Vilijam Montgomeri

Sandi Rašković Ivić treba čestitati

Konvencionalna mudrost kaže da su nevolje u bivšoj Jugoslaviji počele na Kosovu i da će tamo biti okončane. To možda i nije tačno pošto postoje mnogi drugi problemi koji su daleko od rešenja i sadrže u sebi glavne elemente nestabilnosti. Bosna neće nikad moći u potpunosti da funkcioniše kao održiva i dinamična država opterećena sadašnjim ustavom i drugim aspektima Dejtonskog mirovnog sporazuma. Srbija živi u senci rastućeg uticaja radikala, nezadovoljstva Zapadom i svojih uslovnih, izgleda nepremostivih razlika među strankama koje sebe smatraju "demokratskim". Teško je videti, bar kratkoročno, kako sve to može dobro da se okonča. Budućnost Makedonije (i stvaran mir u južnoj Srbiji) zavisi veoma mnogo od toga hoće li ekstremisti na Kosovu biti zadovoljni, ili će se vratiti nastojanjima da fermentiraju revoluciju. Budite sigurni da je ideja o "Velikom Kosovu" veoma živa.

Ostaje, međutim, činjenica da je Kosovo glavni izvor sadašnje nestabilnosti na Balkanu i da posredno ili neposredno utiče na sve pomenute regionalne probleme. U interesu je svih da se reši taj problem na način koji će doprineti regionalnoj stabilnosti umesto da bude izvor novih nestabilnosti.

Sudbina Kosova je u stvari zapečaćena odmah nakon i za vreme početnih faza vazdušne kampanje NATO, kad je vlada Slobodana Miloševića odlučila da reši problem jednom za svagda, primoravajući hiljade kosovskih Albanaca da napuste zemlju. Upravo su video snimci tih izbeglica kako nagrću preko granice u gradove od šatora obezbedili racionalizaciju da se kampanja NATO nastavi (postojala je raširena nelagodnost među državama članicama da otpočnu kampanju i bilo bi nemoguće da se ona održi bez takvih slika), takođe da se ubede glavni igrači u međunarodnoj zajednici da je Srbija izgubila svoje pravo na Kosovo. Mišljenja formirana u to vreme nisu se promenila uprkos demokratskoj transformaciji same Srbije. Članovi međunarodne zajednice, uključujući i Sjedinjene Države, dali su brojne izjave koje su pomogle da se kosovski Albanci ubede da će Kosovo neizbežno biti nezavisno.

Apsolutno je jasno da će odluka o budućem statusu Kosova biti forma uslovne nezavisnosti. To su telegrafisale "ad infinitum" vodeće članice Kontakt grupe na javnim i privatnim sesijama. Nema i nikad nije ni bilo "pregovora" o Kosovu u Beču. To je komad koji su napisali i režirali Kontakt grupa i UNMIK, u kojem svaki akter mora da igra svoju ulogu. U stvari, tu je isključivo reč o "formi" a ne "suštini". Drugi čin komada biće kad UN/Kontakt grupa arbitrarno objave svoju odluku. Jedino pitanje jeste da li ovaj komad nazvati tragedijom ili farsom.

Predsednik Koordinacionog centra za Kosovo srpske Vlade Sanda Rašković-Ivić, nedavno je izjavila Bi-Bi-Siju da bi podela bila odgovarajuće rešenje ako dve strane ne mogu da se slože. Njoj treba čestitati za ovu izjavu iz dva razloga: to je ujedinilo sve učesnike u regionu kao i međunarodne povodom tog pitanja, prvi i možda jedini put - svi su bili protiv! Drugo, zbog bacanja na sto različitog prilaza koji nije nikad u potpunosti i pošteno analiziran.

Nije to novi koncept. Podela, kantonizacija i uspostavljanje entiteta bili su teorijski legitimne opcije koje treba razmatrati. Jer realnost je takva da apsolutno nema dobrih opcija za Kosovo. Svaka alternativa ima značajne loše strane i potenciju da pogorša sveukupnu regionalnu situaciju, a ne da je poboljša. Tim povodom sam 2001. i 2002. ubedio Stejt dipartment i sekretara Pauela da u našim službenim izjavama o mogućem ishodu na Kosovu "ne govorimo o rešenju već da naše opcije držimo otvorenim". To je bila pobeda kratkog veka, jer su pristalice nezavisnosti bile veoma jake, da je praktično svaki drugi tip rešenja bio arbitrarno odbačen bez mnogo razmišljanja i analiza. U isto vreme, zbog želje Vašingtona da izbegne probleme u regionu, pritisak je bio usmeren na to da se pitanje reši što pre.

Ironijom sudbine, jedan od razloga da se odbace entiteti ili kantoni kao u Bosni (što bi bio logičan korak) bio je taj što praktično cela međunarodna zajednica veruje da su entiteti i kantoni u Bosni bili potpuna katastrofa i da su doveli do stagnacije, mada će malo ljudi to priznati. Oni privatno poručuju da neće ponoviti istu grešku. Oni to, međutim, nikad neće reći javno, jer tako nešto prirodno povlači pitanje, kada šta nameravaju da nešto urade povodom toga u Bosni.

Problemi sa kojim se suočavaju pristalice podele su dvostruki. Pre svega, njihovi protivnici veruju da će to obezbediti presedan i podsticaj sličnim pokretima u Makedoniji i Bosni. Ali, oni koji tvrde tako nešto zavaravaju sebe ukoliko veruju da takvi pokreti već ne postoje i da će bez ikakve sumnje prouzrokovati značajne probleme u svakom slučaju. Štaviše, sama nezavisnost Kosova jeste veoma loš presedan za ostale delove Evrope, na što su Rusi brzo ukazali (i upozorili).

Drugo, međunarodna zajednica je bukvalno venčana sa idejom o multietničkom društvu i krajnje je nevoljna da preduzme korake koji bi formalizovali etničke podele. Iako je ta ideja apslolutno korektna kao ideal, u praksi Kosovo nikad nije zaista bilo multietničko društvo, a iskustvo proteklih 20 godina samo je produbilo postojeće podele među etničkim grupama. Kosovski Albanci su, međutim, bili briljantni u tome da "pričaju priče" o multietnicitetu koje Zapad toliko voli da čuje. Činjenica da je to potpuna prevara izgleda da je izbegla iz vida međunarodne zajednice. To što će verovatni ishod biti egzodus Srba kao što smo videli u Sarajevu 1996. ne uzima se izgleda u obzir.

Premijer Koštunica je u nemogućoj poziciji. Nijedan srpski političar ne može se složiti sa nezavisnošću Kosova i održati svoj politički stav. Srbi su više od ostalih koncentrisanu na svoju istoriju i niko ne želi da bude zapamćen u generacijama kao Srbin koji je predao Kosovo. Koštunica se zato drži svoje pozicije koja je i biće sve više u konfliktu sa međunarodnom zajednicom. Ona bi volela da vidi kako premijer koristi to vreme da "priprema" Srbiju za neizbežno, umesto da okuplja Srbe oko stvari Kosova. To ima nuzefekat u vidu manje prijemčivosti međunarodne zajednice za srpske pozicije u mnogim ključnim oblastima neslaganja u Beču. To je veoma loše i najviše čemu se Srbija može nadati jeste da postigne da se sprovede značajna decentralizacija u skladu sa modelima koje ona predlaže. Imajući u vidu kako se žestoko kosovski Albanci bore za ovaj koncept, verovatno je da će konačan rezultat biti nešto što neće biti dovoljno da ubedi većinu Srba da ostanu u nezavisnom Kosovu.

Jedno od preostalih pitanja je vreme. U toku je rasprava u međunarodnoj zajednici povodom toga da li da se insistira na odluci o Kosovu ove jeseni, ili da se čeka u nadi u rane srpske izbore. Strategija bi bila da se sačekaju ti izbori kako bi se demokratskim snagama pružila najbolja šansa da preovladaju. Ta opcija bi možda imala nešto više šansi kad bi se demokratske partije kretale u pravcu izbora, što još nije slučaj. Prema tome, pritisak da se objavi odluka o budućem statusu nastavlja da raste.

Drugi, novi razvoj jeste da će serija koraka kojim bi se dobila uslovna nezavisnost možda potrajati mnogo duže nego što bi kosovski Albanci voleli i da će međunarodno prisustvo i vlast biti mnogo robustniji nego što je planirano. To je odgovor na sve izraženiju svest o uticaju na samu Srbiju. Takvo razmišljanje počiva, izgleda, na uverenju da će bol biti ublažena ako se razvuče na dovoljno dug period, a time bi se i dobila prilika da se poboljša tretman manjina.