Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

Prenosimo NIN, 02.06.05.

   

 

Stevan Nikšić

Francuski rulet

Zašto su birači u zemljama koje su svojevremeno osnovale EU sada sve više rezervisani prema njenom širenju? Kakva pouka sleduje balkanskim pretendentima na članstvo u EU?

Da li je većina Francuza ovoga puta, zapravo, glasala samo protiv vlade i predsednika Širaka koji – kako kažu – nije opravdao njihovo poverenje, ili ishod referenduma održanog u nedelju treba razumeti kao nedvosmisleno izjašnjavanje građana Francuske protiv sada dominantne politike EU izražene u predloženom tekstu ustava, u planovima za proširenje Unije i trenutno vladajućoj liberalnoj ekonomskoj filozofiji, sada je sasvim svejedno. Jer, predsednik Širak će iz ovog referenduma svakako morati da izvuče odgovarajuću političku pouku, i da zaboravi na treći mandat, francuska vlada će (ostavkama, rekonstrukcijom) morati da plati visoku cenu, a političke strukture EU će – zbog svoje lakomislenosti i samouverenosti – biti suočene sa još jednom ozbiljnom političkom krizom. A, kad se prašina konačno slegne moraće da prionu na definisanje jedne sasvim nove strategije: građani zemalja koje su osnovale EU već počinju da se pitaju – šta su dobili tom tvorevinom i nije li se sve možda otelo i otišlo predaleko?

Drugim rečima, bilo čime da je zaista uslovljeno, francusko “ne” izrečeno u nedelju izazvaće krupne i dalekosežne posledice. Uostalom, posle francuskog “ne” predloženom ustavu Evropske unije svakako će uslediti i holandsko, a potom verovatno još i dansko, švedsko i britansko “ne”... U Briselu se trenutno bije samo bitka za spasavanje obraza: dok realisti smatraju da je ustav već politički mrtav i da tu činjenicu treba priznati bez odlaganja, njegovi poraženi pobornici traže da se izjašnjavanje nastavi kao da se ništa nije dogodilo... Sve u nadi da se još može dogoditi čudo i da bi oni koji su već glasali protiv tog ustava, u nekoj sledećoj prilici možda mogli glasati drugačije...

To, praktično, znači da će realnost EU – barem za dogledno vreme – biti bitno drugačija od one koju su joj namenili njeni aktuelni politički arhitekti. I šanse zvaničnih kandidata (Rumunije, Bugarske i Turske, a potom Hrvatske i ostalih balkanskih zemalja kojima je članstvo u EU formalno obećano na samitu u Solunu), baš kao i svih ostalih pretendenata (poput Ukrajine, Moldavije i još nekih) sada treba posmatrati u novom svetlu: uslovi će biti sve teži, pregovori sve neizvesniji...

Ideja Evropske unije kao nadnacionalne tvorevine, čiji bi ustav i pravni propisi trebalo da budu “stariji” od nacionalnih ustava i nacionalnih zakona, sada – čini se – dominira samo u glavama nekih evropskih političara. Ili u glavama pripadnika evropske elite (proevropski i liberalno nastrojeni intelektualci, novinari, predstavnici krupnog biznisa...), koja se prošle nedelje u Francuskoj pokazala nemoćnom i neefikasnom. Naime, baš kao što se onomad čitava Francuska mobilisala da pomogne Širaku da se suprotstavi Le Penu, sada se čitava liberalna Evropa angažovala da pruži pomoć vladajućoj francuskoj garnituri u njenoj kampanji za podršku predlogu ustava EU. Ne samo Širakov glavni saveznik, ozbiljno uzdrmani nemački kancelar Šreder i ministar spoljnih poslova Fišer, nego i čitava plejada drugih istaknutih evropskih javnih ličnosti sjatila se proteklih sedmica u Francusku u želji da lobira u prilog ustava EU. Ali, ni to nije pomoglo.

