Koreni najnovije američke sramote

Cvjeto Job

Deseti krug pakla u Nju Orleansu

Sećate li se knjige "Dante to nije video"? Bušova, odnosno bušovska Amerika, reakcionarna, nesmiljena, arogantna, nesposobna i bezočna je uspela da, zajedno sa "Katrinom", ostvari deseti krug pakla.

Po ulicama i bulevarima Nju Orleansa, zajedno sa izmetom, plutaju leševi starih, mladih i dece. Po trotoarima leže pet dana nesahranjeni mrtvaci, dok ih čuvaju njihovi verni psi. Apokaliptični prizori po masovnim ubežištima, bolnicama po kojima danima bez vode, hrane, struje, lekova, crkavaju bolesni i slabi. Svuda praktično jedino siromašni Crnci, decenijama, vekovima prezirani i napušteni od države i društva. Kao u Džek Londonovom "Ljudi iz ponora", očajnici, pomešani sa kriminalcima, provaljuju, grabe, otimaju hranu, vodu, sve, da prežive, da se naplate i osvete. Sablasnim, poplavljenim noćima, dok gore robne kuće i magazini, odjekuje stakato puščana i revolverska paljba uličnih borbi svih protiv svih: očajnika, pljačkaša, organizovanih bandi i policije. Od 1.500 policajaca je već u prvim danima njih 200 napustilo dužnost, a dva su izvršila samoubistvo u ovom infernu užasavajućih susreta sa mrtvima i polumrtvima, razbesnelim i naoružanim. Američka i svetska štampa piše da je ovo kao "Treći svet", a treba kao NAJGORI "Treći svet", jer se u mnogim "trećesvetskim" zemljama na slične katastrofe reagovalo spremnije, bolje, pametnije, humanije.

Preko pet stravičnih dana punih smrti, umiranja, nečuvenih patnji, smrada i bezvlašća je trebalo nekompetentnoj federalnoj vladi da se probudi iz "neće valjda" uspavanke. Čitava nedelja uragana i tri dana početne neviđene elementarne kataklizme je trebalo da pokrene najčešće površnog, neozbiljnog i često zaplašenog predsednika SAD da napusti svoje toplo gnezdo na njegovom luksuznom ranču, na kome se odmara duže od svih predsednika modernih vremena, da bi stigao u Vašington da "uzme komandu", na TV ekranima, naravno, a manje stvarnu. I da odmah da tipično njegovu brzopletu izjavu da Americi ne treba strana pomoć, koju onda Kondoliza Rajs naknadno polu-ispravlja da SAD ne "odbijaju" ničiju pomoć, ali ne i da je prihvataju. Buš je tipično uzvratio na ženerozne ponude pomoći iz čitavog sveta preko svog kaubojskog ambasadora Boltona u UN koji je baš ovih dana podneo preko 400 amandmana na nacrt "Razvojni ciljevi za milenijum", pripremljen za jubilarni samit UN , da mu izvadi utrobu i ubije dušu.

I onda je petog dana predsednik odleteo na, kao, "lice mesta", ali ni slučajno u Nju Orleans od čije uboge Devete opštine je napravio deseti krug pakla; ni slučajno da se, bar kao princeza Dijana, a da ne govorimo o Robertu Kenediju, malo uprlja, izloži smradu, gnoju i riziku. Samo je leteo iznad glavnih poprišta. Ali glavno je da je na suvoj i bezbednoj zemlji, na udaljenim aerodromima, među besprekorno čistim funkcionerima i odabranim, umivenim unesrećenim, imao razdrljenu košulju i zasukane rukave za "photo-ops", maltene kao da je došao iz, ili ide, u "prve redove". Ačio se sa njemu svojstvenim "narodskim" neumesnim pričicama kako je kao mlad voleo da se provodi u Nju Orleansu, sada potopljenom gradu-groblju.

Čime se ovde objašnjava ova sramota za koju uopšte nije odgovorna priroda u liku "Katrine" koju, da bi se opravdali, Bušovi zvaničnici nazivaju "ultra-katastrofom", a koja ne bi bila "ultra" bez kriminalne zaslepljenosti ultra-konzervativne bezdušne desnice i ravnodušnosti i malodušnosti vodećih liberala? Uglavnom se navodi sledeće:

1. Rat u Iraku, koji je teško oslabio kapacitete Nacionalne garde kod kuće i koji odvlači stotine milijardi iz budžeta za domaće potrebe.
2. Sumanuto Bušovo kresanje poreza u korist super bogatih, a koje dramatično povećava budžetski deficit na štetu svih domaćih programa, ali ne i vojnih.
3. Iz gornjih, i ideoloških, razloga, sumanuto kresanje sredstava za zaštitu od poplava, upravo u Luizijani, upravo u Nju Orleansu - sredstava za obezbeđivanje dotrajalih nasipa i "mokrih priobalnih terena" (wetlands) koji kanališu poplave, i za reduciranje automobilskih izduvnih i drugih gasova, glavnih faktora globalnog zagrevanja koje zaoštrava prirodne fenomene kao uragane.
4. Brzopleto formiranje, posle 11.9.2001, levijatanski glomaznog (formiranog od preko 60 odsto postojećih vladinih departmana i agencija) novog Departmana za unutrašnju bezbednost, u kojem je utopljena i uškopljena do tada primerna Federalna agencija za nepogode, a kojoj je, zahvaljujući besramnom "kronizmu" (crony-pajtash), na čelo stavljen g. Braun, stručnjak za konje, Bušov pajtaš.
5. Preovladavajuće teško siromaštvo stotina hiljada crnaca Luizijane, Misisipija i Alabame, a posebno u Nju Orleansu, od kojih većina nemaju automobile ili para za benzin, pa ne mogu na brzinu da pobegnu od nadiruće vode.
6. "Šta možete sa beskorisnim predsednikom!", rekao nam je jedan prijatelj, imućan kardiolog, republikanac.

Svakako, svaki od šest gornjih uzroka i faktora je odigrao svoju pogubnu ulogu. Ali zli koreni ove tragedije su dublji, i mnogo stariji. Najkoncentrisanije i najsažetije, to su "večiti rat bogatih protiv siromašnih" (sa prekidima pod Ruzveltom, Trumanom, Kenedijem i Džonsonom) i odgovarajući neprestani pritisak moćnih i bogatih ovog društva za reduciranje velikog dela federalne države, posebno njenih socijalnih kompetencija, a naročito bilo kakvih sklonosti ka pravednijoj raspodeli nacionalnog dohotka. Napad, kontraofanziva pa ofanziva su počeli još za vreme Ruzveltovog Nju Dila, da bi se obnovili posle Drugog svetskog rata, kulminirali pod Reganom i usijali se pod mladim Bušom. Jednom rečju, raniji i kasniji ideološki i sistemski stubovi sadašnje epohe raspojasanog američkog tržišnog kapitalizma su davno položeni i stalno radikalizirani. Evo nekih: l Pod vođstvom Čikaške i Harvardske konzervativne ekonomske škole, teoretska fiksacija na goli ekonomski rast koji, kao, rešava sve, uz potpuno zapuštanje uloge raspodele.

l Inflacija je uvek "najveći neprijatelj" društva (a ne nezaposlenost, siromaštvo, eksploatacija), a skoro svako veće povećanje nadnica i plata uzrokuje neprihvatljivu inflaciju.
l Bogaćenje bogatih je "plima koja jednako diže i jahte i sve čamce".
l Privatna inicijativa najslobodnijeg tržišta uvek bolje rešava sve potrebe i probleme od javne, državne.
l Teorija "moralnog hazarda" po kojoj će svi korisnici javnih socijalnih programa uvek i neizostavno nastojati da prevare i izmuzu javne fondove - pa ih treba što više opterititi učešćem u troškovima, ma koliko neizdržljivim.
l "Država nije rešenje, ona je problem."
I zato treba "izgladnjivati neman (Starve the beast)", reducirajmo je što više reduciranjem njenih fondova kroz uskraćivanje poreznog priliva.
l Filozofija "svak je (isključivi) kovač svoje sreće", svi koji hoće mogu, ako nisi uspeo to je zato jer si promašen, lenj gubitnik.
l De fakto diskriminacija crnaca i drugih obojenih u zdravstvu, školstvu, u kaznenom sistemu.

Na tim, dakle, osnovama i bušovska i dobar deo ne-bušovske Amerike toleriše takve skandale i vapijuće nepravde ovog društva kao crnačka i druga geta malignog siromaštva; minimalnu nadnicu, još iz 1987, od 5.70 dolara na sat, dok se ne može iole ljudski živeti bez najmanje 16; bestidno proširivanje jaza između prosečnog dohotka radnika i službenika i vrhova korporacija sa 40:1 pre tridesetak godina na 700:1; porast sirotinje od skoro 13 odsto, i pad prosečnog dohotka srednjih klasa od četiri odsto u toku ovih Bušovih pet godina; preko 50 miliona sirotinje, beskućnika i zdravstveno neosiguranih. Istovremeno, sistematsko sakaćenje socijalnih fondova i programa održavanja i unapređivanja nacionalne infrastrukture za pravu nacionalnu bezbednost. I onda se čude što tone i eksplodira Nju Orleans, grad ne samo džeza i južnjačkih specijaliteta, nego i galopirajućeg siromaštva, korupcije, kriminala i nasilja. I što je Bušova vlada nespremna i pogrešno orijentisana.

Da li će najnovija sramota išta bitno promeniti? Teško. Već su se svi, i glavni mediji, i Kongres, i ostali glavni establišmentski faktori, digli na noge da se "svi okupimo oko predsednika u nacionalnoj nesreći" i već vladina propaganda ponovo proizvodi Markove konake o Bušu kao "rezolutnom orlu". Biće istražne komisije, saslušanja pred kongresnim telima, biće kritički izveštaji posle par godina, ali teško da će ozbiljnije dirnuti u gorenavedene stubove ove američke epohe.
Jeste, kao i uvek, skočila je na noge i humanitarna i humana Amerika, sa svakom vrstom pomoći nastradalima. Korporacije se utrkuju u više, ili manje, stvarnim ili simbolično-reklamnim doprinosima. Postoji svakako i ne - bušovska, druga, drugačija, Amerika. Ali je ona, nažalost, mlaka, neodlučna, u istorijskoj ideološkoj i političkoj defanzivi.

Danas, 10.09.05.