Nebojša Medojević

Đukanoviću nije iskreno stalo do nezavisnosti

(Intervju sa Nenadom Stefanovićem)

Nenad Stefanović: Naš večerašnji gost spada u neku vrstu modernih polutana. To su oni koji jednom nogom stoje u nevladinom sektoru, a drugom su već dobro zagazili u politiku. Sa nama je tako večeras gospodin Nebojša Medojević, čovek koji je svakog prepodneva izvršni direktor podgoričke Grupe za promjene, nevladine organizacije koja želi da ubrza reforme u Crnoj Gori, a koji je popodne ujedno i najpopularniji političar u Crnoj Gori. Sva istraživanja javnog mnenja u kojima se političari ocenjuju ocenom od 1 do 5, poslednjih meseci pokazuju da mu Đukanović, Svetozar Marović i Filip Vujanović gledaju u leđa. To je razlog što mnogi u Podgorici, reklo bi se u Beogradu, a i u mnogim evropskim prestonicama procenjuju da bi Nebojša Medojević jednog dana mogao da da postane značajan igrač na političkoj sceni Crne Gore.

Za one koji to ne znaju, moram da kažem da je naš večerašnji gost inače inženjer elektrotehnike koji se uglavnom bavi ekonomijom, da je rođen u Pljevljima, da je nekada igrao košarku sa svojim sugrađaninom Željkom Paspaljom, da je odigrao jednu utakmicu protiv Divca, dok je Divac bio klinac, ali se u Crnoj Gori nedavno pojavio jedan misteriozan dokumenat koji pripada izgleda Ministarstvu inostranih poslova u kome se kaže da Divac, Paspalj i ostali, nisu naši, već da spadaju u komšije. O tome ćemo večeras reazgovarati, o našima i njihovima, ako naših uopšte ima, o komšijama i o tome da li je Crnogorcu bez evra u džepu život danas bolji ili gori od Srbina bez dinara u džepu.

Dobro veče

MEDOJEVIĆ: Dobro veče
 

N.S: Gospodine Medojeviću, hajde da za početak, zbog onih naših gledalaca koji to možda ne znaju dovoljno, objasnimo šta je to Grupa za promjene, podgorička Grupa za promjene. Vi ste direktor te nevladine organizacije...to je nešto slično kao što je nekada bila G-17 dok nisu prerasli u političku stranku.

MEDOJEVIĆ:   Ja moram da kažem da su motivi bili slični, dakle jedna grupa intelektualaca, stručnjaka, nezadovoljna dinamikom reformi u Crnoj Gori i svime onim što se dešavalo u Crnoj Gori, odlučila je da formira jednu nevladinu organizaciju, kako bi naprosto izvršila neophodni dodatni pritisak, stručni, ali naravno i pritisak preko javnosti da se konačno te dugo najavljivane reforme u Crnoj Gori, konačno počnu i dešavati u realnom  životu. I imajući u vidu taj isti motiv može se reći da je to vrlo slično kao što je i motiv bio 1997. grupi i srpskih i crnogorskih eksperata da se pobuni protiv jednog režima, protiv negativnih ekonomskih posledica i protiv jedne nepodnošljive situacije u kojoj se našla tadašnja država. Međutim, sve ostalo je jako različito. Grupa za promjene je, naravno, vrlo precizno definisala svoj program i poslije 2 godine neuspjeha, moram da kažem, da utičemo na Vladu gospodina Mila Đukanovića, jer mi smo, prvi naš dokument je bio predlog tih mjera, predlog programa vlade za prvih 100 dana, koji je sačekao  praktično gospodina Đukanovića. Vjerovatno vaši gledaoci znaju da je ova vlada  gospodina Đukanovića malo kasnila sa svojim formiranjem što smo mi iskoristili i pripremili smo program vlade za prvih 100 dana, praktično kao jedan poklon gospodinu Đukanoviću, da mu kažemo šta mi mislimo da treba raditi da bi se ref....

N.S: Kao vlada u senci, otprilike...
 

MEDOJEVIĆ:   Pa, da, da bi se reforme stvarno desile. Međutim, posle 2 godine došli smo do zaključka da taj naš spoljni pritisak kao nevladine organizacije ne daje rezultate, naprosto vlada ignoriše naše i predloge i konstruktivne predloge, savete, da ne govorimo da ne prihvata naše optužbe ili naše kritike i naravno sada je već došlo do te tačke da mi moramo da odlučimo da li želimo i dalje da izigravamo dekor jednoj vladi ili da se aktivno uključimo u čitavu igru.

N.S: E, to hoću upravo da vas pitam. Vi kažete sad je došao taj momenat kada bi trebalo d a odlučimo šta zapravo hoćemo. Svi oni koji se bave istraživanjem javnog mnjenja po Crnoj Gori, osim što konstatuju da ste vi pojedinačno, vas tretiraju već kao političara, najpopularniji političar, negde procenjuju da bi, kada bi se izbori održali u ovom trenutku u Crnoj Gori GZP, u slučaju da preraste u političku stranku, bila možda i druga najjača politička snaga u Crnoj Gori. Da li vi sad procenjujete da je pravi trenutak da, kao što je nekad i G-17 učinio, postanete stranka? 

MEDOJEVIĆ:   Pa mi smo na svojoj godišnjoj skupštini pri kraju prošle godine doneli odluku da na prvim sledećim parlamentarnim izborima nastupimo ne kao politička partija, već kao politički pokret, kao grupa građana, nezavisna lista i praktično da izađemo i da se oprobamo i na tom političkom tržištu, toj konkretnoj veoma neprijatnoj ulozi gdje ćemo pokušati da Crnu Goru dovedemo u onu situaciju, u kojoj ona do sada nije bila. Da podsetim vaše gledaoce da je Crna Gora jedina država od svih bivših komunističkih država, koja za proteklih 15 godina nijednom nije promjenila vladu, nije promjenila vlast, tako da mi sada ćemo na sledećim izborima izaći sa konceptom prelazne vlade, sa konceptom jedne jasne nezavisne grupe građana koja će ponuditi građanima jednu novu viziju Crne Gore.

N.S:  Ali vi ste već  taj koncept prelazne Vlade nudili pre nekoliko meseci i to je    ostalo u Crnoj Gori bez nekog većeg odjeka. Vlast je to prilično ignorisala.

MEDOJEVIĆ:   Pa mi smo naprosto analizirali efekte ove vlade, jer moraću da podsetim ...

N.S:   I, oprostite, moraću da dodam, sasvim normalno što je ignorisala, jer vlast  ima stabilnu većinu u parlamentu.

MEDOJEVIĆ: Pa mi smo pokušali da vladajućim strukturama, dakle DPS-u i SDP-u  uputimo jednu jasnu poruku. Dakle, oni reformu sprovode od 1998. god. kada su napravili tzv. čuveni otklon od politike Slobodana Miloševića uz jednu veoma veliku podršku medjunarodnih donatora. Dakle, Crna Gora je po iznosu medjunarodnih donacija  po glavi stanovnika, ubjedljivo najprivilegovanija nacija od svih država. Dakle, najprivilegovanija država od svih država u tranziciji i od strane SAD i od strane nekih velikih zapadnih donatora, recimo Vlade Njemačke. Medjutim rezultati tih reformi nikako da postanu vidljivi sa aspekta nekih konkretnih efekata na standard stanovništva, na povećanje zaposlenosti, na povećanje industrijske proizvodnje. Dakle, naprosto sve reforme koje su se mogle sprovesti u Crnoj Gori du sprovedene. Dakle, i monetarna reforma, uvedena je njemačka marka, pa evro, uvedene su... sprovedene su i fiskalne reforme. Privatizovano je preko 60% ukupnog bivšeg društvenog vlasništva. Znači, doneli smo sve ekonomske zakone, promjenili smo sve što je naprosto na spisku tih zahtjeva bilo, medjutim nema ekonomskog rasta. Neki elemenat nedostaje.

N.S: I vi ste mislili da je za to dobro rešenje prelazna vlada?
 

MEDOJEVIĆ: Pa naravno mi smo pokušali da vidimo da li postoji svijest kod prije svega DPS-a, i kod SDP-a da je neophodno nešto promjeniti u implementaciji pogrešne ekonomske politike, jer tranzicija traje 4-5 godina, ona mora dati rezultate, ako je dobro projektovana i ako se dobro sprovodi. Crnogorska, evo traje, ako zanemarimo ovih 7 godina od '91. do '98. kada je Djukanović bio u istom kolu sa Slobodanom Miloševićem, evo još 7 godina traje, da kažem, ta tranzicija. I dovoljno je bilo vremena da se naprave neki vidljivi pozitivni pomaci kojih nema. Mi smo tu našu ideju o prelaznoj vladi bili usmerili ka SDP-u i poruka je bila: Evo, ako se vi zalažete za reforme, sa DPS-om, očigledno te reforme ne mogu da se sprovedu. Medjutuim SDP je ignorisao naš predlog...

N.S: Dobro, ta ideja je u svakom slučaju iza vas, ignorisana je, ali ono što je ispred vas, da vas vratim samo još malo na to, jeste da morate veoma brzo da odlučite da li hoćete sa obe noge da udjete u političku igru u Crnoj Gori, ili ćete da zadržite taj polutanski status, malo nevladina organizacija, malo politika. Moram da vas podsetim da kada je pre otprilike dve godine i gospodin Dinkić bio smenjen sa mesta guvernera Narodne banke, da ste vi tada pisali kako je Dinkić tada platio cenu sopstvene naivnosti, jer je veoma dugo oklevao da osnuje sopstvenu stranku. I sad bi se nešto slično moglo reći i za vas, da lako možete da ispadnete politička naivčina.

MEDOJEVIĆ: Pa bile su drugačije okolnosti. Ja sam od samog osnivanja G-17 , vidjevši da postoje naprosto ambicije političke gospodina Dinkića i gospodina Labusa, već tada predlagao da se naprosto to i formalizuje, da se osnuje jedno političko krilo i da oni ljudi koji sebe vide u politici, da to i formalizuju kroz osnivanje političke partije. Druga moja preporuka kolegama iz G-17 bila je da, kada se formalizuju, udju kao dio DOS-a , da uzmu naprosto dio poslanika na poslaničkoj listi, da bi mogli posle da čvršće stoje iza zahtjeva koji su u tom trenutku bili opravdani sa aspekta brzih reformi i radikalne transformacije društva. Medjutim, sada je situacija drastično drugačija. Crna Gora je podeljena po nacionalnom pitanju, po državnom pitanju i mi se pojavljujemo kao jedna gradjanska koncepcija, kao jedna nova politička alternativa, koja prevazilazi te klasične crnogorske podjele... i koja...

N.S:   Je l verujete, oprostite, je l verujete u ta istraživanja koja kažu da možete da dobacite i do 25, 26% podrške.

MEDOJEVIĆ: Pa mi se zaista ozbiljno bavimo svojim poslom i, i mi, da kažem naručujemo istraživanja. Istraživanje rade i neke provladine nevladine organizacije, kao što je recimo CDM i druge vladi bliske nevladine organizacije....

N.S: I neke američke agencije....
 

MEDOJEVIĆ: Da, i neke američke agencije. u svakom slučaju sva ta istraživanja pokazuju da je trenutno GZP druga politička snaga u Crnoj Gori i da se bez nje na nekim sledećim izborima neće moći formirati Vlada.

N.S: Postoji li u Crnoj Gori neka vrsta opsednutosti Milom Djukanovićem? Prosto postoji neka enigma Milo, ja bih rekao čak toliko da nekad zamagljuje jedno trezveno političko razmišljanje. Milo Djukanović je najčešća meta vaših kritika. Kad god se pomene bilo koja opoziciona stranka tako večito u Crnoj Gori traju prebrojavanja ko je izdao za Mila, ko radi za Mila....Postoji li tako nešto kao konstanta na crnogorskoj političkoj scen?

