Slobodan Despot

Intervju sa Pjer - Mari Galoom,
francuskim geopolitičarem i misliocem, najbližim saradnikom generala Šarla de Gola

S vet će u budućnosti biti podeljen na dve zone: s jedne strane ostaci Zapada na čelu sa Sjedinjenim Državama u opadanju, a sa druge Azijsko-tihookeanska sila u punom usponu, na čelu sa Kinom. Ukratko, pred nama stoji Azija sa tri milijarde aktivnih, promućurnih i vrednih ljudi, sa radnim potencijalom od milijardu i po i regulatorskom snagom od pola milijarde. Taj Zapad koji je vladao svetom, danas je ostareo, umoran, anemičan, podložan individualizmu. Otud i naša nemoć naspram nadiranja Azije, koja po prvi put u istoriji poseduje i radnu snagu, i tehničko-naučnu stručnost.

Ceo svoj život ste proveli u službi otadžbine - Francuske, kao vojnik, avijatičar, izumitelj, industrijalac, geopolitikolog... ali i kao slikar, dekorater, umetnik rasvete. Kao tvorac strategije nuklearnog odvraćanja, imali ste ključnu ulogu u stvaranju i odbrani samostalnog položaja Vaše zemlje za vreme Hladnog rata. Kako danas gledate na to poluvekovno razdoblje u kom ste bili jedan od najistaknutijih protagonista?

- S gorčinom se osvrćem na svoju prošlost. Jer po ishodu Drugog Svetskog rata, kada sam još bio u Engleskoj i tamo slavio pobedu u Evropi i iščekivao pobedu u Aziji, ja sam verovao da su sve mračne stranice naše istorije ostale iza nas i da idemo ka svetloj budućnosti. I, stvarno, tokom prvih godina Četvrte Republike, Francuska se užurbano podizala, s velikim ushićenjem i velikim uspeha. Tada su, oko 1955, započinjale godine zapamćene kao ”Trideset slavnih”, a koje su zapravo trajale svega dve decenije, od 55. do 75. A zatim se i general de Gol vratio, i silno je iskoristio prve napore te Četvrte Republike, pridajući im i politički smisao, i širinu, u toj meri da je Francuska postala sila koja prevazilazi sopstvenu stvarnost. Mene je to, naravno, veoma radovalo. No zatim, nakon dešavanja 1968. godine i nestanka Generala, pod predsednicima koji nisu bili dorasli svom zadatku, sve to se polagano rasplinulo, i Francuska je od više srednje sile postala niža srednja sila. Otud i moja gorčina. Pri tome, imam osećanje da Francuska nije sama na tom silaznom putu. To dubinsko propadanje obuhvata i Francusku, i Evropu, pa i Zapad uopšte. Da li je bela rasa istrošena, umorna? U svakom slučaju, sad mi se čini da će se i Sunce, koje izlazi na Istoku, jednog dana tamo i zaustaviti, a mi, na Zapadu, ostati u mraku i tmini.

Vaši pogledi su uvek usredsređeni na Francusku, a istovremeno obuhvataju i sveukupna svetska kretanja. Nije preterano reći da ste Vi i začeli geopolitičku misao u Francuskoj?

- Tu ste u pravu. U stvari, ja sam u Engleskoj, za vreme rata, slučajno otkrio velikog britanskog geopolitikologa Alforda Mekajndera (Alford MacKinder), koji je napisao knjigu o ”demokratiji i stvarnosti”. Ta knjiga me je silno uzbudila, i ja sam pomislio da iza nje stoji jedna nova disciplina koju narodi treba da upoznaju. Po povratku u Francusku, ja sam pokušao da vulgarizujem tu disciplinu, čitajući dobre autore, koji su uglavnom bili Englezi ili Nemci; nažalost, tada sam ustanovio da su vojne akademije tome posvećivale vrlo malo pažnje, sa izuzetkom Pomorske ratne škole u Parizu. Tako da sam u toj Višoj pomorskoj školi uspeo da održim svoja prva predavanja iz geopolitike. To me je naravno uvuklo u nova istraživanja – ne bi li mi predavanja bila uvek ispravna –i tako sam napisao i knjigu-traktat, Geopolitika ili putevi sile.

Geopolitika je dotle bila ostavljena po strani, jer ju je Nemačka koristila u svoje hegemonske svrhe. Karl Haushofer je, na primer, planetu delio na četiri velika sektora: američki svet, sa prestonicom Nju Jorkom, evropski svet (podrazumevajući i Afriku) na čelu sa Berlinom, ruski svet sa Moskvom, i najzad dalekoistočni svet, pod uticajem Tokija. I tako je on, kao sušti suvozemac, zaključivao da će se razmene vršiti više po severo-južnoj osi nego po istočno-zapadnoj, i stoga prevashodno kopnenim, a ne morskim putem. Tu se očitava tadašnja nemačka namera da se ometa i ograniči britansko-američka, prevashodno pomorska, ekspanzija.

Taj veoma zanimljivi tekst je bio sastavni deo mojih predavanja. Proučavao sam i američkog admirala Mahana, koji je branio veoma ubedljivu, a istovremeno i zabrinjavajuću ideju o Francuskoj, tvrdeći da je ta zemlja, sa svojih 4000 kilometara obala, trebalo da bude pomorska sila, a da to nije postala zbog dva razloga: prvo, što je imala toliko plodno tle da nikom nije padalo na pamet da hranu traži drugde, i drugo, što je na svom severnom boku imala otvorenu ravnicu zgodnu za strani prodor, koju je stalno morala da nadgleda. Zbog toga se Francuska okrenula ka istoku i kopnu radije nego ka zapadu i pučini, i time prokockala svoju okeansku sudbinu...

No odjednom se oko 1960. pojavljuju prve podmornice sa raketama, i sve se menja: po prvi put u istoriji čovečanstva vojne sile mogu sebi da priušte ubojito oružje koje im niko neće preventivno uništiti, jer niko i ne zna gde se nalazi! Oružje skriveno u okeanskim dubinama! I pomislih da bi Francuska, zahvaljujući tom novom oružju, mogla da povrati svoje istaknuto mesto u svetu. Imala je na raspolaganju beskrajnu pozadinu međunarodnih voda, gde je mogla da sakrije neuništivo oružje koje niko nije mogao da nađe. Time više nije morala da brani teritoriju sa ”plave crte Voža” (1), prsima svojih mladića, već sa svetskih okeana i to uz pomoć male ekipe stručnjaka – oko 150 ljudi po podmornici – koji bi bili u stanju da iz daljine nanesu ogromna razaranja, i time da navedu sve ostale sile da poštuju moju zemlju.

Kako biste saželi načela na kojima ste zasnovali svoju doktrinu o nuklearnoj suverenosti Francuske i njenoj odbrambenoj nezavisnosti?

- Kao i svi ljudi moje generacije, ja sam bio pod snažnim utiskom ratnih zbivanja maja i juna 1940. i poraza moje zemlje. Tada je Francuska, pod nemačkom najezdom, prizivala svet u pomoć. Molila je Englesku da ostavi trupe na kopnu, što ova naravno nije mogla da učini, jer je morala da brani svoje ostrvo. Pa se okrenula i ka Americi, koja u to vreme nije imala naoružanja – i na kraju je bila slomljena, okupirana, ponižena... Za Francusku je to bilo strašna lekcija! A ja sam 1945. u Engleskoj saznao za Hirošimu i Nagasaki. I tada sam odmah ustanovio da jedan avion, desetak ljudi i jedna bomba bili dovoljni da prekrate rat do istrebljena u kom se sukobljavalo na desetine miliona boraca, desetine hiljada aviona i hiljade brodova. Dotle sam smatrao da Francuska sa svojim skromnim industrijskim potencijalom ne samo što ne bi mogla da odigra značajniju ulogu na svetskoj sceni, već da ne bi bila u stanju ni da se odbrani – i odjednom sam otkrio ogromnu moć intimidacije tog novog oružja. Mislio sam da bi Francuska u svakom slučaju mogla da obezbedi desetak bombi, dvadesetak aviona i stotinak ljudi spremnih na žrtvu. Otud i moje agitovanje za francusku nuklearnu silu, s kojim sam počeo već u septembru 1945. I to, naravno, ne sa idejom da stvorim ofanzivno oružje, već samo dovoljno strašno odbrambeno sredstvo da nas drugi ostave na miru. Bili smo poraženi 1870, Prvi Svetski rat nas je koštao preko dva miliona života, a Nemačka nas je još okupirala i ponižavala pune četiri godine: dosta je bilo! Atomska energija nam je omogućavala da sa relativno skromnim sredstvima nanesemo štetu veću od vrednosti plena koji smo predstavljali. Ta nesrazmera je radila za nas. Tu tezu sam izložio generalu de Golu 1956, nazivajući je ”srazmernim odvraćanjem”. I objašnjavajući: Rusi bi na kraju krajeva pristali na ogromne gubitke da bi uklonili neprijatelja poput Sjedinjenih Država. No uklanjanje sile poput Francuske za njih ne predstavlja nešto bitno. Nama je dakle dovoljno da budemo u stanju da im nanesemo ograničenu štetu, pa da nas puste na miru. General de Gol na to uskliknu: ”Tačno! Samo da možemo da im otkinemo ruku...” Sve u svemu, ta degolovska teza je važila u Francuskoj sve do nedavno.

Danas, naravno, nastaju sumnje, pogotovo što su pretnje različite i što spremnost na žrtvu novih kamikaza obezvređuje svako nuklearno naoružanje. U prošlosti su mnogi ljudi pristajali na lomaču da ne bi izdali svoju veru – ali time su samo vršili samoubistvo. A danas se na to samoubistvo pristaje samo ako je to ujedno i atentat. Čovek je sam postao nosač razornih sredstava, avion-bombarder.

No uprkos tome, nuklearno naoružanje se širi u svetu. Tako danas imamo u azijsko-pacifičkoj zoni nuklearnu Indiju, nuklearnu Kinu, nuklearni Pakistan, nuklearnu Rusiju, a sutra možda i ujedinjenu nuklearnu Koreju. A ako Koreja to postane, i Japan će morati da se opremi. U tom slučaju njemu američka zaštita više nije potrebna, SAD bivaju eliminisane sa dalekog Istoka, i Tajvan pada pod uticaj Pekinga... Dakle, nuklearno naoružanje i dalje igra važnu ulogu. Regionalne nuklearne sile su primorane da se međusobno poštuju i da se naučno utrkuju da ih tuđi napredak ne bi pregazio – a ta trka ujedno razvija njihovu ekonomiju. Stvara se dakle jedna zona prosperiteta kroz rad i nauku kakvu čovečanstvo još nije videlo, jer je u tim uslovima međusobni rat isključen. I tako, dok Zapad ide iz rata u rat do istrebljenja, Azija će zahvaljujući atomskoj sili ići iz mira u mir, ka blagostanju.

Vi u Aziji opisujete odnose između nezavisnih sila. Danas je u Evropi situacija sasvim različita: pošto se nacionalne države gase i raspadaju, čemu služe nacionalne vojske? Koje su im danas vrhovne starešine?

- U pravu ste: uzastopna odustajanja od suvereniteta, pre svega na inicijativu Nemačke, pretvaraju stare evropske države u provincije. Francuska, recimo, u Evropi koju sama gradi, neće predstavljati ništa više nego ono što je danas Toskana u Italiji, Baden-Virtemberg u Nemačkoj, ili Arkanzas u SAD. A te tri pokrajine nemaju sopstvene vojske: u najboljem slučaju raspolažu milicijskim ili policijskim snagama. Međutim, pošto ta politička Evropa, koja oponaša Sjedinjene Države, pretenduje da vodi zajedničku inostranu i odbrambenu politiku, ona će se obraćati evropskim državama za svoje potrebe u ljudstvu i naoružanju. Što znači da će Francuzi u takvoj Evropi biti dopunski kadar evropske vojske, i moraće pod stranom komandom ispunjavati ratne zadatke koji neće uvek odgovarati interesima Francuske.

To smo doduše već i videli nedavno: zašto se Francuska uopšte uplitala u prvi rat protiv Iraka, kad je sama naoružavala i opremala taj isti Irak? Zašto je pristala da pogazi jedan vekovni savez bombardujući Srbiju i razbijajući Jugoslaviju za račun Nemačke? Zašto? Kakav je bio interes Francuske u osnivanju muslimanske države u Evropi – Bosne i Hercegovine? Ili u stvaranju Velike Albanije nauštrb svog srpskog saveznika? Nikakav interes. Nikakav! A to je upravo čeka u budućoj Evropi. Jedino rešenje je povratak ka suverenosti, kao jedini okvir u kome država može da odbrani bezbednost i prosperitet sopstvenih građana.

Poslednjih godina se u Vašim ogledima sve češće pojavljuje ideja da Zapad radi ”protiv samog sebe” i da drugima daje sredstva i opravdanja da ga nadvladaju...

-Drugi svetski rat je po mom mišljenju kompromitovao budućnost evropskih nacija, a danas Sjedinjene Države svojim ratovima – u Iraku, Afganistanu, Somaliji – ruše ugled i kredibilnost Zapada u svetu. Prizor je upečatljiv: dok SAD radi očuvanja svog ranga moraju da vode ratove na sve četiri strane sveta, Kina se u isto vreme, mirnodopski, isključivo svojom radnom snagom, sve više uspinje sa položaja regionalne sile ka statusu velesile. To ukazuje da će uskoro svet biti podeljen na dve zone: s jedne strane ostaci Zapada na čelu sa Sjedinjenim Državama u opadanju, a sa druge Azijsko-tihookeanska sila u punom usponu, na čelu sa Kinom. Pri tom ne smemo zaboraviti da su Kina i Indija zemlje-milijarderi u ljudstvu. A danas je na oko šest milijardi žitelja Zemlje otprilike milijardu i po aktivnih. Što znači da bi sutra, u krajnjoj liniji, Kina i Indija same mogle da podmire materijalne potrebe čovečanstva!

Tu je zanimljiva i činjenica da Kina i Indija raspolažu paradoksalnom riznicom od oko pola milijarde siromaha, koji dolaze do zarade i posla tek ukoliko to vlade žele: tako te države raspolažu načinom da po volji određuju cenu radne snage, dopuštajući masama pristup aktivnom radu čim plate počnu da skaču... čime se ovaj porast odmah umiri. Ukratko, pred nama stoji Azija sa tri milijarde aktivnih, promućurnih i vrednih ljudi, sa radnim potencijalom od milijardu i po i regulatorskom snagom od pola milijarde. Takve okolnosti ne postoje nigde drugo na svetu.

Kako Zapad reaguje na tu očiglednu ekonomsku pretnju?

- Evropska ekonomska zajednica je stvorena, u načelu, sa blagoslovom SAD i zadatkom da proširi hegemoniju Amerike nad evropskim regionom sprovodeći liberalna tržišna pravila. Ishod toga je sveopšte ukidanje ekonomskih granica, no ispostavlja se da to otvaranje, koje su SAD radi sopstvenog interesa favorizovale, danas profitira Indiji i Kini, čija jeftina roba slobodno kulja na evropsko tržište. Zbog ideologije na kojoj je zasnovana, Evropa nema načina da se od toga zaštiti.

Svakodnevno smo svedoci grubih zloupotreba vlasti od strane američke imperije, i naročito njenog istovremeno arogantnog i licemernog nipodaštavanja međunarodnog prava i ratnih pravila. Kako iz našeg, satelitskog i podaničkog ugla, možemo objasniti ponašanje te povampirene velesile?

- Situacija SAD je po mom mišljenju ovakva: sredinom devedesetih, Amerikanci su ustanovili da bi sa svojom potrošnjom od 18 do 20 miliona barela dnevno, i sve tanjom proizvodnjom – osam-devet, pa do četiri-pet miliona barela dnevno – koja svejedno iscrpljuje njihove prirodne zalihe, mogli i pre kraja ere fosilnih energija, t.j. kroz šezdesetak godina, da se nađu u prilično nezavidnom energetskom položaju. Mislim da je ta konstatacija i dovela na vlast ovu ekipu naftnih stručnjaka. A ta ekipa ima jedan prvenstveni cilj: obezbediti redovan priliv goriva. U tom cilju su se pre svega, oko 1985-1990, potrudili da učvrste naftne izvore Saudijske Arabije. Tad su čak i zaratili sa Irakom, ne bi li kvotu naftne proizvodnje Iraka preneli na vernog saveznika – Arabiju. No pri tom nisu imali u vidu da će prisustvo okupacione sile od više stotina hiljada Zapadnjaka na arapskom tlu dovesti do sudara civilizacija i odbacivanja Zapada od strane islamskog sveta. Rezultat je bilo stvaranje sredine naklonjene idejama i delovanju Osame Bin Ladina i razvoj terorizma kao jedinog oružja kojim je ta sredina raspolagala.

A zatim su u SAD uočili da ni Arabija nije baš neki pouzdan saveznik, da je doduše i Bin Ladin saudijac, te da su i mnogi drugi teroristi takođe saudijci. Tako je u američkim glavama zaživela ideja: ”Pa što mi ne bi sami vadili naftu?” U redu, ali gde? U lancu slabih naftnih država, isticao se Irak. Pre nekoliko godina smo ratovali protiv njega, izgladneli smo ga i razmekšali dvanaestogodišnjom nehumanom blokadom – osvajanje će biti puka vojna parada! A zatim ćemo investirati par desetina milijardi da ponovo osposobimo iračku naftnu proizvodnju, pa podići tu proizvodnju sa jedan do dva miliona na šest do osam miliona barela na dan – pošto ta zemlja poseduje znatne rezerve u svom tlu – i tako ćemo biti mirni!

Koliko god se vojna operacija briljantno odvila, toliko je posleratno postupanje bilo katastrofalno. Pre svega, zbog niza nespretnih poteza. Prvi od njih je bilo proglašenje stremljenja ka opštoj demokratiji, t.j. favorizovanje šiizma, većinske vere. A šiizam ima jake veze sa Iranom, koji nimalo ne drži do toga da se Amerika odomaći u Iraku, utoliko manje što je Iran u savezu sa Rusijom, koja ima sličan stav. Druga greška beše likvidacija Sadamove vojske, koju je trebalo kupiti. Ta vojska je prešla u opoziciju zbog nedostatka plata i sredstava za život! Otud i rasplamsavanje jednog žestokog otpora, čije delovanje svakodnevno pratimo. A posledica svega toga, podizanje cene nafte, paradoksalno pomaže i obogaćuje Rusiju, suparničku silu.

Bilans operacije, dakle, nije nimalo sjajan. Ali najgore u svemu tome je ophođenje okupatora prilikom tih dejstava: u Iraku se ruši moralni kredibilitet Sjedinjenih Država i Zapada uopšte. Time je milijardu muslimana odvraćeno od zapadnog sveta, što samo može da služi azijskim interesima. Muslimani, koji su u vreme borbe protiv sovjetskog ateizma, bili radije naklonjeni Zapadu, danas su izrazito antizapadno raspoloženi. Otud i atentati koji nas ciljaju, i raspodela planete na dva tabora: s jedne strane imućni i bogati narodi u punom demografskom, ekonomskom, pa i vojnom opadanju, a sa druge novi narodni, siromašni, spremni na žrtvu, i sa radnim i proizvodnim kapacitetima koji već guše Zapad na ekonomskom planu.

U vremenskoj perspektivi od pedesetak godina, šta će naši potomci reći o nama koji smo učestvovali u svemu ovome?

Setiće se teza Osvalda Špenglera o propasti Zapada. Taj Zapad koji je vladao svetom, danas je ostareo, umoran, anemičan, podložan individualizmu. Kolektivna stremljenja su nestala u korist prava i potreba pojedinca. Otud i naša nemoć naspram nadiranja Azije, koja po prvi put u istoriji poseduje i radnu snagu, i tehničko-naučnu stručnost. Vekovima su ti narodi gledali na nauku kao na neku gimnastiku uma –  no poslednjih 50 godina oni je smatraju primenljivom na svakodnevni život. I tu je upravo ona velika prekretnica. Mi smo taj napor izvršili već od XVI veka, dok ga oni tek sada otkrivaju.

Naviknuli smo da živimo u protivrečnosti sa opštim moralnim pravilima koja su deo naših tekovina. Verujemo u dobro i pravdu, a svuda vidimo samo silu i manipulaciju. Otud i frustracija i očaj naroda koji su izgubili svako osećanje zajednice izgubivši veru u demokratiju. Živimo izolovano jedni od drugih. Kakvi su po Vama izgledi i načini otpora i preživljavanja u ovoj džungli?

Ja ih i ne vidim. Ovo u čemu mi živimo je avatar inustrijske civilizacije u koju smo ušli u XIX veku. Tokom prethodnih vekova, niko se nije bavio pojmom razvoja. Taj pojam, vezan za industrijski ”napredak”, je postao apsolutni zahtev. Zahvaljujući tehnici kojom ovlađuju, narodi danas očekuju stalno poboljšanje svojih životnih uslova. Stabilnost im ne odgovara. A to stalno poboljšanje, to stremljenje ka sve većoj udobnosti, jeste veliki potrošač energije i jedan od glavnih uzroka nemira u svetu. Uzmite na primer fosilna goriva: činjenica je da su ona neravnomerno raspodeljena na planeti, što je čest slučaj sa materijalnom baštinom čovečanstva. Nekad su ljudi ratovali oko pašnjaka, bežali od jalove zemlje radi golog preživljavanja. A mi danas, radi stalnog poboljšavanja životnog standarda, trošimo sve veću količinu energije. No, eto, tamo gde se narodi prebrojavaju u milionskim ciframa, kao na Srednjem Istoku, te energije ima napretek – oko 2/3 svetskih zaliha – dok tamo gde se radi o milijardama ljudi, u Kini i Indiji, nafte skoro da nema. Sasvim je shvatljivo da je tokom vremena osvajanje energetskih zaliha zamenilo osvajanje životnih prostora. (I energija je, doduše, životna potrepština.) A šta će biti kroz 50-60 godina, kad fosilna goriva budu iscrpljena? Tada će naučno umeće biti ključno: umeće proizvodnje vodonika, njegovog vađenja iz morske vode, umeće nuklearnog razvijanja, slanja atomskih otpadaka u svemir... ukratko: naučni kapacitet će nanovo podeliti svet i stvoriti suparništva, ljubomore i zjapeće nejednakosti – izvore novih sukoba.

Vi često spominjete opadanje i iscrpljenost evropskog sveta. To je naravno tema za geopolitiku, sociologiju, ekonomiju, ali i za literaturu. Mnogi savremeni pisci, među kojima je najistaknutiji Mišel Ulbek, opisuju psihološku, emotivnu i životnu stešnjenost savremenog Evropljanina. Da li ste tokom svog dugog veka, uz raspad institucija, uočili i opadanje pojedinaca?

Kako da ne! Ideja o širenju demokratije i prosvete ka najširim masama neminovno vodi ka određenom umnom mediokritetu. Jer zajednica se obavezno prilagođava najnižim sposobnostima. To je prvi element, koji se veoma upečatljivo ogleda u rezultatima prosvete u Francuskoj. Zatim, udobnosti i podštapanja koja nam obezbeđuju mašine i tehnika ustanovljuju u pojedincima postojanu strast za uživanjem i ograničavaju sposobnost za bilo kakav napor – i tako je savremeni čovek postao stalni potražitelj privilegija i olakšica koje država mora da mu priušti. A pošto ta strast za uživanjem u isto vreme podrazumeva i smanjenje umnog napora i produktivnosti, postepeno nam se smanjuju i sredstva za život. Briga o sebi istiskuje, dakle, brigu o zajednici – otud i razvoj obesnog individualizma. Francuzi – kao i mnogi drugi Evropljani, uostalom – više nisu zajednica koja se bori za zajedničke ciljeve i opštu korist. Oni su davno prevazišli taj stupanj: danas ih zanima samo neposredan i trenutan sebični užitak.

Vi ste 2002. napisali predgovor za knjigu Anri de Grosuvra, čiji se pogledi prilično razlikuju od Vaših: dok Grosuvr zastupa zbližavanje između Francuske, Nemačke i Rusije, Vi ste uvek sa podozrenjem gledali na germanski svet. Da li će bar svetska kriza imati tu prednost da pomiri Evropljane? Ako se već gradi nekakva Evropa, može li se sada graditi i pravi evropski identitet? I naravno, pitanje koje se prirodno nadovezuje: može li taj identitet da upije i islamski deo evropskog stanovništva, t.j. Tursku?

Nasuprot toj nadi, ja verujem da će kriza kroz koju prolazimo još dodatno posvađati evropske zemlje. Uzmite na primer sadašnju politiku proširenja koju nam nameće evro-izgradnja sa prisvajanjem ”desetorice” nakon ”petnaestice”. Pošto se uvek na prvo mesto stavljaju ekonomska pitanja, mi pre svega vidimo da srednja plata u zemljama zapadne Evrope iznosi 28'000 dolara godišnje, dok je srednja plata u većini istočnoevropskih zemalja 4 do 5 puta niža. Zato će se, u ime kohezionih fondova, od petnaestorice bogatijih tražiti ogromne sume za razvoj i podizanje standarda desetorice siromašnih. A sad da Vas podsetim da je u prihvatanje 17 miliona istočnih Nemaca Zapadna Nemačka utopila svoje blagostanje: nekih 100 do 120 milijardi maraka godišnje, tokom 10 godina, a da rezultat još uvek nije garantovan. A sada se ne radi o rehabilitaciji 17 miliona, već 75 miliona! I ako još primimo Tursku, brojka prelazi 150 miliona. Ti narodi su nestrpljivi da se izjednače s nama, imaju visoka očekivanja, a mi nigde nećemo naći sredstva da ih ispunimo. Stoga će s njihove strane nastati frustracije, a s naše egoizam: zašto da delimo milijarde tim ljudima?

S druge strane, evropsko proširenje će stvoriti dvostruko strujanje na kontinentu: radnici iz tih zemalja, koji su mahom veoma vešti, radni i aktivni, ali koji žive sa 5 do 10 puta manjim prihodima, će masovno tražiti hleba kod Petnaestorice – i pogoršati ionako ozbiljni problem nezaposlenosti. A istovremeno će industrijalci sa Zapada, u potrazi za što jeftinijom radnom snagom, seliti preduzeća na Istok. To će, doduše, u izvesnoj meri popraviti situaciju domaćina, i s te strane će biti pozitivno za te zemlje. Ali što se nas tiče, to će samo ubrzati našu propast. Drugim rečima, od nas će se tražiti da uložimo ogromne svote novca u podizanje standarda tih 75 miliona upravo u trenutku kad ćemo sve manje proizvoditi, i imati sve manje rezervi. To je opaka protivrečnost, koja će prouzrokovati stravične sukobe i mržnje.

Uz to i SAD hoće da sačuvaju svoju ulogu. Amerikanci su nas već podelili na ”staru” i ”mladu” Evropu, i time se istakli kao zaštitnici novih članica. Koje i same više vole sigurnost i autoritet svemoćne Amerike od mlohavosti Evrope, ili od ingerencija prebliskog suseda – Nemačke. Jedan Poljak sigurno više voli da prima zaštitu od daleke Amerike nego od Nemačke od koje je patio vekovima. I tu se dakle krije jedan podzemni casus belli .

I, najzad, tu je i islamski faktor. Demografi procenjuju da će 2025. 42% dece rođene u Francuskoj biti muslimanske vere. A prema islamologu Bernardu Luisu (Bernard Lewis), na kraju veka će cela Evropa biti islamska...

Kako to da vlasti EZ, koje zapošljavaju brojne naučnike, demografe, sociologe i raspolažu svim podacima koje spominjete, tu perspektivu uopšte ne uzimaju u obzir?

Pa, njima je to sasvim svejedno! Oni znaju da 2025. više neće biti na vlasti. Njih interesuje samo jedno: da što duže uživaju u sadašnjem trenutku.

...A posle nas – potop! Da li baš svi tako razmišljaju?

Oni smatraju da je sve ovo što se zbiva u svetu neminovno, da se prosto ne vredi opirati, već da uvek treba ići niz vetar istorije. I, naravno, što duže profitirati od stečenog položaja. I to je sve...

Upravo ste rekli nešto veoma važno: to da se stalno i svuda u Evropi čuje ono jadikovanje o vetrovima istorije. Te da ne možemo uz vetar, te da je istorija neminovnost, te da se moramo po svaku cenu prikačiti toj zahuktaloj kompoziciji... Vaš život i vaša zalaganja upravo pokazuju da se čovekova veličina sastoji u borbi protiv neminovnosti, bez obzira na rezultat. Kako je ta velika nada u beznađu svih borbenih ljudi mogla tako da isčezne?

Ja mogu da se tako ophodim, jer nemam budućnosti. I ne moram nikome da idem niz dlaku! Moja budućnost je moja prošlost, sve je već svršeno. No ljudi pred kojima stoji karijera moraju, ukoliko im je do te karijere stalo, da se stope sa opštim kretanjima i vetrovima. U protivnom će biti slomljeni i pregaženi, možda i doživotno. Zbog nepodobnosti lako mogu završiti u kakvom zapećku, bez ikakve uloge u društvu.

Da li ste i Vi tako mislili kad ste 1940. prebegli ka Englezima da bi nastavili borbu protiv Hitlera?

Današnje generacije stalno misle kako da sebi obezbede budućnost. Kako da što bolje prime ono što im se čini neminovnim. No meni 1940. pobeda Nemačke nije izgledala neminovnom. Verovao sam da ćemo kad-tad pobediti. Izgubili smo bitku, ali ne i rat, kako je govorio general de Gol. I on je imao tu istu veru.

Moramo li mi danas, recimo, da uvažimo pobedu islama na ishodu ovog veka kao neminovnost?

Na žalost, postoji mnogo razloga da u to poverujemo, i stoga da se tome povinujemo. Danas islam već predstavlja u Francuskoj i Nemačkoj jedno značajno biračko telo, koje utiče na odluke vlada. I mnogi zvanični stavovi Francuske, recimo u odnosu na ovaj rat u Iraku, imaju za cilj potkupljivanje muslimanskih glasova. Jer dok se Francuzi sve manje trude da izađu na glasanje, njihovi novopečeni sugrađani, iz zahvalnosti zbog gostoprimstva, urednije obavljaju svoje građanske dužnosti. To je biračko telo koje nijedan karijerista ne sme da zanemari. Ja nemam nikakve zasluge što sam protiv: ne gradim karijeru. I zato: baš me briga!

U svojim strateškim razmišljanjima i predlozima za odbranu Vaše zemlje, Vi ste se uvek zasnivali na ljudskom razumu i nagonu za opstanak država i ljudskih zajednica. Nuklearno odvraćanje se temelji na prostoj pretpostavci da niko ne želi da bude uništen. Ima li ta jasna i optimistička misao doba Prosvećenosti, kojoj se priklanjate i idejama i stilom, još nekakve vajde u svetu falsifikovanih načela kojima se prikrivaju silničke strasti i sirovi interesi?

Sve, naravno, zavisi od pojma suverenosti. Po meni su narodi proizvod određene fizičke sredine i zajedničkog života tokom niza vekova. Kombinacija vremena i sredine je stvorila narode, oblikovane zajedničkim patnjama i radostima. Ti narodi u načelu određuju ljude koji će im biti vladari, i ti vladari imaju dužnost da obezbede odbranu, bezbednost i blagostanje naroda koji su ih odabrali. Taj visoki zadatak im daje i odgovarajuću moć. To je upravo ona moć koja je neophodna za vršenje dužnosti zaštite stanovništva. Ako sada gradimo Evropu, i ako radi te izgradnje mi odustajemo od svoje suverenosti, onda nastaje totalni nered i ludilo. Narodi se više ne osećaju zaštićenim. To više i ne mogu biti! Na primer, francuska vlada je toliko slaba da više nije kadra ni da sama odredi stopu poreza na dodatu vrednost svojih kafedžija! Šta će Vam bolji primer?

Integracija muslimana bi bila moguća da smo imali suverenost. Kad, recimo, imigrant ulazi u Sjedinjene Države, on tu stiže u nadi da će poboljšati svoje uslove života, ali i da bi prisvojio jedan sićušni deo američke svetske vlasti, i stoga je ponosan kad postane američki državljanin. A kad neko iz Severne ili Srednje Afrike dospe ovamo, u Francusku, on zatiče zemlju koja više nema svoju valutu, čiju privredu vode iz Frankfurta, koja praktično nema ni vojske bez logističke pomoći Amerikanaca, koja više ne zna ni koje granice treba da brani, i koja odustaje od sopstvene suverenosti da bi postala nekakva provincija. Taj došljak će naspram takvog domaćina osetiti ako ne prezir, onda bar izvesnu osionost, i zaključiti da naša civilizacija nije ništa bolja od njegove. Zato će radije živeti plemenski u našoj sredini – služeći se, na primer, našim socijalnim zakonima i porodičnim dodacima – nego što će se integrisati i živeti po našem uzoru. Kao što integracija u Americi uspeva radi američke suverenosti, tako ona kod nas ne može da uspe radi našeg odustajanja od suverenosti.

# # #

/Napomena/

(1) Vož (Les Vosges) je niži planinski lanac blizu nemačke granice koji zbog nepreglednih četinarskih šuma iz daljine liči na plavu crtu. (Prim. SD)