Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Komentari: Srbija posle predaje Milorada Lukovića-Legije

   

VREME 696 / POLITIKA

Miloš Vasić:

Slučaj Legija : Opasne veze

Niko normalan neće se predati tek tako, bez nagodbe, kad mu preti 40 godina robije. Prvooptuženi Luković može biti koloritna ličnost i temperamentan karakter; on, međutim, nije naivan. Po podacima do kojih je "Vreme" došlo, pregovori optuženog Lukovića i nespecifikovanih "vlasti" u Srbiji trajali su danima

Tri pitanja važna za budućnost Srbije

Ukoliko od Legijinog svedočenja ne bude napravljena nova strančarska parnica i politikantska ujdurma, od one vrste gde je jezik brži od pameti a interes od zakona i morala, ukazuje se šansa da građani Srbije budu bliži nekim saznanjima:

1. Ko su stvarni inspiratori i/ili nalogodavci zločina nad Zoranom Đinđićem, Ivanom Stambolićem i masovnog ubistva na Ibarskoj magistrali; 2. Kakva je bila priroda odnosa između kriminalnih klanova i službi bezbednosti sa predstavnicima postpetooktobarske vlasti, uključujući tu oba suparnička krila u demokratskom bloku; 3. Koliko je duboka sprega između političkih interesnih grupa, aparata bezbednosti i kriminalnih grupa.

Milorad Ulemek Luković Legija Cema Šareni došao je u nedelju uveče kući, pozdravio se sa porodicom i jedva objasnio zabezeknutoj žandarmeriji pred vratima da je to on i da ga vode već jednom kod puk. Miroslava Miloševića, načelnika Javne bezbednosti MUP-a Srbije. To je bilo u devet uveče, potvrdili su iz MUP-a; već oko deset sati iste večeri glas je krenuo po čaršiji i bio potvrđen iz dobrih izvora. Novinari su se odmah i uzalud sjatili oko kuće. Jedina vest odatle bila je da su neki momci, koji su se predstavili kao "Legijino obezbeđenje" razbili kameru snimatelju TV B92 jer im se nije dopao; ministar Kojadinović je posle rekao da je to za žaljenje, ali da se, uostalom, takvima i ne prilazi; to je najnoviji doprinos nove vlade konceptu slobode štampe, baš na dan kada ceo svet obeležava tu istu slobodu štampe. Ministar Jočić nije kazao ništa na temu odakle najtraženijem beguncu u zemlji "obezbeđenje" koje može da lupa kamere novinarima koji im se ne sviđaju.

Prava radnja se, naravno, odvijala tamo gde treba: u GSUP-u Beograda, 29. novembra. Optuženi Luković tamo se susreo sa puk. Miloševićem, zadržao se dva-tri sata u razgovoru i posle toga je odveden u Centralni zatvor u svom omiljenom vozilu – oklopljenom "puchu" s tamnim staklima. Tamo ga je dočekao pomoćnik ministra pravde za izvršenje sankcija Miloš Janković, koji će kasnije izjaviti kako je to još jedan "težak zadatak".

Tokom te noći od 2. na 3. maj vazda orna ekipa advokata odbrane u suđenjima za ubistva Đinđića i Stambolića i na Ibarskoj magistrali naročito se istakla. Nenad Vukasović, branilac Zvezdana Jovanovića, izjavio je da će se sada sve naglo promeniti, da će doći do "frapantnih obrta", da će se pokazati da je sve u vezi sa atentatom na Đinđića "suprotno zvaničnoj verziji" (tj. optužnici) i da će se "Srbija krstiti i levom i desnom rukom i da će mnogi čistunci, ako bude pravde, morati da sednu na optuženičku klupu". Advokat Vukasović eksplicitno je rekao da je dogovora o predaji bilo i da "te stvari moraju da funkcionišu kao švajcarski sat". On ide i dalje: "Očekujem da će njegovim svedočenjem optužnica protiv mog klijenta Zvezdana Jovanovića biti proglašena ništavnom i da će sigurno pasti... Postaće veoma vruće za mnoge u Srbiji... Već sada Čeda Jovanović, Žarko Korać i neki drugi daju panične izjave... Ne znam da li će mnogi krenuti da beže glavom bez obzira iz zemlje, ali bih voleo, sve do jednog, da ih vidim na optuženičkoj klupi."

Advokat Slobodan Boban Milivojević, poznat od ranije kao kućni advokat Surčinaca i Zemunaca, međutim, odbio je svaku mogućnost da je Legija dogovarao svoju predaju. Advokat Momčilo Bulatović, branilac Lukovića, rekao je da će se Legija "braniti istinom koja za mnoge neće biti prijatna". Advokat Zora Dobričanin-Nikodijević, učesnik u skoro svim postupcima u koje je Legija uključen, kaže da ne veruje u nagodbe: "Postoje neke stvari koje nisu za trgovinu, ne verujem da se Legija predao da bi trgovao, da bi bilo koga prodavao i da bi se bilo s kim nagađao... Legija je osetio da u ovom trenutku može da iznese svoju odbranu." Slično mišljenje o ovom trenutku dele još neki: visoki funkcioner DSS-a lepo je rekao da je Legija bio "ohrabren" time što je sad u Srbiji nova vlada, da je nastala demokratija i pravna država, pa sad može da se pojavi pred sudom, što je sasvim u skladu sa partijskom linijom. Nebojša Bakarec precizira da je "stvorena takva atmosfera u društvu (koja je ohrabrila Legiju da se preda; R.V.). Sada je svima jasno da nema i da više neće biti uplitanja stranačkih interesa i poslova u državne". Velja Ilić kaže: "Nadamo se da će Legija kao ključni svedok rasvetliti ubistvo Zorana Đinđića."

Nešto su se mnogo i suviše brzo obradovali svi redom: advokati, političari, "nacionalna" čaršija. Lako je moguće da su se prerano obradovali.

Kako stvari pravno stoje, sačekaćemo malo da se optuženi Luković pojavi pred sudom i kaže bilo šta. Naime, optužnica je stupila na pravnu snagu, glavni pretres je počeo (celih 17 radnih dana od 22. decembra donedavno) i on ima pravo da se prvo upozna s optužnicom, a zatim i sa zapisnicima s glavnog pretresa. Razuman rok za pripremu pre davanja odbrane bio bi dve-tri nedelje. Za to vreme bilo bi pametno pažljivo pratiti izvesne novine i videti hoće li se pojaviti "megasenzacionalne" i ostale "turboekskluzivne" informacije o tome šta Legija ima da kaže o celoj stvari i čija nana crnu vunu prede. Već je iscurila priča kako je navodno Legija u GSUP-u izjavio da se predao zato što hoće da "zaštiti jedinicu" (JSO, to jest), čast "crvenih beretki" i svoje porodice. U kombinaciji sa izjavama advokata odbrane i nekih političara već se otprilike ocrtava na šta bi to moglo izaći: na skandalozni i tužni cirkus u režiji opskurnih mafijaških advokata kojima je važno samo da im taksimetar radi i da im se imena pominju i osvetoljubivih političara koji više mrze Đinđića i njegovu vladu nego što vole Srbiju, vladavinu prava i državu.

Prva naznaka da se stvari kreću u tom pravcu došla je odmah u utorak 4. maja (na dan osnivanja "crvenih beretki", 1991): posle prve posete svom branjeniku Legiji, advokat Boban Milivojević slavodobitno je pred Centralnim zatvorom objavio kako se optuženi Luković "sve vreme posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine nalazio u svojoj kući u Beogradu i to na zahtev dva viša oficira policije... Od njega je traženo da ne saopštava ništa i da se ne meša jer mu je rečeno da 'nešto smrdi' oko atentata na Đinđića, a i pismeno mu je preneto dan-dva nakon atentata da se skloni... Pukovnik Luković je odlučio da se preda pošto smatra da će ova vlast poštovati zakon i da će se na zakonit način dokazati šta je prava istina oko atentata na Đinđića i ubistva Ivana Stambolića". On je dodao da postoje "neka dokumenta" o sprezi ljudi iz bivše vlasti sa kriminalom i da je "zabrinut za njegov život, imajući u vidu da su u nekim organima zadržani ljudi iz bivše vlasti, pa postoji mogućnost da se prema njemu preduzmu mere slične onima koje su preduzete prema Dušanu Spasojeviću i Miletu Lukoviću" (Boban Milivojević hoće da kaže: da ga neko ne ubije; to su "preduzete mere" u žargonu DB-a i JSO-a).

Prva tačka iz programa pomenutog skandaloznog i tužnog cirkusa, dakle, već je odigrana u utorak.

Idemo redom: kao prvo, niko normalan neće se predati tek tako, bez nagodbe, kad mu preti 40 godina robije. Prvooptuženi Luković može biti koloritna ličnost i temperamentan karakter (o čemu mogu da posvedoče desetine, ako ne i stotine, posetilaca izvesnih kafića u centru Beograda po kojima je Legija harao i maltretirao kako posetioce tako i patrole policije tokom 2001. i 2002. godine); on, međutim, nije naivan. Po podacima do kojih je "Vreme" došlo, pregovori optuženog Lukovića i nespecifikovanih "vlasti" u Srbiji trajali su danima; advokat lepo kaže da to mora da "funkcioniše kao švajcarski sat"; izgleda da i jeste, kao zlatni "rolex". O čemu je postignut dogovor – videće se, polako. Priče o tome da kako je Legija mogao da se pojavi u Beogradu, a da ga policija ne primeti, jednostavno su nevažne: imajući u vidu Lukovićeve veze u Državnoj bezbednosti i pristup resursima Službe, kao i njegove lične finansijske resurse iz komercijalnih operacija sa zemunskim klanom (otmice bogataša za otkup), sasvim je moguće da je on imao pasoše kakve god hoće i dovoljno para da se skriva gde god želi. Policija ne može da legitimiše svakoga ko hoda ulicom; Legijina kuća ima i dvorište u kome ne stoje žandarmi.

Tvrdnja da je po savetu "dva visoka oficira MUP-a" optuženi Luković 14 meseci sedeo u svojoj kući graniči se sa jevtinom fantastikom dostojnom njegove mašte i mašte njegovih advokata. Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije temeljito je pretresla topli dom porodice Luković najmanje dvaput u ovih godinu dana; žandarmi stoje pred kućom sve vreme i bili su i u normalnim kontaktima sa gđom Luković, što je neizbežno u takvim situacijama. Postoji teorijska mogućnost da su neki od žandarma bivši pripadnici JSO-a i da su mogli da zažmure na Legijinu eventualnu pojavu, ali o tome nema nikakvih podataka. U svakom slučaju, krajnje je neverovatna pomisao da je Luković sve ovo vreme bio u kući.

Još je neverovatnija priča o "dva visoka oficira MUP-a" koji su, kao, Legiji rekli da sedi u kući i ćuti dok ne dođe trenutak. O policajcima se pričaju vicevi, ali nema tog "visokog oficira MUP-a" koji bi se usudio da na takav način izvrši sva moguća krivična dela i disciplinske prekršaje iz svih zakonika i pravilnika. Zamisliva je situacija u kojoj vlast – ali na nivou MUP-a i Vlade! – donese odluku da nekog važnog mogućeg svedoka, ali teško i prvooptuženog, sakrije i u javnost pusti dezinformaciju da je u bekstvu; to je legitiman postupak. Nezamisliva je situacija da to na svoju ruku učine dva policijska oficira. Sada prvooptuženi Luković i njegovi advokati treba da dokažu pred javnošću tu teoriju: da pokažu "pismeno" koje sadrži instrukcije Legiji da sedi kod kuće i ćuti; da pokažu "dokumenta" o navodnoj "sprezi vlasti sa organizovanim kriminalom"; da dokažu da je Legija zaista bio u svojoj kući sve to vreme, da izvedu svedoke i podnesu materijalne dokaze. Trebalo bi da se konačno neko pojavi i sa nekim konkretnijim dokazima na temu pogibije Duće Spasojevića i Kuma Lukovića u Barajevu; za sada nema ničega osim amaterskih tumačenja sudsko-medicinskih nalaza i prorađivanja teorija Koste Čavoškog još iz maja 2003. Hajde i to da vidimo – ako postoji.

Cela ta Lukovićeva i Milivojevićeva priča ili je budalaština neviđenih razmera i uvreda za zdrav razum i elementarnu inteligenciju – ili je znak panike i nemoći. Ali, i to će se vremenom pokazati na glavnom pretresu, ako se uopšte usude da sa tom pričom izađu pred sud, to jest. Za sada sve to liči na pokušaje piljarskog tvrđenja pazara na način pijačnih advokata iz okoline Starog Đerma: ajde da se pogodimo, kume, inače nastupaju "frapantni preokreti", "verzije potpuno suprotne od zvaničnih", "bežanija preko granice" i predenje crne vune. Taktika tipična za onu vrstu advokata koja više vodi računa o stanju taksimetra, nego o klijentu ("Zinuo kao advokatska torba", kaže Fransoa Rable). Pa ako prođe – prođe. Na svu sreću te više nema smrtne kazne, pa ni čuvenog advokatskog objašnjenja: "Dobro te je dobio samo 15 godina; da nije bilo mene, bili bi ga streljali." Zaboravlja se, nažalost, da advokat svoju vrednost pokazuje pred sudom, a ne u tabloidima.

Sada MUP Republike Srbije treba da kaže nešto – bilo šta, jer je utorak veče (osam sati, kada se ovaj tekst završava), a Boban Milivojević, zemunski kućni advokat, razvikao je svoju teoriju još u jedan popodne pred Centralnim zatvorom. Zato se javio bivši ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović: on odlučno odbacuje svaku mogućnost bilo kakve nagodbe između njegovog ministarstva i Legije. Gen. Goran Guri Radosavljević, komandant žandarmerije, kaže da ne zna je li dom Lukovića bio pretresan i da on ne zna ništa o tome da se Legija navodno s njim nešto dogovarao.

