Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

Polemika oko knjige "Lažni car Šćepan Kiš" Nebojše Vasovića

   

Aleksandar Jerkov

Kultura - Samoubistvo iz oholosti

Ima knjiga koje nikoga ne mogu da obraduju. Iz potpuno neobjašnjivih razloga Nebojša Vasović je rešio da napiše jednu takvu knjigu i objavi je – bilo da je to tužna koincidencija ili krajnje neprilična namera – na nesuđeni sedamdeseti rođendan Danila Kiša. Vasovićeva knjiga Lažni car Šćepan Kiš počinje tvrdnjom da se Kiš “odrekao srpske sredine i srpske književnosti”, ali je na kraju života – pošto je po Vasoviću “uvek morao nekome da pripada, da bude nečiji”– prešao iz Borhesovog “lobija” u “lobi Nemanjića” i odrekao se jevrejstva bez kojeg, po Vasovićevom mišljenju, nije mogao na Zapadu “da doživi uspeh kao pisac”. Rezultat je da mu se, kako prezrivo nastavlja Vasović, masovno vratila pravoslavna Srbadija i da ga od svake kritike sada brane ljuti pravoslavci. Kišova literatura inače je “merena suzom saosećanja prema njemu kao čoveku”, dodaje u istom tonu Vasović, što “otkriva neviđenu naivnost njegovih obožavalaca i dobrog dela srpske književne kritike”. Toj kritici Vasović se ruga dok veliča onaj deo čaršije koji je u Kiša uvek sumnjao, a zloglasnog Dragana Jeremića oživljava kao najznačajnijeg tumača savremene srpske proze.

Vasović knjigu počinje teškom moralnom diskvalifikacijom posle koje ga više ništa ne može zaustaviti da u tobože pravedničkom nesentimentalizmu ređa ovakve ocene: “ukus pilećih bataka”; “potpuna izveštačenost Kišove književne tvorevine”; “već sam početak Kišove knjige Rani jadi natopljen je atmosferom kiča”; pored “prisvajanja tuđih tekstova i ideja” Kiš pribegava “triku prisvajanja čak i onog nenapisanog”; kod Kiša nabrajanja služe “kako bi se povećao broj stranica, pa samim tim i cena”; “svaku osobinu E. Sama Kiš je naslikao posežući za klišeima”; “Kiš gaji isto ono strahopoštovanje koje su prema istorijskim istinama gajili i pisci socrealisti”; “umesto da stvara književni lik Kiš ga tumači”; Kiš “nije u stanju da razgovara ni o jednoj temi bez podmetanja i izvrtanja onoga što drugi govore”; “malograđansko dovijanje”; “kad su ga uhvatili u plagijatorskom korišćenju”; on je “prigodni pisac” koji “plagira nešto što je sam proglasio trećerazrednim u literaturi”, a pored toga što je “oskudnog talenta” Kiš “ne preza da svoje književno delo stavi u službu politike, u službu ideološkog tumačenja istorije”...

Vasović nigde, makar da se našali, nije našao ništa iole vredno u delu Danila Kiša. To pokazuje koliko je on bespoštedno pronicljiv, dok su svi koji čitaju Kiša sentimentalne budale, da ne govorimo o onim glupacima koji su pisali kritike, studije, magistarske i doktorske radove o ovom “belosvetskom” prevarantu, a ne uvaženom i omiljenom piscu. Heroj naših dana, Vasović se ne usteže ni od jedne diskvalifikacije ličnosti i dela Danila Kiša, mada je ipak sačekao da Kiš umre i da prođe petnaest godina od smrti da sve to napiše. Ostaje dilema kada se to i kako Vasović prenuo iz moralnog i kritičarskog mrtvila, kada se prizvao svesti da je najveća nesreća srpske književnosti Danilo Kiš. Neshvatljivo je šta nekog ko bi hteo da bude tumač književnosti može navesti na pisanje ovakvog pamfleta.

Zbog čuđenja, verovatno i rezignacije nad ovim što je sada napisao, ne treba da bude prećutano da je Nebojša Vasović značajan pesnik. Vasović je bio i zapaženi tumač dela Đorđa Markovića Kodera. Njegova knjiga Poezija kao izvanumište pre dvadeset godina “otvarala je prostor za jedno novo i drugačije čitanje Koderovog stvaralaštva”, pisana je “polemično, neakademski, moderno” i “svakako predstavlja jedan od najvažnijih momenata u postepenoj reafirmaciji i revalorizaciji” Koderovog stvaralaštva, kako ocenjuje Sava Damjanov u knjizi Koder. Istorija jedne recepcije. Vasović je bio i zapaženi polemičar, njegovi tekstovi devedesetih u časopisu Reč posvećeni Mihizovoj Autobiografiji o drugima ili Stanku Lasiću koji je proučavanje srpske književnosti u Hrvatskoj svrstao uz bugaristiku, nisu zaboravljeni. Kada se Vasović, posle mnogih godina u emigraciji, nedavno ponovo pojavio u Beogradu, na zadovoljstvo starih znanaca i drugara, spominjao je knjigu polemika. To je, razume se, privuklo pažnju, ali ko je mogao pretpostaviti da to neće biti neki novi smeli zahvat, nego teorijski neispravan, kritički žalostan, a ljudski nepravedan “Polemički osvrt na delo i ideje Danila Kiša”, kako stoji u podnaslovu. Jedino u čemu je ovim besmislenim i zlim “osvrtom” Vasović imao uspeha jeste pokušaj poetičkog samoubistva.

Ko pažljivije prati Vasovićevo delo i njegove poglede na književnost, možda je mogao da primeti da se nešto čudno dešava. U knjizi Protiv Kundere (Braničevo, Požarevac, 2003) Vasović pokušava da pokaže površnost i kako teorijsku, tako i ideološku nedoslednost Milana Kundere. Vasović dovodi u pitanje Kunderu i kao estetičara i tumača muzike, čak mu se tu najbrutalnije ruga, ali ukoliko preteruje u obesmišljavanju Kunderinih razmišljanja o Brohu i Kafki, ipak je često u pravu kada otvoreno i oštro upućuje prekore Kunderinoj esejističkoj nesolidnosti, poetičkoj nepromišljenosti i esteticističkoj neiskrenosti. Vasovićev polemičarski zanos prikriva da mu ponekad nedostaje strpljenja, katkad pažljivijeg studiranja, a nekada volje da na svoj argument primeni istu vrstu primedbe koju upućuje Kunderi. Iako je hermeneutički nekoristan, a više šteti ozbiljnosti i ukupnoj težini argumentacije nego što čitaoca uzbuđuje, Vasovićev negatorski stav možda je bio neophodan da bi se sa toliko polemičkog žara pisalo nešto što ostaje daleko od onog poprišta na kojem rasprava sa Kunderom ima pravog smisla i opravdanja.

Vasović smatra da je Kunderina popularnost na Zapadu plod ideološke naklonosti. Zapadu je, misli Vasović, bliska Kunderina proza zbog srodnog političkog viđenja stvarnosti koja je, kao i duh te proze, očigledno češka. Sasvim suprotno tome, Kundera književne likove shvata kao potencijalne pojmove. Mada je time naglavačke preokrenuta slika pisca socrealiste, ostao je isti problem. Uz to, Kunderin čitalac umesto da se prepusti pripovedanju, sve vreme mora da se sudara sa tumačenjem likova. Ovi, i još neki Vasovićevi poetički motivi i kritički stavovi, i volja da se “ruše” veličine, mogli bi da budu neka vrsta uvoda u “obračun” sa Danilom Kišom. Uprkos tome, na samom kraju ove knjige Kiš se pominje tamo gde Kundera govori o Rableovim naslednicima i Vasović u tom času ne pokazuje nikakvo neraspoloženje da se Kiš nađe u društvu sa Balzakom, Floberom i Ruždijem.

Kako je Kiš postao predmet kritike koja je prešla granice rasprave o delu i poetici i zašla u prostor prezira pa i otvorene mržnje? Čime je to Danilo Kiš zaslužio da se umesto pokušaja drugačijeg čitanja i tumačenja njegove proze, njenog različitog razumevanja i vrednovanja, piše pamflet koji je i sa stanovišta teorije i sa stanovišta akribične provere detalja ispod nivoa Jeremićevih prigovora? Da je želeo preokret unutar istorije savremene srpske književnosti i kritike, ukoliko već nema šta bolje da kaže od davno zaboravljenog Jeremića, o inima da i ne govorimo, mogao je Vasović da pokuša da dokaže ispravnost sudova svog “velikog” prethodnika. Samo u tome nema slave, pa se čini da je pravi uzrok nastanku ove knjige neka posebna, do oholosti razgoropađena želja da se privuče pažnja.

Da nešto nije u redu najbolje se vidi kada na početku knjige Vasović pokušava da se naruga Kišovom stilu. Ukoliko pri tome direktno ne zloupotrebljava Kišov tekst, Vasović se oslanja na onu vrstu zdravorazumskih i jezikoslovnih argumenata protiv kojih je pre dvadeset godina protestovao tumačeći Kodera. U nastupu polemike Vasović se čak direktno poziva na Vuka da “u gramatici nema vkusa”. Vasović je, dakle, potpuno promenio shvatanje književnosti i zapravo se podsmehnuo onome što je pisao pre dve decenije.

Ono što zabrinjava, međutim, nisu gruba jezikoslovna i stilistička izvrtanja, ili sitne pakosti kojima se ne može prikriti teorijska nepromišljenost i nedoraslost tumačenju savremene proze, već jedna zlokobna senka koja deluje kao da je plod netrpeljivosti posebne vrste. Vasović između ostalog traži od Kiša da progovori o saradnji Jevreja sa nacistima i onima koji su, kako kaže Vasović, “profitirali” na nacizmu i staljinizmu. Vasović kao da jedva čeka da se posle onakvog početka knjige vrati pitanju jevrejskog identiteta. Zato se goropadno dočepao Kišovog mesta u studiji Predraga Palavestre Jevrejski pisci u srpskoj književnosti, da bi ružeći Palavestrinu studiju sveo jevrejski identitet na “korist” i “rasnu”, zapravo rasističku osnovu. Kada Vasović uzvikne da “nemamo nikakvog razloga da ovde prisvajamo ono što nije naše”, moglo bi se pomisliti da upravo on govori u ime ljutih pravoslavaca kojima želi da otvori oči i pokaže zašto Kiš nije “naš” pisac i zašto nam on i njegovo delo ne trebaju. “Kao što pesma jevrejskog pesnika o grčkoj maslini ne pripada grčkoj već jevrejskoj književnosti, tako ni pesma jevrejskog pesnika (Oskara Daviča, prim. A.J.) o srpskom SUP-u ne pripada srpskoj već pre svega jevrejskoj književnosti”, zaključuje Vasović. Budući da delo Danila Kiša u očima Nebojše Vasovića nije bolje od te udvoričke pesme, nego je takođe propagandna književnost, udvorička proza, onda i delo Danila Kiša treba da bude odagnano iz srpske književnosti i vraćeno tami jevrejskog književnog pojanja. Razlog više za sumnju u Vasovićeve zaključke predstavlja i netrpeljivost prema Krleži, Kišovom omiljenom piscu, te Kišova navodna ljubav prema stranim rečima “u rasponu od latinskog do Lingue Croata”. Vasoviću se od “Lingue Croata” priviđa na Kišu nešto što, tražeći valjda neki otmen izraz, naziva “poliglotska gubica”. Ova neljudska grubost govori sama za sebe. Tako se ne piše.

Sve u svemu, Kiš opet nije “naš”. Dok se jedni – najnoviji primer je tekst Aleksandra Hemona iz januarskih Sarajevskih svezaka preštampan u prošlom vikend dodatku lista Danas – vezuju za Kiša gledajući da nekako previde kako njegovo delo pripada srpskoj književnosti (što ne znači da nije i deo svih literatura nastajalih na srpskohrvatskom jeziku i, naravno, svetske književne baštine), dotle ljutiti Vasović iz vrta srpske književnosti isteruje Kiša kao pisca nedostojnog “našeg” književnog raja. Od ljubavi i afirmacije Kodera do mržnje i progona Kiša, prevalio je Nebojša Vasović, na žalost svih nas koji smo godinama sa uvažavanjem pratili njegov književni rad, uzaludni put od tumačenja srpske književnosti do samoubistva iz oholosti.

Zlu knjigu Lažni car Šćepan Kiš objavila je Narodna knjiga, a urednik je začudo Vasa Pavković. Teško je prihvatiti da urednik podržava izuzetno rđav ton i stil pun prezira, što su najznačajnije karakteristike Vasovićeve knjige, premda u prilog tome govore neki bezrazložno napisani tekstovi u kojima i piscu ovih redova stalno nešto ružno prigovara. Bez obzira na to koliko su kriterijumi urednika koji je donedavno isticao prozu Gorana Petrovića, a sada se sa istim žarom zalaže za prozu Eve Ras sve manje jasni, bez obzira na činjenicu da objavljivanje romana Milorada Ulemeka nikome u Narodnoj knjizi nije zasmetalo ni upola toliko koliko dodeljivanje NIN-ove nagrade Kiši i hartiji Vladimira Tasića, nije se moglo očekivati da će biti objavljena knjiga koja bez ijednog valjanog argumenta želi da unizi i delo Danila Kiša i uspomenu na ovog pisca.

( NIN, broj 2826)

Nebojša Vasović

Odbrana domaće kišologije

U svom tekstu “Samoubistvo iz oholosti”, objavljenom u NIN-u br. 2826, Aleksandar Jerkov tvrdi da sam svojom knjigom “Lažni car Šćepan Kiš" (Narodna knjiga, 2004) ni manje ni više nego izvršio samoubistvo. Istina, ljudi se kod nas svakodnevno ubijaju, ali malo ko ima tu čast da ga sahranjuje nekrofilska reinkarnacija Marka Ristića, Generalni Sekretar srpske književnosti, A. Jerkov lično. Tekst A. Jerkova predstavlja poučan primer kako ne treba pisati književnu kritiku. Pođimo redom.

“Ima knjiga koje nikoga ne mogu da obraduju”, prva je rečenica njegove kritike. Avaj, jedno je prikazati nečiju knjigu, a sasvim drugo voditi kampanju protiv nje. U čije ime ovde govori Jerkov? U ime “nikoga”, ili u ime svojih poslodavaca? Ovako pišu propagandisti i politikanti, ali ne i književni kritičari, pogotovu ne predstavnici naučne kritike kakvim on sebe smatra. Pre nego što je i progovorio o mojoj knjizi, Jerkov tvrdi da je ne treba čitati. Moja knjiga “Lažni car Šćepan Kiš" je – tvrdi Jerkov – zla knjiga, bezvredna u svakom pogledu, štaviše zlonamerna. Zato dobri čovek A. Jerkov, hita da upozori narodne mase da se klone moje knjige kao đavola.

Da bi stvorio utisak objektivnog kritičara, Jerkov nas izveštava da je on već dve decenije pažljivo pratio, pa i cenio ono što sam pisao. Pa pošto je već dve decenije uporno ćutao o onome što je “cenio”, odlučio je da se u prikazu “Lažnog cara Šćepana Kiša” osvrne i na one moje knjige o kojima ima pozitivno ili delimično pozitivno mišljenje. Tako se zadržava i na mojoj knjizi “Protiv Kundere”, otkrivajući zapanjujuće nerazumevanje književne problematike kojom se u ovoj knjizi bavim. Jerkov piše: “Iako je hermeneutički nekoristan, a više šteti ozbiljnosti i ukupnoj težini argumentacije nego što čitaoca uzbuđuje, Vasovićev negatorski stav možda je bio neophodan da bi se sa toliko polemičkog žara pisalo nešto što ostaje daleko od onog poprišta na kojem rasprava sa Kunderom ima pravog smisla i opravdanja.” Jerkov koji o Kunderi ne ume da napiše ni jednu jedinu pismenu rečenicu, a kamoli knjigu, tačno zna gde se nalazi “ono poprište na kojem rasprava sa Kunderom ima pravog smisla i opravdanja”. Da čovek umre od smeha! Ja sam kao autor knjige o Kunderi “hermeneutički nekoristan”, dok je on, Aleksandar Jerkov, koji pljucka po mojoj knjizi, živi primer hermeneutičke korisnosti.

Da Jerkov nema šta da kaže ne samo o knjigama koje kudi, već ni o onima koje hvali, vidi se i iz njegove pohvale moje knjige o Koderu, o kojoj on ima najlepše mišljenje. Problem je samo u tome što to i nije njegovo mišljenje već mišljenje Save Damjanova, koga on “velikodušno” citira. Kad doktor Jerkov nema šta da kaže, on citira drugog doktora. To je taj model kritike za koji se zalaže Jerkov, a koji se svodi na reciklažu tuđih mišljenja. Bilo da kudi neku knjigu, ili da je hvali, Jerkov u oba slučaja nema šta da kaže. Zato mu je toliko i stalo da odbrani domaću kišologiju, kao najveći lanac reciklaže tuđih mišljenja i stavova, kao akademizovanu impotenciju čitave jedne armije sitnih duhova koji već decenijama prežvakavaju ono što je Kiš rekao pre trideset godina. Danas je naša kišologija isto ono što je do juče bila naša ćosićologija: reciklaža onoga što je već hiljadu puta rečeno i što je u međuvremenu izgubilo svaki smisao. Naša književna nauka, čiji je Jerkov slavni predstavnik, mahom i nije drugo do fetišističko prebacivanje idola iz ruke u ruku, masturbacija bez orgazma. Kiš je svojevremeno kukao da njegovo delo osporavaju samo oni koji, poput Jeremića, žele monopol moći u našoj kulturi. Tužna je istina da danas njegovo delo najviše propagiraju oni koji, poput A. Jerkova, IMAJU TAJ MONOPOL.

Šta mi sve ne prebacuje Jerkov povodom moje nove knjige “Lažni car Šćepan Kiš"! Između ostalog i odsustvo hrabrosti jer sam čekao petnaest godina da bih je napisao. Zanimljivo: ja sam čekao petnaest godina da svoju knjigu napišem, a Jerkov je čekao isto toliko da svoju knjigu o Kišu ne napiše, što ga čini posebno hrabrim čovekom. Kad smo već kod hrabrosti kao cenjene vrline, Jerkov je živi primer čoveka koji u književnosti krči nove puteve. Tako je za svoj doktorski rad svojevremeno izabrao da piše o “najmanje poznatom piscu srpskoga jezika”, “nepriznatom” Ivi Andriću. Pa ni taj svoj doktorski rad do dan danas nije objavio u iole čitljivoj formi, već ga krije u podrumu Filološkog fakulteta na kojem drži katedru doživotnog profesora iz dva predmeta: “Koje je godine Andrić dobio Nobela”, i “Zašto Kiš nije dobio Nobela”.

Na kakve je sve falsifikate i podmetanja spreman naučnik Jerkov, neka nam posluži sledeći primer. Prikazujući moju knjigu “Lažni car Šćepan Kiš", Jerkov za njenog autora kaže:

“Zato se goropadno dočepao Kišovog mesta u studiji Predraga Palavestre ‘Jevrejski pisci', da bi ružeći Palavestrinu studiju sveo jevrejski identitet na ‘korist' i ‘rasnu', zapravo rasističku osnovu.” Kakav bezobrazluk! Ja koji kod Palavestre, i ne samo kod njega, upravo kritikujem rasni pristup književnosti, bivam optužen da se zalažem za rasnu osnovu identiteta. Da je Jerkov ristićevska tužibaba najnižeg ranga, biće mi lako dokazati. Evo šta piše u mojoj knjizi, u pomenutom tekstu o Palavestri: “Ali, šta je ova izjava ako ne Palavestrino priznanje da jevrejstvo i nije drugo do gen, rasa. Jer, ako ni jezik, ni tematika, ni nacija, ni vera, ni lično opredeljenje, ne određuju jevrejskog pisca, šta je još onda ostalo osim rasne karakteristike? Šta je ovo Palavestrino stanovište ako ne dokaz da se i on u određivanju jevrejskog identiteta služi istim onim rasnim kriterijumom kojim su se služili i njemu mrski sledbenici Ljotića, i kojim se ništa manje služe i mnogi Jevreji kada određuju granice pripadnosti jevrejske književnosti.” (“Lažni car", s. 98). I dalje, u istom tekstu: “Da bismo preciznije pojasnili na šta mislimo, osvrnućemo se na dva pisca istog porekla: Danila Kiša i Stanislava Vinavera. Oba pisca imaju majku Srpkinju i oca Jevrejina. No, da li smo time išta rekli o njima kao o ličnostima, da li smo time i dodirnuli njihovo umetničko delo. Odgovor je: nimalo.” (“Lažni car", s. 103). Gde je ovde Jerkov video moje svođenje identiteta na rasnu osnovu, to zna samo mali Marko Ristić koji vazda čuči u njemu.

Za dvadeset godina praćenja mog rada o kojem nikada ništa javno nije imao da kaže, Jerkov je najzad uspeo da me uhvati u jednoj kontradikciji koju on naziva ni manje ni više nego “poetičkim samoubistvom”. Kad ne bih imao da radim i druge stvari u životu, ne sumnjam da bih u svakom tekstu doktora Jerkova mogao da pronađem i po dvadesetak “poetičkih”, da ne kažem naučnih samoubistava. No, da vidimo gde sam se ja to “podsmehnuo onome što sam pisao pre dve decenije”, kako kaže Jerkov. Nekada sam se, na primeru Kodera i Nastasijevića, zalagao za piščevo pravo da odustaje od jezičke norme, a sada tražim od Kiša da te iste norme poštuje! Nažalost, nema ovde nikakve kontradikcije kojom bi Jerkov, posle dvadeset godina lovljenja iste, rado da se nasladi. Razlika između Nastasijevića i Kiša je ogromna. Nastasijević u svojoj prozi ne polazi od gotovih istina (pogotovo ne istorijskih), zato njegovo polje jezičkog istraživanja i ima smisla. Nije tako sa Kišom koji svojim delom želi da svedoči neke istorijske činjenice i kome narušavanje jezičkih normi i jezičke jasnoće može samo da bude prepreka u oblikovanju unapred zadate tematike. Da je Nastasijević u mnogo čemu kreativniji od Kiša vidi se i po tome što Nastasijević svojih epigona i nema, dok ih Kiš ima na hiljade. Nije potrebno biti kreativan u jeziku (a ni u tematici, jer je tema holokausta najpopularnija tema “svetske literature”) da bi se pisalo kao Kiš. Da bi neko pisao kao Nastasijević, taj mora da pre svega zaroni u ono “tamno” i još uvek neoblikovano, u ono što je s one strane pomodne estetike i dnevne politike. A to je ono za šta još niko nije otkrio mustru.

Na kraju, hteo bih da se Gospodinu Jerkovu zahvalim za pojačan interes koji čitaoci, posle njegovog napada na mene, pokazuju za moju knjigu. Od kada Jerkov napada “Lažnog cara Šćepana Kiša” (ne samo na stranicama NIN-a, već i na radiju), interes za ovu knjigu je upetostručen. To samo po sebi govori koliko je Aleksandar Jerkov cenjen kao naučnik i književni kritičar. Da sam po belom svetu tražio boljeg menadzera od Jerkova, ne bih ga mogao naći. Ako naučnik Jerkov i dalje bude reklamirao moju knjigu na stranicama NIN-a, ja ću čak razmotriti mogućnost da mu se finansijski odužim za rad na njenoj reklami. A ako “Lažni car Šćepan Kiš" postane bestseler, za šta već ima nagoveštaja, gledaću da se finansijski odužim i NIN-u.

(NIN, broj 2827)

Aleksandar Jerkov

Kultura - Progon mrtvog pisca

Vrativši se iz Pariza sa naučnog skupa o sećanju i predstavljanju rata u književnostima Srednje Evrope, zatekoh u prošlom broju NIN–a opet jedan prostački tekst, ovaj put histerični odgovorčić Nebojše Vasovića. Ta slučajnost samo je pojačala utisak kako se Danilo Kiš morao osećati kada se na njega izlivala patološka mržnja, a Nebojša Vasović baš tome želi da doprinese koliko god može. I uspeva da mrtvog pisca, na njegov nedočekani sedamdeseti rođendan, sumnjiči kako “menja religiju po potrebi” ali Jevreje uvek hvali, a kudi “naše” pisce i kritičare, da “prezire Balkan i sve što potiče sa Balkana”, a stalno se “poziva na čitavu armiju belosvetskih pisaca”, da zbog “neobuzdane želje da liči na velika imena svetske književnosti” pominje pisce sa kojima navodno nema nikakve srodnosti, da bi “spisku slavnih imena” naprosto “hteo da prikači i svoje ime”...     Taj “Kiš veruje” – trijumfuje Vasović – “da mu upravo titula ‘jevrejskog pisca' daje jedan dodatni autoritet”, a ima i ovakva duboka i važna Vasovićeva misao koja valjda nešto govori o njemu samome: “Kiš javno potkazuje nacionaliste njihovim ženama da su ih muževi zapostavili”, i tako dalje, da opet navedem ponešto iz Vasovićevog repertoara niskosti i bedastoća, ovaj put idući od kraja njegove knjige Lažni car Šćepan Kiš. Nije dosta? Kiš je “odličan primer globaliste”, uzvikuje Vasović, on “misli u duhu slobodnog zidarstva”. Kiš je, eto šta sugeriše ovaj veliki i zaslužni tumač književnosti, deo globalističke zavere Jevreja i masona. To je najodvratnije: nije ovo samo rđava književna kritika i neuspelo tumačenje književnog dela, to je sraman progon mrtvog pisca. Zato je Vasovićeva knjiga uvreda za svakoga ko čita, voli i proučava srpsku književnost, to je najniži trenutak kritičke inteligencije.

Zbog Kiša i Pekića, zbog čitalačke strasti i jednog sjajnog profesora književnosti u Desetoj beogradskoj gimnaziji počeo sam kao srednjoškolac da se bavim književnom kritikom. Bez ikakve patetike, rado ću tu gde je sve počelo i da završim: ukoliko dela Danila Kiša i još nekih pisaca od Pekića do Gorana Petrovića ne bi predstavljala temeljne vrednosti savremene srpske književnosti, za mene bi srpska književna kritika izgubila svaki smisao. Zato preko nekih stvari ne mogu i neću da pređem, a Lažni car Šćepan Kiš nije samo najbednija knjiga srpske književne kritike već i tužan primer neljudskosti.

Za tu knjigu njen urednik, pesnik, pripovedač i književni kritičar Vasa Pavković kaže da je “vrlo dobro, strasno napisana, uzbudljiva i provokativna, analitična i argumentovana, duhovita i dramaturški precizno organizovana”, pa bi je objavio “i kada bi u potpunosti odudarala od onoga što (on, Vasa Pavković – prim. A.J.) misli o Kišovom delu”. Kada se to poveže sa plaćenom reklamom koju je o ovoj knjizi napisao u istom broju u kojem je objavljena i kritika Vasovićevog nedela – što je, priznaćete, vrlo čudna i neprijatna koincidencija koja može mnogo toga da kaže o prilikama u Srbiji – jasno je da Lažni car Šćepan Kiš zapravo ne odudara bitno od Pavkovićevog mišljenja o delu Danila Kiša. Meni je zbog toga žao i tu se moj stari književni drug i ja bez pogrdnih reči i ružnih misli razilazimo. Ja bih voleo da se on prene iz ovog stanja u kojem se sa Vasovićem ne “slaže bez ostatka”, ali se ipak slaže. Ja se ne slažem ni u čemu, a skoro isto toliko se ne slažem ni sa Vasinim “otkrićima” da Ljiljana Habjanović-Đurović piše bolje od Vladimira Tasića, ili da se Eva Ras može hvaliti jednako kao Goran Petrović. To znači stvarati potpunu konfuziju, a pisati da je NIN–ov žiri odlučivao po vanknjiževnim merilima, znači biti nekorektan. Kojim to vanknjiževnim merilima, Vaso? Drago mi je, međutim, da makar vrlo tihim glasom, valjda zbog pravila tvoje izdavačke kuće, pominjući Toholja, ipak želiš da kažeš i to da cela ta stvar sa romanom Milorada Ulemeka Legije nije izdavački podvig. Obeležiti godišnjicu rođenja velikog srpskog pisca jezivim pamfletom koji počinje tvrdnjom da je Kiš zloupotrebio i svoju sopstvenu smrt, takođe nije. Ko je u stanju da napiše kako Kiš kroz “poliglotsku gubicu” hvali pripadnike svoje jevrejske rase, a kudi sve što je hrišćansko i srpsko, kao što čini Vasović, tome naprosto treba vratiti taj žalosni rukopis da ga u najosnovnijem smislu reči uljudi. Tek nakon toga se može raspravljati1.

Svaki čovek mora da pokaže sebe, pa je nesrećni Nebojša Vasović pokušavajući da odgovori na smirenu kritiku knjige Lažni car Šćepan Kiš verovatno morao odmah da zamisli “nekrofilne reinkarnacije”, a zatim da doda nešto o “akademizovanoj impotenciji” i “masturbaciji bez orgazma”, potpuno isto kao da piše kolumnu u Kuriru, gde bi mu mesto bilo u dubokoj senci jednog legendarnog nosa. Neshvatljiva je količina prostakluka u javnom životu Srbije i čovek se uvek nađe pred istom dilemom: sme li se prema prostačinama ophoditi uljudno? Prostak to shvata kao znak slabosti i unapred se naslađuje time što nije svakome drago da se prostaku obrati kao propalom narkomančiću sa Banovog brda. Vasoviću se, da li zbog propalih živaca ili promenjenog stanja svesti, priviđa Marko Ristić, a eto ga gde se bavi književnom denuncijacijom “jednog mrtvog pisca” Danila Kiša. Vasoviću, takođe, treba para, pa zato svoj člančić završava nadajući se da će za pamflet o Kišu da kane neka kinta. Kud izdavač plaća oglase za takvu knjigu, nek plati i njenog autora. Treba čoveku.

Stalno me pitaju prijatelji: šta će mi to da se bavim ovakvim pojavama? Tu se čovek nasluša ružnih reči, pa i kojekakvih pretnji, u najmanju ruku prlja ruke poluknjiževnim otpacima. Knjiga Nebojše Vasovića, na primer, nije nikakav izazov koji bi promenio tumačenje dela Danila Kiša. Međutim, to jeste mentalna ljaga koja ukoliko se to ne kaže, neće biti samo Vasovićeva. Ne može se sve stići i uraditi, ali ima stvari koje moraju da budu stavljene tamo gde im je mesto, takve su i roman Milorada Ulemeka i knjiga Nebojše Vasovića. Vasović je svojim pamfletom zapravo otežao da se kritički preispituje savremena srpska proza, mnogo gore nego što je, na primer, Basara nepromišljeno vezujući Dobricu Ćosića za Dositeja i Vuka, a na kraju još i skoro odustajući od svoje kritike, pokvario ambijent u kojem bi suočavanje sa književnim i ne samo književnim zabludama ćosićevske vrste bilo mogućno i korisno. Kada Vasović sada u istu ravan stavlja Ćosića i Kiša, to je poruka koju slušamo iz dana u dan posle Miloševićeve ere: da su krvnici i žrtve isto i da je svejedno da li je čovek jedno ili drugo. Šta mislite, da li je to slučajno da se ta poruka odašilje iz dana u dan, a ako se usprotivite, već neko pripreti da bi vam besne ubice mogle zakucati na vrata. Ako vrsta ozbiljne kritike posvećene velikim i vrednim delima srpske književnosti treba da izumire u srpskom društvu koje se gradi na modelu buvlje pijace i beskrupulozne otimačine, to uprkos svemu ne sme da bude u tišini. Ćutati u svome kabinetu i uživati u pametnim studentima znači zaboraviti da oni iz tih slušaonica odlaze u takav svet. Zato, dragi prijatelji, potpuno svestan svega što ove nevesele polemike sobom nose,   mislim da se i o književnim otpacima ponekad mora pisati. Manja je šteta što ja prljam ruke, a nišči bi da me blate (što mi je potpuno svejedno), nego da se sve prećuti.

Sasvim je sigurno da doba apsolutne dominacije poetike i književne kulture Danila Kiša ne može i ne treba da traje zauvek. Uostalom, to sam i napisao u različitim prilikama tražeći da se Kišu pristupi kišovski, ili da neki budući veliki pisac načini potpuni poetički zaokret. Kako će ga on poetički osmisliti ukoliko mu je na vratu proza obesnih kreatura i primitivaca, sa jedne strane, a književna laž poput Vasovićeve, sa druge? Dobićemo samo bezrazložnu mržnju, umesto najbolju književnu misao i najvrednije delo jednog drugačijeg poetičkog opredeljenja.

Srpska književnost ima Svetislava Basaru, Gorana Petrovića i Vladimira Tasića. Koliko god tu bilo mesta za najbolju srpsku prozu, moguće je ići i drugačijim poetičkim putevima, ali ko pišući u opoziciji sa ovom poetičkom linijom srpske književnosti misli da može stići do cilja prostaklukom a ne snagom priče, sa manje autentičnog zanosa od ranih knjiga Dragoslava Mihailovića i Vidosava Stevanovića, taj se grdno vara. Mnogo su jače veze romana Kad su cvetale tikve i Tasićevog Oproštajnog dara nego

Mihailovićeve rane proze i tandrkanja koje bi danas htelo da bude vredna književnost. To tandrkanje je u nečemu bliže Čizmašima, kojih bi se Mihailović možda i odrekao ili ih drugačije napisao, a zapravo je najbliže Knjizi o Milutinu.

Sve su ovo ozbiljna pitanja i rad sam da raspravljam sa svakim ko je u stanju da uljudno piše i razložno misli. Književni kritičari i profesori književnosti tome valjda i služe, ne samo da u miru svojih soba čitaju i razmišljaju, već da i studentima i najširoj javnosti budu na raspolaganju ne robujući predrasudama, književnim poznanstvima i drugarstvu, ili izdavačima.

Na kraju, da ne pomisle čitaoci NIN–a kako na nešto neću da odgovorim, evo ovde redom:

1. Vasović je izvršio samoubistvo jer posle ove knjige niko više nikada neće moći da ozbiljno uzme u obzir šta on o nečemu misli.

2. Vasovićeva knjiga ne može nikoga da obraduje jer ništa pozitivno ne donosi.

3. Deluje smešno kada se apsolutno negatorski Kundera napada u Požarevcu, a ne u Parizu.

4. Šta je logičnije, kada je o Koderu reč, nego citirati Savu Damjanova koji je na recepciji Kodera doktorirao, upravo da bi pohvala prvoj knjizi Nebojše Vasovića bila dodatno osnažena?

5. Vasović pogrešno navodi čak i godinu izdanja Palavestrine studije Jevrejski pisci u srpskoj književnosti, a zatim falsifikuje Palavestrin opravdani oprez prema određenju jevrejskog identiteta koji ni u čemu nije jednoznačan ili jednoobrazan. Vasovićeva namera je da taj identitet polako svede na rasu, ili na korist. Vasović kaže da to valja učiniti kako bi se pokazalo da je u “Kiševim kriterijumima identiteta sve podređeno trenutnoj situaciji i ličnoj koristi”. I dok Palavestra vidi, kaže Vasović, “dramu svesti i raspolućenost”, kao što bi to činio svaki tumač književnosti, Vasović ga ispravlja da je “naivan i bukvalan” jer ne ume da razlikuje “nečiju literaturu od nečije prodaje”. Ovaj bi argument bio dovoljno odvratan i da Vasović nije prethodno rekao da dok je “konkretna situacija za evropske Jevreje u jednom periodu značila progone i smrt, dotle su američki Jevreji zgrtali pare”, pa otuda “identitet i nije drugo do KORIST”. Za Kiša je, misli Vasović, kao za američke Jevreje koji zarađuju na smrti evropskih Jevreja, taj jevrejski identitet samo “KORIST”.

Malo dalje Vasović kaže kako “Kiš pisce ne vrednuje prema njihovim ostvarenjima i idejama, već prema njihovom poreklu. On ima jedan aršin za naše, a drugi za jevrejske pisce”. I premda to Kiš ne čini, Vasović upravo ovaj metod uzima da bi kroz knjigu stalno razvrstavao pisce na “naše” i “jevrejske pisce”. Po tome je, dakle, prešao na rasni kriterijum.

Toliko o elementarnoj čestitosti, jer sramno je što toliko laže da nije u stanju ni da prizna šta je u sopstvenoj knjizi napisao. Umesto da kritički razmotri pojam identiteta, a za jevrejski identitet osnovno je upravo njegova nehomogenost i u najmanju ruku dvojnost, Vasović stalno podseća na poreklo i veru, a identitet svodi na rasu i korist, kao što sam i napisao u tekstu. Ja bih voleo da nije tako, ali, nažalost, jeste, pa ne vredi obesno lagati i psovati.

6. Vasović se podsmehnuo svom nekadašnjem tumačenju književnosti ne zato što nema razlike između Kodera, Nastasijevića i Kiša, jer tu razliku čak je i on u stanju da vidi, već zato što je nekada tražio da se tumačenje književnosti oslobodi kritičke paradigme koja je izgrađena na takvoj vrsti filologije i veličanju svega zdravorazumskog, u najboljem slučaju racionalističkog, a sada se služi upravo načelima takve kritike koju je odbacivao. Reč je, dakle, o potpunoj kontradikciji, ne zbog samog citiranja Vuka i zahteva gramatike, već zbog tipa mišljenja o književnosti. Vasović danas poništava smisao onoga što je pre dvadeset godina radio, jer ako će opet vrhunac kritike biti utvrđivanje jezičke ispravnosti, i to pogrešno utvrđivanje, čemu onda njegov nekadašnji manifest jedne drugačije kritičke misli?

7. Vasović nije akribičan jer ne pokazuje nikakvo poznavanje tekstova pisanih o Kišu, osim Jeremića, Palavestre i jednog tekstića iz TLS-a koji je dosta slobodno, ali ne i nekorektno, preveo, a u kojem poznati Gebrijel Josipovici prvo raspravlja sa anonimnim piscem beleške na koricama prevoda Peščanika (gle velike pameti i metodologije!) a zatim potpuno pogrešno shvata mešanje književnih postupaka i odnosa ironije, pa čak i komičnog, i tragedije. Nekmoli da Vasović pokaže nekakvo znanje teorije književnosti, osim Bahtina, a i tada kada govori o Rableu, Kišova uloga ispada potpuno drugačija nego kada je pisao knjigu o Kunderi. Po tome je Vasović nastupio i kao neznalica, i kao svađalica i kao zlica.

8. Vasa Pavković, obraćajući se meni, svojevremeno se ironično osvrnuo na nagradu Radio Beograda dodeljenu Oproštajnom daru Vladimira Tasića, pa sada na nagradu dodeljenu Kiši i hartiji, a prigovarao je i nagradi dodeljenoj Vladanu Matijeviću, iako sam ja knjigu Gordane Ćirjanić (i Jelene Lengold, ali i neke druge, takođe i ove godine neke knjige sa njegovog spiska prigovora) predlagao i podržavao. Uz to je u plaćenim oglasima stalno opominjao i korio književnu kritiku koja nije primetila izdanja “Narodne knjige”, a tokom ovih godina je i na drugim mestima usput slao poneki prekor ili opomenu. Puno se toga nakupilo i pre nego što je počeo da uzvikuje kako su u pitanju vanknjiževni kriterijumi. Zbog svega toga sam rekao da “ružno prigovara”.

9. Niko nije preskočio Basaru i Belog; naprotiv, o tome se najviše raspravljalo i razlike u mišljenju članova žirija i obrazloženjima bile su samo stvar nijanse, pa je tako opis odlučivanja i jasno napisanih mišljenja članova žirija potpuno pogrešan. Ko je prevideo te knjige, a samo su one bile u najužem izboru? I evo sada koncepcije kritičara kao sluge, tako to shvataju urednici “Narodne knjige”: ako sam pisao o Basari i svako zna da volim njegovu prozu, ja sam onda dužan da ne čitam nove knjige i umesto da i njih ocenjujem, ja već imam uspostavljene obaveze?! Iako sam glasao za Belog pre dve godine, ne ustežući se da u tome budem usamljen u žiriju, sada je moj izbor Tasića neispravan? Pa gde to ima smisla, zar nije očito da sam između tri knjige koje su bile ove godine najuspelije, mogao mirno da biram koja je najbolja? To je očigledno svakome ko ne misli da je obaveza svih da glasaju za knjige jednog i samo jednog i uvek jednog jedinog izdavača, za čije knjige smo i ovako glasali, a pri čemu je meni potpuno svejedno ko je knjigu objavio. Vasa bi da žiri ili neke njegove članove bez ikakvog razloga posvađa sa nekim mlađim piscima i starim književnim drugarima, što je takođe ružno.

10. Najzad, Vladimir Tasić. E, o tome bih rado raspravljao i ukoliko je NIN raspoložen, eto u idućem broju prilike, a ovde je reč o Kišu. Vasa je samo pokazao da ni prema Tasićevoj knjizi, upravo zato što nisam ni rob književne generacije ni nekog izdavača, nisam nekritički raspoložen i mogao mi je na tome samo odati priznanje. Ali to što on radi čupkajući Tasićeve rečenice, to o romanu Kiša i hartija jedva da nešto govori. Jer, kada citiram Vasovićeve sudove, onim redom kojim su izrečeni, da bi se video njegov stav, i uopšte ih dalje ne komentarišem, dakle čitalac sam može da prosudi kako se razvija Vasovićevo “mišljenje”, onda je to neispravno, ali gle čuda, iz romana, gde nijedna rečenica ne funkcioniše sama za sebe, kao takva, čupkaju se primeri koji su navodno svi pogrešni. O “grimiznoj kiši iznutrica”, što Vasa pogrešno smatra rđavim, već sam napisao tekst u dodatku Večernjih novosti, a u skoro svakom citatu, ali pre svega kada je reč o knjizi kao celini, rado ću opovrgnuti Vasine prigovore. I to ne zato jer se svakom piscu može naći kakvih god delova rečenica, ili podsećajući na pomeranja tačke gledišta, a naročito ne tražeći primere iz Vasinih tekstova i proze, jer to sve ne bi bilo ispravno, već tumačeći sam roman koji ima mnoge odlučujuće kvalitete i o kojem treba govoriti. Uostalom, neko više voli Baštu, pepeo, ali da li to znači da nije trebalo NIN-ovu nagradu dodeliti Peščaniku? Ja više volim Oproštajni dar, ali to ne znači da nagradu nije trebalo dodeliti Kiši i hartiji. Najlakše je bilo glasati za Basaru, staru književnu ljubav, ili za Belog, za koga sam već glasao. Ali to ove godine ne bi bilo ispravno, a ima još kritičara koji vode računa o doslednosti, pa šta god im to donelo. Čak i neprijatnu raspravu sa starim književnim drugom kojem ne žele da kažu nijednu reč koja bi ga povredila, naprotiv.

(NIN, broj 2828)

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM