Ljiljana Smajlović

Srpsko ćutanje

“Da budem sasvim jasan: NATO vazdušna kampanja od pre šest godina bila je u potpunosti opravdana, ali ne zato što smo imali nešto protiv naroda Jugoslavije. To je, za nas, prosto bio jedini preostali način da zaustavimo politiku Slobodana Miloševića.”

Ovo su reči generalnog sekretara NATO-a Jap de Hop Shefera, izgovorene prošlog ponedeljka u dupke punoj Kristalnoj dvorani hotela “Hajat” u Beogradu. U Srbiju je došao da potpiše sporazum sa Vukom Draškovićem, a u “Hajatu” je bio gost Beogradskog fonda za političku izuzetnost, organizatora uspešnog skupa o evro-atlantskim integracijama u čijem dvodnevnom radu je učestvovalo nekoliko bivših predsednika, premijera i ministara zemalja Evropske unije.

Generalni sekretar je tog ponedeljka veče bio pun vere u evroatlantsku budućnost Srbije, a pomno ga je slušao beogradski podmladak demokratskih stranaka u Srbiji, zajedno sa svojim liderima i delom državnog establišmenta. Posle toga je on pažljivo slušao kako ga predsednik Srbije Boris Tadić, prijateljskim tonom ali sa hitnošću u glasu, podseća na teške obaveze NATO-a u zaštiti ono Srba što ih je još preostalo na Kosovu.

Veče ipak nije bilo izuzetno po onome što je rečeno, već po onome što je prećutano, odnosno po onome što niko iz vrha srpske države, valjda iz diplomatskih obzira i učtivosti, nije hteo da kaže. Jap de Hop Shefer ume da bude direktan do bola: kada je pre dve godine u Beograd dolazio u svojstvu holandskog ministra spoljnih poslova i visokog rukovodioca EU, vlada Zorana Živkovića na brzinu je dan uoči njegove posete okončala vanredno stanje. Vlada je znala da Zapad s nestrpljenjem očekuje da se u Srbiji ukinu restrikcije štampi i suspenzija građanskih prava, pa je htela da preduhitri Shefera i izbegne utisak da su vanredne mere ukinute na njegov izričit zahtev. To nije pomoglo da Živković izbegne blamažu: Shefer je, pomalo nediplomatski, na zajedničkoj konferenciji za štampu primetio da je dobro što je vanredno stanje ukinuto, jer da nije, on bi morao da pita vladu zašto nije. Ovog ponedeljka je o NATO ratu protiv Jugoslavije (koji on i drugi zapadni vojni i politički lideri i dalje disciplinovano i eufemistički nazivaju “vazdušnom kampanjom”, kao što su to činili i 1999) Shefer rekao ono što o tome kaže i misli i u Briselu, i u Hagu, i na svakom drugom mestu: to je isto ono što o tome misli ogromna većina ljudi koji vrše ma kakvu vlast na Zapadu, i Shefer, time što je to rekao, nije imao nameru, a možda ni svest, da bilo kome nanosi uvredu ili štetu. To je, prosto, ono što on ima da kaže ljudima sa kojima i dalje ima nameru da gradi zajedničku evroatlantsku budućnost, iako ne očekuje da se sa njim slože.

Boris Tadić je imao priliku da se javno ne složi, i to na način koji nije morao da bude ni nediplomatski ni neučtiv: mogao je, na primer, da kaže da možemo imati zajedničku budućnost i kada se ne slažemo u vezi sa svime što je bilo u prošlosti, a NATO bombardovanje je jedna od stvari oko kojih se ne možemo složiti. Ni Sheferu se time verovatno ne bi zamerio. Za NIN je posle objasnio da je izbegao ulazak u teme oko kojih je znao da se sa Sheferom neće složiti, u momentu kada se na Kosovu opet zvecka oružjem i kada nam NATO treba kao saveznik u zaštiti Srba na Kosovu. Slučaj je, ipak, hteo da jedan student Beogradskog univerziteta u nastavku skupa javno pohvali Sheferov stav, u ime onih koji su u stanju da “cene” napore NATO-a na rušenju Slobodana Miloševića. Tako da, na kraju večeri, niko nije ništa rekao jedino u ime onih koji nisu kadri da cene taj 87-dnevni NATO trud.

Problem je, međutim, u tome što se u Srbiji mora, učtivo i diplomatski, bez povišenog tona i bez pene oko usta, generalnom sekretaru NATO-a ukazati na bar dva sporna aspekta njegovih tvrdnji. Intervencija NATO-a protiv Jugoslavije bila je bar isto toliko sporna koliko i invazija na Irak: obe su izvedene bez saglasnosti Saveta bezbednosti, tako da ih je teško bez ograda nazvati “potpuno opravdanim”. No, čak i da prihvatimo da može biti “opravdano” nešto što po međunarodnom pravu nije sasvim legalno ni legitimno, opet moramo podsetiti gospodina Shefera da intervencija protiv Jugoslavije nije izvedena kako bi se “zaustavila politika Slobodana Miloševića”. Ili to bar tada NATO nije ni tvrdio.

U “Hajatu” je u ponedeljak uveče bilo i novinara koji su na tom istom mestu u novembru 1998. godine sedeli sa tadašnjim generalnim sekretarom NATO-a Havijerom Solanom i tadašnjim glavnokomandujućim u Evropi Veslijem Klarkom i slušali od njih kako je jedini razlog što je NATO Srbiji pretio bombardovanjem bila želja da se nevino albansko stanovništvo spasi humanitarne katastrofe. Klark i Solana su te jeseni bili u Beogradu da utanače detalje sporazuma koji je sa Slobodanom Miloševićem postigao Ričard Holbruk. Sastanak sa njima javno je tada odbio jedino izdavač i novinar Slavko Ćuruvija: telegramom ih je obavestio da jeste u nepomirljivom sukobu sa režimom Slobodana Miloševića, ali da to ne znači da je spreman da pomogne NATO u iznalaženju razloga za bombardovanje Jugoslavije.

Bilo je to 1998. godine, dakle tri godine pre strašnog 11. septembra i četiri godine pre nego što je inaugurisana nova američka doktrina “preventivnog udara”, odnosno pre nego što je “promena režima” proglašena legitimnim vojnim i političkim ciljem. U ono se vreme NATO kleo da i ne pomišlja na promenu režima. Je li Sheferov revizionizam podsvesne prirode ili će se ciljevi NATO intervencije u budućnosti još menjati? Ako Kosovo stekne nezavisnost, hoće li nam neki novi generalni sekretar jednog dana objašnjavati da je Jugoslavija bombardovana kako bi se Albancima pomoglo da se izbore za pravo na samoopredeljenje?

A Slavka Ćuruvije više nema: režim Slobodana Miloševića ga je ubio za vreme NATO bombardovanja. On nikad neće saznati da se u međuvremenu razlog za bombardovanje promenio..

Objavljeno u NIN, broj 2847