Većina građana Francuske još je – ispostavilo se – rezervisana prema ideji širenja Unije. Argumenti su im možda iracionalni, a strah verovatno neopravdan. Ipak, njihovi glasovi su politička realnost sa kojom se mora računati. Uostalom, sva je prilika da je sada i dobar broj stanovnika drugih zemalja EU, jednako kao i građani Francuske, rezervisan prema daljem širenju Unije. Pre svega prema prijemu Turske, koja ima status kandidata i sa kojom uskoro treba da počnu zvanični pregovori.

Iako je u Nemačkoj, samo nekoliko dana uoči francuskog referenduma, glasovima vladajuće većine u Bundestagu i Bundesratu ratifikovan ustav EU, šefica opozicione Hrišćansko-demokratske unije Andrea Merkel, koja bi uskoro mogla postati prva žena kancelar u Nemačkoj, već je javno saopštila da će se i ona – ako dođe na vlast – suprotstaviti prijemu Turske u članstvo EU...

Levi i desni populisti u Francuskoj, koji su se za ovu priliku okupili na zajedničkoj platformi protiv predloženog ustava EU, bili su skloni da viziju jedinstvene Evrope optuže za mnoge svoje nedaće. Recimo, za to što niko više nije u stanju da im garantuje nekadašnji visoki stepen socijalne sigurnosti i zaštite kao u doba države blagostanja. Ili , to što se mnoge francuske fabrike ubrzano zatvaraju, a proizvodnja seli u Rumuniju i dalje na istok... Oni, istini za volju, ne tvrde da su generalno protiv EU, već samo kažu da se ne slažu sa sadašnjom politikom briselske birokratije i politikom svoje vlade koja to omogućava. Jer, veruju da takva politika ugrožava vitalne nacionalne interese Francuske.

Svojevrsna drama u EU zbog francuskog “ne” prouzrokovana je najviše činjenicom da zvanični Brisel i lideri zemalja članica koji su prethodno već prihvatili tekst predloženog ustava EU, jednostavno nisu imali rezervni plan za slučaj da se njihove računice pokažu pogrešnim i da predloženi ustav EU ne bude usvojen... Bili su uvereni da velika većina građana EU misli isto što i oni i da će, po nekom automatizmu, slediti njihove ideje... Smetnuli su, po svemu sudeći, s uma stvarne razmere šoka koji je u glavama stanovnika EU izazvao nedavni prijem 10 novih zemalja članica...

Građani Francuske su oduvek bili dobro i detaljno informisani o svemu što se zbiva u EU: francuski mediji informišu o zbivanjima u EU detaljnije nego mediji u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji... Zato se njima, bez obzira što tekst predloga ustava EU ima više od četiri stotine strana, teško može prigovoriti da nisu znali o čemu odlučuju. Kampanja uoči referenduma trajala je više meseci i za to vreme Francuzi su – zahvaljujući velikom angažovanju medija – verovatno postali pravi eksperti za ovu problematiku. Za razliku od dobrog dela građana ostalih zemalja EU koji su i dalje verovatno zbunjeni i nedovoljno informisani o stvarnoj suštini tog dokumenta.

Šta je to ustav EU? Zašto se usvaja na ovaj način?

U formalno-pravnom smislu predloženi ustav EU je, zapravo, jedan veoma kompleksan međunarodni ugovor. On se, uostalom, tako i zove: “Ugovor za ustav Evrope”. Prihvatili su ga, u načelu, predstavnici svih 25 zemalja članica EU. Ali, on – po svemu sudeći – neće u svim zemljama biti ratifikovan na način na koji je to (njihovim unutrašnjim zakonodavstvom) predviđeno, u roku koji je takođe predviđen. I, stoga, verovatno neće nikada stupiti na snagu. Barem ne u formi u kojoj je nakon dugih i komplikovanih pregovora svaka njegova odredba bila formulisana i obelodanjena. Naime, striktno formalno govoreći, međunarodni ugovori se u svim zemljama Evrope, po pravilu, ratifikuju u parlamentima, bez prethodnog organizovanja opštenarodnih referenduma. Što, praktično, znači da ovakvi referendumi, zapravo, nisu ni bili neophodni. Ali, budući da se iza puke forme ovog dokumenta (“međunarodni ugovor”) ipak krije suština ustavnog karaktera, i da se njegovim usvajanjem nacionalni suverenitet svake zemlje dodatno ograničava i dobrim delom prenosi na jednu nadnacionalnu tvorevinu koja sada poprima karakter svojevrsne federacije, bilo je sasvim logično da se u zemlji demokratskih tradicija kakva je Francuska o tome odlučuje na referendumu.

Šta sada sledi? Lideri zemalja članica EU treba da se sastanu polovinom juna i analiziraju šta im je dalje činiti. Potom, od prvog jula 2005. Velika Britanija preuzima (od Luksemburga) funkciju predsedavajućeg EU i sva je prilika da će šest meseci njenog mandata proteći u nastojanju da se saniraju neugodne posledice krupnog političkog promašaja i nađe kakav-takav izlaz iz ove neugodne situacije. Zatim, lako je moguće da se uskoro, kad se glave malo ohlade, pojave obrisi nekakvog kompromisnog i pragmatičnog rešenja. Recimo, da pojedini pravni instituti i institucije, prvobitno “ugrađeni” u tekst predloženog ustava EU, budu naknadno – parče po parče – upakovani u neku drugu pravnu formu, a potom prihvaćeni i primenjeni u praksi... Tako bi se, u manjim zalogajima, sve lakše gutalo i varilo. Uostalom, EU ni do sada nije imala ustav, a njeno unutrašnje ustrojstvo i pravna struktura često su menjani i usavršavani...

Ipak, jedna stvar će se teško menjati na ovakav način: mehanizam donošenja odluka u kojem – ovako ili onako – treba da učestvuje 25 država članica. Uskoro možda i više. Jer, sve zemlje članice EU više nisu, kao u vreme kad ih je bilo samo šest, u načelu jednake i ravnopravne. Drugim rečima, važne odluke u Briselu odavno se ne donose isključivo saglasnošću svih zemalja članica, odnosno njihovim “konsenzusom”, nego većinom glasova. Ali, ne običnom, nego tzv. kvalifikovanom većinom.

Broj tema o kojima se odlučivalo većinom glasova bio je u početku vrlo mali . One najvažnije, koje su se ticale nacionalne suverenosti, poput spoljne politike, ili one tradicionalno najosetljivije, poput odluka o bud`etu i porezima, bile su po pravilu isključene iz tog kruga i o njima se uvek odlučivalo – konsenzusom...

Pre četiri godine na samitu EU u Nici, na kojem je zvanično doneta odluka o prijemu 10 novih članica, za svaku od 25 zemalja – na osnovu njene veličine i broja stanovnika – određena je i “specifična težina glasa” koja će se uzimati u obzir prilikom većinskog glasanja o najvažnijim pitanjima... Oko toga su se, naravno, dugo lomila koplja. Neki su, recimo, smatrali da su Poljska i Španija dobile previše, drugima se činilo da “velike” i “stare” članice (Francuska, Nemačka, Velika Britanija) žele po svaku cenu da ućutkaju male i srednje. Ali, i da obezbede sistem koji će sve nove članice držati po strani od odlučivanja o najvažnijim temama...

Kako bilo da bilo, svi nezadovoljni očekivali su da ustav EU ispravi ranije “nepravde” i utvrdi novi univerzalni mehanizam donošenja odluka u glavnim telima u Briselu. Mehanizam koji bi mogao da se primenjuje i sutra kada se broj zemalja članica EU dodatno poveća. Tim pre što novi ustav sadrži i odredbe kojima se znatno proširuje krug pitanja o kojima bi se u glavnim telima EU ubuduće odlučivalo (kvalifikovanom) većinom glasova umesto konsenzusom.

Naravno, nova formula po kojoj bi se računala “kvalifikovana” većina za odlučivanje bila je svakako i najveći kamen spoticanja prilikom pregovora o tekstu novog ustava. Na kraju je, ipak, prihvaćen mehanizam koji se svodi na sistem “dvostrukog ključa”, a podrazumeva da će važne odluke biti donete ako je za njih glasala većina zemalja članica (najmanje 15), u kojima živi “najmanje 65 odsto svih stanovnika” EU.

Drugim rečima, predviđen je mehanizam koji bi velikim zemljama članicama pružao izvesne garancije da neće biti nadglasane od malih, ali i obratno... Međutim, mnogi skeptici i protivnici ustava očito su bili uvereni da bi ta računica mogla lako da padne u vodu ukoliko u članstvo EU uđe i mnogoljudna Turska. A, potom, možda i Ukrajina.... To je, uostalom, bio i jedan od glavnih argumenata francuskih protivnika ustava EU. Jer, kad bi bila primljena u članstvo EU, Turska bi – kao zemlja sa najvećim brojem stanovnika (preko 80 miliona) – uz pomoć još nekoliko siromašnijih članica EU, vrlo lako mogla postati dominantni činilac u ovoj uniji...

Dakle, rezerve velikog broja francuskih građana prema Turskoj nisu bile bazirane isključivo na činjenici da je reč o islamskoj zemlji, već na dilemi da li politika širenja EU i predloženi ustav EU nagoveštavaju mogućnost da Francuskoj sutra Turska, ili Ukrajina, ili više takvih zemalja zajedno, počnu da ograničavaju suverenitet i nameću neka nova obavezna “evropska” pravila ponašanja i nove poreze.

“Ujedinjena Evropa je odlična stvar samo dok mi od toga imamo neke koristi i dok ne dira u naše dosadašnje privilegije i stečena prava”, saopštili su francuski birači na prošlonedeljnom referendumu. Svi ostali Evropljani će, pre ili kasnije, morati da se pomire s takvom logikom. I da precizno izračunaju – šta im se više isplati.

Zašto su Francuzi rekli “ne” evroustavu, kako se ono odražava na budućnost EU i na približavanje SCG Evropskoj uniji, za NIN analiziraju vodeći intelektualci sa ovog prostora koji žive u Francuskoj

 

Milovan Danojlić, književnik

Pobuna protiv laži

 

Zastrašujuća, hronična nezaposlenost aktivnog dela stanovništva (preko 10 odsto, naročito među mlađima od 25 godina), plansko upropašćavanje poljoprivrede, pražnjenje sela, zatvaranje trgovina i pošta po manjim naseljima, slabljenje javnih službi, likvidacija zanatstva, ograničavanje nacionalnog suvereniteta, razlaz između pariske političke i medijske elite i širokih narodnih slojeva, otežani uslovi života posle ukidanja nacionalne valute, seoba fabrika i industrijskih pogona u siromašne regione Dalekog istoka, gde je radna snaga deset puta jevtinija, strah od nekontrolisanog useljavanja, sa izgledima da u Zajednicu uđe i jedna neevropska zemlja, kakva je Turska – to su neki, važniji činioci koji su naveli francuske građane da reknu istorijsko Ne! izvesnoj “Evropi”.

Francuzi su stari, prekaljen istorijski narod koji ume da sa zagreje za plemenite projekte, ali i da se pobuni protiv laži i propagandnog zaglupljivanja. Ishod referenduma mogao bi biti blagovremena opomena, snažan trzaj, podsticaj izgradnji Evrope koju ne bi vodili briselski birokrati i ajkule velikog kapitala, nego načela ispisana na zastavi Republike – sloboda, jednakost i bratstvo. Ne treba strahovati od ovakvih poruka, one stižu iz zdravih delova narodnog organizma, a narod zna šta je istinski život, i, po sili stvari, razume se u politiku.

Kao francuski građanin koji, istovremeno, živi svoju srpsku sudbinu, i ja sam, u dvostrukom svojstvu, glasao protiv nacrta ustava. Pored pobrojanih razloga, moje glasanje je odredio i jak lični motiv: kapitalistički ustav Evrope je, svim mogućim sredstvima i bezočnom medijskom kampanjom, nametala ona ista ekipa koja je svojevremeno zagovarala bombardovanje Srbije, od Širaka i Žospena, do Kušnera, Mamera i Kon-Bendita, dok su se u protivničkom taboru, ne slučajno, našli uglavnom oni koji su bili protiv bombardovanja, ili su prema njemu bili rezervisani. Mislim pre svega na hrabrog i principijelnog Žan-Pjer Ševenmana, a onda na niz ličnosti, od krajnje desnice do krajnje levice, od građanskih političara do komunista. Tu su i Maks Galo, i Le Pen, Anri Emanueli i Bruno Goldniš, Gabrijel Roben, Pol-Mari Kuto, Šarl Faskua, Žan-Pol Bled, Mari-Frans Garo, Filip de Vilije, general Galoa...

Što se tiče našeg odnosa prema Evropskoj zajednici i tzv. evroatlantskim integracijama, možda je sazreo trenutak da i mi razmislimo kakvu Evropu želimo, u šta hrlimo i srljamo. Francusko glasanje neće otrezniti naše iluzioniste, utopiste i prodavače magle, oni su se utopizmom i voluntarizmom zarazili još pod Titom, ili su te bolesti nasledili od svojih roditelja, ali bi moglo delovati na razumne glave, kakvih i među našim političarima ima.

 

Frano Cetinić, publicista i urednik Radio Frans enternasionala:

Šamar kazino-kapitalizmu

 

“Ne” koje su Francuzi rekli u nedjelju na referendumu o evroustavu imalo je više značenja i još više posljedica.

Francuzi su rekli “ne” jednoj Evropi koja se od Ugovora iz Mastrihta pa do danas gradi u praznome i koja nedostatak svoga političkog i demokratskog projekta nadoknađuje bježanjem preko granica, frenetičnim proširenjem na temelju arbitrarnih kriterija, ponajprije onih koje određuje strategija natoizacije kontinenta.

Francuzi su rekli “ne” ustavu koji je oktroirala evronomenklatura i koji je inspiriran anglosaksonskim liberalističkim i antisocijalnim modelom, kudikamo više nego francuskom tradicijom javnoga sektora, socijalnoga sistema, nadahnut “briselskim evanđeljem” koje je postalo sinonim za porast nezaposlenosti, pad kupovne moći, delokaciju privrednih aktivnosti, uništenje mnogih grana francuskoga javnoga sektora, od prometa i pošta do zdravstva i školstva.

Francuzi su rekli “ne” svojoj vlastitoj vladi, rekordno nepopularnom premijeru Žan-Pjeru Rafarenu i samom predsjedniku Širaku koji je uvijek imao čvrsta “uzastopna” uvjerenja, poglavito o Evropi, a za izborna obećanja znao reći da “obavezuju samo one koji u njih vjeruju”. Tri puta su prošle godine francuski birači poslali vladajućoj desnici jasnu izbornu poruku i upozorenje, u nedjelju su je dodatno kaznili i za taj arogantni autizam. Rafaren je otišao, došao je Dominik de Vilpen, ali ostaje pitanje legitimnosti vlade koju sastavljaju referendumski gubitnici.

Francuzi su rekli “ne” jednoj neobičnoj francuskoj iznimnosti, bolje reći pariskoj iznimnosti, a to je sprega značajnog dijela poslovnog, političkog i medijskog establišmenta, nastala oko konsenzualne koncepcije Evrope kao “svijetle budućnosti” koja je u mnogim glavama zamijenila pokojnu crvenu utopiju. Medijska pomama koja je pratila nastupe referendumskih da-da-ista, nepodnošljiva agresivnost koju su ispoljavali prema rijetkim predstavnicima drugoga tabora, imala je sve karakteristike lova na “neprijatelje naroda” i “napretka”.

