Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

Političke teme

   

 

Željko Cvijanović

GROB ZORANA ĐINĐIĆA - Mesto gde je zaboden srpski Eskalibur

Grob Zorana Đinđića na ovoj nesrećnoj godišnjici 12. marta nije bio samo mesto pijeteta. Taj grob nije bio samo tačka hodočašća sveta koji ne prihvata logiku nasilja, taj grob nije bio ni samo mesto na kome danas više nego na većini ostalih vredi razmisliti o sudbini Srbije. Dok je Čedomir Jovanović svoje pristalice na dvogodišnjicu 12. marta predvodio marševskim korakom, dok je Boris Tadić još jednom manifestovao podršku Đinđićeve porodice i stranke, dok je Koštunica ispravljao svoj prošlogodišnji neoprostivi propust i odao počast prethodniku, dok je ideološki front nevladinih organizacija vodio svoju kampanju dokazujući kako je Đinđić celog svog života bio mentalno blizak Biljani Kovačević, taj grob bio je mesto gde je poboden srpski Eskalibur, taj grob bio je izvor političkog legitimiteta.

Sama činjenica da ni za dve godine otkako je taj mač poboden na Novom groblju još nije bilo junaka koji bi ga izvukao, da nije bilo izabranog naslednika oko koga bi se složilo sve ovo šareno društvo vitezova okruglog stola, ne govori toliko kako u Srbiji nema političkog izabranika, koliko da ispod Đinđićevog života i njegove političke biografije još nije podvučena crta. I da ta crta manje zavisi od onoga što je on u prošlosti uradio ili nije uradio, a mnogo više od političke snage i umeća pretendenata koji će već naći načina da svoje delovanje, ma kakvo ono bilo, razjasne kao kontinuitet tog života i pečat te smrti.

Naravno, Đinđićeva politička biografija idealna je za to, ona je jedan dovoljno nedovršen predložak da bi u njemu nalazili argumente da ubijenog premijera dožive kao čoveka s kojim su se razumeli i Vesna Pešić, s jedne strane, i Dobrica Ćosić, s druge; da u njemu deo sebe istovremeno prepoznaju i Čedomir Jovanović i Boris Tadić; da se oko njega okuplja i onaj ideološki soj nevladinih organizacija koliko i oni koji su njegov kosovski preokret na kraju života doživeli kao testamentarni nagoveštaj čoveka spremnog na žrtvu.

Reč je o tome da se Đinđić u smrti više nego u životu približio kenedijevskom mitu. JFK je želeo da promeni Ameriku, ali je nije promenio on, već njegov omrznuti naslednik Nikson. Zoran Đinđić je želeo da promeni Srbiju, ali je verovao da mu za to treba više vlasti nego što je imao i, kada je tu vlast konačno osvojio, bio je ubijen. Drugim rečima, ne samo da Srbiju nije promenio on, već još uvek ne znamo hoće li to uraditi neko od njegovih formalnih naslednika niti hoće li to poći za rukom nekome od onih koji o godišnjicama povlače taj mač na Novom groblju.

Zato Zoran Đinđić dve godine posle smrti ostaje snažna simbolička figura u koju još uvek nije utisnuto ni konačno ni jasno značnje, to je figura čoveka koji je posedovao harizmu, ali i figura čije nekosekventno političko delo niti je dovršeno niti zaokruženo. Zato bi, u krajnostima, Đinđić u budućnosti mogao da postane mit oko kojeg se srpsko društvo integriše, jedan od mitova koji su Srbiji potrebni, ali i mit oko kojeg se to isto društvo snažno deli. Zato je borba za to nasleđe nešto što prevazilazi partijski okvir i puki rat za politički legitimitet, koji oko njega vode nekadašnji saradnici i sva ova gomila trećepozivaca uverena da je njegova smrt poprište većih šansi od njegovog života. Zato je nad tim grobom ove godine izgovorena čak i takva rečenica da je u Srbiji bio ubijen svako ko je nešto pokušao da uradi, zato je eshatologija tog nekrofilnog revolucionarnog uma svoj smisao pronašla u tumačenju da je danas u Srbiji dovoljno biti živ da bi bio dovoljno kriv i da je smrt jedina potvrda dobrog puta. Nevažno je, naravno, koliko to revolucionarno tumačenje Đinđića nalazi uporišta u njegovoj biografiji, nevažno je da li je on, filozofski nesklon revolucionarima, u praksi imao sklonost prema ljudima spremnim da radikalnim sredstvima menjaju svet.

Radi se o nečem drugom: pobedi li ovo revolucionarno tumačenje Đinđića, taj svet koji je tako rado negovao obračun, a tako nerado konsenzus, pobedi li taj koncept da više nije važno hoće li se Srbija integrisati u EU, već da za to postoji samo jedan način i jedna politička grupa - dogodi li se sve to, Đinđić će biti simbol podela, jedan od rodonačelnika ovdašnjeg verbalnog građanskog rata, simbol koji će predstavljati deo teškog političkog nasleđa. Ne radi se o tome što ta grupa veruje kako je bila šteta što Srbija Petog oktobra nije imala revoluciju, ne radi se o tome što revolucionarni teror nije počistio nekoliko stotina ljudi u toj noći Miloševićevog pada, već o tome što je ono što je 6. oktobra možda i moglo da bude plemeniti bes revolucionarnih masa danas otprilike samo pljačka banke ili nešto slično tome.

Revolucija, dakle, neće pobediti, što ne znači da revolucionari, prisutni u javnom životu proporcionalno izneverenim nadama, nisu svet bez šansi. Ali to nisu šanse za pobedu, to su šanse za rat, koji će nastaviti da iscrpljuje ovo društvo. Drugim rečima, ako Koštunica postane srpski Nikson i pomeri Srbiju prema Evropi, ta logika političkog nasilja ubediće nas da to nije Evropa nego Afrika; ako Boris Tadić, prvi na udaru revolucionara, preživi svoje topove s Aurore , ta logika će nas uveriti da su pobedile kilavost i nečinjenje. Problem je, međutim, što smisao te revolucije danas nije pobeda, njen smisao je sam rat i što će, ako se dogodi, zastava s Đinđićevim likom biti na obe strane.

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM