Vilijam Montgomeri

Pobeda Osame bin Ladena (Danas)

Najveći trijumf Osame bin Ladena je zaprepašćujuća transformacija Sjedinjenih Država u očima sveta, od svetionika demokratije do zemlje odgovorne za mučenja i zloupotrebe u zatvorima u Gvantanamo Beju, Iraku i Avganistanu. Na nesreću, prosečan američki građanin nema nikakvih saznanja o tome da se na Sjedinjene Države danas gleda radikalno drukčijim očima širom sveta Kad istoričari budu izračunavali štetu koju su pričinili teroristi 11. septembra 2001. u Njujorku i Vašingtonu, početna pažnja biće usredsređena na ogromni danak koji je plaćen ljudskim životima, rušenje zgrada Svetskog trgovinskog centra i njihove okoline, štetu koja je naneta Pentagonu i gubitak četiri putnička aviona koji su korišćeni u napadu. Oni će onda navesti ekonomske gubitke u vazdušnom saobraćaju i turističkom sektoru i masivno povećane troškove za bezbednost praktično u čitavom svetu. Ali šteta naneta Sjedinjenim Američkim Državama daleko je veća i trajnija. U stvari, mi još ne vidimo njen kraj. Sve što sam prethodno naveo može se direktno pripisati samim teroristima. Stvarna šteta koja je naneta i koja se i dalje nanosi našoj zemlji potiče od naše sopstvene reakcije na ove događaje. Sami napadi, kao i to kako je administracija odgovorila, stvorili su stanje panike i straha u Sjedinjenim Državama, bez presedana u istoriji nakon Drugog svetskog rata. Amerikanci su izgubili urođeno osećanje bezbednosti koju su uvek uživali. Moja visoko obrazovana i racionalna prijateljica, na primer, i dalje drži u ormaru spakovan ranac i spremna je da napusti kuću u trenutku kad se objavi bilo kakva vrsta terorističkog napada. Povećana ovlašćenja data su službama bezbednosti, čime su prekršene naše tradicionalne zaštite ljudskih prava, uz vrlo malo protesta. Stavovi prema "strancima" generalno su postali manje prijateljski. Slično onome što se dogodilo prilikom raspada bivše Jugoslavije, naši građani su smatrali da je ulog naš opstanak i da se, prema tome, normalna pravila više ne primenjuju. Ispostavilo se da je glazura civilizacije mnogo tanja nego što su mnogi od nas želeli da u to veruju. To su glavne posdedice po Sjedinjenje Države. Stateški je to izazvalo invazije, prvo na Avganistan, a onda na Irak. Ova potonja je istorijska greška čije stvarne posledice tek treba da se utvrde. Novine su pune članaka koji opisuju značajno smanjenje stepena efikasnosti naše vojske zbog produženog sukoba, kao i regrutne probleme u armiji, marincima, Nacionalnoj gardi i rezervnim snagama. Uprkos svim našim naporima, pobuna u Iraku ne pokazuje znakove jenjavanja, a nova, neiskusna vlada demonstrirala je nesposobnost da se efikasno pozabavi brojnim problemima s kojima se mora suočiti na zadovoljavajući način, ukoliko želi da preživi. Cena okupacije i rekonstrukcije Iraka i dalje raste, uz značajan negativan uticaj na sposobnost Sjedinjenih Država da ostvaruju druge domaće i međunarodne prioritete. Mogućnost izbijanja značajnog regionalnog konflikta zbog sudbine Iraka ne može se odbaciti. Ali, najveći trijumf Osame bin Ladena nije nijedna od tih stvari. Bila je to zaprepašćujuća transformacija Sjedinjenih Država u očima sveta, od svetionika demokratije do zemlje odgovorne za mučenja i zloupotrebe u zatvorima u Gvantanamo Beju, Iraku i Avganistanu. Na nesreću, prosečan američki građanin nema nikakvih saznanja o tome da se na Sjedinjene Države danas gleda radikalno drukčijim očima širom sveta. Štaviše, tužna je istina da je trauma "9/11" i dalje tako velika da će reakcija građana, ako to ikad i shvate, biti - "pa šta?" Maltretiranje zatvorenika bilo je samo po sebi užasno. Zahvaljujući spremnosti izvršilaca da fotografišu neke od akata za svoje albume (to ukazuje da ne samo što nema srama, već se počinioci ponose onim što su radili), čitav svet je urezao ove slike u kolektivno pamćenje. I nikakva količina "spina" Bele kuće neće biti u stanju da popravi ovu štetu. Te fotografije i otkrića o rutinskom mučenju u svim tim zatvorima stvorili su mržnju prema Americi u muslimanskom svetu, i biće potrebna bar jedna generacija da se to prevaziđe. Obmanjujemo sebe ako ne shvatamo da se širom sveta oseća i gađenje. Svaki rat iznosi na svetlost dana ono što je najgore u nama, i Amerikanci u tom smislu nisu ni bolji ni gori od bilo kog drugog. Kad je reč o zatvorski skandalima, problem nisu maltretiranja i zloupotrebe same po sebi, već kako su oni nastala i kako je američka administracija reagovala na njih. Pre svega, bile su to namerne odluke na najvišim nivoima američke vlade koje su stvorile atmosferu u kojoj su se dogodile ove zloupotrebe. Sam predsednik Buš je doneo sudbonosnu odluku da su zarobljenici u ratu protiv terora "nezakoniti borci" i da se na njih ne odnosi Ženevska konvecija koja štiti prava ratnih zarobljenika. On je formulisao svoju direktivu na sledeći način: "Kao stvar politike, oružane snage Sjedinjenih Država nastaviće da postupaju humano sa pritvorenima i u stepenu koji odgovara i koji je konzistentan sa vojnim potrebama, na način konzistentan sa principima Ženeve." Reči koje sam podvukao otvorile su vrata za zloupotrebe koje su usledile. Pomoćnik javnog tužioca Džej Bajbi napisao je memorandum u kojem je izložio u zastrašujućim detaljima vrstu akcija koje bi mogle da se preduzmu, a da se, pri tom, izbegne zakonska definicija torture. To obuhvata nanošenje jakog bola ako se koristi za dobijanje informacija, a ne jednostavno iz sadističkog uživanja. Pretnja da će zatvorenik biti ubijen, prema uputstvima u tom priručniku nije bila tortura, kao ni batinanje zarobljenika, primoravanje da satima nose kapuljaču na glavi, vezivanje za rešetke i korišćenje pasa za zastrašivanje. Sve je to urađeno da se iznudi popustljivost u toku istrage u ratu protiv terorizma. Iako je prvobitna namera možda bila da se ova teška kažnjavanja primene na nekoliko zatvorenika visokog ranga koji su možda u tom trenutku posedovali potencijalno osetljive informacije o narednim terorističkim aktima, ovakva kažnjavanja su uskoro postala uobičajena praksa koje se selila iz Ganatanamo Beja do zatvora u Iraku i Avganistanu. Drugo, još poraznije, jeste činjenica da je u službenom odgovoru sva krivica za te akte svaljena na pojedince na samom dnu lanca - one koji su maltretirali zatvorenike i snimali fotografije - kad je stepen zloupotrebe postao javan. Veliki broj slučajeva smrti u američkom pritvoru, - da se ne pominju manji prekršaji - gurnut je pod tepih, ili su izrečene blage kazne. Osim jednog pismenog ukora, nijedan viši funkcioner nije pozvan na odgovornost. ONO ŠTO JE POTREBNO UČINITI JESTE SLEDEĆE: -Kao što je bivši predsednik Karter, između ostalih, preporučio, centar za pritvor u Gvantanamo Beju treba zatvoriti. On je smišljeno postavljen van Sjedinjenih Država da se obezbedi da zatvorenici imaju što manju zakonsku zaštitu. U muslimanskom svetu taj zatvor je postao simbol kako Sjedinjene Države Amerike tretiraju muslimane. Apsolutno ne postoji potreba da se produži trenutni nivo bezbednosti i ostala praksa koja se rutinski sprovodi. -Ministar odbrane Donald Ramsfeld treba da da ostavku, preuzme odgovornost za zloupotrebe koje su se dogodile pod njegovim paskom. Nijedan drugi korak ne bi mogao više da doprinese propravljanju imidža Amerike u svetu. -Kongres treba da obrazuje nezavisnu komisiju, slično Komisiji 9/11, koja treba da istraži čitav lanac događaja i načini odgovarajuće preporuke kako da se nastavi i koga još pozvati na odgovornost. Nažalost, nisam optimista da će sve to biri sprovedeno. Predsednik Buš je nedavno rekao da svet treba da vidi način na koji njegova administracija tretira zloupotrebe u zatvoru Abu Graib kao model transparentnosti i dgovornosti. On, izgleda, veruje da je problem u tome da su naše akcije namere progrešno protumačene, bilo smišljenim aktima onih koji žele da budemo zli, ili našom sopstvenom neefikasnošću. Da bi otklonio ovo potonje, Buš je imenovao bivšeg direktora za komunikacije Bele kuće Karen Hjudž da predvodi napore administracije da se ta poruka proširi svetom, naročito na Bliskom istoku. To je, u stvari, velika pobeda Osame bin Ladena. Ne samo zbog hiljada izgubljenih života u napadima od 11. septembra ili milijardi dolara štete nanete ekonomiji. Reč je o uništenju imidža Sjedinjenih Američkih Država u očima sveta. I žalosno je, na kraju svega, da smo to učinili sami sebi. Čak i sada, dok većina Amerikanaca gubi veru u rat u Iraku ima malo razumevanja dugoročne štete koja je učinjena našoj reputaciji. Nema baš nikakvog razumevanja da je ta reputacija u samoj osnovi naše moći i respekta širom sveta.