MEDOJEVIĆ: Pa ja mislim da opsjednutost gospodarom, knjazom, kraljem, predsjednikom Centralnog komiteta u Crnoj Gori kao jednom konzervativnom, zatvorenom društvu, postoji 1000 godina, koliko i postoji uopšte Crna Gora kao neki državni entitet. Crna Gora nikada u svojoj istoriji nije bila demokratska država. Ona nema disidente, ona nema slobodne intelektualce, dakle uvjek je u Crnoj Gori političkji, državni, ekonomski i svaki život se odvijao oko dvora i oko gospodara, oko kralja, tako da je to nasledje negativno  s aspekta demokratskih nekih vrijednosti novog savremenog društva i nije to samo stvar trenutno  gospodina Djukanovića, koji je trenutno taj gospodar i koji je sam napravio takav jedan centralčistički sistem, jednu piramidu moći, i on je sebe već duže vremena projektovao kao apsolutnog gospodara sudbina u Crnoj Gori. Oko sebe je formirao, dakle, jedan krug finansijskih tajkuna koji su sve do jedan njegovi školski prijatelji, kumovi, bliski saradnici, tako da im često malo u šali, malo u zbilji kažemo da zaista to više nije slučajnost, ali svako ko je imao bilo kakav dobar, blizak kontakt sa gospodinom Djukanovićem iz vremena kada on nije bio moćan, sada predstavlja jednu od značajnijih političkih, finansijskih uticajnih figura u Crnoj Gori. Tako da to nije opsednutost gospodinom Djukanovićem kao privatnim, kao privatnom osobom, kao gradjaninom, nego kao personifikacijom jednog totalitalitarnog sistema moći, piramidalne šeme moći u kopjoj je on zaisa na vrhu te piramide. Koliko je on moćan, koliko on odredjuje stvari u Crnoj Gori, o tome možemo diskutovati, ali za sada svi i njegovi najbliži saradnici i njegova partija i koalicioni partner, naprosto svi u Crnoj Gori se opredeljuju prema jednom takvom sistemu koji je apsolutno totalitarni, autokratski i u kojem on predstavlja praktično državu.

N.S: Ali, šta god vi mislili o gospodinu Djukanoviću, često, ovako spolja gledano izgleda da on negde trpi neke poraze, više možda nije miljenik zapadnih prestonica kao što je to nekada bio u vreme kada se suprotstavljao Slobodanu  Miloševiću. Ali, ako se pogleda iznutra crnogorska politička scena, on je više nego uspešan. Nedavno smo imali prilike da čujemo da su se liberali samoukinuli, da više ne postoje kao stranka, njegov  donedavno najjači politički protivnik SNP se neprekidno deli. Slično je i sa nekim drugim strankama. Čini mi se da to negde ide u neku disproporciju sa onim što vi govorite.

MEDOJEVIĆ: Pa, pazite, imate jedan paradoks u percepciji crnogorskog biračkog tjela efekata njegove vlade i podrške na izborima. Dakle, istraživannje koje je uradila GZP i tako je već nekoliko zadnjih istraživanja, u njegovu vladu veruje manje od 1/4 anketiranih gradjana, dakle svega 20% gradjana pozitivno ocenjuje rad njegove vlade i veruje njegovoj vladi. Ali, s druge strane na izborima...

N.S. Ali izbori uvek pokažu nešto drugo...
 

MEDOJEVIĆ: S druge strane na izborima on na većem broju poslednjih izbora dobija apsolutnu većinu, osim Herceg Novog pobjedio je u Nikšiću, na Žabljaku. Sada je pitanje da li će u Budvi opet njegova koalicija pobjediti, ali to govori da i Crna Gora još uvjek pretpolitičko društvo koje ne funkcioniše  po nekim normalnim pravilima i mehanizmima kako funkcionišu razvijena  stabilna društva. Problem je ....

N.S: Oprostite, nije mala stvar pobediti u Nikšiću koja je druga najveća opština    u Crnoj Gori.

MEDOJEVIĆ: Da, al' evo samo da vam kažem, dakle u Nikšiću je vladajuća koalicija pobjedila za nekih pedesetak glasova, više nesposobnošću opozicije da sinhronizovano deluje, da pokaže minimum solidarnosti nego svojom sopstvenom snagom. S druge strane gospodin Djukanović raspolaže velikom mašinerijom izbornom, dakle, radi se i o državnim fondovima i o tajnoj policiji i o kontrolisanim medijima i o strukturama organizovanog kriminala koje se i te kako uključuju u predizbornu kampanji i sve je to bilo skoncentrisano na jednu opštinu i opet posle svega toga samo je pobedio za 54 glasa. Sva istraživanja govore da je, recimo GZP  koja nema stav da učestvuje na lokalnim izborima, ali evo da smo mi prijavili listu potpuno anonimno, bez i jedne sekunde reklamnog spota, bez bilo kakve promocije, bez bilo kakve prezentacije, gospodin Djukanović bi izgubio izbore u Nikšiću. Dakle, šta želim da kažem? Samo se sjetite srpske političke scene 1999. godine posle bombardovanja, takodje je djelovalo apokaliptično. Dakle, gospodin Milošević je bio nikad jači, opozicija potpuno uništena, dezorijentisana, posvadjana , rascepkana... Mislim da je situacija u Crnoj Gori sa aspekta konfiguracije političke scene slična toj konfiguraciji Srbije 1999. godine gde i tada gospodin Milošević delovao moćno i snažno, medjutim imao je sve više konflikata sa centrima medjunarone politike. I mi mislimo da sada gospodin Djukanović, koji je već izgubio poverenje Brisela i EU, dakle već u studiji o izvodljivosti veoma jasno stoji da crnogorska vlast ima sumnjive kontakte sa centrima organizovanog kriminala, što je za jednu Vladu koja želi da ide u evropske integracije, ne žuti, nego crveni karton, tako da mi očekujemo...

N.S: Dobro...

  MEDOJEVIĆ: Ja se izvinjavam, samo je pitanje koje još nama nije jasno kakav je stav SAD. Oni još uvek se drže neutralno, još uvjek ne, direktno ne staju protiv gospodina Djukanovića i to je još jedina nepoznanica koju mi imamo. U varijanti da gospodin Djukanović napravi neki nepromišljen potez, da povuče neku jednostranu odluku koja će bita negativno ocenjena od starane medjunarodne zajednice, to može biti kap koja će preliti čašu i koja će uputiti  Medjunarodnu zajednicu da traži drugog patrtnera u Crnoj Gori i tu mi kao GZP, kao jedna ipak grupa ljudi, intelektualaca koji nemaju  nekih repova iza sebe, koji imaju jednu jasnu političku viziju nove, moderne evropske Crne Gore, vidimo svoju šansu.

N.S: Vi poslednjih nedelja sve češće izbacujete jednu tezu, dosta ste poznati pisac, moram da kažem, često pišete neke članke, komentare, ima vas na raznim sajtovima i često imate tezu da zvanična Crna Gora odustaje od evropskog puta. Vi to sada negde uzdižete, pa kažete : Crna Gora sada mora da bira izmedju okretanja ka Briselu ili izmedju okretanja ka nekoj vrsti, rekli ste Kolumbije na Jadranu. Odakle vam ta ideja da u Crnoj Gori evropska ideja više nije tako omiljena?

MEDOJEVIĆ: Pa, 1998. godine gospodin Djukanović je shvatio kao dobar politčki surfer koji uvjek prepoznaje najbolji talas i najveći talas, prepoznao je da talas srpskog nacionalizma više nije taj najbolji, najveći tales na kojem on može da srfuje i ostane na vlastri.. Tada je taj talas bila demokratija, Evropa, reforme. Medjutim već četvrtu godinu on opstaje u retoričkoj ravni, ne sprovodeći nikakve reforme na djelu. I sada već posle potpisivanja Beogradskog sporazuma, gospodin Djukanović je shvatio da nastavljanje insistiranja na evropskom standardu i potpisivanje ugovora o stabilizaciji i asocijaciji omogućava dolazak i evropskih kontrolora, ljudi koji će proveravati stvarne efekte te Milove retorike,  retoričkog zalaganja za reforme i očigledno je da je sistem u Crnoj Gori politički sistem moći tako konfigurisan da osim političke elite postoji i veoma moćna finansijska elita koja ima  monopole u ekonomiji Crne Gore i u regularnoj i u neregularnoj zoni i koji su sada jako zabrinuti od suočavanja sa evropskim standardima koji upravo znače vladavinu prava, konkurenciju, eliminisanje šverca, sive ekonomije, što direktno ide u korist štete moćnih finansijskih struktura u Crnoj Gori, koji imaju itekako uticaja na politiku gospodina Djukanovića...

N.S: vi hoćete, oprostite, da kažete da one koji možda odvlače Cnu Goru od evropskog puta, ne treba ih tražiti medju običnim gradjanima nego medju onima koji su na neki način privilegovani.

MEDOJEVIĆ: Mi govorimo sad o strukturi moći, dakle finansijsko političkoj moći. Pa čak i kriminalna moć je koncentrisana u tom trouglu oko zvanične državne politike u Crnoj Gori i njma je bilo profitabilno da  se retorički zalažu za reforme, a u  suštini zadržavaju stari sistem  parazitski, predatorski, koji uništava nacionalne resurse,  koji prerasporedjuje nacionalne resurse u krugu nekoliko porodica. Medjutim sada morate da ulazite u konkretne obaveze prema Briselu. Potpisivanje ugovora o stabilizaciji i  asocijaciji označava jednu veoma preciznu dinamiku obaveza, rokova koje vi morate da ispoštujete. Sada više nema foliranja. Ne možete sada da pričate jedno, radite drugo, a mislite treće i očigledno da bi sada ta finansijska elita volela da zadrži status quo, dakle da stalno priča o reformama, a da ih ne sprovodi, da stalno priča o referendumu, a da ga nikad ne održi, jer ovako nerješeno pitanje odnosa Srbije i Crne Gore, nerješen status Crne Gore prema Evropskim integracijama je Eldorado za postojeću finansijsku elitu u Crnoj Gori koja dalje nastavlčja sa svojom politikom. To je zaključak polazeći od interesa. Mi zaključujemo da vlast u Crnoj Gori, naprosto nema interes da približava Crnu Goru evropskim standardima, jer približavanje ugrožava njihove profite, njihove monopole.

N.S:   A šta po vama sadašnja vlast više želi, da se odvoji od Srbije ili da udje u Evropu. Ako bi trebalo da bira izmedju nezavisnosti i zajedničkog ulaska u Evropu, za šta bi se ona po vama pre opredelila?

MEDOJEVIĆ: Pa to je vrlo teško. Ja lično mislim da gospodin Djukanović nije za nezavisnost, ali nije ni za zajednički život sa Srbijom po svaku cjenu.

N.S: Kažete da gospodin Djukanović nije za nezavisnost..
 

MEDOJEVIĆ: Nije za nezavisnost, samo nije mu to prioritet. Ili nezavisnost ili zakjednička država sa Srbijom. Naprosto njemu je prioritet da ostane na vlasti. I koja, da kažem, koja tema mu u tom trenutku najviše odgovara da nastavi manipulaciju sa dosta osiromašenim i izludjenim, isprepadanim, izmrcvarenim stanovništvom, on više ide na tu kartu. Da vas podsetim, 7 dana pred potpisivanje Beogradskog sporazuma gospodin Djukanović je davao najradikalnije izjave o crnogorskoj nezavisnosti 13. jula te godine. Medjutim, posle 7 dana je potpisao Beogradski sporazum, ne konsultujući ni Skupštinu Crne Gore ni Vladu Crne Gore ni koalicionog partnera. Naprosto, kao svaki gospodar, kao svaki crnogorski kralj on je potpisao potpuno kršeći ustav, jer je po našem ustavu promena državnog uredjenja moguća samo na osnovu referenduma. On je sebi dao za pravo, potpisao Beogradski sporazum i posle toga je naprosto potpuno bio promjenio tu ploču sve do sad, zadnjih nekoliko meseci, gde opet vraća tu retoriku predreferendumsku, jer ona mu je dobra da skrene pažnju sa korupcijskih afera, sa rasprodaje nacionalnog bogatstva, sa sporih privatizacija, sa siromaštva, sa bankorotstva najvećih crnogorskih kompanija. To je idealna priča koja mu, nažalost, još uvjek prolazi kod crnogorskog biračkog tijela.

N.S: Mislim da će i vama posle ove emisije mnogi zameriti da imate tu opsednutost gospodinom Djukanovićem. Vi kažete, on je kao svaki gospodar to odlučio da uradi, a što ne biste okrenuli stvar i rekli da je gospodin Solana iz Brisela, kako u Crnoj Gori neki kažu, onaj unitarista Solana, to tražio da se uradi. I da tu nije bilo nekog velikog prostora da se odigra drugačije.

MEDOJEVIĆ: Pa sasvim sigurno da je gospodin Djukanović najslabiji pregovarač pred medjunarodnom zajednicom, dakle ono što bi jedan državnik uradio ako želi da obezbjedi svoju nezavisnost to je da bi prvo poveo razgovore unutar Crne Gore i pokušao da obezbedi domaći konsenzus izmedju pristalica nezavisnost i oponenata nezavisnosti i oko procedure za rešenje toga pitanja. Drugo, napravio bi, otvorio bi dijalog sa Srbijom, da naprosto jednom dogovorimo te odnose izmedju dve prijateljske i veoma bliske bratske države, da oni ne bi predstavljali frustraciju za gradjane i Srbije i Crne Gore. I onda, kada bi imao  ta dva konsenzusa, onda treba biti tvrd prema pregovaračima iz medjunarodne zajednice, koji nameću neka rešenja ne zbog interesa gradjana Srbije i Crne Goree, nego zbog sopstvenih interesa ili sopstvenih projekcija o tome kako treba urediti ovaj dio. Medjutim, gospodin Djukanović se ponaša potpuno suprotno.. On je rigidan, jako tvrd, ignoriše postojanje nekih svojih oponenata, javno govori da njemu ne treba nikakav konsenzus u Crnoj Gori, da ga ne interesuje šta Beograd misli o tome, da je to unutrašnje pitanje Crne Gore, i na kraju sada, zadnja faza, čak i da ga toliko ne zabrinjava ni stav medjunarodne zajednice o tome da li će prihvatiti ili neće prihvatiti ovaj ili onaj referendum. I onda, šta se dešava, dakle, rigidan i tvrd prema unutrašnjoj sceni, a mek kao pamuk kada dodje na razgovore sa gospodinom Solanom. Da li gospodin Solana ima neke fascikle u kojima krije neke kompromitujuće materijale ili ima neku zaista veoma veliku vještinu pregovaranja sa gospodinom Djukanovićem, ali on sve što zamisli, manje više sa g. Djukanovićem uspije da reeši na način kako to njemu odgovara.

N. S : A kakvo je, gospodine Medojeviću vaše mišljenje o referendumu. Vi umete da kažete da to nije najvažnije pitanje za Crnu Goru u ovom trenutku, da je na listi prioriteta privreda najvažnija, da to pokazuju istraživanja javnog mnjenja. Opet, u Beogradu ima onih koji kažu da ste vi jedna meka indnpendistička struja, da vi zapravo tu, bez obzira na svu tu kritiku politike Mila Djukanovića zapravo treba da date jednu zašećerenu varijantu nezavisnosti, nekog mekog prizemljenja, koju bi Beograd lakše progutao. Ima naravno i u Podgorici onih koji vam zameraju da sve ovo što govorite, zapravo govorite tako da radite za one u Beogradu koji bi da očuvaju tu zajedniccu. Kakvo je vaše vidjenje?

MEDOJEVIĆ : Pa mi zaista mislimo da odnose Srbije i Crne Goree treba konačno regulisati na nekim osnovama koje će biti trajno održive. Ja lično mislim da referendum u Crnoj Gori, ako se organizuje ovako, bez unutrašnjeg konsenzusa, bez dijaloga sa Srbijom, bez dogovora, nekog prijateljskog u jednoj korektnoj, fer, dobronamernoj, vrlo korektnoj atmosferi, da on neće biti održiv. Nije problem organizovati referendum. I gospodin Milošević je organizovao referendum o tome da li strane trupe treba da dodju u Srbiju. Dobio je. Medjutim, šta se desilo. Taj referendum nije bio održiv. Dakle, odnosi Srbije i Crne Gore su veoma specifični. Referendum, ako imate 50% ljudi za nezavisnost ili par procenata više ili 50 % protiv nezavisnosti, ako ga održite bez prethodno sprovedeneg dogovora sa Srbijom, po mom mišljenju, sa političkom i društvenom elitom u Srbiji, on neće biti održiv. Dakle, povećanje frustracije i gradjana u Crnoj Gori koji su za zajedničku državu a i velikog broja Crnogoraca koji žive u Beogradu, koji se osećaju ili Crnogorcima ili Srbima, to je njihovo pravo, ali koji su za zajedničku državu. Dakle, ako vi otvorite dijalog o ovim pitanjima od interesa za gradjane, o recimo slobodnom protoku ljudi, kapitala, roba, usluga, putovanju, u telekomunikacijama, ne znam, vlasništvu nad imovinom, ne znam... U Crnoj Gori po jednoj analizi 45% vikendica je u vlasništvu gradjana Srbije. Dakle, ako vi ta pitanja  koja su od interesa za gradjane ne otvorite, kao što su pitanja liječenja, zaposlenja, slobodnog bavljenja biznisom, vlasništva nad nekretninama...

N.S: Studenti...
 

MEDOJEVIĆ: ...Studenti, kulturna saradnja, sportska saradnja, ako ta pitanja koja ja mislim da su nesporna, čak ni kod ostrašćenih i sa jedne i sa druge strane, ekstremnih pristalica nezavisnosti ili zajedničke države, ta pitanja su manje više nesporna. Svi se slažemo da imamo veoma bliske odnose, da interesi postoje, samo treba početi u razgovorima od te lakše strane. Nažalost, političke elite u Srbiji i Crnoj Gori odmah počnu od ovih krupnih tema, od državnog statusaa, referenduma, i onda se zaboravi na ove stvari koje se mogu riješiti i dogovorom, medjudržavnim ugovorom, ili kako god hoćete, prenošenjem nadležnosti na neka nova tijela, čak i nekim novim konstuticionim aranžmanima, medjutim ovde stavite to krupno pitanje odmah na početak i oko toga odmah zaoštrite situaciju i šta je rezultat? Dolazi medjunarodna intervencija, dolazi gospodin Solana i nameće vam rešenje koje njemu najviše odgovara. Dakle, ja mislim da izmedju Srbije i Crne Gore treba otvoriti dijalog  i GZP traži sada na javnoj sceni Srbije odredjene partnere u civilnom sektoru, možda sutra i na političkom nivou, koji bi otvorili jedan prijateljski dijalog. Akcenat koji ja želim ovde da kažem jeste da ne možete vi politiku u Crnoj Gori za nezavisnost voditi nad srpskim osnovama, zlurado se radujući, ne znam, ako se desi neki problem u Srbiji, stalno prozivati Srbiju da je kriva za neke unutrašnje probleme u Crnoj Gori, vrijedjajući čak ponekad ljude u Srbiji. Mislim da treba prići dobronamjerno, otvoreno, korektno i ono što je realni interes, to definisati. Ako tako definišemo odnose izmedju dvije države, onda se državno pitanje ne  doživljava tako kardinalno. Evo da vam kažem jednu moju analizu koju sam radio sa mnogo aspekata: gradjani Njemačke i Portugala danas u EU su u mnogo bližim odnosima nego gradjani Srbije i Crne Gore koji žive formalno u jednoj državi. Dakle, govorimo ovde o standardima...

N.S: Tu nisu potrebne posebne analize
 

MEDOJEVIĆ: Dakle, evo to ja mislim, dakle, ne neke ekspertske analize...Dosta je čudno, ljudi zaboravljaju da se radi o običnim životnim, ljudskim stvarima, da dvije države koje se ne graniče, koje imaju potpuno različite ekonomske sisteme, kulturni bekgraund, potpuno su iz nekih različitih svijetova. Ako postoji evropski kapacitet neka tolerancija, dobra namjera i ako su vodjeni od evropski orijentisanih vlada i elita, mogu da riješe odnose tako da gradjani ne osjete negativne posljedice bilo kakve promjene državnog statusa.

N.S: Vi zapravo hoćete da kažete da ako bi se referendum održao u ovakvoj atmosferi, to ne bi bila tačka na državni status Crne Gore, nego da bi to više bila zapeta, da bi to i dalje otvorilo mogućnost da se o tim pričama raspravlja.

MEDOJEVIĆ: Evo, vratimo se samo, ne moramo u neku daleku istoriju. Crna Gora je bila nezavisna država, priznata od medjunarodnih subjekata na Berlinskom kongresu. I ona je Podgoričkom skupštinom, znači tamo nisu, na Podgoričkoj skupštini, učestvovali ljudi koji žive u Srbiji, bilo je nekih koji su bili lobirani, ali Crnogorci su na Podgoričkoj skupštini odlučili da ugase svoju državnost i da se prisjedine Srbiji. Dakle, sada ako vratite ovu priču, i tada su mnogi gradjani Crne Gore bili nezadovoljni totalitarnim, autokratskim režimom kralja Nikole. Dakle, i danas mnogi ljudi imaju odnos prema državi ne možda kao odnos prema državi, nego kao odnos prema vlasti, nezadovoljni načinom na koji Djukanović vrši vlast na toj socijalnoj nejednakosti, na nepravdi, na korupciji, na pljačkanju državne imovine. Oni kažu: E, ja neću da živim u takvoj državi i imaju otklon od te države. Zato što im se ne svidja tip vlasti ili tip režima. Dakle, ja samo kažem o tome da ako bi sada Djukanović unilateralno organizovao referendum, znači jednostrano, bez dogovora, iskoristio policiju, tajnu policiju, kriminalne strukture, medije, novac koji dobija ili koji ima crne fondove i dobije na referendumu, recimo dobije većinu na referendumu, prvo mu u Crnoj Gori niko neće da prizna taj referendum, drugo, stvara se negativna atmosfera u Crnoj Gori, taj bumerang efekat. Možda će za dvije dodine ta većina koja je u tom trenutku bila za nezavisnu Crnu Goru preći opet na drugu stranu i onda opet za dve godine imati zahtjev za referendumom i onda ne bi naprosto izlazili iz referenduma. Mi bismo imali neprekidno ponavljanje referenduma, koji bi bili stalno kao ping-pong, čas za jednu, čas za drugu opciju i to će tako biti sve dok dve političke elite, dve zaista dobronamerne, odgovorne istorijski, jer ovo se dešava već 100 godina i vioše, izmedju dvorova i vlada Srbije i Crne Gore, ne sjednu i počnu od onih lakših problema, otvore jednu korektnu diskusiju i dodju do nekih rešenja koja bi onda ljudima omogućila da se na jedan korektan način opredeljuju o državnom statusu.

N.S: Mislite da Studija o izvodljivosti na neki način  malo odlaže tu čitavu priču o referendumu, iako sadašnja vlast u  Crnoj Gori govori da je to ponovo zakovano i zakazano za april iduće godine. O Crnoj Gori se nekada govorilo kao o jednom  malom ekonomskom čudu ovde pa je ta priča polako nestala, govorilo se o značajnim dostignućima  podgoričke demokratije u odnosu na ono što smo imali u Beogradu  za vreme Miloševića, a sada ovom studijom i ovom pojačanom saradnjom sa Hagom kao da je negde, čini mi se izmakao i taj argument, da je Crna Gora  u poziciji taoca Beograda, zato što  Beograd ne želi da saradejuje sa Hagom. Da li mislite da  sve te stvari na neki način malo problematizuju referendum?

MEDOJEVIĆ: Nema sumnje da je situacija sa aspekta  izvjesnosti održavanja referenduma daleko komplikovanija i nepovoljnija za pristalice  crnogorske nezavisnosti jer ima tih pozitivnih elemenata u Studiji, Studiji o izvodljivosti. Po ubrzanoj proceduri već na jesen će početi pregovori o Ugovoru o stabilizaciji i asocijaciji koji će očigledno voditi jedinstveni tim državne zajednice Srbije i Crne Gore, znači ne može biti  tri pregovarača i 3 tima, može biti samo jedan tim sastavljen od  predstavnika srpske i crnogorske vlade, ali mora biti jedan tim i to će sasvim sigurno dovesti u delikatan položaj crnogorsku Vladu, da mora, recimo u martu ili aprilu da prekine te pregovore i da praktično Srbija trpi zbog te odluke, da se zaustavi proces približavanja i asocijacije sa EU zatro što Crna Gora hoće da organizuje referendum. Ne znam da li će Brisel prihvatiti takav jedan referendum, a posebno na način  na koji Djukanović sada ima nameru to da uradi, bez dogovora i konsenzusa u Crnoj Gori. To je ono što je opozicija u Crnoj Gori konačno shvatila  i gospodin Predrag Bulatović iz SNP-a, koji već polako počinje da se bavi politikom na jedan ozbiljan način i ne odradjuje poteze koji idu u prilog Djukanoviću. On sada kaže da referendum nije sporan kao jedan demokratski institut, medjutim, za referendum je neophodan konsenzus, ali mi ne možemoda  na pravimo konsenzus sa gospodinom Djukanovićem koji ima sve te dubioze i deficite legitimiteta iz prošlosti. Tako da gospodin Djukanović ima veoma težak izbor, ili da još jednom odustane od referenduma, što bi za njega bio politički kraj ili da izabere hazardersku varijantu referenduma po svaku cjenu, po ugledu na Slobodana Miloševića i da mu te rezultate niko ne prizna. Ovaj drugi scenario vuče u konflikt sa EU, moguću izolaciju, sankcije i pravljenje od Crne Gore privatne mikro države o kojoj sam već ranije govorio, koja bi bila Eldorado za neke srpske bjegunce, vlasnike prljavog tranzicionog kapitala, odbjegle ljude  iz raznih pravosudnih sistema iz svijeta.

N . S: Da ostanemo još samo malo na toj vašoj opsednutosti Milom Djukanovićem. Od   leta prošle godine u Crnoj Gori je aktuelna još jedna tema koju su od prošlog leta kandidovali neki akademici, kada su se na nekom skupu zalagali da u Crnu Goru bude uveden predsednički sistem. Negde sam pročitao da je tada rečeno da je Crnoj Gori potreban jak predsednik, sa eventualno 7 ministara, nešto slično kao što je u SAD. Obrazloženje je bilo da su shvatanja slobode u Crnoj Gori i u Americi vrlo slična pa je potrebno uvesti i sličan sistem. Vi ste pre nekoliko dana kritikovali Djukanovića da se i on zalaže za takvu opciju. Vi tu prepoznajete neko "duplo dno" u toj ideji. Zašto ste protiv te ideje?

MEDOJEVIĆ : Ja moram prvo da kažem da apsolutno nisam opsjednut sa gospodinom Djukanovićem, nemam ni razloga. Da vas podsjetim, po anketama od zadnjih godinu dana ja sam najpopularnija javna ličnost u Crnoj Gori i moj rejting je bolji od rejtinga gospodina Djukanovića...

N.S: To sam i ja rekao u najavi...
 

MEDOJEVIĆ: S druge strane gospodin Djukanović ima mnogo više razloga  da bude opsjednut sa mnom i sa GZP, jer on ima mnogo toga da izgubi gubitkom vlasti, a ono što imaju članovi GZP, taj profesionalni kredibilitet, svoje karijere, to ne mogu da izgube ni u slučaju da naprave loš izborni rezultat na sledećim izborima. Tako, naravno, salim se, moramo da budemo fokusirani na sistem, a ne na čovjeka, ali taj čovjek personifikuje taj sistem. Istina je dakle da poslje dugog vremena koketiranja s jednom idejom koja je začeta na Ekonomskom fakultetu u Podgorici, od strane najbližeg Djukanovićevog saradnika, Veselina Vukotića, profesora sa Ekonomskog fakulteta u Podgorici, koji je predlagao da Crna Gora postane mikro država, dakle da se uvede predsjednički sistem u kojem neće postojati Vlada u kojoj će parlament izgubiti zakonodavnu funkciju, u kojoj će predsjednik vladati dekretima, uredbama, praktično neposredno komuniciratu sa narodom. To, naravno, dolazi u sferi neke akademske elaboracije, medjutim sada je dokumentom, zvaničnim državnim, agendom ekonomskih reformi, taj koncept postao i zvanični državni koncept i gospodin Djukanović je na press konferenciji koju je održao 13. aprila potvrdio da se i on zalaže za predsjednički sistem, da je to za jednu malu državu kakva je Crna Gora, superiorniji model nego parlamentarna demokratija i da su svi stručnjaci, pod znacima navoda, koji su naravno bliski njemu, već se složili da je to tako. I to je sasvim u skladu sa ovom idejom o kojoj sam ja već govorio, da već postoji takav sistem vlasti u Crnoj Gori, samo nije uređen Ustavom. Da li ima nekih ideja o uvođenju monarhije, to ćete morati njega da pitate kada dodje u emisiju, ali ovo je sada izvjesno i GZP upravo za to traži podršku gradjana Crne Gore. Kako će gradjani na to reagovati ostaje da se vidi.  

N.S. Da se vratimo samo još malo na to moguće razdruživanje Srbije i Crne Gore. Meni se čini da se do tog eventualnog razlaska iduće godine, kako ga mnogi najavljuju, u Beogradu i Podgorici javlja nešto što je mnogo opasnije, rekao bih čak i bolesno, a to je da mnogi sistematski rade na produbljivanju jaza izmedju dva naroda. Da li se to vama tako čini, da li vam se čini da će od nekadašnjeg bratstva i jedinstva ostati otprilike, hajde neka to važi samo u julu i avgustu, dok smo dole na moru, dok smo jedni drugima potrebni, a da ostalih meseci u godini to više neće važiti.

MEDOJEVIĆ: Pa, nažalost postoje dosta snažne političke opcije i u Beogradu i u Podgorici koje misle da se problemi mogu rešavati tako što ćete vrijedjati drugu stranu, što ćete radikalnim politikama izazivati kontraefekte s druge strane, pa na kraju da kažemo, ajde, brate, više da se ne gledamo. Dakle, čini mi se da mnogi u Srbiji i Crnoj Gori insistiraju na jednom modelu koji je meni lično jako opasan, pa složio bih se sa vama, i bolestan.  To je toga dugačkog prljavog razvoda. Na kraju da se jedni drugima zgadimo, da prekinemo sve veze koje su gradjene vjekovima i koje su zaista realne i baziraju se na zajedničkim istorijskim i na ekonomskim interesima i na mješanju populacije i na činjenici da u srbiji živi dosta veliki broj ljudi koji su rodjeni u Crnoj Gori, koji rade u Srbiji, koji su našli svoju ekonomsku egzistenciju u Srbiji i da to nije slučaj ni sa jednom drugom bivšom jugoslovenskom državom. Dakle, nemate ni približno toliko Crnogoraca da rade u Hrvatskoj. Ima ih, ali ni približno, niti Bosni, niti na Kosovu, niti Makedoniji, kao što ih ima u Srbiji. To je nešto što zaista mora biti prevazidjeno samo aktivnijom ulogom onih političkih snaga u Srbiji i Crnoj Gori koje su protiv toga.

N.S: Bez obzira kakva bude sudbina...
 

MEDOJEVIĆ: Apsolutno, dakle, ja lično mislim da i GZP i ja, i ovo moje večerašnje gostovanje  u vašoj emisiji doživljavam upravo na taj način, da se prikaže da u Crnoj Gori  postoje normalne političke opcije koje žele da odnose Srbije i Crne Gore regulišu na jednim dobronamernim, prijateljskim, pa slobodno, ako hoćete i bratskim odnosima, na način da poštujemo jedni druge, da uvažavamo realne interese gradjana i da se pomažemo. Dakle, ja bih želeo da vidim, evo da upotrebim najbanalniju vojnu terminologiju, da budemo saveznici, je l. Dakle, ne da jedni drugima činimo štetu niti da jedni druge vrijedjamo, niti da prozivamo, nego da budemo zaista ono što i gradjani zaista jesu. Moja jedna definicija od ranije je bila da ja ne  mogu da primetim probleme izmedju sportskih klubova, izmedju kulturnih institucija, kulturnih djelatnika, jedine probleme vidim izmedju političara. Dakle, to što smo mi u julu i avgustu, kako vi kažete, u nekoj atmosferi bratstva i jedinstva, to nije samo u julu i avgustu, dakle u mnogim drugim, da kažem, sferama života postoje interesi i potrebe da se stvari regulišu tako da politika ne smeta ljudima.

N.S: Ali, u Podgorici se pojavio pre nekoliko nedelja taj neki misteriozan papir za koji se ispostavilo da pripada Ministarstvi inostranih poslova, u kojem se kaže da se pogotovo u toj predreferndumskoj godini savetuje, ustvari to i nije savet, to je nešto drugačije, zamera sportskim novinarima u Crnoj Gori da ponekad umeju da viknu "naši plavi" i objašnjava im se da to više nisu naši, da je Divac odsada komšija kao što je i Kukoč. Evo, vi ste išli sa Paspaljem u istu školu, igrali ste košarku. Paspalj, npr. ove godine brine o košarkaškom nacionalnom timu državne zajednice. Je l on za vas, zanima me vaš lični utisak, je l on za vas naš, vaš, je l on komšija...Kakav vi odnos imate? 

MEDOJEVIĆ: ....i to smatram zaista nečim što ostaje kao jedan deo mene u tom vremenu neke mladalačke zaludjenosti košarkom i sportom. Ja smatram da su to naprosto stvari koje pokazuju jednu frustraciju koja se javila kod tih ljudi koji žele na taj način da dodju do crnogorske nezavisnosti. Dakle, crnogogorska nezavisnost i suverenost, ako se bude gradila na taj način sa fašisoidnim elementima onda ona naravno, neće biti prihvaćena nigde. Znači to je jedan kontraargument u jedan autogol koji su ti autori, te bolesne analize napravili....

N.S: U toj analizi se, oprostite, kaže da ni Željko Joksimović ne treba da se tretira kao naš. A vi ste za Novu godinu u jednoj novogodišnjoj anketi predložili da himna državne zajednice bude "Lane moje".

MEDOJEVIĆ: Da, mislim da je to bila jedna dobra ideja. Da se radi o jednoj odličnoj pjesmi koja je i medjunarodno prepoznata i nagradjena i koja je postigla uspeh i ne treba biti uskogrud. Dakle, radi se o tome da moramo pokazati dobru volju i moramo pokazati duh tolerancije i raziumjevanja. Te šizofrenične, klaustrofobične percepcije o našim i njihovim, o tim stvarima to je zaista što sam ja mislio da je davno prevazidjeno vrijeme i da je nešto što spada u istorijske komponente kojih ne želimo da se sjetimo. Tako su počele i neke stvari veoma ružne početkom devedesetih, ali  u svakom slučaju ja mislim da je najvažnije da sve veći broj gradjana srbije i Crne Gore prepoznaju da političari ovo rade zbog sopstvenog interesa, a ne zbog njihovog interesa.

N. S: Bez obzira gospodine Medojeviću, što u Beogradu ima onih koji smatraju da ste vi jedno meko prizemljenje za jednu sličnu političku opciju kao što je ona gospodina Djukanovića, čini mi se da će vam mnogi u Podgorici zameriti mnogo toga što ste večeras ovde izgovorili i nedavno sam pročitao da su vas podsećali da se neprekidno udvarate srpskom javnom mnjenju i da ste svojevremeno čak pokušali da budete i predsednički kandidat ovde. Je l to tačno ili...

MEDOJEVIĆ: Pa dobro istina je da ja u Srbije kod medija i uopšte kod stručne javnosti imam mnogo bolji tretman nego u Crnoj Gori. Ja sam dolje već odavno persona non grata. Dakle, ja sam 1998. god izgubio posao u Agenciji za privatizaciju zbog svoje knjige "Privatizacija i korupcija" gde sam objasnio i Kombinat aluminijauma i neke druge transakcije, tako da je istina da ovde imam mnogo bolji tretman, ali naravno nije istina da se ja bilo kome udvaram, što nije moj mentalitet i moj karakter, a u svakom slučaju, ovde je bilo dosta pozitivnih ocjena za moj neki angažman i vezano za sindikat i sindikalne aktivnosti. I u jednoj emisiji bilo je u polu šaljivom tonu, dakle, to pitanje, da li bih se ja kandidovao, ja sam onda rekao naravno da razmišljam, naravno to je bila jedna mala šala u jednoj TV emisiji i medjutim, neki novinari su to ozbiljno shvatili, pa su sledećeg dana pitali šta su moje prednosti u odnosu na druga dva predsednička kandidata. Ja sam opet nastavljajući rekao pa evo barem sam lepši od Velje Ilića i Miroljuba Labusa.

Gornji tekst je transkript emisije «Nezaštićeni svedok», gost: Nebojša Medojević, izvršni direktor Grupe za promjene, petak, 6. maj 2005., RTS-1 21.50h

Urednik i voditelj Nenad Stefanović