Radivoj Cvetićanin

Bez pardona

Svi su razumeli da to tako otprilike ide, pa opet se malo ko mogao oteti utisku da je smena kadrova Socijaldemokratske partije nešto bitno različito od čistki iz starih vremena. Dopirao je, zapravo, taj zadah. Politički obračuni su gruba igra pa je tako izgleda nije mogao izbeći čak ni onaj - premijer Koštunica - koji je dobar deo karijere disidenta posvetio proizvodnji prezira prema tehnologijama obračuna u našem komunističkom režimu. Stvari se, razume se, u nekoj meri razlikuju, onda i sada nije isto, ali politička nevinost, hoćemo da kažemo, očas iščili u prisustvu vlasti, i eto je maca na vratanca. Premijera je čak morala da koči njegova vlada, i čistke bi, pre svega zahvaljujući trudu ministara koji su imali hladnu glavu, mogle ipak da se zaustave negde kod početka, a ne na kraju kolone, kako je bilo zaprećeno. Tome doprinose i pragmatični funkcioneri iz Čovićeve stranke kojima se ne gine tek tako. Sa dosta dobrih razloga: prvo, nema velikih principa u Čovićevoj opstrukciji (jer to nije borba za neku bitno novu politiku), a, drugo, nema privilegija u pravcu u kojem je krenuo njihov relativno nov vođa. Između ulice i kancelarije, odabrali su ovo drugo. I tako, umesto Vlada traumatični šok doživeće SDP.
Jedna američka sentenca kaže da u gruboj igri grublji pobeđuje. U sudaru socijaldemokrata i Vlade verovatno bi bolje bilo govoriti o odlučnosti, i o tome da je odlučniji imao prednost. Pre nego što je sukob u vladajućoj koaliciji počeo na kladionicama bi na ovu temu Čović neuporedivo bolje stajao nego Koštunica. Mnogi će sad morati da promene mišljenje. Koštunica nije likvidirao samo Čovića nego i jednu svoju dimenziju: kolebljivost. Premijerov protivnik nije prilagodio stil, demonstrirao je svoju uobičajenu nefleksibilnost, i izazivao je i onda kad je bilo očigledno da dobar političar mora da se presabere. U svemu tome imao je i lošeg saveznika u Orliću. Krpa i zakrpa. Kad je trebalo da došapne dobar savet, tad je upravo bacao benzin na vatru. Orlića je već sad teško razlikovati od radikala Vučića, i nije izvesno gde će završiti njegov radikalizam. Njegova socijaldemokratija svela se na opsesivno demagoško prozivanje i kreiranje afera. Možda dosta za tabloide, ali premalo za ozbiljan politički koncept.
Koštunica je tako protiv Čovića odigrao čovićevski. Bez pardona, i bez milosti. Time se okončava jedno dugotrajno lično neprijateljstvo koje je samo politika mogla s vremena na vreme da pretvara u savezništvo. Ustvari je Koštunica redak Čovićev politički kompromis. Posle poraza u trci za gradonačelnika bilo mu je stalo da ostane na političkoj sceni, i gurao je veze da bude prihvaćen. Zasad nije sasvim izvesno zbog čega je odabrao nelojalnost. Zakon o naftnoj industriji protiv koga je skočio ne može biti ozbiljan razlog za raskid. Dovoljno je pronicljiv da je morao izračunati da Vladu u ovom trenutku ipak ne može srušiti. Dovoljno iskusan da je mogao videti da je neomiljen i da mnogi jedva čekaju da mu vide leđa.
Sad ćuti, i kao da sprema neku bombu. Dotle, nikog nema da zaplače za njim. Nema Panića i Avramovića da ga - kao posle bega od Miloševića - prime na svoje rame. Posle njih on nikad i nije stvorio neke velike političke saveznike. Išao je sa Mićunovićem, sa Mihajlovićem, Tadiću je pomagao predsedničku kampanju. Čović je, ustvari, uvek bio težak za svaki tim. Oštrouman, samouveren, sarkastičan, on je težio da bude solo igrač ili vođa. Ovde, u Koštuničinom jatu, za to nije imao nikakvih uslova. Pomalo je bio strano telo, što zbog crta karaktera, što zbog toga što je bio preživeli iz Đinđićeve ekipe; valjda jedini.
Aplauzi koje je zaradio stišavajući pobunu Albanaca na jugu Srbije sada su samo uspomena. Nije sitni trač to da je uvek dobro stajao kod Amerikanaca, zapadne diplomate dolazile su mu na slavu. Valjalo bi ovo uzimati kao političku činjenicu, nipošto kao zalaženje u privatnost. Jesen će pokazati da li to još nešto vredi. Ako sebi želi da ostavi neku političku perspektivu, onda će morati zaboraviti ovu vladu i početi da misli o nekoj sledećoj.
Moguće je da Koštunica nije imao boljeg izbora od siline koju je demonstrirao. Pred njegovom vladom su teški izazovi i ljuljanje kabineta oduzima mu snagu i respektabilnost. Zadržavanje Lalovića kao ministra nesumnjivo mu je pomoglo da skloni Čovića, a da li će mu to biti od trajnije koristi nije sasvim sigurno. Lalović jeste klasan reformist, ali tranzicijsko iskustvo govori da nijedan takav nije posle bitke viđen sa štitom nego na njemu. Drugim rečima, zbog rezova koje misli da preduzme u penzijskoj reformi, Lalović nije stekao ugled kod penzionerske populacije, i zato Koštunicu ova akvizicija može koštati van uske arene stranačkih borbi, dakle kod glasača.
Trenutno, on, dabome, nema vremena da misli o tome. Informacije da bi Sanda Rašković mogla da preuzme Čovićeve poslove oko Kosova ukazuje na to da je Koštuničina kadrovska baza opasno svedena na najuži krug sledbenika, ali i na to da, ustvari, kosovski problem ne želi da prepušta nikome sa kim bi mogao imati diskusije i natezanja. No, to što neće smetati Koštunici ne znači da Sanda Rašković sa svojim endemskim nacionalizmom neće smetati samom problemu. Beograd o kosovskom pitanju ionako ima jedan krut i neproduktivan stav koji je, kako dani odmiču, sve bliži porazu, te bi njene uobičajene jeremijade mogle samo da dodaju toj propasti. Čović, i da je ostao. ništa, međutim, ne bi pomogao. Ustvari, kad se dobro pogleda upravo zbog toga jednoga bi dana mogao slaviti ovaj svoj poraz.