Očigledno je da inače dobro koordinisana ekipa branilaca optuženih u ovim procesima, i njihova medijska logistika, sada ima problem sa prestrojavanjem i promenama taktike. Možda ih je Legija iznenadio svojim tvrdnjama od utorka, mada se dade očekivati da bi Boban Milivojević u tom slučaju pokušao da ga od tih budalaština odvrati – osim ako ideja nije bila zajednička. Od Legije ne treba očekivati da sada ispriča da gde se sve skrivao četrnaest meseci; nije takav čovek. Odbrana se očigledno zaletela sa obećanjima da ko će sve "na optuženičku klupu" kad Legija progovori, sve jevtino fiškalski računajući na pretpostavljene simpatije praktično vladajuće koalicije u Srbiji – DSS-a, radikala i socijalista – i na njihovu mržnju prema Đinđiću, DOS-u i "dosićima" (Nebojša Bakarec). Ništa oni nisu razumeli iz jasnih stavova DSS-a da više nema "stranačkih uplitanja"; oni, kukala im majka, misle da je to samo politička šminka, a da je pravosuđe u stvari prešlo u ruke vladajuće koalicije, naročito DSS-a. Posle ovakve detonacije Legije Lukovića i Bobana Milivojevića, stvari se menjaju: na sceni Posebnog odeljenja Okružnog suda (za borbu protiv organizovanog kriminala) nalazi se nov i – kako se čini – donekle nepredvidiv igrač, na koga se nije računalo u prethodnom planiranju.

Sada se može računati na dve-tri nedelje pauze, dok se prvooptuženi Luković ne upozna sa optužnicom i izjavama svedoka u dosadašnjem dokaznom postupku. Kada bude spreman da se izjasni o krivici i ako bude hteo da iznese svoju odbranu, znaće se više. Što god Legija bude imao da kaže na glavnom pretresu kad nastupi i taj čas biće dragoceno: bilo da počne da laže i maže (što je njegovo pravo kao optuženog), bilo da zaključi kako je bolje da govori istinu. Da li laže ili govori istinu biće relativno lako utvrditi – ako sud to bude hteo. Tu, međutim, postoje neke opasnosti po tok i ishod postupka: da dosadašnji i budući svedoci i svedoci-saradnici, na primer, naglo odluče da promene mišljenje zbog neprijatnog prisustva Legije Lukovića u Beogradu (dugačka je puška Lukovića, rekli bi Crnogorci); da Specijalno tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala podlegne iskušenju i pokuša da Legiji ponudi status svedoka-saradnika; da dođe do nekog vansudskog, političkog razvoja događaja koji bi promenio celu sliku (bolje da ne ulazimo u taj segment; daleko bilo!).

Najzanimljiviji mogući scenario je onaj sa Legijom kao svedokom-saradnikom. Kako kažu ozbiljni advokati i drugi ozbiljni pravnici, takav razvoj teorijski je moguć ako specijalni tužilac odustane od delova optužnica koje Lukovića kao prvooptuženog (vođu organizovane kriminalne grupe) terete za sledeća krivična dela u predmetu Zorana Đinđića: udruživanje radi neprijateljske delatnosti; pokušaj ubistva i ubistvo; i terorizam (dizanje u vazduh "Difens rouda" i bombe u hodniku DSS-a u Braće Jugovića); a u predmetu Ivana Stambolića i atentata na Vuka Draškovića u Budvi za ubistvo i pokušaj ubistva. Suđenje u Okružnom sudu za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali, vraćeno na ponovni pretres, u toku je, i uloga Lukovića u tom krivičnom delu postoji kao moguća, s obzirom na dokaze koji postoje. Da bi se od Legije Lukovića napravio svedok-saradnik u smislu postojećeg zakonodavstva o borbi protiv organizovanog kriminala, dakle, potrebno je da specijalni tužilac odustane od ključnih i nosećih delova dve velike optužnice građene mesecima – i da krivično veće Posebnog odeljenja Okružnog suda za borbu protiv organizovanog kriminala prihvati zahtev da Legija Luković dobije status svedoka-saradnika. To je teorijski moguće, ali tako malo verovatno da je zanemarljivo. Osim toga, takav potez bio bi moralno skandalozan i politički neprihvatljiv; graničio bi se sa samoubistvom.

U bilo kojoj normalnoj državi dobrovoljna predaja najtraženijeg begunca od pravde Legije Lukovića bila bi dobra vest; u ovoj nenormalnoj državi dobra vest bila bi da su Legiju uhapsili policajci zahvaljujući operativnom radu na terenu, pa makar i po Interpolovoj poternici negde u belom svetu.

Miloš Vasić

 
     
     
 
Copyright by NSPM