Francuzi su rekli “ne” vakuumu ili deficitu demokracije koji se bilježi u supranacionalnoj Evropi, koja nije našla načina da se supstituira državi-naciji koja još uvijek, iako nesavršena – sve nesavršenija, ako ćemo pravo – ostaje jedini temelj i okvir demokratskog života. Ne žrtvuje se nacija u ruci zarad Evrope na grani – možda je, čini nam se, glavna poruka ovog francuskog referenduma, pod uvjetom da se zna što znači “nation” u francuskom političkom vokabularu.

Evropom sada kruži bauk francuskoga “ne”, i protiv tog bauka ujedinili su se svi oni koji se ugodnije osjećaju u virtualnoj Evropi nego u rodnom zavičaju, svi oni koji su se u velikom antidemokratskom gibanju zadnjih petnaestak godina u Evropi našli s one profiterske strane kazino-kapitalizma, podržani od nekolicine kavijar-ljevičara poput direktora Liberation-a Serža Žilija koji barunu Rotšildu prodaje svoj list što je nastao na majskim barikadama, sve to pod zaštitnom klauzulom za svoje direktorsko mjesto u trajanju od dvanaest godina, samog “Crvenog Danija”, Danijela Kon-Bendita, koji lobira za ulazak Turske i većeg dijela Kurdistana u Evropu, ili jednog Bernar-Anri Levija, najvećeg “intelektualnog” šibicara na francuskoj javnoj sceni...

Evropa će se morati pomiriti s francuskim “ne”, jer će se ono, u protivnom, pretvoriti u još opasnije: “Dosta!”

Ima li u svemu ovome pouke za balkanske narode? Njihova želja da se pridruže Evropskoj uniji je shvatljiva, jer drugoga velikog političkog programa za sada nema, ali od nužde ne treba praviti vrlinu, a “diskretni šarm” Evrope učinio je svoje. Bio je izvrstan protulijek za komunističku utopiju – to tvrdimo iz vlastitog iskustva – ali evropska je kompozicija počela iznenada i sumanuto juriti u nepoznatom smjeru, kao Gogoljeva trojka. Francusko “ne” će svakako poslužiti kao kočnica, da se putnici i osoblje malo odmore, i razmisle kako i kamo dalje.

A zluradosti antievropljana svih boja odgovoriti se može samo demokratizacijom i pozitivnom evropeizacijom vlastitog prostora, do one mjere kada “bilo kakva Evropa” nije više ni potrebna. ž

 

Prof. dr Predrag Simić, ambasador SCG u Francuskoj

Angažovana i naša dijaspora

 

Francusko “ne” na referendumu o evropskom ustavu ne bi se nipošto smelo protumačiti kao “ne” Evropskoj uniji nego kao odbacivanje onog oblika integracije koji počiva na načelima tržišnog neoliberalizma i zahtev za očuvanjem tekovina socijalne države koji su ugrađeni u temelje evropske integracije. Ne bi trebalo zaboraviti da je već sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, u vreme kada su Velika Britanija i Sjedinjene Države krenule putem “tačerizma” i “reganomike”, Francuska krenula drugim putem, učvrstila temelje socijalne države i uvela norme kojih francuski birači nisu spremni danas da se odreknu ni pod pritiskom rastuće globalizacije.

Francusko odbacivanje evropskog ustava, naročito ukoliko bude praćeno negativnim ishodom referenduma u nekim drugim evropskim državama, vodiće preispitivanju filozofije daljeg razvoja Unije i, verovatno, izvesnom usporavanju integracionih procesa koji su uvek tesno povezivali njeno širenje s produbljivanjem nivoa integracije. Unija je prošle godine primila čak deset novih članica, što je njeno najveće širenje u dosadašnjoj istoriji, koje nalaže i radikalne promene u načinu njenog funkcionisanja, pošto dosadašnji mehanizmi, zasnovani na konsenzusu, visokim subvencijama namenjenim uglavnom poljoprivredi i strukturnom prilagođavanju novih članica, više ne mogu da odgovore novim okolnostima. To je bio motiv novog ustavnog projekta čiji tvorci, izgleda, nisu dovoljno procenili spremnost birača u Francuskoj, možda ni u nekim drugim zemljama Unije, da prihvate ponuđene promene i, svakako, njihovu socijalnu cenu.

Ni zagovornici ni protivnici projekta evropskog ustava nisu ni u jednom trenutku doveli u pitanje dosadašnje tekovine Unije, uključujući one koje se odnose na evropsku perspektivu Srbije i Crne Gore i ostalih zemalja tzv. zapadnog Balkana, pre svega zaključke samita u Zagrebu i Solunu iza kojih su, u velikoj meri, stajali napori Francuske. U burnoj debati koja je prethodila referendumu u Francuskoj, ni u jednom trenutku nije dovedena u pitanje nijedna druga odluka Unije u ovom pogledu (na primer, Studija o izvodljivosti koja otvara vrata Unije Srbiji i Crnoj Gori). Razlog tome bi se, delom, mogao naći i u činjenici da se približavanje zemalja zapadnog Balkana Uniji ne smatra kontroverznim ni u geografskom, ni u civilizacijskom, ni u finansijskom pogledu (njihov ukupni bruto društveni proizvod jedva da dostiže BDP Luksemburga, najmanje članice Unije). To, međutim, nije slučaj s Turskom, čiji je zahtev za prijem izazvao žestoke polemike u Francuskoj i drugim članicama Unije iza kojih se nazire strah i od nekih drugih mogućih zahteva za širenje u doglednoj budućnosti.

Novonastale okolnosti u Uniji, međutim, nalažu mnogo veće političko angažovanje SCG i ostalih zemalja zapadnog Balkana na strukturnim reformama koje ih približavaju standardima Unije i, naročito, koordiniranu akciju prema Briselu i članicama EU. Ovo je utoliko važnije što je sasvim moguće da se odluke o prijemu budućih članica u Uniju u pojedinim zemljama članicama više neće donositi u parlamentima nego na referendumima. Zbog toga je važno naglasiti i da je tokom javne debate koja je prethodila referendumu u Francuskoj novi fenomen bilo i angažovanje srpske i crnogorske dijaspore SCG koja se u raspravu uključila otvarajući i pitanje članstva zemalja zapadnog Balkana u Uniji.

 

Ljuba Popović, slikar, član SANU

Robovlasnički lanac

 

Francuska je Evropa, njen centar i jedna od država koje su temelj Evropske zajednice.

Znači da Francuzi nisu mogli da glasaju protiv sebe samih. To što su ipak rekli NE, navodi na mišljenje da su za to imali jake razloge.

Evropski ustav je praktično robovlasnički lanac oko vrata (globalizam), koji je usmeren protiv radnika, seljaka, srednjih i siromašnih slojeva, u korist krupnog kapitala. Dolaskom evra cene su skočile, sve je postalo skuplje (cena slika, obratno, pala je). Prosečni ljudi nisu morali da proučavaju taj ustav, jer su shvatili intuitivno šta ih čeka.

Uz to, svi mediji, šef države i vrhunski političari danonoćno su trubili za DA. Presija je bila tolika da je izazvala suprotnu reakciju.

Srbija posle ovoga NE mora da shvati da šargarepa na štapu za ulazak u Evropu postaje konačno smešna.

Čak i oni koji su mislili da su u sali za čekanje, već blizu Evrope, kao Poljska, Rumunija, Bugarska, Hrvatska ili Turska, sad su dalje nego ikad, a o nama da i ne govorimo.

Ovo je znak za Srbiju i za sve nas da razmislimo o svojim prirodnim bogatstvima, kvalitetnim ljudima i omladini, i da vratimo pouzdanje u sopstvene snage.

 

Vladimir Veličković, slikar, član SANU

Raspad i levice i desnice

 

Prvo da vam kažem da politiku prezirem iz dubine duše, da je manje prisutna bilo bi nam svima mnogo bolje. A što se tiče rezultata ovog francuskog referenduma, ono što me je iznenadilo, i ne samo mene, to je da su se levica i desnica unutar svojih formacija podelile, da ne kažem raspale, tako da je došlo do paradoksalne situacije da su se neofašisti našli zajedno sa komunistima i delom desnice, a i sa socijalistima, glasajući protiv konstitucije. Sa druge strane, deo desnih partija je glasao sa socijalistima za konstituciju. To je u kampanji izazvalo pasionirane diskusije kao retko kada i to je ono što je dobro i pozitivno, narod je počeo ozbiljno da razmišlja o svojoj sudbini.

Potres, izazvan rezultatom referenduma, mislim da će biti efikasan, i novoimenovani premijer Dominik de Vilpen, koga, uzgred budi rečeno, dobro poznajem, svojom energijom i iskustvom, verujem, pomaći će očekivane reforme sa mrtve tačke.

Što se nas tiče, ovaj referendum neće imati bitnih posledica, jednostavno zato što dok ne rešimo naše unutrašnje probleme (međustranački sukobi, zakoni, ustav, Crna Gora i Kosovo) i dok se ne postavimo pred Evropom i svetom kao prava i pravna država, i svet i Evropa će imati drugih prioriteta. Nažalost, to je tako a na nama je da vidimo kako ćemo i šta ćemo.

 

Kosta Hristić, novinar i publicista

Srbi u boljem položaju

 

Francusko “ne” evropskom ustavu dolazi iz više izvora, ali se sve vode stiču u dve velike struje koje, od Francuske revolucije, neprestano napajaju i krepe politički identitet Francuske. Prva struja je ona koja oličava nacionalni suverenitet. Ustav Evrope, de fakto, ukida Ustav Francuske, time što proglašava prvenstvo nad njim. Francuzi su, već, u svom svakodnevnom životu teško podnosili propise koje su im nametali tehnokrati iz Brisela, pa su zato odbili da se liše poslednjeg sredstva koje im je obezbeđivalo da budu gospodari u svojoj kući, odgovorni za sudbinu svoje zemlje. “Država nacije” (l'Etat-nation, na francuskom) nije, u Francuskoj, prazna reč. Upravo je u ovoj zemlji i nastao taj pojam. Po tom shvatanju, naime, ustav može posedovati jedino “država nacije”. To je slučaj Francuske, ili Nemačke, ali ne Evrope, pošto, barem u ovom času, evropska nacija ne postoji.

Druga struja, iz koje proističe sadašnje “ne”, u vezi je sa idejom narodne volje, koja utemeljuje nacionalni suverenitet. Na čelu Evropske unije stoji oligarhija koja izmiče kontroli naroda, a oslanja se, u svakoj pojedinoj zemlji, na izabrane predstavnike koji joj, u izvesnom smislu, daju legitimitet: jedna mutna i bezobalna elitistička nebuloza, tehnokratska nomenklatura, nastupa u ime “demokratije”, previđajući njeno prvo pravilo, narodnu volju. “Ne” Francuza je žestok šamar po obrazu te oligarhije, a posebno po obrazu onih koji joj, u Francuskoj, služe.

Srbija bi trebalo da bude zadovoljna zbog francuskog “ne”. Najpre zato što je poražena politička medijska klasa koja je gotovo čitavu deceniju satanizovala Srbe. Zatim, francuski “trzaj” mogao bi umanjiti uobraženost i samozadovoljstvo evropske oligarhije. Ako se to desi, Srbi će se naći u boljem položaju, pod uslovom da tačno znaju šta hoće.

Priredila: R. STANKOVIĆ

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM