Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Normalizacija, pomirenje i uspostavljanje poverenja na ex-YU prostorima

   

Kako se suočiti sa vlastitom mračnom prošlošću

Andreas Cobel

Drama u "komplikovanoj otadžbini"

Suočavanje sa vlastitom prošlošću u mnogim slučajevima je mukotrpan posao. Budući da sam Nemac, znam o čemu govorim. Često je teško prihvatiti činjenice; potiskivanje u zaborav i zaračunavanje naizgled je lakše od priznanja odgovornosti. Ipak, taj proces je neminovan, da ne bi prošlost zemlje sprečila put njenoj sadašnjosti.
Situacija u kojoj se danas nalazi Srbija, ponekad se poredi sa Nemačkom posle Drugog svetskog rata. Neke paralelnosti, možda, postoje. Preporučuje se, međutim, krajnje suzdržavanje od takvih poređenja. Nemoguće je na isti nivo postaviti događanja krajem prošlog milenijuma u bivšoj Jugoslaviji sa stravičnim zločinima protiv čovečnosti koji su počinjeni za vreme Drugog svetskog rata u ime nemačkog naroda. Tom civilizacijskom lomu u njegovim dimenzijama i strahotama primera nema. Bez obzira na to, mišljenja sam, da iskustva koja su Nemci stekli tokom procesa suočavanja sa svojom prošlošću, mogu biti od značaja i za vašu zemlju.
Proces suočavanja sa prošlošću u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, započeo je veoma teško. Ljudima je 1945. bilo lakše što je rat okončan, a istovremeno ih je bilo strah od pogleda na sudbinu koja ih čeka i nije mali broj onih koji su se duboko stideli toga što su znali ili što su mogli da znaju. U 1950-tim i još početkom 1960tih, takozvani "Treći rajh" bio je tabu-tema. U udžbenicima iz tog perioda mnogo se pisalo o patnjama Nemaca, a od Nemaca počinjena zlodela dotaknuta su tek na periferiji. Često se naglašavalo da Nemci, navodno, ništa nisu znali o holokaustu, a i da jesu, navodno nisu mogli ništa da preduzmu protiv toga.
U kasnim 1060-tim, pod pritiskom društvenih promena u Saveznoj Republici Nemačkoj, i osnovni ton u udžbenicima je izmenjen. Nacistički zločini i nedostatak u pružanju otpora iz redova stanovništva postali su tema o kojoj se otvoreno, često i nemilosrdno raspravljalo. To je bio težak period u kojem je generacija koja je bila svedok tih događaja morala narednim generacijama da polaže račun. Svedocima tog vremena postavljana su pitanja poput "Šta si ti tada uradio, šta si znao? Kako se to moglo desiti? Zašto nisi ništa poduzeo protiv toga?" Prva i druga posleratna generacija podstakla je traženje odgovora na ta pitanja, zato što je htela da shvati kako je narod pesnika i mislilaca mogao da utone u najgnusnije varvarstvo. I zašto, kako je to 1970. godine formulisao tadašnji savezni predsednik Gustav Hajneman, živi u "komplikovanoj otadžbini". Iz toga je izrasla kultura samokritičnog suočavanja sa "Trećim Rajhom" koje je okarakterisalo samopojmovanje Savezne Republike Nemačke dugi niz godina i - rekao bih, srećom - do dana današnjeg.
Nestale su tabu-teme prošlosti, rasprava se vodi sa manje strasti. Zaborava, pak, nema. Suočavanje sa dešavanjima nacističkog perioda svuda je prisutno: u školama, u bioskopima, na televiziji, u politici i u književnosti. Način na koji se Nemačka suočava sa svojom prošlošću, omogućuje joj da prizna svoju kolektivnu krivicu, a da ne upadne u samomučnu paralizu ili nekritično prilagođavanje.
To su nam u međuvremenu priznali i naši susedi. Nemačka se u trećoj generaciji više ne prepoznaje isključivo u senci nacionalsocijalističke prošlosti. Savezna Republika Nemačka je uspela u tome zato što je prihvatila šansu koju su joj pružili pobednici posle Drugog svetskog rata u vidu novog početka i zato što se pokazala pouzdanim i odgovornim susedom i partnerom u međunarodnoj zajednici. Ali Nemačka se u svojoj reintegraciji mogla osloniti i na značajnu pomoć. Pobednici i okupacione sile olakšale su svojom podrškom taj novi početak. I ljudi sa vizijama o ujedinjenoj Evropi, kao što su Šuman, de Gaspari, ali i Adenauer ili Vili Brandt, doprineli su tome da Savezna Republika Nemačka ponovo zauzme značajno mesto u porodici naroda.

Mržnja na margini


Od pomoći su nama Nemcima u integraciji u evroatlantske strukture bili i svetskopolitički uslovi: Da nije bilo "hladnog rata", Savezna Republika Nemačka ne bi tako brzo ušla u Zapadnoevropsku uniju, NATO i Evropsku zajednicu. Ali vlade u Bonu morale su uvek i dokazivati da su naučile svoju lekciju, uveravajući svoje najbliže susede da Nemci nemaju nameru da još jednom silom koriguju svoju sudbinu. Zahvaljujući činjenici što su razne vlade - oslanjajući se na konzensus postignut između demokratskih stranaka, crkava, sindikata i predstavnika naučnog i kulturnog života - u tome uspele, zato što su tokom vremena uspele da uvere druge, da su Nemci učili na svojim greškama iz prošlosti te da ih neće ponoviti, postiglo se da se i ujedinjena Nemačka meri po svojim rezultatima tokom obnove i integracije, a ne po zlodelima "Trećeg rajha".
Tako su danas i ujedinjenoj Nemačkoj koja je tek trebalo da uči da snosi veću spoljnopolitičku težinu i veću odgovornost, vrednosti stare Savezne Republike sasvim svojstvene: mir, sloboda i socijalna pravda. I čvrsto usidrenje Nemačke u Evropskoj uniji deo je tog nemačkog načelnog pojmovanja. Želimo da u Evropi živimo u mirnim odnosima sa svojim susedima i da raznolikost kultura i jezika shvatamo kao bogatstvo.
Neću naravno poricati da se i kod nas s vremena na vreme pojavljuju nacistički grafiti, hajke protiv stranaca i antisemitske parole, bilo iz zaslepljenosti, gluposti ili nesigurnosti, iz agresije, želje za provokacijom pa ponekad i zbog osmišljene računice. To su, ipak, samo marginalni događaji koje jedno otvoreno društvo mora da podnosi i protiv čega se politički mora boriti.
Šezdeset godina posle završetka Drugog svetskog rata imamo jasnu situaciju: Nemci su iskoristili šansu koja im je poklonjena. Uz napor su se suočili sa svojom prošlošću i iz nje izvukli pouke. Sećanja na događaje i razmišljanja o njima ostaju uvek prisutna, jer prošlost nije moguće izbrisati. Mi smo preuzeli odgovornost da nepravda i nasilje, rasizam i mržnja prema drugačijem nikada više ne preovladaju u Nemačkoj. To je naša moralna i politička obaveza prema žrtvama nacionalsocijalizma. To je i dodatna motivacija da se, sredstvima koja nam stoje na raspolaganju, suprotstavimo nepravdi i u drugim delovima sveta.
Srbiji i Crnoj Gori želim da se, što je brže moguće, sopstvenim snagama oslobodi senke prošlosti. Diskusija proteklih dana o dešavanjima u Srbrenici, uključujući i hrabrost da se stravične slike streljanja šest bosanskih civila prikažu na srpskoj televiziji za mene je ohrabrujući znak. Nezavisno od pitanja koje nepravde su drugi počinili, čini mi se da je samokritično suočavanje sa pitanjem kako je došlo do pogrešnog razvoja događaja na prostorima bivše Jugoslavije posle Titove smrti i šta je takav razvoj prouzrokovalo, vodi dalje od narcističkog i ponekad naizgled patološkog bavljenja srpskom prošlošću prethodnih 700 godina.
Ukoliko podignete pogled iznad granica ovog regiona, nestajaće nepoverenje, a rađaće se nada u bolju budućnost. Videćete da svuda imate prijatelje koji sa vama dele želju za politički stabilnom i ekonomski razvijenom Srbijom i Crnom Gorom.


Reč ambasadora Nemačke u Beogradu na konferenciji "Prošlost u sadašnjosti - Srbija na putu za Evropu?"

(Danas, 6. i 7. jun 2005.)
 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM