Marija Kordić
Uzlet i pad Mlađana Dinkića
Pit-bul srpske vlade – kako i prijatelji i neprijatelji zovu aktuelnog ministra finansija Mlađana Dinkića – uspeo je do sada da preživi nekoliko ozbiljnih afera od kojih je poslednja ona sa čeških dugom (gde je država prema gruboj računici ostala kratka za 10 miliona dolara). Ostao je na funkciji, ali mu je zato popularnost pala sa neverovatnih 49 odsto koliko je imao 2000. godine do traljavih dva odsto koliko ima danas.
Oni koji dobro znaju njegovu političku biografiju kažu da se u njegovom usponu kriju koreni njegovog pada. Dinkić je, kažu, prerano shvatio da "ekonomisti vladaju svetom" i čvrsto se držeći te devize od trenutka kada je postao guverner pa do danas kao ministar finansija sve tokove novca u zemlji čvrsto drži u svojim rukama. Politički saradnici opisuju ga kao "korisnog, ali nekorektnog".
Početkom 90-ih godina, kada se većina aktuelnih političkih lidera već profilisala, šira javnost u Srbiji još nije ni čula za Mlađana Dinkića. U to vreme Dinkić je bio poznat samo u uskim naučnim krugovima (profesor na Ekonomskom fakultetu Ljubomir Madžar promovisao ga je kao "mladu nadu srpske ekonomije" i uzeo za svog asistenta), ali je zato još tada bio zvezda u svom komšiluku na Novom Beogradu jer je stanarima svoje zgrade kojima su stizali astronomski računi za struju objašnjavao kako ih država pljačka i kako protiv toga da se bore. Na javnoj sceni Srbije Dinkić se prvi put pojavio 1995. godine i to u velikom stilu. Kao mladi magistar ekonomije (tada je imao tek 30 godina) sa knjigom Ekonomija destrukcije velika pljačka naroda preko noći je od lokalne postao – nacionalna zvezda. Osiromašenom narodu objasnio je kako ih je država pljačkala prethodnih 15 godina – kako je 4,5 milijardi dolara u džakovima iznošeno iz zemlje, kako su Dafina i hiperinflacija bili projekat države, gde je nestalo 150 miliona dolara iz Zajma za Srbiju , šta se desilo sa njihovom deviznom štednjom.
Dinkića je ova tema, kažu, i lično zanimala jer je 1993. godine njegov otac (inače takođe ekomista) svu porodičnu ušteđevinu uložio kod Jezdimira Vasiljevića – i izgubio. Poučen lošim očevim iskustvom sa kockanjem, Dinkić je, uprkos nagovorima svoje supruge Tanje, odbio da sam finansira izdavanje knjige nego je sve troškove, ali i svu dobit, odlučio da prepusti izdavaču. Knjiga je planula za nekoliko dana, Dinkić se vinuo u orbitu, ali nije zaradio ni dinara. Ipak, Dinkić je tada politički profitirao: shvatio da je ekonomija njegova šansa – srpskoj opoziciji nedostajao je konkratan ekonomski program i ljudi za koje bi narod poverovao da su u stanju da ga ostvare i mladi ekonomski ekspert tu je video prostor za sebe. Tako je, na njegovu inicijativu, uz pomoć njegovom mentora Madžara i Predraga Markovića formirana grupa od 17 ekonomskih eksperata.
- U to vreme kad smo radili zajedno Dinkić je bio drag, simpatičan ekonomista, jedan od retkih koji nije sarađivao sa Miloševićem. Pripadao novom talasu – priča Nebojša Medojević, jedan od ljudi iz inicijalnog jezgra G17.
- Bio je energičan, hrabar, ali preko mere sujetan. Već tada se pokazao kao tvrdoglav, kao čovek koji ne voli neslaganje. Uvek je bio prilično krut, sve je ozbiljno shvatao i odmah podizao gard.
Sa Dinkićem na čelu eksperti iz G17 ubrzo su se u političkoj ponudi Srbije profilisali kao ljudi koji su osiromašenim Srbima prodavali nadu da preko noći mogu da im poprave standard. Dinkić je tvrdio da zna kako samo treba da dođe na vlast. To mu je bila ulaznica za DOS. Novoizabrani premijer Zoran Đinđić postavio ga je za guvernera Narodne banke kao vanstranačkog eksperta i Dinkić je munjevito isplivao u sam vrh srpske političke scene kao jedna od najpopularnijih figura.
Prema istraživanjima javnog mnjenja Dinkić je tada, 2001. godine, imao podršku čak 49 odsto građana Srbije. Kako je vlada počela sa nepopularnim ekonomskim reformama, Dinkić je zajedno sa ostalima iz DOS beležio blagi pad popularnosti – sa 49 na 37 odsto, da bi se danas survao na svega dva odsto podrške među biračima. Dinkićev pad odvijao se paralelno na dva koloseka: s jedne strane padala mu je popularnost u narodu, a istovremeno je gubio političke saveznike.
Dinkićev razvojni put od ekonomsko-političke mega zvezde do jednog od najnepopularnijih ministara delimično se može objasniti činjenicom da je njegova karijera paradigma sudbine celog DOS. Prevelika očekivanja naroda koji je bio željan čuda sa jedne i mršavi rezultati vlasti sa druge strane, olupali su se najviše njemu u o glavu. Dinkić je jedini koji je od 5. oktobra do danas (sa nekoliko meseci prekida) u kontinuitetu na vlasti koja nije uspela da narodu pruži bolji život.
U godinama najveće popularnosti od 1999. do 2002. Dinkić je govorio o 800 miliona dolara pomoći od MMF, o tome kako je ušao u trag četiri milijarde dolara koje je Milošević izneo na tajne račune. Narod je u njemu video ekonomskog mesiju ali, kako se nikakav boljitak nije osećao, poverenje u Dinkića počelo je da opada. Umesto boljitka, čak 50.000 ljudi ostalo je bez posla posle Dinkićeve rekonstrukcije bankarskog sistema.
S druge strane, Dinkić je svom padu u velikoj meri i sam doprineo stvarajući sebi ozbiljne političke neprijatelje. Njegova politička karijera kreće silaznom linijom od onog trenutka kada je 2003. ušao u rat prvo sa (tada vladajućom) Demokratskom strankom, a ubrzo zatim i sa Bogoljubom Karićem. I jedni i drugi pokazali su se kao moćni neprijatelji koji su se Dinkiću osvetili obelodanjivanjem raznih afera u kojima se spominjalo njegovo ime i koji su mu malo po malo krnjili ugled u narodu. Rat sa DS počeo je, kažu, još ranije, 2001. godine, zbog lične netrpeljivosti Dinkića i Đinđića. Premijeru, navodno, Dinkić nikada nije bio preterano simpatičan, ali je Đinđić njegovu nezgodnu narav tolerisao sve dok nije počela da mu pravi ozbiljne probleme sa koalicionim partnerima.
Tek što je bio postavljen za guvernera NBJ, Dinkić je odbio da za zamenika uzme Vuka Ognjanovića iz SNP, što je bio deo koalicionog dogovora crnogorske opozicije i nove srpske vlasti koja je u tom prelaznom periodu vladala upravo zahvaljujući njima.
Đinđić je imao još nekoliko zamerki na Dinkićev račun: nije dozvoljavao da iko kontroliše njegov rad, banke je restrukturirao tako da privreda nije mogla da se razvija, što je Đinđićevu vladu skupo koštalo padom rejtinga, a od NBJ napravio je profitabilno preduzeće koje je zarađivalo na velikim razlikama između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa. Ukratko, Dinkić nije davao pare i to je bio dovoljan razlog za njegovu smenu. Od trenutka kada se zamerio Đinđiću, a ubrzo zatim i novom premijeru Zoranu Živkoviću, mediji su postali pretrpani aferama koje su se vezivale za njegovo ime.
- To što je u procesu tranzicije bilo zloupotreba ne znači da su Dinkić i Labus automatski umešani u afere, ali je činjenica da je toga bilo, i još je važnija činjenica da je javnost uverena da je toga bilo, svejedno da li ih je bilo i ne, i da se one dovode u vezu s Dinkićem i Labusom – kaže Đorđe Vukadinović, glavni urednik Nove srpske političke misli .
- I oni snose neku vrstu komandne odgovornosti za stanje u privredi i za neke afere.
Pošto je za smenu pokušao da se osveti koalicionim partnerima otvarajući aferu sa pranjem novca Janjušević-Kolesar , Dinkić je ubrzo platio cenu. Zoran Janjušević izašao je u javnost sa pričom da ga je Dinkićeva supruga Tanja ucenjivala kako bi u Trgovinskom sudu obustavio postupak protiv Dunav osiguranja na čijem čelu je bio Miroljub Labus. U rat se uključio i Dušan Mihajlović, tadašnji ministar policije, čije je Ministarstvo podnelo krivičnu prijavu protiv bivšeg guvernera zbog neprijavljivanja krivičnih dela. Ubrzo zatim, iz iste kuhinje, stigla je i afera da je Dinkić lično, kao guverner NBJ, oštetio državu za nekoliko miliona evra sklapajući nepovoljne ugovore o štampanju novih novčanica. Zatim je UBPOK objavio nelegalne transakcije preko HVB Hungari banke na račun Instituta G17, a Liberali su dosolili sa pitanjem gde je za prvih mesec dana njegovog boravka u NBJ nestalo nekoliko stotina miliona dinara koje su se tada nalazile u trezoru.
- Postoji još jedan specifični, lokalni razlog za Dinkićev pad popularnosti, a to je da su on i G17 u jednom delu svojih potencijalnih glasača iz tog liberalno-demokratskog krila percipiraju kao izdajnici i kolaboranti, jer su odgovorni za rušenje dosovske vlade – kaže Vukadinović.
- Otuda ponekad nepodeljen odijum koji poprima iracionalne razmere prema G17. Drugi razlog je taj, što ne samo da su doprineli padu vlade, već su ušli u Koštuničinu vladu koja je unapred otpisana kao antireformska i antidemokratska.
U kampanju protiv Dinkića ušao je i drugi moćni neprijatelj – Bogoljub Karić, ljut što mu je guverner naplatio 100 miliona maraka poreza na ekstraprofit. U G17 kažu da je najveći broj obelodanjenih afera pokrenuo upravo Karić, finansirajući razne strake koje su podatke iznosile u njegovo ime. Tako je brzo buknula priča o Nacionalnoj štedionici gde su deo vlasništva dobili biznismeni Vojin Lazarević i Vuk Hamović. U tom trenutku, krajem 2003. godine, Dinkić je pao na svega 1,1 odsto podrške među biračima. Iako su mu pare vraćene, jer je vrhovni sud procenio da je naplata ekstraprofita ipak bila nelegalna, Karić je svoj obračun sa Dinkićem nastavio do danas. Tek što je ponovo ušao u vlast, ali ovoga puta kao ministar finansija, u medijima je ubrzo procurela i priča kako je Dinkić lično ucenjivao direktora Srbijašuma da zaposli 10-ak kadrova G17 ("kako bi ojačao stranačku infrastrukturu u unutrašnjosti") inače će biti smenjen (što se na kraju i desilo). Konačan ishod: prema istraživanjima javnog mnjenja Medijum Galupa čak 46,3 odsto građana ocenjuje Dinkića kao izrazito negativnu figuru. Dinkićevo ime zatim se pominjalo i u nedavnom pokušaju kupovine poslanika u Inđiji. (Goran Ješić, pokrajnski poslanik grupe građana, optužio je Dinkićevu desnu ruku Vericu Kalanović da mu je nudila «poboljšanje ličnog materijalnog statusa ako pređe u poslaničku grupu G17»).
Konačno, spisku uzroka njegovog pada treba dodati i afere Knjaz Miloš i Erikson , u kojima, ruku na srce, Dinkić nije bio neposredni akter, ali je kao istureni član G17, za koje se ovi skandali vezuju, i sam delimično platio cenu. Probleme u karijeri Dinkiću, međutim, ne pravi samo njegov karakter i biranje prejakih neprijatelja, već i činjenica da se nijedna od tri srpske vlade posle 5. oktobra nije slagala sa njegovim liberalnim konceptom. Ekonomski stručnjaci mu zameraju da preterano sluša diktat MMF i previše insistira na niskoj inflaciji, stabilnom dinaru i budžetskom deficitu, zbog čega najviše trpi privreda koja, prosto rečeno, ne dobija pare da bi mogla da se razvija.
- Dinkić je liberalizovao finansijski sistem u Srbiji, otvorio ga stranim bankama misleći da će one preuzeti razvojnu funkciju četiri velike banke. Strane banke su preuzele finansije, štednju, kredite, sa malim, skoro nikakvim razvojnim komponentama – objašnjava Medojević.
Dinkićeva karijera, međutim, nije završena. Dinkić je, kažu u političkim krugovima, dobra udavača jer je spreman da na sebe preuzme svu odgovornost za nepopularne poteze neophodne u tranziciji. Ono što svaki premijer mora da uradi a ne bi voleo da kaže, Dinkić je spreman da kaže na sav glas ("Dok sam ja ministar, nema tog štrajka pred kojim ću pokleknuti. Ne dam pare", rekao je nedavno Dinkić okupljenim štrajkačima pred zgradom Vlade). Dinkićevoj stranci G17 analitičari ne prognoziraju svetlu budućnost, tvrdeći da će na sledećim izborima morati da se bori za cenzus, ali će Dinkić nezavisno od toga moći dobro da se udomi. Jedan od sagovornika Evrope tvrdi da je Dinkić već pokušao da utanači buduću saradnju nudeći se i Koštunici i Tadiću.
- Uobičajena i pojednostavljena priča je da je Labus bliži DS, a Dinkić DSS – kaže Vukadinović, dodajući da to uverenje postoji prosto zato što su Labus i Koštunica bili protivnici na nesrećnim predsedničkim izborima, dok je Dinkić ratovao sa premijerima iz redova DS, Đinđićem i Živkovićem.
- Nisam siguran da će im vrh DS i DSS previše otvoriti vrata. Jedina šansa za G17 plus je globalna antiradikalska kampanja – kaže Vukadinović. – Oni bi jedino unutar vaskrslog demokratskog bloka, antiradikalskog saveza mogli da nađu svoje mesto, jer su inače suviše nepopularni da bi neko sa njim pravio političku budućnost.
Raspad novog mita
Tajna uspona G17 plus je u mistifikaciji koja je išla uz njihovo neobično ime, u mitu o ekonomskim čudotvorcima koji drže ekonomiju u malom prostu i otvorena vrata svuda u svetu te će nas kao takve uvesti u Evropu i učiniti bogatim – kaže Vukadinović.
- Međutim, malo šta su ispunili od obećanja, videlo se da svet ima preča posla, najpre da kupi što može jeftinije nacionalne resurse. I to je vrlo brzo bilo manje-više sve od Evrope koju su Srbi do sada videli, osim što su videli i svetske cene, ali ne i svetski standard.
Vukadinović kaže da Dinkić u javnim nastupim povremeno ispoljava višak arogancije i agresivnost, koji mu mogu doneti pobedu u neposrednom duelu, ali da te osobine stvaraju oko njega imidž nepopularne i neprijatne osobe.
- Imidž koji ne može popraviti ni PR, ni Keba, ni Magazin In .
Vukadinović smatra da je G17 teško identifikovati politički kao i većinu aktera srpske političke scene.
- U prvom periodu, 2001-2002, G17 je bila izrazito neoliberalna i njena politika se svodila na puko sporovođenje zahteva MMF, što je bilo smrtonosno za dobar deo domaće privrede, oslabljene sankcijama.
U drugom periodu, kad su ponovo na vlasti, to više nije tako jednoznačno. U izbornoj kampanji 2003. provejavali su i socijaldemokratski čak i socijaldemagoški tonovi. Na vlasti se Dinkić sada ponaša kao klasični fiskalni gargamel, koji brine da kasa bune puna, bez vođenja računa o ideologiji.
Popularnost G17 od juna 2003. do januara 2005.
2003
jun 15,9
septembar 12,9
novembar 7,4
decembar 11,3
2004
januar 8,6
mart 7,9
maj 4,8
jul 2,5
oktobar 1,9
decembar 2,5
2005
januar 2,2
Poverenje i mišljenje građana o Dinkiću
avgust 2003
Veoma mnogo poverenja 18,1
Delimično poverenja 30,6
Malo poverenja 20,9
Uopšte nemam poverenja 22,2
maj 2005
Veoma nepovoljno 46,3
Pretežno nepovoljno 33,1
Pretežno povoljno 17,2
Veoma nepovoljno 3,1
Pozitivno i negativno mišljenje građana o Dinkiću
novembar 2001
pozitivno
Koštunica 56 %
Dinkić 49 %
Labus 49 %
Svilanović 47 %
Đinđić 33 %
jul 2003.
Dinkić 43/24 %
Đelić 43/ 23 %
Labus 40/ 36 %
Svilanović 36/29 %
Tadić 34/ 24 %
Koštunica 25/ 36 %
oktobar 2004
Tadić 40/31 %
Nikolić 32/ 44 %
Vučić 30/ 44 %
Gojković 27/33 %
Koštunica 23/ 41 %
Karić 23/46 %
Milošević 20/54%
Dinkić 18/50 %
(Objavljeno u Evropi od 30. 06. 2005.) |
