Slobodan Reljić

Sumnja u Čistilište

Dok su voditelj i gost vodili besomučni rat pred milionima gledalaca, licitirajući ko je od njih pre postao Hrvat (prvi ima probleme s nekim procentom srpske krvi, a drugi što se rodio dovoljno rano da se dočepa ozbiljne karijere za vreme SFRJ), gledaoci su se u toj emisiji Hrvatske radio-televizije opredeljivali: general Ante Gotovina ili Evropska unija. Takva televizijska glasanja nisu precizne procene stanja stvari, ali rezultat kojim su se Hrvati tog nedeljnog popodneva opredelili za svog “heroja domovinskog rata” nije ostavljao mesta za bilo kakvu sumnju. Njih 91 odsto bi radije slobodnog Gotovinu u Hrvatskoj, nego sebe i svoju zemlju u Europi.

Nije poznato da je neka srpska televizija imala tako postavljeno pitanje, ali je izvesno da Ratko Mladić i Radovan Karad ž ić zajedno ne bi mogli da dosegnu toliku podršku sunarodnika u javnim izjašnjavanjima.

Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju je, očigledno, u regionu stigao do reputacije koju je nesrećni Ramuš Haradinaj, videvši sopstvenu optužnicu, sažeo u dobar naslov: “Međunarodna zajednica napravila veliku grešku kada je stvorila Haški tribunal.” Na tu “grešku” su prvo “ukazivali” Srbi jer se Tribunal najtemeljnije bavio njima, onda su se “razočaravali” Hrvati, pa Bošnjaci, sad bogami i Albanci. (Jedino Đukanovićevi Crnogorci, pošto se sud još nije interesovao za Mila, nisu “spali” dotle.)   Dakle, definitivno u regionu više ne veruju da je Tribunal ustanova nad kojom lebdi duh boginje Pravde kojoj su oči povezane i koja na svojim terazijama vaga svakom po zaslugama. Pre će o Tribunalu sada svi pričati kao o kaznenoj ekspediciji međunarodne zajednice: oni ne rade baš po pravu i za pravdu, ali su jači. Povinujmo se sili, šta ima tu da se razmišlja, reći će i najgorljiviji pobornici suđenja u Ševeningenu. Katarzu – o kojoj su u početku govorili profesionalni optimisti i neupitni ljubitelji koncepta ljudskih prava – više niko i ne pominje. Ucenjivanje i kažnjavanje čitavih naroda se uzima kao – normalnost.

Dežurni “praktični etičari” će teško u ovome naći problem. Ali problema ima. Nije problem kad se malo poslužite silom prema nekom osumnjičenom koga treba dovesti pred sud, ali zna biti kontraproduktivno kad narodima pokušavate objasniti kako se Pravda u kolektivnu svest ukiva: sankcijama i udaljavanjem od, bez alternativa zamišljenih, puteva napretka. To je jednom pokušano s Nemcima posle Prvog velikog rata. Rezultat je bio vrlo loš. Zato se valjda nakon Drugog velikog rata, koji su ponovo “skrivili” Nemci, posle ekspresnog procesa i bez dugotrajnog ucenjivanja pristupilo Maršalovom planu.

Nema u ovoj igri na “Zapadnom Balkanu” igrača koji je potencijal Nemačke, ali to ne znači da frustracije malih ne donose nestabilnost i nevolje. “Obistinjuju se nagađanja da će posrtanje Hrvatske pred vratima EU, sa sve vjerojatnijom odgodom pregovora 17. ožujka, obnoviti snagu gotovo već obamrloj radikalnoj nacionalističkoj desnici.”(RFI – Pariz). U Bosni i onako sve tinja. Incidenti se minimalizuju, Visoki predstavnik narodnim izabranicima kao nezreloj deci udara ćuške i piše optimističke izveštaje kako svakim danom, u svakom pogledu, sve napreduje. Makedonija, sa zataškanim “albanskim pitanjem”, posle svakog kosovskog pomeranja se strese i zgrči. Srbija se “izmara”, i očiglednim tolerisanjem “crnogorskih independističkih nestašluka”, i izraženim nastojanjem da se temeljno bezakonje na Kosovu nekako dogura do “priznanja standarda”, a onda nastojanje Albanaca nagradi do sada kažnjavanim – etničkim čišćenjem. Da, možda je vreme da se dosadašnje nesumnjive evropske vrednosti redefinišu? Nedavno se na naslovnoj strani magazina “Tajm” pojavilo pitanje: Da li je multikulturalizam (u Evropi) mrtav? Ako umire u Evropi, što bi ga neko branio na Kosovu? Odnosno, jedino ostaje Srbima da donkihotovski jurišaju za njega?

U klimi opšte nesigurnosti tragikomedije se množe. Kad narodi udare u zid, oni “neće” da veruju da se to sudaraju sa surovim interesima Zapada koji ovaj prostor uređuje po sopstvenoj meri. Radije će se prihvatiti, recimo, pričanja starih bajki o “zlim Srbima”. Tako ovih dana tiražni zagrebački nedeljnik na tri strane javlja o neverovatnim moćima Beograda. Zamislite: Srbija stopira prijem Hrvatske u EU! Tog posla se latio niko drugi nego Vuk Drašković koji “obilazi europske političare i nagovara ih da blokiraju početak pregovora između Hrvatske i Unije” (“Globus”). Kad bi Srbi samo znali kolika je njihova “moć” , mogli bi bar na tren da se spokojno opuste i počnu da grade bar – mit “regionalnog pozornika”. Ali ko u to može u ovom trenu da poveruje? Onaj koga zanimaju činjenice lako može naći da “Velika Britanija takvom politikom (kočenja Hrvatske) zastupa Vašington” (“Gardijan”).

  Ili, kako razumeti rezignaciju nesrećnog Ramuša Haradinaja koji, videvši ipak svoju optužnicu pečaćenu u Hagu, do juče nipodaštavanoj Vladi Srbije daje ulogu partnera svetskih igrača? Jer, evo, njegov put u Hag popločan je moćnim “lažima iz Beograda i rezultat je trgovine koju su neki napravili sa srpskom vladom kako bi srpski kriminalci bili izručeni Hagu”.

Kad je sve počinjalo, Haški tribunal je predstavljan kao Čistilište u kome će se na našem uzvišenom “putu u Evropu” odvajati prljavi i zli. Jer Raj nije za sve. U međuvremenu se ispostavilo ne samo da svi mi ne zamišljamo sud kako ga vide oni koju su ga stvorili, već su se i oni posle Gvantanama, Faludže, Abu Graiba pokazali sličniji nama iz vremena ratnih strahota, nego predstavi kakvu su o sebi širili. Stiglo se dotle da nam se sve manje može pokazati “ličnim primerom”, a sve više mora utuvljivati u naše tvrde glave golom silom. Za šta se u našim slučajevima govorilo o genocidu, tamo je to “disciplinski prekršaj” nesmotrenih vojnika. U svemu tome je teško ostati pri utisku da se u Hagu deli Pravda. A kad ta sumnja uzme maha, onda slede (početne) faze odbacivanja: bes pojedinaca i regionalna rezignacija. I važno pitanje: kakvi ćemo to mi izaći iz Čistilišta?

(Objavljeno u NIN-u, broj 2828)