Sofija Mojsić i Marinko Lolić:

Razgovor s akademikom Mihailom Markovićem

FILOZOFIJA KAO EPOHALNA DIJAGNOZA VREMENA

U impozantnom i raznovrsnom filozofskom opusu akademika Mihaila Markovića, jednog od doajena naše filozofske scene, moglo bi se pronaći jedno shvatanje da je i "čista" filozofija neka vrsta prakse, odnosno vid prakse: filozofija nastaje iz sukoba s praksom i pri tom se ujedno odnosi na sam praksis. To je taj začarani i opasni krug filozofiranja, on je izvor i dosotjanstva i bede filozofije i filozofa. Štaviše, moglo bi se reći da je taj krug toliko tesan da već sam čin filozofiranja sadrži u sebi rizik angažmana. Stoga smo pokušali da u razgovoru s akademikom Markovićem o aktuelnim pitanjima savremenog društvenog i kulturnog života srpskog društva dobijemo odgovor na pitanje o filozofskim i moralnim temeljima filozofskog angažamana. U ovom broju Književnog lista prenosimo prvi deo tog razgovora.  

FILOZOFSKE PRETPOSTAVKE DRUŠTVENOG ANGAŽMANA

U svojoj knjizi Društvena misao na granici milenijuma kažete da filozofija treba da dâ dijagnozu vremena, što pretpostavlja opšti normativni pojam ljudske prirode, kao i pojam optimalne istorijske mogućnosti svog vremena. Ko definiše i određuje šta je normativni pojam čoveka i pojam optimalne istorijske mogućnosti? Na početku svoje filozofske delatnosti Vi ste prihvatali optimističko tumačenje ljudske prirode da biste ga kasnije korigovali uvidom u zlo koje potiče iz samog čoveka. Kako ste kao kritički intelektualac mogli uopšte da prihvatite prvo tumačenje i koja su Vas lična, filozofska i društvena iskustva navela da uzmete u obzir i naličje čoveka?

Sve što je bilo najdarovitije u prvoj posleratnoj generaciji jugoslovenskih filozofa (i što se kasnije okupilo oko časopisa Praxis i Theorija ) prihvatalo je jednu filozofsku i životnu orijentaciju koja bi se, iz današnje perspektive, mogla okarakterisati kao „optimistička“. O njoj se nije ni govorilo niti smo je tako zvali; ona se podrazumevala. U svakom slučaju, niko nije imao u vidu Lajbnicovo shvatanje o ovom svetu, kao „najboljem od svih mogućih svetova“.

          Mi smo potekli iz vrlo različite filozofske tradicije. Bila je to filozofija Hegela i mladog Marksa. U osnovi je bila ideja o dijalektičkom razvoju sveta. Kod Hegela je reč o razvoju bitnih pojmova od najapstraktnijeg, sadržajem najsiromašnijeg, bivstvovanja, do najkonkretnijeg i najsadržajnijeg, apsolutne ideje, koja u sebi nosi sve bogatstvo sveta. Za Marksa reč nije o razvoju logičkih struktura već o istorijskom procesu koji serijom prevazilaženja teče od prvobitne zajednice i čoveka krajnje oskudnih potreba do društva, slobode i stvaralaštva, i ljudi bogatih potreba i životnih manifestacija.

          Ovde bi, striktno govoreći, bilo neumesno upotrebljavati termine „optimizam“ i „pesimizam“ jer je reč o objektivnim procesima a ne o subjektivnom stavu, koji bi mogao da bude više ili manje optimističan ili pesimističan. „Optimizam“ u određenom smislu bio bi sadržan u ideji progresivnog razvoja . Eksplicitna ideja progresa pojavila se tek u 17. veku ali je implicirana već kod Aristotela u ideji potencijala koji se aktuelizuje.

          Upravo to je osnova Marksove ideje ljudske prirode. Čovek je potencijalno društveno, slobodno, kreativno biće. Da bi se taj potencijal aktuelizovao treba stvoriti odgovarajuće društvene uslove. Tamo gde oni ne postoje, u klasnom društvu, čovek je otuđeno biće. Međutim, oni se ne samo mogu već i moraju ispuniti. Marks je determinist, on veruje u istorijsku nužnost, u postojanje zakona koji regulišu društvena zbivanja. Dakle „optimizam“ počiva na pretpostavkama progresa i zakonitosti istorije.

          U tim okvirima, jedan intelektualac može biti kritičan samo u tom smislu što negira postojeće građansko društvo i njegove institucije. One koče društveni razvoj i silom pokušavaju da očuvaju stanje u kome je čovek otuđen, dakle stanje neslobode, nejednakosti, otuđenog rada i siromaštva ljudskih potreba.

          Pored filozofskih, postojali su i društveni razlozi za optimizam. Nova istorijska situacija posle Drugog svetskog rata je probudila velike nade čovečanstva. Fašizam je bio pobeđen, kolonije oslobođene, stvaranje OUN je vodilo očekivanju da će veliki oružani sukobi biti sprečavani. U našoj zemlji je raskrčen prostor za stvaranje jednog humanijeg i pravičnijeg društva.

          Ja sam brzo uvideo da, i pored svih revolucionarnih promena, u kojima sam lično učestvovao, stanje ljudske otuđenosti nije bitno promenjeno. Zlo nije bilo samo na površini, u institucijama građanskog društva već mnogo dublje, ne samo u privatnoj već i u državnoj svojini, ne samo u kapitalističkoj već i socijalističkoj birokratiji, ideologiji, profesionalnoj partiji. Ono je, šta više, bilo utemeljeno i u jednoj strani ljudske prirode. Moje prvobitno humanističko, i u tom smislu „optimističko“ shvatanje istorije je prevaziđeno sledećim uvidima.

          1) Ne samo da ne možemo sa sigurnošću očekivati progresivno istorijsko kretanje u budućnosti, nego nemamo dobre razloge za pretpostavku o istorijskoj nužnosti. Zakon određuje samo verovatnoću a ne neminovnost zbivanja. Dakle, mogućnost a ne nužnost je bitna kategorija istorijskog procesa.

          2) Ako istoriju prave ljudi, onda ona ne zavisi samo od objektivnih činilaca i uslova već i od volje i delatnosti ljudi. Ljudi biraju među mogućnostima na osnovu određenih kriterijuma. Ti kriterijumi su vrednosti. Hegel i Marks ne govore o vrednostima, u njima ima jedan element subjektivnosti koji je kod njih zanemaren, iako je implicitno prisutan u ideji prakse.

          3) Govoreći o ljudskoj prirodi Marks je odredio njena suštinska svojstva i: slobodu, društvenost, racionalnost, kreativnost itd. Ustvari, ovde je reč o univerzalnim genetskim dispozicijama a ne o formiranim osobinama. Nasuprot onima o kojima govori Marks, i koje bi se mogle smatrati dispozicijama za dobro, u čoveku su prisutne i dispozicije za zlo do nesloboda, iracionalnost, egoizam, destruktivnost. Destruktivni pojam čoveka čine i jedni i drugi. Normativni pojam čoveka, mora počivati na deskriptivnom, to je izbor koji čini istorijski subjekt ljudske prakse: pojedinac, narod, klasa ili čovečanstvo kao celina. Reći da je čovek slobodan, znači reći da je to jedna univerzalna ljudska dispozicija koja, kao objektivna mogućnost, postoji u istoriji i za koju sâm spreman da se angažujem. Drugim rečima, spreman sam da delam na stvaranju istorijskih uslova u kojima se može realizovati univerzalna genetska dispozicija ljudi da budu slobodni. To isto važi i za druge dispozicije koje, sve zajedno čine normativni pojam čoveka.

          Ako taj normativni pojam određuje samo izolovani pojedinac, ništavne su mogućnosti za njegovu realizaciju u praksi. Ako taj pojam usmerava delatnost značajne grupe ljudi, on postaje komponenta istorijskog procesa. Ako ga prihvati jedna kritična masa pojedinaca, ako je on postao ideja vodilja jednog velikog društvenog pokreta, postaje ne samo moguća već i verovatna, njegova realizacija u praksi.

Nije li neopravdano ambiciozno i pretenciozno stanovište da filozofija treba da bude temelj celokupne nauke i društvene prakse? Ko je subjekt određenja takvog filozofskog i društvenog projekta?

Neophodno je ovo pitanje precizirati pre nego što bi se na njega moglo odgovarati. Ona mora podrazumevati da samo pod određenim uslovima filozofija može postati temelj celokupne nauke i društvene prakse. Sem toga pretpostavljeno je da samo neka određena vrsta filozofije može odigrati takvu ulogu. Nesumnjivo postoje takve filozofije pojedinačnih filozofa ili, filozofskih škola i pravci koja po svojoj prirodi isključuju ili eksplicitno poriču takvu ulogu temelja. Na primer, postmodernizam odbacuje i samu ideju sistematičnosti i utemeljenosti ljudskog znanja. Filozofski iracionalizam ne implicira zahtev za objašnjenjem, dokazivanjem, zasnivanjem. Samo u vremenima kad je preovladavao racionalizam kao tip filozofskog mišljenja, jezik je bio diskurzivan više ili manje apstraktan, izražen pojmovima koji su u principu bili definljivi i na svakom nivou opštosti se moglo postaviti pitanje zašto . Naučna objašnjenja su sadržavala uzroke pojava i zakone po kojima su se dešavale, a filozofska objašnjenja naučnih znanja su se pozivala na principe. Analitička filozofija, recimo Bertranda Rasela dobar je primer filozofije koja je mogla da obavi ovakvu funkciju utemeljenja celokupne nauke i matematike. Suprotan primer su svakako filozofije Ničea i Hajdegera.

U našoj filozofiji moji Filozofski osnovi nauke su bili pokušaj takvog utemeljenja.

Da li biste mogli da nam date šire objašnjenje pojma kvalitativnog a ne samo kvantitativnog rasta koji se manifestuje u vidu negovanja kreativnosti i duhovno i psihološki smislenog života?

Takvo objašnje pružao je Erih From u svojoj knjizi Imati ili Biti iz 1976. godine.

Preovlađujući pojam rasta u savremenoj civilizaciji je kvantitativan . On se meri povećanjem proizvodnje materijalnih dobara, nacionalnog dohotka, kapitala, životnog standarda, dužine života i drugih kvantitativnih parametara. Smisao života se vidi u porastu udobnosti i moći nad prirodom i drugim ljudima. Razume se, pri ostalim jednakim uslovima, bolje je biti bogat nego siromašan. Ali ostali uslovi nisu jednaki. Za ovako shvaćeni rast se mnogo mora žrtvovati, pre svega, mnogo dragocenog vremena, mnogo prilika za lepši, sadržajniji, duhovno bogatiji život. Za našu civilizaciju ubrzani kvantitativni rast ima jednu fatalnu posledicu: sve veće nepovratno zagađenje životne sredine i uništenje nenadoknadivih prirodnih resursa (energenata, sirovina, vode, vazduha) i svega ostalog.

Zato se kvalitativni rast mora shvatiti kao jedina alternativa propasti čovečanstva. Na istom nivou materijalne potrošnje može se pravednijom raspodelom dobara i promenom filozofije življenja obezbediti sve viši kvalitet života. Sa ovog stanovišta smisao života je u stvaralaštvu, lepoti, igri, prijateljstvu, ljubavi, učešću u velikim projektima zajednice. Kvalitativan rast pojedinca se sastoji u tome da on sve više postaje ono što je, sve više ostvaruje svoj životni potencijal. Kad je jednom dostignut određen civilizacijski nivo kvalitet života zajednice može u principu rasti relativno nezavisno od utroška materijalnih dobara. U tome je smisao maksima „Bolje je biti nego imati“ i „Bolje je manje ali bolje“.

Koji su, po Vašem mišljenju, osnovni uzroci najnovijih oblika pobune raličitih društvenih grupa ljudi u Evropi i svetu?

U svetu su se u toku poslednjih 25 godina desile vrlo značajne promene koje su poremetile dotadašnju ravnotežu u međunarodnim odnosima, omogućile nove oblike imperijalizma, i na kraju dovele do moćnog antiglobalističkog pokreta.

          Počelo je ranih osamdesetih godina s dolaskom na vlast neokonzervativaca Regana u Americi i Margaret Tačer u Velikoj Britaniji. Proklamovan je „Novi svetski poredak“. Najmilitantnije snage Zapada su se založile za novu ideologiju i politiku svetske dominacije pod plaštom borbe za demokratiju, ljudska prava i civilno društvo. Posle sloma „državnog socijalizma“ u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, SAD su postale jedina svetska super sila koja je svoju hegemoniju pravdala svetskim procesima globalizacije. Ustvari globalizacija je objektivan nezaustavljiv istorijski proces svetske integracije. Sasvim je nešto drugo globalizam , ideologija i politika gospodarenja svetom od strane SAD i njenih saveznika. Iza prividnih razlika republikanaca Regana i Buša i demokrate Klintona ili vođe konzervativaca Margaret Tačer i vođe laburista Blera, šefa nemačkih hrišćanskih demokrata Kola i šefa socijal-demokrata Šredera stajali su centri globalne svetske moći i njihove institucije kao što su Atlantski vojni savez (NATO), Organizacija ujedinjenih naroda, finansijski instrumenti (Svetska banka i Međunarodni monetarni fond) velike nevladine organizacije i medijske mreže. Ovaj džinovski aparat globalizma primenjuje raznovrsne metode pritiska, ugnjetavanja i pljačke širom sveta. Zemlje žrtve se prinuđuju na delimično ili potpuno odricanje od nacionalnog suvereniteta, kreditima se dovode u položaj ne samo ekonomske već i političke zavisnosti, kažnjavaju se raznim vidovima sankcija; nacionalne države se razbijaju na pojedine regione, manjine se podstiču na separatizam i secesiju, zemlje koje bi nepokornošću mogle biti „opasan virus“ i zaraziti druge postaju predmet agresije „boraca za slobodu“ i nemilosrdnog bombardovanja. Borba protiv međunarodnog terorizma je najnovije opravdanje za oružanu agresiju protiv zemalja koje se opiru globalizmu.

          To su glavni uzroci usled kojih dolazi do masovnih oblika pobune protiv današnjih sila neoimperijalizma.

Da li je uzvišeni politički pojam „evropski građanin“, kako kaže nemački filozof Henis, danas sveden na običnog glasača na izborima i na pasivnog čitaoca novina i upražnjavaoca bluda, kako primećuje Alber Kami?

Evropska civilizacija je protivrečna jer, s jedne strane, ona oličava najviše domete ljudske nauke, kulture i tehnologije a, s druge strane, je nosilac najvećih zala u istoriji, kolonijalizma, fašizma i rasizma, poprište svetskih ratova i divljačkog satiranja ljudskih života. Ako je to tako, onda je i pojam evropskog građanina protivrečan i u celini nije nimalo uzvišen. Taj građanin je pokretač velikih borbi za oslobođenje, velikih socijalnih revolucija, borac protiv tiranije svake vrste. Ali on je i učesnik zavojevačkih pobeda, korisnik pljačke celog ostalog sveta. On je tipični subjekt Džejmsove „volje za verovanjem“ i Sartrovske „rđave vere“, „nesrećne svesti“ Hegelove. On beži od slobode i borac je protiv svake neslobode sem one u kojoj i sam živi. Spreman je da ratuje protiv podaništva ali je i sam dobar podanik i redovno se svrstava iza svog predsednika u svim pohodima – dokle god su uspešni.

Savremeni francuski sociolog Burdije, ističe da je promenjena definicija politike sa dolaskom polaznika koji su u školama političkih nauka naučili da je, kako bi delovali savremenije ili prosto da ne bi ispali zastareli ili prevaziđeni, bolje govoriti o upravljanju nego samoupravljanju, i da u svakom slučaju treba zauzeti stav ekonomske racionalnosti. Da li to znači da u savremenom svetu ne postoji alternativa ekonomski legitimisanoj Realpolitici MMF-ovske-viziji-sveta?

Duboka promena značenja politike desila se u prelazu od antičkog grčkog polisa i rimske republike do rimskog carstva. U polisu je politika bila delatnost odlučivanja o javnim poslovima zajednice. Ona je bila duboko smisaona, dostojna samo slobodnih građana. „Idiot“ je bio onaj koji nije želeo da se bavi politikom. Zatim je politika postala borba za moć i upravljanje na osnovu te moći. Ne bih rekao da se od tada suština politike promenila.

          Samouprava kao dosledan, celovit projekat ostaje više ili manje utopijski projekat budućnosti. Ona se nalazi na horizontu razvijene demokratije. Ustvari, već danas u svakom relativno demokratskom društvu ona je prisutna u svom začetku. Ili je licemerno o njoj uopšte govoriti (jer se pod „demokratijom“ ustvari podrazumeva borba elita oko vlasti, borba u kojoj privremeno pobeđuju oni koji, jednom u četiri godine, dobiju podršku pasivnog građanstva) ili postoji relativna autonomija delova države, jedinica federacije, lokalnih zajednica, regiona. Koliko ima te autonomije, toliko je legitimno govoriti o relativnom, parcijalnom samoupravljanju.

          Šta znači „zauzeti stav ekonomske racionalnosti“? Postoji racionalnost ciljeva, i racionalnost sredstava (instrumentalna racionalnost). Ekonomska racionalnost u ovom drugom slučaju znači: nalaziti najadekvatnija sredstva za ostvarivanje ciljeva koje su drugi formulisali. To je delatnost karakteristična za birokrate, tehnokrate i tzv. eksperte. U njoj ima vrlo mnogo heteronomije dakle, neslobode. Razume se, ako već postoje birokratija i tehnokratija dobro je da ona bude u tom smislu racionalna.

          Treba proučiti dragoceno kritičko iskustvo Džozefa Štiglica koji je bio savetnik predsednika Klintona (1993-1997), a od 1997. do 2000. bio glavni ekonomist i potpredsednik Svetske banke. On je 2001. dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju a 2002. objavio izuzetno značajnu knjigu, iste godine prevedenu kod nas, pod naslovom Protivrečnosti globalizacije . Ako se to iskustvo uzme u obzir, jasno sledi da čak i u okvirima mešovitog društva, dakle, kapitalizma s elementima socijalizma, koje danas postoji u mnogim zemljama sveta, (na primer na severu Evrope), postoji alternativa Realpolitici MMF-ovskog projekta. Država mora zadržati svoju regulativnu ulogu ; treba afirmisati razne oblike svojine, tamo gde su najcelishodniji; država mora sačuvati brigu o socijalnoj sigurnosti i zdravstvu, nauci, prosveti i kulturi. Po Štiglicu zemlje koje su na taj način odstupale od zahteva MMF-a bile su veoma uspešne u poslednjoj deceniji. One koje su se bespogovorno pokoravale politici MMF-a prošle su katastrofalno loše. Nažalost mi smo među ovim drugim, Slovenija među prvim.

Kako sada gledate na svoj rani zahtev za ukidanje profesionalne politike, države i birokratije i za formiranje samoupravnih organa na svim nivoima vlasti?

Formiranje samoupravnih organa na svim nivoima društvenog odlučivanja (ne „vlasti“) ostaje trajno dugoročni cilj svakog dosledno demokratskog društvenog projekta. To isključuje državu samo ako se pod „državom“ podrazumeva „aparat otuđene politike“ i prinude što je država vekovima i bila. Ali ako pod državom podrazumevamo instituciju koja se profesionalno bavi pripremanjem i sprovođenjem odluka o javnim i društvenim poslovima, onda bi i najrazvijenija samoupravna društva morala imati svoj ograničen državni aparat.

          Taj aparat bi profesionalno prikupljao činjenice neophodne za donošenje odluka, analizirao prednosti i nedostatke mogućih rešenja, a zatim bi obezbeđivao sprovođenje donetih odluka. Makoliko visoka bila demokratska kultura građana, uvek se može desiti neobjašnjiv patološki otpor sprovođenja nekih odluka.

          Birokratija kao vladavina kancelarija postaje izlišna. Nasuprot tome profesionalci koji pomažu da se pripremi demokratsko odlučivanje i sprovedu odluke uvek će biti potrebni.

Grupa eminentnih američkih filozofa, na nedavno održanom skupu u Njujorku istakla je da promena sveta na bolje nije moguća bez novih ideja. Da li mi živimo u vremenu deficita moralnih i političkih ideala koji mobilišu?

Mi živimo u vremenu deficita darovitih, kompetentnih, smelih političkih aktivista ili političara od karijere. Pre svega živimo s deficitom volje za promenama kod svetskih i nacionalnih moćnika. Postoje strahovite barijere bilo kakvom političkom progresu. Zlo se čvrsto dočepalo vlasti i želi da koristi vlast isključivo radi parazitskog, štetočinskog isisavanja svetske kreativne supstance za svoje iracionalne i nehumane ciljeve.

          Realno postoji obilje ideja na osnovu kojih bi se svet mogao menjati na bolje. Da bi bilo kakvi moralni i politički ideali mogli da mobilišu, morao bi se ukinuti postojeći monopol na medije. Moralo bi postojati ono što je (možda) dobronamerni, ali neuspešni ruski političar Gorbačov zvao glasnost .

Vaša filozofska generacija, pokušala je da oblikuje jedan koncept intelektualac i javnosti zasnovan na moralnim i filozofskim principima slobode, pravde i socijalne odgovornosti. Da li Vam se čini da su krajem 20. veka prostor javnosti, kao jedan od najvažnijih resursa za oblikovanje političkih i vrednosnih stavova modernog društva, preuzele razne pi/ar agencije, što je dovelo do stvaranja tzv. plaćene javnosti?

Trajno će u ljudskom društvu, u bilo kom obliku civilizovanog i kulturnog života, postojati potreba, da ne kažem glad, za intelektualcima koji govore istinu o svom vremenu, koji kritički sagledavaju postojeće da bi otvorili vrata novom humanijem, pravičnijem, racionalnijem. Najčešće će njihov glas biti prigušen, ignorisan, privremeno ućutkan. Ali nezaustavljivo, iz bačenog semena kako reče Njegoš „izrašće neko novo cveće“.

          Tačno je da krajem 20. i početkom 21. veka javnost oblikuju agencije koje ste spomenuli. Veliki novac preko njih plasira medijima odabrane informacije i mnoštvo dezinformacija, koje ovi posreduju građanima. To je nova situacija. Razume se, javno mnjenje nije nikad bilo spontano; uvek su ga proizvodile crkve, ideologije, političke partije, poneki nezavisni mediji. Ono je najčešće bilo šareno i haotično. Samo u totalitarnim nacionalnim državama ono je bilo dirigovano i jedinstveno. Novo je to što su sad subjekti dirigovanja potpuno anonimni i globalni . Tridesetih godina je dirigent bio Jozef Gebels svojim člancima u Felkišer Beobaktern ( „Narodnom posmatraču“). Godine 1991. je ceo svet obletala lažna vest o bombardovanju starog Dubrovnika od strane srpskih varvara, a 1998. gomila dezinformacija o „humanitarnoj katastrofi“ na Kosovu.

          Ipak i danas postoje kritički intelektualci koji vode neravnu ali ponekad uspešnu borbu protiv anonimnih gigantskih sila i, jedan Noam Čomski, na primer, koji već decenijama, sam, svake godine napiše jednu ili dve knjige u kojima razobličava laži   o američkoj spoljnoj politici. Tu su i jedan Harold Pinter čija je Beseda prilikom primanja Nobelove nagrade privukla pažnju celog sveta, ili Peter Handke, ili pomenuti Džozef Štiglic ili Tomas Bernhard koji je svojom dramom Trag heroja savremenom austrijskom društvu bacio u lice istinu o sebi i za to bio na Bečkoj premijeri nagrađen četrdesetminutnim aplauzom. (Nažalost, kod nas su se najbitniji delovi teksta mogli čuti samo iz prvih redova Ateljea 212).

            Možda se entropija sveta više ne može zaustaviti. A možda su ovakvi trenuci istine jedina šansa za neki preokret, za neki novi početak.

Odgovornost intelektualaca

Šta Vi mislite o angažmanu filozofa i filozofije, s obzirom da kod nas neki ističu da filozofiji nije mesto u promeni sveta?

Pitanje o angažovanosti filozofije je u osnovi pitanje o celovitosti i jedinstvu ljudskog bića. Da li treba da težimo tome da različite ljudske moći održavamo u skladu ili da budemo razbijeni, da jedno mislimo, drugo govorimo a treće radimo. Ako želimo da naša misao, govor i praksa budu u skladu, ne može nam biti svejedno kakve su praktične posledice onoga što drugima saopštavamo. Lekar opisuje bolesti, ali mora biti u stanju da ih leči, inženjer priča o mostovima, ali mora biti u stanju da ih gradi. Filozof se od njih razlikuje   po tome što se bavi celinom sveta i ljudskog života. «Angažovani» filozof je onaj koji govori o ograničenostima sveta, života i o tome kako se te ograničenosti mogu prevazići. On nije «prijatelj mudrosti» samo u tom smislu što ume da citira tudje mudre izreke ili da objašnjava šta je mudrost već i u tom smislu što pokazuje kako treba mudrije živeti, kako svet učiniti racionalnijim, humanijim i lepšim.

Razume se, od koristi je i samo znanje koje se ne primenjuje, mudrost koja se ne živi. Jedno je filozof – stručnjak, drugo filozof koji živi svoju filozofiju, koji se angažuje za svoju misao, koji bar ume da naznači kako se ideja pretvara u delo. U tom smislu je prava filozofija uvek «subverzivna», uvek opasna za sve one kojima je u interesu održanje postojećeg stanja. Njima služe oni koji proglašavaju «kraj istorije» kao Fukujama, «kraj ideologije» kao Danijel Bel, kraj humanizma kao strukturalisti, kraj velikih priča o menjanju sveta kao postmodernisti.

U Vašim raspravama vi definišete globalizaciju kao pokušaj nametanja svetske dominacije iz jednog političkog centra. Da li Vas aktuelna zbivanja u svetu učvršćuju u uverenju da će se takav koncept globalizacije bez ozbiljnih prepreka širiti ili vidite i tačke otpora i alternativne puteve razvoja savrmenog sveta?

Mislim da treba razlikovati, s jedne strane, globalizaciju kao nezadrživ proces svetske integracije na tehnološkmom, komunikacijskom, političkom, naučnom i kulturnom planu i, s druge strane, globalizam kao ideologiju i politiku svetske dominacije. Već je jasno da je globalizam izgubio momentum, da će morati da odustane od svojih prvobitnih ambicija i da se preobrazi u nešto drugo (uobičejni imperijalizam). Ova moja ocena se oslanja na tri razloga:

•  Već je formiran suprotni savez najvećih država sveta: Šangajska grupa (Kina, Indija, Rusija) kojoj su se pridružili Iran, Belorusija, Kazahstan i druge muslimanske republike bivšeg SSSR-a.

•  Pojava moćnog antiglobalističkog pokreta koji obuhvata ceo svet, od Azije i Evrope do Afrike i Latinske Amerike. Antiglobaliste povezuje ogorčenost zbog američke bahatosti i agresivnosti. Najvećim delom to su ljudi mladji od 25 godina, pre svega studenti iz siromašnih društvenih slojeva koji se lako povezuju Internetom i organizuju svoje masovne akcije. Njihove zajednice brzo rastu i šire se po celoj planeti.

•  Ogromne unutrašnje teškoće globalističkih sila, pre svega SAD-a. Brzo raste      unutrašnji dug, veliki su gubici u spoljnoj trgovini (pre svega s Kinom), sve veći otpor politici permanentnih ratnih pohoda itd. Ubedjen sam da SAD već gube status jedine preostale svetske supersile.

Vrlo je indikativan članak glavnog ideologa globalizma, Zbignjeva Bžežinskog, objavljen u časopisu Američki interes. Bžežinski, koji je u svojoj knjizi Velika šahovnica najavio vek američke hegemonije na planeti, ovog puta radikalno koriguje svoj sud, oštro kritikuje administraciju Džordža Buša zbog jednostranog i neuspelog rata u Iraku, zbog nesposobnosti Vašingtona da omete Severnu Koreju u pribavljanju nuklearnog oružja, zbog «ishitrenosti, bahatosti i nedalekovidost» američke politike. Bžežinski, koji je pre desetak godina govorio o američkom gospodarenju svetom, sad preporučuje da za ostvarenje svog cilja SAD potraže saradnju grupe najmoćnijih zemalja sveta (Grupa 14) uračunavajući tu i Rusiju, Kinu, Indiju, Nigeriju, Brazil i Meksiko.

Ovo je najdramatičniji preokret od raspada Sovjetskog Saveza 1991. do danas.

Kako sagledavate danas perspektivu demokratskog socijalizma koji je bio Vaše rano političko opredeljenje?  

Mislim da će se svet vratiti ideji socijalne, regulisane tržišne privrede.

Napadi na nju su se vodili sa zastarelih pozicija liberalnog kapitalizma, koji je propao oko 1930. godine i sa pozicije fašizma koji je poražen u Drugom svetskom ratu. Globalizam implicira stalno ratno stanje i ekstraprofite od prodaje oružja. To je na duže staze vrlo nepopularno. Hedonistička filozofija, koju SAD neguju, pretpostavlja život da bi se moglo uživati u materijalnim dobrima i udobnosti. Potrebna je serija laži da bi se rat opravdao: «humanitarna katastrofa» kosovskih Albanaca, nepostojeća proizvodnja oružja za masovno uništenje civila u Iraku, ugrožavanje sveta iz avganistanskih pećina i tome slično. Parafrazirajući jednu američku izreku: Mogu se uspešno lagati pojedinci, na pojedinim mestima, ponekad. Ali se ne može uspešno lagati ceo svoj narod, svuda i u svako vreme.

Nova i definišuća ideja globalizma je odbacivanje ideje nacionalnog suvereniteta kao zastarelog, i same institucije nacionalne države. Ovo je suviše tvrd orah za globalizam. Nacionalne države su prirodne zajednice, zasnovane na jeziku, istoriji i tradiciji. Zašto bi ljudi želeli da žive u zajednicama u kojima ne mogu da komuniciraju s drugim gradjanima i u kojima nemaju nikakvo osećanje identiteta.

Uostalom, i u ovom antinacionalizmu prisutna je laž: SAD i njeni saveznici ne primenjuju na sebe ono što naturaju drugima. To su nacionalne države koje ljubomorno čuvaju svoje granice i svoje nacionalne interese. Margaret Tačer je poslala britansku flotu preko polovine globusa da odbrani nekad osvojena Foklandska ostrva.

  Da li, po Vašem mišljenju, u savremenoj političkoj konstelaciji u kojoj se napada i demontira država blagostanja tj. već dostignuti nivo političkog koncepta socijalne države, postoji mogućnost revitalizacije nekih elemenata welfare state?

Deo projekta demokratskog socijalizma uveliko se već ostvaruje.

Širom sveta – od Istočne Azije do Južne Amerike – brojne države se opiru zahtevima Medjunarodnog monetarnog fonda i zadržavaju ili ponovo uvode delimičnu državnu regulaciju tržišnih tokova. Zadržavaju se ili se ponovo uvode oblici državne svojine. Uz predstavničku demokratiju uvode se elementi participativne demokratije (povremeni referendumi, elementi saodlučivanja, oblici lokalne autonomije). Povećavaju se državna davanja u cilju jačanja socijalne zaštite, poboljšavanja zdravstva, školstva i kulturnog razvoja.

S druge strane, neki delovi programa demokratskog socijalizma su uglavnom zanemareni, na primer, besplatno školstvo, besplatna zdravstvena zaštita, velika finansijska ulaganja u nauku i kulturu. Neke ideje su kompromitovane i nisu valjano objašnjene i artikulisane, tako da zasad ostaju samo utopijske projekcije. Tu spadaju ideja društvene svojine i ideja samouprave ili ekonomske demokratije.

Pojam društvene svojine je u Jugoslaviji teorijski razjašnjem tek onda kad je socijalizam već bio ušao u duboku krizu i povremeno počeo da silazi s istorijske pozornice. Bitno je da se društvena svojina shvati kao akcionarski kapital zajednice zaposlenih (ne države i ne zaposlenih pojedinaca koji poseduju akcije). Zajednica zaposlenih, prema udelu svojih akcija u ukupnom akcionarskom kapitalu preduzeća (jer u meštovitom preduzeću deo kapitala može pripadati državi i deo pojedincima), ima odgovarajući procenat učešća u upravljanju i u podeli dobiti. Ona bira iz svojih redova odredjen broj članova upravnog odbora i ona kao celina dobija odredjeni procenat dobiti, koji onda deli medju zaposlenima po pravilima   koje sama demokratski ustanovi.

Isto tako bitno za shvatanje ideje samouprave (ekonomske demokratije) je uvid da njeni organi moraju postojati na raznim nivoima (od saveta posebnih pogona do saveta celog preduzeća i dalje do saveta mreže preduzeća iste vrste i saveta krupnijih teritorijalnih jedinica, najzad do veća proizvodjača cele zemlje ili cele grane delatnosti.

Kakve sve opasnosti nosi danas pomodna ideja “države regija”?

Po tome što ideja regija uključuje odredjeni stepen autonomije ili samoupravnosti, ona je deo projekta demokratskog socijalizma.

Ali, «država regija» nosi sobom implicitnu opasnost onda kad su granice regija – granice etničkih i nacionalnih zajednica i kad su ljudska prava shvatana ne samo kao prava individualnih gradjana već i kao kolektivna politička prava etničkih zajednica. Kao što iskustvo Jugoslavije pokazuje, afirmacija kolektivnih prava etničkih zajednica obično vodi regionalnom zatvaranju, separatizmu, neretko zahtevima za status posebne jedinice u konfederalnoj organizaciji države, a odatle po pravilu u secesionizam.

Prema tome, država regija može biti razumni oblik decentralizacije, ali u zavisnosti od istorijskih okolnosti i stepena mešanja stranih sila ona može biti i prvi korak u razbijanju države.

Tokom celog 20. veka Srpski narod i srpska država vodili su očajničku borbu da bi, teško izvojevanu političku autonomiju u 19. veku sačuvali i oblikovali u stabilnu državnu zajednicu. Iako su uloženi ogromni materijalni i ljudski resursi, srpski narod našao se na početku 21. veka u situaciji jednog teškog nacionalnog poraza u kojoj   mora na najbrži mogući način da redefiniše svoj politički i kulturni identitet i da pronađe politički modus vivendi kako bi se ponovo uključio u porodicu evropskih naroda? Da li Srbija ima dovoljno intelektualnih, političkih i materijalnih potencijala za jednu ovako radikalnu transformaciju društva?  

Govoreći o «teškom nacionalnom porazu», treba razlikovati ono što nam se objektivno desilo od naše subjektivne percepcije toga šta nam se desilo.

Mi smo se našli na putu najvećoj sili sveta koja je u svom prodoru ka centralnoj Aziji morala sprovesti potpunu kontrolu nad Balkanom. Ta sila i njeni saveznici podsticali su na sve moguće načine razbijačke separatističke pokrete na prostoru Jugoslavije. Potpuno je neistinita teza da su Srbi izazvali četiri rata i sve ih izgubili. Sve ratove su izazvali secesionisti i oni su godinama pripremani uz veliku političku i medijsku podršku sila globalizma. Slovence niko   nije ni pokušao da spreči da se otcepe – zato tu nije ni bilo rata, već divljačkog napada višestruko nadmoćnih slovenačkih teritorijalaca na šaku regruta jugoslovenske vojske koju je neodgovorno bez municije poslao na granicu Ante Marković. U Hrvatskoj je doživljen poraz i trajno izgubljena teritorija Srpske krajine. Dugoročno gledano, te teritorije su se mogle održati samo u okviru Jugoslavije. NATO je već od 1989. godine radio na razbijanju Jugloslavije. Na prostoru Bosne i Hercegovine rat nije izgubljen. Srpsko stanovništvo je homogenizovano u Istočnoj Bosni. Dejtonskim mirom je stvorena Republika Srpska koja bi se u nekim povoljnim uslovima mogla ujediniti sa Srbijom. Na Kosovu rat nije izgubljen, ali su demografski činioci učinili svoje. Tu više nijedno rešenje ne odgovara Srbiji.

Pravi problem za Srbiju nije politički i kulturni identitet niti «uključenje u porodicu evropskih naroda», već bekstvo od radjanja, od zemlje i od sloge. Mi ne moramo trpeti ponižavajuće uslove da bismo ušli u Evropu – u kojoj smo još od Nemanjinih vremena. Pored globalista u ovom svetu postoje i antiglobalisti. Treba se zamisliti nad činjenicom da SAD, šampion tržišne privrede, u tržišnom takmičenju sa Kinom ima godišnji deficit od 200 milijardi dolara!

Srbiji jeste neophodna radikalna transformacija, ali u smislu napuštanja šok terapije i mafijaškog kapitalizma.

Koje bi, po Vašem mišljenju, bile ključne tačke u srpskoj političkoj i kulturnoj istoriji u 20. veku?

Ključne tačke u srpskoj političkoj i kulturnoj istoriji bile su:

•  napuštanje kontinuiteta razvoja srpske države i pogrešno stvaranje Jugoslavije 1918.

•  oslobodjenje i vrlo impresivan privredni i kulturni uspon, ali u okviru autoritarnog Titovog režima;

•  raskid s Kominformom 1948.

•  ekonomsko-kulturna kriza šezdesetih godina;

•  dezintegracija Jugoslavije posle Titove smrti 1980.

•  uspravljanje Srbije ali i serija nametnutih ratova oko 1990.-2000.

Kulturni razvoj delimično koincidira s političkim. Srpska kultura je doživela veliki uspon pred Balkanske ratove, stagnaciju izmedju dva rata, zatvaranje i zatim veliko otvaranje prema svetu posle 1948. da bi zatim postepeno upadala u krizu i gubila već stvorene veze sa svetom u vreme opšte dezintegracije i zatim blokade.

Kako vidite tok i kakav će biti rasplet kosovskog čvora?

Mi smo dozvolili da nam kolevku stare srpske države uzme narod   koga uopšte nije bilo na Balkanu do 11. veka. Priče da su Albanci potomci starih Ilira ili Dardanaca su iz osnove lažne. Sada se zna da Albanci, u stvari, potiču iz Zakavkazja, iz stare Albanije na obali Kaspijskog jezera. Pred invazijom Hazara su neka njihova plemena (pre svega Gege i Toske) otplovila s Arapima u južnu Italiju. Tamo su učestvovali u bitkama s Vizantijom, a zatim su 1042. stupili u vojsku Georgiosa Maniakisa, koji ih je doveo u današnji Epir, gde su ih ljubazno primili Srbi i omogućili im da gaje stoku u planinama današnje Albanije. Prva značajnija naseljavanja na Kosovu počinju posle masovnih iseljavanja Srba pod Arsenijem III i IV Čarnojevićima. Mi smo Kosovo sa svim prirodnim bogatstvima izgubili prvo , zato što smo za razliku od gotovo svih drugih naroda napuštali svoju teritoriju da ne bismo robovali tudjinu, drugo , zato što smo bili nesložni, a protivnik složan, treće i četvrto , u kasnijim vremenima, zato što smo imali nizak demografski rast, a naš protivnik jedan od najviših u Evropi i zato što smo poslednjih pola veka bežali sa zemlje dok su je Albanci kupovali gde su stigli.

Danas ne postoji nijedan rasplet kosovskog čvora koji bi bio dobar za Srbe. Verovatno će Srbija sa Crnom Gorom i Kosovom biti tri jedinice SCGK koja će biti deo konfederacije Zapadni Balkan . Tu će nam biti znatno gore nego u Jugoslaviji. Ali čak i najprincipijelnije rešenje, koje bi Kosovu potvrdilo status autonomne pokrajine, ne bi bilo povoljno po Srbe, istorijski gledano. Nastavio bi se albanski prodor u srpske krajeve s tendencijom da Albanci postanu većina i u vojsci i u državi Srbiji.

Na sreću, to se neće desiti. Ponudiće nam neprincipijelno rešenje pa će naši predstavnici možda smoći snage da ga odbiju.

Ostaje, razume se, veliko pitanje šta će uopšte biti s Kosovom posle vrlo velikog i vrlo neodgovornog zagadjivanja radioaktivnim natovskim bombama 1999. kad se više ne bude moglo prećutkivati dramatičan porast malignih oboljenja na njemu?

Šta biste nam mogli reći o sadašnjem trenutku i budućnosti Srbije?

Sadašnjost Srbije je mračna. Ako izuzmemo ratne periode, zemlja nikad u novijoj istoriji nije bila u ovako kritičnom položaju.

Proizvodnja stagnira i dokle god država prepušta brigu o njoj samo privatnim preduzetnicima i stranim investitorima, nema izgleda za neko osetnije poboljšanje. Socijalne razlike su porasle do neslućenih razmera: veći deo naroda oskudeva i gladuje dok manjina pliva u izobilju.

Državni dug je porastao na 15,5 milijardi dolara i dalje raste za oko 2 milijarde godišnje. To se dogadja u vremenu kad još nismo počeli da otplaćujemo dug MMF-u. Šta će tek biti posle?

Nezaposlenost je više nego udvostručena u toku poslednjih 15 godina. Nezaposlenih je 1990. godine bilo 15%, 2004. smo dostigli svih 32%. U skladu s tim je poraslo siromaštvo i materijalna beda stanovništva. Zemljom upravljaju stranci – preko vladinih «eksperata» i, još više, preko nevladinih organizacija. Razbijaju se veliki sistemi, privatizuju se i rasprodaju   za male pare najbolja preduzeća. Polako propadaju službe zdravstvene i socijalne zaštite. Opada društvena podrška prosveti, nauci i kulturi. Napreduje proces rasrbljivanja i amerikanizacije. U ovom propadanju mi još nismo dostigli dno. Kad se to desi, moguć je početak procesa oporavljanja i, pod uslovom da se u medjuvremenu pojave neki novi, kompetentniji političari. I pod uslovom da se oni usude da odbace većinu pogubnih zahteva i direktiva Medjunarodnog monetarnog fonda i sličnih savetodavaca. Veliki savremeni ekonomist, nobelovac, Franc Štiglic je u svojoj epohalnoj knjizi Protivrečnosti globalizacije dokazao da su poslednjih decenija doživele katastrofu zemlje koje su poslušno sledile savete MMF-a, i obratno, da su dobro prošle samo one koje su te savete ignorisale.

Prvo što bismo morali odbaciti jeste gomilanje deviznih rezervi u stranim bankama dok naša privreda vapije za obrtnim sredstvima. Bar 5 milijardi dolara (od onih 6,6   iz rezervi) bismo morali uložiti u privredni razvoj. Trebalo bi, pre svega, preduzeti velike javne radove, recimo projekt Vardar – Morava. Time bismo zaposlili ljude i dali početni impuls za razvoj.

Dobro će biti ako nas dotle prime u EU. Ali, nezavisno od toga, treba ući u saradnju sa mnogim uspešnim vanevropskim zemljama.

Pri tom, država mora igrati bitno regulativnu ulogu. Ona, sem toga, mora ojačati podršku zdravstvu, školstvu, nauci, kulturi, socijalnim službama.

Za takvu vrstu novog početka, pri ostalim povoljnim (pre svega kadrovskim) uslovima, potrebno nam je 15-20 godina.

A dotle valja izdržati!

(Intervju sa akademikom Mihailom Markovicem koji je objavljen u Knjizevnom listu br. 43 i 44. 2006. godine.)