Dragoljub Žarković

Uđeš, izađeš i – nikom ništa  

Prema relevantnim istraživanjima o poverenju građana u institucije sistema u 2005. godini Skupština Srbije kotirala se gore nego Vlada Srbije, predsednik vlade i predsednik Srbije. Nikakvo ili malo poverenje u Skupštinu iskazalo je 67 odsto ispitanika, dok je vlada bolje prošla za tri procenta, predsednik vlade za šest poena, a predsednik Srbije stoji bolje čak za 18 procenata. Tako je bilo do najnovijeg skandala u Skupštini, a sada je, sigurno, još gore.

Čitaoci su već obavešteni da će tu biti posla i za policiju.

Bogoljub Karić ne demantuje da se viđa s poslanicima, ali tvrdi da ne juri on njih, huška ih i podmićuje da ruše vladu, već da ovi dolaze kod njega nezadovoljni stanjem u državi. Sve je po pravilima: uđeš, izađeš i – nikom ništa.

U Srbiji je otvoren prostor za novu preraspodelu uticaja i pojavu političkih preduzetnika. Tako, uostalom, uvek biva kada se igra „drugo poluvreme” poslaničkih mandata. Ljudi se sabiraju i oduzimaju, prave planove za budućnost. Neki su prostački iskreni u tome, kao Dragan Marković, poznatiji po nadimku Palma, koji je, nedavno, u jednom televizijskom intervjuu doslovno izjavio da se nada da je narod razočaran. Po ovoj školi mišljenja dok nama svima ne smrkne, njima neće da svane.

Političko klatno se zanjihalo. To je prirodan proces, ali ovdašnje klatno mlatara naokolo u sve većoj amplitudi. Izgleda da ga neko gura, da požuruje hod klatna i da vreme novih izbora podređuje svojim potrebama. I to je regularan deo političke utakmice ukoliko se ta utakmica igra po nekim pravilima.

Strah me je, međutim, da se ovde pravila menjaju svaki čas i da u toj igri nema nevinih. Ni kad govorimo o onima koji su u parlamentu uz vladu, ni o onima koji su protiv vlade, niti o onima koji se nadaju da je narod toliko razočaran da bi i za njih glasao.

Nervoza raste, jedni bi da budu direktori, ili da im drug bude direktor, treći bi malo više svojih u lukrativnim upravnim odborima, četvrti bi da na vreme prelete kod onih za koje procenjuju da imaju više šansi na novim izborima… A svi skupa ostavljaju utisak da su ljudi kvarljivija roba od nežne zelene salate kojom je Bogoljub Karić onomad mlatarao po Srbiji, po savetu marketinških stručnjaka koji su otkrili da ovaj ne zna šta da radi s rukama kad govori.

Čime li će Bogoljub mahati ako izbori padnu u zimu?

Uostalom, to o kvarljivosti, posebno u drugoj polovini poslaničkog mandata, poznato je i stranačkim centralama pa se štitite blanko ostavkama poslanika, računajući, na žalost, ispravno, da Ustavni sud, koji smatra da je poslanik vlasnik mandata, ima manje moći od sudije za prekršaje.

Najiskusniji u tim igrama su i najoprezniji, pa je tako SPS video kamerom slikao sve svoje poslanike u trenutku kad potpisuju ostavke držeći se one narodne da ako laže rog ne laže sveća. Radikali su se zakleli u crkvi, ali se i tu našao jedan bezbožnik koji je prešao kod Karića, računajući da će mu Bog oprostiti… a sumnja se da su se ovi iz G 17 zavetovali u štedionici.

Sve ovo samo su novi simptomi hronične nestabilnosti partijske scene, a opasno je, kako konstatuje Milan Milošević, pouzdani analitičar „Vremena”, što se jako rasplamsala sumnja da „preletači” nose nešto gore od ptičijeg gripa – „virus korupcije koju je parlament prvi dužan da suzbija”.

Narodu se, pošteno govoreći, takva politika ogadila što povećava broj apstinenata u javnom životu, uključujući tu i izbore, pa se tako otvara prostor za one koji svoje nade gaje na narodnom razočaranju.

U takvim igrama koje ruše poverenje u društvene i državne institucije samo će jačati cinični osećaj koji Ivan Krasev, bugarski politički teoretičar, dakle brat po balkanskom usudu, sažima u iskaz: „Vlade bivaju izabrane nakon ljubavne veze s biračkim telom, ali su venčane s međunarodnim donatorima”, odnosno da živimo u političkom režimu u kome su „građani slobodni da menjaju vlade, ali su vrlo ograničeni u menjanju politike”.

(tekst je objavljen u listu Politika od 02.12.05.)