IN VIVO RAT U DS

Željko Cvijanović

Svi Čedini saveznici u sukobu sa Borisom Tadićem

Ako je nekakva ideja da se Koštunica predstavi kao šef srpske antireformske zavere (Vojska, Crkva, ruska služba) i jedini privremeno slobodni član Šešeljevog ideološkog vojvodstva, naravno, uz puno poverenje da će, izložen pritisku da prizna, to na kraju i postati, hajde da vidimo kako stvari stoje sa drugim polom srpskih političkih srednjaka . Reč je o Borisu Tadiću, koji je na kovenciji demokrata nedostatak konkretnih političkih poruka bezuspešno nadomestio viškom retorske emocije («Ima da ih, bre, sredimo») dokazujući koliko je njegovim političkim ambicijama i potencijalima postalo tesno na poziciji između Koštuničine vlade i revolucionarnog komiteta Čede Jovanovića.

Nije, međutim, neodbranjiva Koštuničina srednjačka pozicija u toj razmeni vatre sa Čedinima, samo što je problem da nema nijednog metka ispaljenog sa bilo koje od strana, a da ne prozuji pored Borisovih ušiju. Naravno, Koštuničina odbrana ne sastoji se u dokazivanju da je Rade Bulatović u Vašington putovao sa nešto više prtljaga nego što se vratio. Njegova šansa zove se studija izvodljivosti, kojoj se primiče tempom kojim se generali dobrovoljno prijavljuju za Hag, gde će se, kao stvari stoje, do kraja marta, kada će se Brisel izjasniti o približavanju Beograda EU, naći najmanje njih šestorica. Dakle, ako studija izvodljivosti prođe, Koštunica će i povratiti ono što je delom izgubio – o reformskom legitimitetu je reč – i sačuvati ono što mu je svih ovih godina ugrožavao Hag – imidž doslednog patriote. Logično je da će tada slediti nova podela karata na političkoj sceni, mnogo će manje toga Koštunici stajati na putu da donese novi ustav, dok bi, koliko je do političkog rejtinga, studija izvodljivosti mogla da ga ponovo približi srpskom biračkom idealu čoveka koji je Srbiju približio Evropi, a da nije platio najvišu cenu, kojim se licitiralo svih ovih godina.

Tadićeva pozicija, ma koliko na prvi pogled izgledao manje napadnut nego Koštunica, mnogo se teže da braniti. Prvo, ako Koštunica prođe sa studijom izvodljivosti, Boris će u celoj priči delovati kao peti točak, gde će ga njegovi pitati na koji način će da naplate zasluge pored vlade čiji rejting će biti u porastu. Ako Koštunica u Briselu propadne, Tadićeve akcije će skočiti, ali samo u relativnoj vrednosti, budući da će političke akcija Srbije vredeti manje nego ikad posle Miloševića. Sa druge strane, Čeda neće odoleti da ga pita: a šta si to kao predsednik države učinio da se ovaj krah ne dogodi osim što si sa Koštunicom kohabitirao.

I ovako i onako, Borisova pozicija ekvidistance prema Koštunici i Čedi sve je manje održiva. Kada bi se sada politički približio prvom, što bi Srbiju uvelo u neku vrstu stabilnosti, mogao bi to da učini samo kao mlađi partner, dakle, na ogorčenje ljudi iz njegove partije koji će mu s pravom reći da oni plaćaju mnogo veću cenu približavanja Obrenu Joksimoviću nego on kada se približava Obrenovom šefu. Zatim, u situaciji u kojoj bi Koštunica dobio studiju izvodljivosti i ustav, bio bi to ne samo trijumf političkog srednjaštva, već i Koštunice kao njegovog nosioca, što će reći da Tadić na izborima ne bi mogao da ga tuče uverljivijim zastupanjem srednjačke ideje kao što je letos tukao Maršićanina.

Sve to znači da Tadić u okolnostima distance prema vladi, stešnjene pozicije u kojoj se nalazi i pritisaka kojima je izložen što od stranaca, što na političkonj sceni, što u sopstvenoj stranci i kabinetu, ima otvoren put samo prema Čedi Jovanoviću. E sad, to ne znači da bi se Boris sutra sa Čedom uhvatio za ruke, ali bi mogao da iskoristi činjenicu da će Čeda za svoje političke ideje uvek lakše mobilisati javnost nego što će mu polaziti za rukom da mobiliše birače za sebe kao nosioca tih ideja. Drugim rečima, najprirodniji Tadićev put u ovom trenutku jeste proglašavanje cele DS za liberalno-demokratsku frakciju, najjednostavnije bi mu bilo da naspram Koštunice, koji ne prestaje da razmišlja o ceni reformi, postane neko ko će, poput Čede, tretirati Srbiju kao bolesnika za koga ništa nije skupo. Sledeći momenat koji Tadića tera u tom pravcu je deo njegove okoline, što u kabinetu što u stranci, koji veruje da je u revolucionarno-zavereničkim porukama koje emituje Čeda nesporno sve osim Čede samog.

Naravno, ono što je u Srbiji najprirodnije i najjednostavnije tako često ispada najgore. Ideja u kojoj bi Tadić postao neka vrsta neporočnog Čede bila bi zapravo mera njegovog poraza jednako kao što bi mera Koštuničinog poraza bilo približavanje radikalima, gde bi zapravo na rezervnim pozicijama branio u svojoj politici ono što bi mu preostalo od nacionalnog pošto bi propao u svemu što je u njegovoj politici reformsko. Problem je, dakle, što faktička vlast, koju ima Koštunica, po definiciji otvara manevarski prostor isto onako kako se otvarao Đinđiću u ratu protiv njega. Problem je takođe što fiktivna vlast, kakvu uživa Tadić, isti taj prostor zatvara jer ona u ovakvoj Srbiji ne podrazumeva neograničenu promociju uz minimum odgovornosti, već neograničenu odgovornost uz minimum načina da je provedete. I problem je što su u takvoj situaciji svi na političkoj sceni, uključujući i Koštunicu, hteli ne hteli, Čedini saveznici u ratu protiv Borisa.

To, naravno, znači da političku ideju srednjaštva kao garancije da u Srbiji neće pobediti ekstremizam ne brane samo Koštunica i Tadić, još više od njih brani je njihov politički dogovor, zvao se on koalicija, kohabitacija ili pakt o nenapadanju. Svemu izvan toga ime je Zvezdara, rat dve grupe suludih ekstremista, koji nisu to po svojim idejama jer ih i nemaju, već po svojim apetima i političkom atavizmu.