Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

   

Božidar Đelić

KAKO SA AMERIKOM?

Srbija je dobila ove nedelje jednu dobru i jednu lošu vest iz Vašingtona.

S jedne strane, predsednik Buš je potpisao ove nedelje ukaz kojim se dodeljuju važne trgovinske povlastice Srbiji, takozvani „opšti preferencijalni tretman“. Time se otklanjaju carine za više od 4.600 proizvoda kao i poslednji element sankcija koje su uvedene pre trinaest godina našoj zemlji. Istovremeno, oba doma Kongresa su usvojila veoma oštru osudu zločina koje su počinili bosanski Srbi u Srebrenici pre deset godina i istakla podršku koju su ti Srbi imali od „režima Slobodana Miloševića“ (Predstavnički dom) ili „organa režima SRJ“ (Senat).

Pre dve nedelje je ceo naš državni vrh, zajedno s ambasadorom SAD, prisustvovao pokretanju visoke peći železare u Smederevu, koju je američki US Steel pokrenuo posle višedecenijskog zastoja i nekih 33 miliona dolara investicija. Philip Morris postepeno pretvara DIN u svoj regionalni centar: umesto iz Švajcarske, prošle nedelje je u Crnu Goru poslat „Marlboro“ proizveden u Nišu. S druge strane, pre koju nedelju uticajni članovi Senata su pokrenuli inicijativu za rešavanje pitanja Kosova, koja nije bila uopšte blagonaklona prema našim interesima. Gradonačelnik Beograda je pobratimio naš glavni grad sa Čikagom, koji nije samo treći najveći „srpski“ grad, već i važan ekonomski i politički centar (sa guvernerom Ilinoja Rodom Blagojevićem koji je mlada zvezda američke politike i naše gore list). Najzad, Kondoliza Rajs je odmrzula bilateralnu pomoć zbog unapređenja odnosa naše zemlje sa Haškim tribunalom.

U stvari, promenljiva klima već duže preovladava u političkim i ekonomskim odnosima naše zemlje sa jedinom svetskom velesilom.

Od kada je počeo raspad SFRJ, Srbija je veoma brzo izgubila podršku SAD, što je sve kulminiralo bombardovanjem pre šest godina. Mlade generacije će teško poverovati da je pre toga Beograd bio decenijama najpouzdaniji partner SAD u regionu.

Prvi McDonalds u Istočnoj Evropi otvoren je u Beogradu, JAT je tada jedini imao Boeingove avione za koje je UTVA pravila delove, Tigar je izvozio gume, dok su Šipad i SIMPO izvozili nameštaj za američku srednju klasu. Mada je cela avantura Zastave u Americi bila mnogo manje isplativa i uspešna nego što se danas priča, Yugo je postao poznata marka na tržištu automobila („najgori automobil na svetu“)... ali i negativna reklama je reklama na kojoj se moglo raditi. Prva kola koje je izvozila Tojota su na isti način bila izložena ruglu, ali su se stvari postepeno promenile.

Tokom poslednjih četiri godine odnosi SAD i Srbije se postepeno poboljšavaju, ali su i dalje opterećeni prošlošću. Čim se nešto negativno desi na relaciji Beograd-Vašington „nacionalni radnici“ nam preporučuju da se kanimo „trule imperije“ i okrenemo našim takozvanim tradicionalnim prijateljima. Oni se nadaju se da će Rusija višom cenom nafte i metala, a potom i Kina i Indija sa svojim napretkom, ugroziti preimućstvo SAD... Pre propasti njenog ustava i Evropska Unija se preporučivala kao alternativa. Ali sve to je - na horizontu naših života - samo iluzija.

Naravno, Amerika nije bez slabosti. Najpoznatija je njena energetska zavisnost, za koju mnogi misle da je istinski razlog za intervencije u Kuvajtu i Iraku. Njeno preveliko oslanjanje na zaduživanje države i građana da bi se održao privredni rast i standard života doveo ju je u delikatnu situaciju da japanske i kineske štediše drže u rukama dobar deo njenih državnih obvezica. Mada je dolar i dalje centralna moneta za trgovinu i finansije, evro polako povećava svoju ulogu. Nova snaga Kine i Indije u sve većem broju sektora dovodi do političkih previranja i protekcionističkih iskušenja.

Međutim, trenutna je najveća slabost SAD zasigurno to što u svetu opada njen prestiž. Posle kraha Sovjetskog Saveza, Amerika je najavila „kraj istorije“ i novi svetski poredak sa nezaustavljivim širenjem demokratije i tržišne ekonomije. Ali, unilateralizam u nekim pitanjima međunarodne politike i ekonomije (Izrael-Palestina, Irak, odbijanje ratifikacije Kjoto protokola za ekologiju i međunarodnog suda za pravdu, nedovoljni budžet za pomoć nerazvijenima, itd.) ugrožava moralni mandat koji je dugo Amerika uživala kao lider „slobodnog sveta“. Profesor s Harvarda, Džo Naj, govorio je o „mekoj moći“ uticaja i privlačnosti koju SAD moraju ponovo da više upotrebljavaju nasuprot „tvrdoj moći“ svoje vojske.

Međunarodno istraživanje GlobeScan ove godine u 23 zemalja, i 24.000 građana, pokazalo je da se u 20 od tih zemalja priželjkuje da Evropa postane uticajnija od SAD. Anketa Pew fondacije je pokazala ovog meseca da snažno anti-američko raspoloženje i dalje postoji: od 15 zemalja, samo u pet preovlađuje pozitivno mišljenje o SAD.

Ali, ako bilo ko sumnja u održivost američkog preimućstva evo nekoliko činjenica:

•  Vojni budžet SAD predstavlja u proseku polovinu svih vojnih svetskih izdataka. Drugim rečima, Amerika troši na vojsku koliko sve druge zemlje sveta zajedno. U 2004. godini cifra je bila (izvor: SIPRI) fantastičnih 497 milijardi dolara. Američki vojni budžet je više od pedeset puta veći od ukupne srpske javne potrošnje. Pax Americana...

•  Među 2.000 najvećih svetskih preduzeća (izvor: Forbes) 40% dolazi iz Amerike. Ali to merilo potcenjuje uticaj američkih firmi jer SAD imaju veliku većinu tehnološki najnaprednijih preduzeća, kao što su Microsoft, Hewlett Packard, itd. ali i najinovativnijih kao što su Google ili Yahoo!. Najzad, uticaj američkih medija i takozvane „industrije zabave“ (film, muzika, itd.) ima i ekonomski ali i kulturološki efekat. Od Džems Dina, Elvisa, Merilin Monro, Dorsa, do Madone i Andželine Džoli i Bred Pita, skoro sve moderne „ikone“ su američke.

•  Amerika je najveći svetski izvoznik sa preko 10% učešća na svetskom tržištu (izvor: STO), mada joj unutrašnje tržište od oko 300 miliona potrošača samo omogućava veliki plasman roba i usluga.

•  Mada i ona stari, Amerika ima najmlađe stanovništvo od razvijenih zemalja i to zahvaljujući aktivnoj politici imigracije koja naročito cilja obrazovane elite sveta. Protekla decenija je dovela u Ameriku više ljudi nego bilo koja druga od dvadesetih godina prošlog veka. To društvu daje dinamizam.

•  U proteklih deset godina u SAD je stvoreno više milionera nego bilo kada drugo u njihovoj istoriji. Postoje mnogi stereotipi o Amerikancima, ali onima koje su tamo živeli (ja sam ukupno živeo u SAD pet godina, u Bostonu, San Francisku i Indijanapolisu), znaju da je takozvana „etika kapitalizma i protestantizma“, o kojoj je pisao Maks Veber, tamo najjasnije izražena: svako je odgovoran za sopstvenu sudbinu i uspeh u životu je dokaz da ste „izabrani“ i za život posle smrti. Pozitiva energija, totalni angažman, otvorenost prema novom i različitom, to su prave snage američkog naroda.

Valjda je svima jasno zašto su za nas odnosi sa Vašingtonom toliko važni. Sve zemlje ulažu u njih i veoma oprezno mere sopstvene akcije prema mogućoj reakciji SAD. Ako je to slučaj sa jednom Kinom ili Francuskom, ne treba da se stidimo i tražimo razloge zašto da tako ne bude i sa Srbijom.

Kako treba Srbija da se postavi prema SAD? Predlažem deset mera za unapređenje naših odnosa:

•  Jasno i - po mogućnosti - jedinstveno definisati i preneti SAD-u naš stav o Kosovu i Metohiji. Ameriku na žalost uopšte ne interesuje boj pre šest stotina godina i ona nema strpljenja za složene istorijske rasprave o legitimnosti interesa ove ili one strane. Njih interesuje rešenje i proces koji će dovesti do njega. Verujem da je brz razvoj ovog pitanja u našem interesu jer Amerika može doneti dozu „realpolitike“. Pošto će pitanje Kosova biti u centru naših odnosa sa Amerikom sledeće dve godine, ono će biti i merilo našeg umeća da se izborimo za sopstvene interese. Svaki stav u stilu „ratovaćemo ponovo za Kosovo“ u stvari je odlična usluga koja se čini albanskoj strani.

•  Nedvosmisleno osuditi zločine koji su počinjeni u naše ime . Ideja prema kojoj ćemo priznati „naše“ zločine kada svet prizna na pravi način zločine koji su počinjeni nad Srbima ne samo da je moralno neprihvatljiva, već i ignoriše realnost naše pozicije u svetu. Inaćenje samo prouzrokuje žešću reakciju, naročito kada se postavi pitanje vrednosti koje kao narod delimo ili ne sa ostatkom sveta. Propast rezolucije o Srebrenici u srpskom parlamentu dala je jake argumente onima koji su progurali odgovarajuću rezoluciju u Kongresu. S druge strane, munjevita policijska i politička reakcija na film o zločinima Škorpiona pokazala je ozbiljnost države i onemogućila uobičajenu političku i medijsku „eksploataciju“ stravičnih slika.

•  Ojačati vojnu saradnju kroz učešće u mirovnim operacijama UN i ući u program „Partnerstvo za mir“ NATO. Ako je Rusija u tom programu, valjda nije problem da bude i Srbija? Istovremeno, ni ulazak u NATO ne bi trebao da bude kontroverzno pitanje jer se radi o kičmi transatlantskih odnosa. Naravno, sve to je poprilično skupo i treba naći izvore finansiranja...

•  Ojačati obećavajući srpski „kokus“ i lobiranje u Vašingtonu . Napokon, prošle godine je počeo ozbiljniji napor da se organizuje podrška našim inicijativama i tezama. Moramo se i mi boriti za pažnju i uticaj, na način kako se to radi u Vašingtonu. Izbora nemamo, a za transparentno finansiranje se moraju obezbediti dovoljna sredstva.

•  Privući bar još pet vodećih američkih firmi u Srbiju. Kao što je poznato, „biznis Amerike je biznis“. Prisustvo američkih mulitnacionalki je već promenilo atmosferu u odnosima, da ne govorimo o modernizaciji zemlje koju one donose. Naročiti napor bi trebao da bude usmeren prema firmama u domenu tehnologije, kao što su HP ili softverske kuće.

•  Napraviti srpsko-američki investicioni fond koji bi prevashodno investirao u preduzeća koja svoje proizvode mogu plasirati na američko tržište . Državna intervencija u domenu dijaspore se uvek loše završavala, te treba inicijativu prepustiti privatnom sektoru ali i obezbediti lak pristup informacijama i onima koji odlučuju. Moguće je i da obe Vlade delimično kapitalizuju fond uz učešće EBRD ili IFC.

•  Otvoriti predstavništvo Privredne Komore Srbije u Čikagu, kao i predstavništvo države Ilinoj u Beogradu . Na taj način bi se privredna saradnja institucionalizovala, a naša dijaspora imala kompetentne i bliske sagovornike.

•  Privatizovati i renovirati kompleks Avala Filma u Beogradu i postati važni partner Holivudu u kinematografskoj proizvodnji . Češka, Mađarska ali i Bugarska, Rumunija i Makedonija zarađuju desetine miliona dolara dok su najpriznatiji talenti kod nas... Moramo se uključiti u ovu rentabilnu industriju i imati direktan odnos sa onima koji oblikuju svetsko javno mnjenje.

•  Potpisati ambiciozni program saradnje Beogradskog Univerziteta sa jednim od vodećih američkih akademskih centara , kao što su Harvard, Yale, ili Georgetown. Jedna takva saradnja bi bila višestruko korisna i za studente, ali i za jačanje do sada nedovoljno dobrih kontakata među intelektualnim elitama.

•  Obezbediti praksu za nekoliko naših najtalentovanijih službenika u američkoj administraciji i Kongresu . Ovaj način upoznavanja i približavanja stavova su Crnogorci i drugi odavno otkrili. Lične veze su važne, naročito na nivou gde se detaljno razrađuje politika.

(objavljeno u Blicu 03. 07. 05.)

 
     
     
 
Copyright by NSPM