladao? Tek, tokom 2001. i veceg dela 2002. godine srpska mafija se osecala više nego bezbednom, nastavljajuci da širi svoje strašne poslove i u novom politickom okruženju. Pocetkom 2003. godine izgleda da se zbilja spremao obracun Vlade sa glavnim delom sve ambicioznije mafije (cak i u politickom smislu). Mafija je ubila Ðindica, ali su Ðindicevi naslednici u vladi, vodeni instiktom samoodržanja (jer, to i jeste bila odlucujuca borba, borba na život i smrt, izmedu dve stvarne vlasti, one institucionalne i one podzemne), uspeli da se odbrane i spasu glave. Spasavajuci sebe oni su spasli i sve nas. Jer, zamislimo šta bi se desilo da se i posle Ðindicevog ubistva ponovila ista prica kao i posle ubistva generala Buhe - da ministar policije najavljuje prevrtanje neba i zemlje, a da se ništa ne dogodi? Da je mafija i iz Ðindicevog ubistva izašla nekažnjena, ona bi zaista ubrzo zavladala celokupnim društvom, i postala stvarna vlada. Ne samo da od demokratije u Srbiji više ne bi bilo ništa, vec ni naši životi, naša imovina i naša sloboda vise ništa ne bi vredeli. Tako, vlast u Srbiji je ostala u institucijama, pojedine glavešine mafije su pohapšene, a kicma poslednje strukture Miloševicevog režima - legitimne, sistemske mafije - izgleda da je konacno slomljena. Naravno, niko nema iluzija da se mafija - pogotovo u uslovima manjka demokratije - nece brzo oporaviti. Ali, u ovom trenutku, mafija je duboko u društvenoj ilegali, i to je najvažniji povoljan ucinak vanrednog stanja.

2. Da vidimo sada one rdave ucinke proteklih dogadaja. Vanredno stanje jeste uzdrmalo mafiju. Ali, ono je istovremeno zadalo i snažan udarac nejakoj demokratiji u Srbiji. Kada se to kaže, svi odmah pomišljaju na ponašanje Vlade prema opoziciji i nezavisnoj javnosti tokom vanrednog stanja. Doista, tokom tih 42 dana u nekoliko navrata se cinilo da ce vlada preci granicu koja deli autoritarni od demokratskog režima. Tacnije, da ce sa hapšenja kriminalaca preci na progon politickih protivnika i kriticara režima. Recimo, na brifingu za glavne i odgovorne urednike u Vladi Srbije, 11. aprila, receno je da je "operacija Sablja ušla u najdelikatniju fazu: otkrivanje inspiratora, podstrekaca i finansijera atentata na Zorana Ðindica", i da je istraga došla do okruženja Vojislava Koštunice, slucajno lidera najvece opozicione stranke. Izgledalo je da je samo pitanje sata kada ce glavni deo opozicije biti kriminalizovan (DSS i SRS), a vode opozicije "privedene na informativni razgovor". Štaviše, Branisalv Lekic, ministar kulture i informisanja, najavljivao je obrazovanje posebne komisije koja ce ispitati "koji su to mehanizmi medije doveli u dominantno crno stanje svesti" (Politika, 6. april 3003, str. 1), a ministar pravde, Vladan Batic je za ucešce u "kriminalnoj zaveri ", direktno optužio cak i "jedan deo nezavisnih medija" (Danas, 18. april 2003, str. 3). To je zaista bio ne samo ocigledan "pokušaj slamanja kicme opozicji", kako je to dobro ocenio Milan Miloševic u Vremenu (23. april, str. 23), vec i pokušaj slamanja kicme celokupnoj kritickoj javnosti. Ali, to su bile samo zlosutne najave, pretnje, pokušaji… Vlast je nešto najavljivala, necim pretila, ali dalje od toga nije otišla (o tome zašto nije, više na kraju clanka). Medutim, ono što vlast jeste uradila a što se zbilja može smatrati udarcem demokratiji, jeste sistematsko slabljenje demokratskih institucija sistema. Ovo slabljenje smišljeno je izvršeno pravnim aktima koje su vlasti donele tokom vanrednog stanja.

3. Najpre, vanredno stanje je uvedeno na takav nacin da su njime dodatno prekršeni ustav i zakoni. Vladajuca elita je i pre 12. marta cesto kršila Ustav. Ona se opravdavala time da je u pitanju "Miloševicev ustav", a da ce novi, demokratski ustav ionako biti brzo donesen. Tako je Nataša Micic postala predsednik republike na potpuno protivustavan nacin. Privremena sprecenost predsednika republike da obavlja svoju funkciju - jedini slucaj u kome predsednik parlamenta može uskociti na njegovo mesto (clan 86. stav 4. u vezi s clanom 87. stav 5) - nikako nije nespremnost parlamentarne vecine da izborni zakon prilagodi realnim prilikama. Ustav je bezocno izigran, a da se niko ozbiljnije nije pobunio. Jer, objasnili su nam naši reformisti, "to je ionako Miloševicev ustav". I tako je Nataša Micic, koja je protivustavno obavljala dužnost predsednika republike, dobila priliku da proglasi vanredno stanje. Ali, to je uradeno, kako su pravni strucnjaci odmah skrenuli pažnju (Kosta Cavoški, Jovica Trkulja, Zoran Balinovac…), na sasvim protivustavan i nezakonit nacin. Naime, Ustav, kao i Zakon o vanrednom stanju (1991) prave razliku izmedu vanrednog i ratnog stanja. Vanredno stanje proglašava se kada je deo teritorije Srbije ugrožen nekim elementarnim nepogodama ili neredima (cl. 83, tacka 8). Za to vreme parlament i ostale institucije nastavljaju da rade (pretpostavlja se na bezbednim delovima teritorije), što znaci da nema suspenzije ljudskih prava ili menjanja institucija. Ovo poslednje dopušta ratno stanje, koje se proglašava na celoj teritoriji, za vreme kog skupština ne zaseda ali ona otvara debatu nakon njegovog ukidanja. Medutim, Nataša Micic je proglasila vanredno stanje, tako da je iz ustavnih i zakonskih odredbi o vanrednom i ratnom stanju uzela pojedine odredbe koje najviše odgovaraju Vladi, spojila ih u jedno i nazvala "vanrednim stanjem". Vanredno stanje je proglašeno ne na delu vec na celoj teritoriji Srbije, ali je skupština nastavila da zaseda, skupština je nastavila da zaseda ali je predsednik republike ukazima suspendovao ljudska prava i menjao institucije, predsednik je ukazima suspendovao ustavne i zakonske odredbe ali nije bilo obaveze da o tome skupština, nakon ukidanja vanrednog stanja, otvori raspravu… Uz proglašenje vanrednog stanja, Nataša Micic je, u svojstvu predsednika republike, donela i naredbu (od 12. marta) kojom je suspendovala sledeca ljudska prava: pravo na ustavni i zakonski postupak lišenja slobode (policijski pritvor je produžen na 30 dana, bez prava na advokata i bez prava na žalbu sudu), pravo nepovredivosti tajne pisama ili stana bez odluke suda, pravo na štrajk (generalno), pravo okupljanja (generalno), pravo politickog i sindikalnog delovanja (ukoliko se njima ugrožava vanredno stanje) i pravo slobodnog obaveštavanja (kada je rec o vanrednom stanju). Vec je receno da se vecina ovih prava može suspendovati samo u ratnom, ne i u vanrednom stanju (clan 83. tacka 7. Ustava). Medutim, neka od njih nije bilo moguce suspendovati cak ni u ratnom stanju! Recimo, pravo uhapšenika da se obrati sudu radi ispitivanja zakonitosti njegovoh hapšenja, ili pravo uhapšenika da postupak njegovog hapšenja bude ureden ustavom ili zakonom. Ova prava (habeas corpus ) izricito su zašticena od suspenzije ne samo tzv. Malom ustavnom poveljom Zajednice Srbije i Crne Gore (od 28. februara 2003; clan 6. stav 9 i clan 14. stav 6), vec i Medunarodnim paktom o gradanskim i politickim pravima (clan 9. stav 4) koji se neposredno primenje u Srbiji (clan 10. Ustavne povelje) i ima jacu snagu od domacih pravnih izvora (clan 16. Ustavne povelje).

4. Ne samo da su ove suspenzije ljudskih prava narušila nacela konstitucionalizma, vec je to još više uradeno i donošenjem nekoliko sistemskih (organskih) zakona u atmosferi vanrednog stanja, fakticke cenzure i vladinog sumnjicenja opozicije da je "inspirator" i "pasivni ucesnik" Ðindicevog ubistva. Dok je javnost bila u šoku zbog atentata, opozicija u strahu od hapšenja i zabrane, a nezavisna javnost pod cenzurom, vladina vecina izglasala je u parlamnentu nekoliko zakona koji su bili (i ostali!) sve samo ne demokratski. Prvo, donesen je Zakon o promeni Ustava Srbije (11. aprila 2003). Njime su poništeni clanovi 132 i 133 Ustava Srbije koji su za promenu ustava tražili dvotrecinsku vecinu u parlamentu i polovinu glasova celokupnog birackog tela na narodnom referendumu. Umesto toga, od sada je za promenu ustava postala dovoljna prosta vecina u parlamentu i cetvrtina birackog tela na referendumu. Vladina vecina sada je može doneti ustav kakav želi. Kako jedan zakon može biti jaceg pravnog dejstva od ustava? Pa može, "to je ionako Miloševicev ustav, a ovo su naši, demokratski zakoni". Drugo, izmenjen je zakon o tužiocima (19. mart). Tužioci su dotle bili u nadležnosti narocitog tela (Visoki savet pravosuda) sastavljenog od sudija i tužilaca. Sada su postali vladini službenici, koje uglavnom imenuje vlada i biraju se na osam godina (izuzetak je glavni republicki tužilac). Kako ce tužioci od sada da gone za krivicna dela, recimo, ministre ili ljude bliske vladi ako im karijera direktno od njih zavisi? Ali, "ovo više nije korumpirana Miloševiceva vlada, ovo je demokratska vlada". Trece, na slican nacin rešen je i spor Vlade sa sudstvom. Pošto je uhapšen jedan sudija zbog veza sa mafijom (Života Ðoincevic), Vlada je dobila opravdanje da povrati nadzor i nad ostalih 2.200 srpskih sudija. Tako je sudstvo, nakon svega 15 meseci kolikoke-tolike samostalnosti koju mu je dao set sudskih zakona iz novembra 2001. godine, lako vraceno pod kontrolu. Od sada, po izmenjenim zakonima o sudijama, predsednike sudova - koji su znacajni zbog prava da predlažu otpuštanje drugih sudija - postavlja posebno telo koje bira skupštinska vecina (a u kome je jedan od sedam clanova sam ministar pravde). Odluku o otpuštanju sudija donosi telo od devet sudija iz Vrhovnog suda Srbije (Veliko personalno vece), pri cemu njega ne cine devetoro najstarijih ili najuglednijih sudija ovoga suda, vec sudije sa najdužim "ukupnim sudijskim stažom" (cl. 2). Pošto je Vlada, odmah po uvodenju vanrednog stanja, naterala Leposavu Karamarkovic da podnese ostavku na mesto predsednika Vrhovnog suda, a šestoro sudija Vrhovnog suda oterala u penziju, Vlada i njena sumnjiva parlamentarna vecina su, 11. aprila 2003, u Vrhovni sud doveli osam novih sudija. Za predsednicu Vrhovnog suda postavljena je Sonja Brkic, koja dotle ne samo da nije bila sudija Vrhovnog suda, vec je i samo dve godine provela na mestu sudije okružnog suda. No, njen "ukupni sudijski staž" bio je respektabilan (27 godina na mestu opštinskog sudije). Kako ce ovakvo sudstvo, ponovno stavljeno u zavisnost od zakonodavne i izvršne vlasti, moci nepristrasno da presuduje, recimo, izborne sporove ili krivicne prijave protiv ministara? Ali, "ovo nije Miloševiceva vlast da krade izbore, i ovo nisu Miloševicevi ministri, ovo je demokratska vlast i demokratski ministri". Cetvrto, usvojene su izmene zakona o suzbijanju organizovanog kriminala i izmene krivicnog zakonika (11. aprila). Pojam organizovanog kriminala proširen je i na clanove grupa "koje nisu obrazovane u cilju neposrednog vršenja krivicnih dela… ali su u funkciji organizovanog kriminala" (cl 2). Clanove tako neodredenih grupa (jer, izraz "u funkciji" može se zbilja protumaciti na najrazlicitije nacine) policija sada može da 90 dana drži u pritvoru, bez kontakta sa advokatom i bez mogucnosti da traže zaštitu od suda, a moguce svedoke i do 30 dana. Na proteste beogradskog Fonda za humanitarno pravo da su ovakve zakonske izmene "u potpunoj nesaglasnosti sa osnovnim evropskim standardima zaštite ljudskih prava" i da se njima "uvodi vanredno stanje kao permanentno" novi premijer, Zoran Živkovic hladnokrvno je odgovorio da nove zakonske odredbe "ne spadaju u najdrasticnija zakonska rešenja demokratskog sveta" buduci da "policijski pritvor za ova krivicna dela u Velikoj Britaniji može trajati šest meseci, a u SAD i doživotno" (Danas, 14. april 2003, str. 4). Peto, donesen je Zakon o javnom informisanju (22. aprila). Pred samo glasanje, Vlada je u tekst zakona, koji je pripremila jedna šira komisija, ubacila nekoliko odredbi koji su ovaj zakon ucinili "neocekivano represvnim aktom". Tako su vlasti, clanom 16, dobile pravo da zabranjuju širenje svake informacije koja "podstrekava na nasilje" (što je takode sasvim neodredena formulacija), a novinari su postali dužni da vlastima otkriju izvore prakticno svih svojih informacija (jer je pooštrenim krivicnim zakonodavstvom kazna zatvora dužine 5 ili više godina - što je granica posle koje novinari moraju da odaju ime izvora - postala propisana za vecinu krivicnih dela). Na proteste iz novinarskih krugova odgovor iz Vlade je glasio - "Ali, mi smo demokratska vlast, mi necemo zloupotrebljavati ovaj zakon".

5. Sve u svemu, tokom vanrednog stanja, doneseno je više sistemskih pravnih akata kojima su direktno povredeni ustavnost i medunarodni standardi o ljudskim slobodama i pravima. Istina je da je važeci srpski ustav doneo Miloševic. Ali, problem sa Miloševicevom vladavinom nije bio taj što je njegov ustav bio posebno loš, vec što je on služio samo kao fasada za njegov autoritarni režim. Radbruhova formula (1946), znamenito pravno nacelo koje se uzima kao kljucno za post-autoritarna društva, kaže da je nacelo pravne sigurnosti toliko važno da se valja privremeno pridržavati i propisa prethodnog nedemokratskog režima (do usvajanja novih), osim ako su oni izrazito nepravednog (tj. zlocinackog) karaktera. Naši upravljaci - od Ðindica do Živkovica - medutim, vodeni kratkorocnom politickom celishodnošcu, bacali su pod noge Ustav i zakone kada god im se to cinilo probitacnim. Narocito su to, kao što smo videli, radili tokom vanrednog stanja. Time je naneta ogromna šteta ne samo pravnom sistemu, vec i celokupnom demokratskom poretku. Cestim kršenjem Ustava i zakona proizvedeno je stanje opšte pravne nesigurnosti i atmosfera permanentnog vanrednog (revolucionarnog) stanja. U ovom trenutku, za vlast prakticno više ne postoji nikakvo ogranicenje u vidu Ustava i zakona. Za vlast više nema nikakvih pravila koje mora poštovati, ona može da odluci bukvalno sve - da je za usvajanje novog ustava potrebna prosta vecina u parlamentu a da je za njegovu promenu neophodna dvotrecinska; ili, da se izbori po novom ustavu drže istoga dana kad i referendum o njegovom prihvatanju; ili, da se skupštinski izbori održavaju ne svake cetvrte vec svake pete godine; ili da se skupštinski izbori održavaju kad god se godina završava sa dvojkom i sedmicom; ili, da izbora uopšte više i ne bude… Nažalost, ovdašnja kriticka javnost, koja bi trebalo da predstavlja kocnicu vlastodržackim zloupotrebama, danas izgleda slabija nego ikada. Naime, deo kriticke javnosti iz doba Miloševica u meduveremnu se pretvorio u prave apologete postojece vlasti. Svi ti intelektualci, analiticari i NGO radnici su, ocigledno, bili u opoziciji Miloševicu ne što je ovaj bio autokrata, vec što nije delio njihova ideološka uverenja. Cim su na vlast došli zastupnici njima bliske ideologije, izgubila se svaka njihova kriticnost prema vlasti i svaka gadljivost prema državi (tacnije, prema "srpskoj" državi). "To je naša vlast i moramo joj verovati", pevali su horski sa stranica "Danasa", zaboravljajuci i "lj" od ljudskih prava. Ti isti "human rights" borci koji su ne samo stekli ime vec i imetak od Miloševicevog gaženja elementarnih sloboda, sada su preko noci promenili plocu i odjednom zapevali o "državnom ineteresu", "ugroženosti poretka" i "spasu države i naroda"! (Izuzetak su valjda bili jedino Nataša Kandic i Fond za humanitarno pravo, koji su nastavili da pošteno rade svoj posao.) U takvoj atmosferi, u kojoj su vecina javnih glasila ili pod neposrednom kontrolom vladajuce interesne klike, ili pod dominantnim uticajem reformistickih "intelektualaca, analiticara i NGO radnika", autoritarni elementi u vlasti dobili su priliku da citav sistem isprazne od demokratske sadržine. Kada u sistemu ne postoji slobodna javnost, nezavisno sudstvo, parlamentarna kontrola vlade i slobodni izbori, na njega možete lepiti i najsjajnije "made in EU" nalepnice, on ce i dalje ostati tipican nedemokratski sistem. Od elite koja je, tokom vanrednog stanja izvršila svojevrsno antidemokratsko prepariranje sistema, od elite koja je toliko puta do sada pokazala svoje cudnovato autoritarne nagone, može se ocekivati da ce istim pravcem nastaviti i nakon 22. aprila, tj. nakon formalnog ukidanja vanrednog stanja.

6. Što naša oligarhija tim pravcem vec nije mnogo dalje odmakla izgleda da, nažalost, nije stvar njene samokontrole, ili snage demokratskih ustanova, ili delovanja kriticne javnosti. To da se Vlada, tokom vanrednog stanja, u poslednjem trenutku zaustavljala baš kada se cinilo da taj autoritarni Rubikon samo što nije preden, vecina nezavisnih beogradskih analiticara ocenjuje samo kao rezultat snažnog pritiska zapadnih diplomatskih predstavnika. Vladajucoj eliti u Srbiji veoma je stalo do imidža "proevropskih politicara", kao i do podrške Zapada. Stoga su ljudi iz Vlade morali da suspregnu svoje nagone i da odustanu od svojih gotovo predatorskih planova. Srbiju su od Cedine i Živkoviceve "gvozdene metle" - izraz koji je toliko boljševicki da ga je teško tacno prevesti na engleski - po svemu sudeci spasli upravo anglofonski ambasadori. Oni su, imajuci poprilicno iskustva sa usijanim balkanskim glavama i njihovim gvozdenim metlama, ovdadšnjim momcima jednostavmno rekli šta smeju a šta ne smeju da rade. I momci su ih poslušali. I premda je to samo po sebi vec izvestan napredak u odnosu na Miloševica, ako su strani ambasadori ostali glavna zaštita srpske demokratije onda njena perspektiva ne deluje baš najsvetlije. Borba za uspostavljanje demokratskog društva u Srbiji ne može se svesti samo na borbu sa organizovanim kriminalom, ili borbu protiv ostataka Miloševicevog režima. Demokratsko društvo podrazumeva i bezuslovno poštovanje odredenih standarada o ljudskim pravima, stabilan pravni sistem, ravnotežu tri grane vlasti i smenjivanje vladajucih elita slobodnim i poštenim izborima. Nažalost, malo od toga u Srbiji vec sada postoji. Pred srpskim društvom je dug put do uspostavljanja stabilnog demokratskog sistema. Na tom putu, svakako da su od nemalog znacaja saveti i podrška prijateljskih zapadnih vlada. Ali, šta ako je njihova pažnja i dalje fiksirana na saradnju Srbije sa Haškim tribunalom? Šta ako su njima Mladic ili Šljivancanin u Hagu važniji nego sve demokratske institucije u Srbiji zajedno? Šta ako ce oni zbog toga - ili kakvog drugog slicnog instrumentalnog razloga - biti spremni da otrpe i ovdašnje antidemokratske zakone donesene u doba vanrednog stanja, i sprdnju sa novim ustavom, i, možda, kakav "izborni nestašluk" naše reformske i proevropske vlasti? Bez obzira na svu zahvalnost koju moramo osecati prema našim zapadnim prijateljima - jer su nas njihove intervencije kod ovdašnjih vlasti nesumnjivo spasile od veceg zla, demokratija u Srbiji je ipak stvar domacih snaga i domace demokratske javnosti. Ako uspemo da objektivno sagledamo sve posledice zakonodavnog rada naše vlasti tokom vanrednog stanja, i ako uspemo da se otrgnemo od naše hipnoticke zaslepljenosti reformistickim mantranjima sadašnje vlasti (da vidimo malo šta rade, ne samo koju pricu pricaju), ima nade da Srbija dode do pristojne demokratije. Ako, pak, nastavimo samo da gledamo ko je na vlasti, a ne i kako se ti vlastodršci odnose prema demokratskim institucijama, i ako cekamo na potvrdu iz stranih ambasada ili ovdašnje kancelarije OEBS-a da bismo i mi povikali da Vlada gazi ljudska prava i slobode, onda Srbija ne samo da nikada nece videti demokratiju. Srbija teško da ce ikada videti i Evropu.

hronika vesti (arhiva)