Home
Komentari
Kulturna politika
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

Prenosimo NIN, 20.01.05.

   

Ljiljana Smajlović

Veliki lom za malo para

Uskraćivanje američke pomoći pokazalo se kao jedinstvena prilika da američki zahtevi dobiju maksimalni publicitet, a da pri tome još i uštede

Srbija se još od dvehiljadite nalazi pod posebnim režimom američkog uslovljavanja. Svakog oktobra Kongres SAD predvidi koliko će pomoći dodeliti Beogradu, pod uslovom da Beograd sarađuje sa Haškim tribunalom. Dvehiljadite je tako u američki budžetski zakon upisana pomoć od stotinak miliona dolara: uslov je bio da Slobodan Milošević bude uhapšen do 31. marta 2001. godine. Beograd je taj uslov ispunio, i to je jedina godina kada je Srbija dobila svu pomoć koja je za nju predviđena. Već naredne, 2002. godine, došlo je do kratke suspenzije američke finansijske pomoći, da bi pare nastavile da pritiču kada je nova grupa optuženih za ratne zločine otputovala u Hag. To je bilo za vlade Zorana Đinđića, ali je ista sudbina zadesila i vladu Zorana Živkovića: pomoć je prvo suspendovana (to se uvek po automatizmu desi ako državni sekretar do 31. marta zvanično ne obavesti Kongres da je Srbija ispunila postavljene joj uslove), da bi nastavila da teče posle burnog beogradskog hapšenja Veselina Šljivančanina.

Samo Vojislav Koštunica, međutim, može da kaže da su ga Amerikanci dva puta “zamrzavali”: Jednom 31. marta prošle godine, kada je Stejt department objavio da će Srbija ostati bez preostalih 26 miliona dolara koliko joj je u tom trenutku još sledovalo, a drugi put 14. januara ove godine, kada je najavljeno da će Beogradu propasti deset miliona dolara od ukupno 73 miliona predviđena za 2005. godinu. U lanjskom zamrzavanju nešto udela je, istini za volju, imalo i Živkovićevo odbijanje s jeseni 2003. da isporuči generale, ali ove godine zasluge su pre svega Koštuničine. Nesaradnja sa Hagom tako je, samo za njegove vladavine, Srbiju do sada koštala blizu 40 miliona dolara.

Amerikanci nisu, dakle, 14. januara Srbima uradili ništa novo i nepoznato, ništa neplanirano i nenajavljeno, ali možda nikad do sada nisu sa tako malo para proizveli tako mnogo učinka u nekoj zemlji. Kažu da se novcem može kupiti uticaj, ali američkom ambasadoru u Beogradu Majklu Poltu pošlo je za rukom nešto daleko spektakularnije. On je prilikom jednog jedinog javnog pojavljivanja, na vešto sročenoj konferenciji za štampu, uspeo da, za deset miliona dolara koje ovde neće ni potrošiti, napravi politički bum kakav se za te pare nigde ne bi mogao kupiti, makar dolare na ulici razbacivali masi. Novac je ostao u američkom budžetu, a srpska politička elita i javno mnjenje munjevito su mobilisani da vrše pritisak na Vladu Srbije kako bi ispunila američke zahteve. Poltov poduhvat ravan je mađioničarskom triku u zemlji za koju će međunarodna javnost rutinski reći da još gaji snažna antiamerička osećanja.

Naučeni strah

Srbi su se toliko nagutali straha da ih više nije potrebno plašiti batinom: funkcionišu na naučenom strahu. Tako su protekle nedelje neki eksperti, a onda i oni koje niko nikad nije optužio da su eksperti za međunarodne odnose, objašnjavali da Amerika “ima pravo veta” u Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci, da “ima pravo veta” na članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Izgleda da je to prvi rekao profesor Ekonomskog fakulteta Mlađen Kovačević, koji je onda dobio mnogo saputnika. Stvari međutim stoje drugačije. U Svetskoj banci Amerika u jednoj od organizacija (IBRD) ima 16,39 posto glasova, a u drugoj (IDA, International Development Association, od koje Srbija za sada dobija povoljne beskamatne kredite) ima 14,04 posto glasova. Slično je i u MMF-u, i ni u jednoj od te dve organizacije SAD nemaju pravo veta. Naravno da je američki uticaj iza scene u obema daleko veći od tih 14 ili 16 posto glasova. No, prema izvorima NIN-a u Vašingtonu, američki predstavnik u Svetskoj banci već tri godine glasa protiv projekata i programa za Srbiju, zato što Amerikanci svako malo zamrzavaju pomoć Beogradu. To nije omelo donošenje programa i izglasavanje projekata. Kuriozitet je to što je američka predstavnica u Svetskoj banci, prilikom odobravanja poslednjeg programa od 500 miliona dolara, hvalila program a zatim glasala - protiv.

Kad je o Svetskoj trgovinskoj organizaciji reč, ona funkcioniše na principu konsenzusa, i tamo na neki način svako ima pravo veta.

Majkl Polt nije igrao prljavo, nije udarao ispod trbuha: njegov je uspeh diplomatski besprekoran. Nije on suspenziju deset miliona američke pomoći prozvao sankcijama: to su umesto njega učinili domaći protivnici Vojislava Koštunice, koji su se tako brzo retorički zagrevali da je američka odluka da Srbiji od 73 miliona dolara pomoći uskrati deset miliona (i to, za početak, privremeno), navela Dušana Petrovića iz Demokratske stranke da zavapi da nam “svima preti povratak pakla iz vremena Miloševića”. U danu u kom su reagovanja na Poltovu najavu sustizala jedno drugo, nije bilo lako utvrditi ko je prvi počeo, ali čini se da je ipak Demokratska stranka bila ta koja je američke mere prekrstila u “sankcije”. To nije učinio predsednik Srbije Boris Tadić, koji je u zvaničnoj izjavi sasvim precizno govorio o “odluci SAD da suspenduje 10 miliona dolara Srbiji” i o “najnovijim merama Vlade SAD”, ali su se u saopštenju njegove stranke te mere pretvorile u “ekonomske sankcije” a zemlja dovela u “novu međunarodnu izolaciju”. Posle toga je mrtva trka je li agencija Beta preduhitrila B92 u nazivanju mera sankcijama, ili je bilo obrnuto (pritom se B92 ipak opredelio za formulaciju o “delimičnim sankcijama”).

Vlada je bila matirana. Teško se u siromašnoj zemlji punoj beznadežnih građana javno podsmehnuti sumi od deset miliona dolara kao razlogu za promenu državne politike. Za Vojislava Koštunicu primena “hrvatskog modela” dobrovoljnih predaja optuženih je državna politika prvog reda; on osim toga “ne reaguje dobro na pritiske”, što bi rekli Amerikanci, i zato odavno nije visoko na spisku najpoželjnijih beogradskih sagovornika za međunarodne zvaničnike (osim kada treba rušiti Miloševića, ali to se radi jednom u stotinu ili više godina). Ismejan je pokušaj njegovog ministra Zorana Lončara da javnosti poruči kako vlada ne radi po diktatu, ni za pare, već po sopstvenom osećanju državnog interesa. Da nema pritiska, general Dragomir Milošević ne bi danas po nagovoru bio u Hagu, nema tog ministra i te PR (public relations) firme koja bi javnost uverila u suprotno.

Stvar je u tome što je Vojislav Koštunica negde nacrtao donju granicu do koje pritisak može da ga otera, i što izgleda niko osim njega ne zna gde je tačno ta granica, ni Amerikanci, ni DSS-ovi koalicioni partneri. To je naročito neprijatno za njegove koalicione partnere, kojim se čini da ih premijer javno uteruje u laž posle izjava u kojim bona fide tumače dogovorenu politiku. No kako li se tek oseća bivši američki ambasador Vilijem Montgomeri, koji je u aprilu prošle godine pretposlednje zamrzavanje američke pomoći za “Blic” prokomentarisao sledećim rečima: “Mislim da je politika uslovljavanja i ucene svake godine sve manje efikasna i da je vremenom postala sve više kontraproduktivna”. Njegov je naslednik uspeo da sa još manjim štapom, i još manjom šargarepom od one koja je Montgomeriju bila na raspolaganju, mobiliše celokupno javno mnjenje u korist američkih zahteva prema Vladi Srbije. Bilo je dovoljno da se posluži malim retoričkim zahvatom koji je, bez obzira na (ne)velik iznos zamrznute pomoći, upalio crvene lampice u glavama ljudi koji se, kao u onoj narodnoj poslovici, danas i guštera boje.

Poltova najjača karta na konferenciji za štampu u petak 14. januara bila je opaska da će Amerika “da pomaže narod” a da prikraćuje vlast. Ovde se ljudi plaše kada ih se u tom kontekstu spominje jer se dobro sećaju da su najviše kolektivno stradavali upravo onda kada ih je međunarodna zajednica najviše razuveravala da nema ništa protiv njih kao zajednice, već cilja samo njihovu opaku vlast.

Vlada bi, naravno, mogla da zaključi da je drvlje i kamenje na nju, posle Poltove pres konferencije, diglo upravo ono “civilno društvo” kojem odlazi najviše američke pomoći, odnosno kojem se usmeravaju pare koje neće otići “centralnoj vlasti”. To bi pak navodilo na zaključak da Amerikanci ovde ipak nisu uzalud davali novac, i da se svaki dolar pomoći isplatio. Trebalo je da Svetozar Marović ode u London i da se na BBC-iju tim povodom oglasi Džonatan Ajl iz Kraljevskog instituta za odbrambene studije kako bi u srpskoj štampi osvanulo i mišljenje da je “razočaravajuće što se neke zemlje, uključujući i SAD, još drže stare politike izolacije ili ignorisanja onoga što se događa u Beogradu, umesto da ponude potrebnu šargarepu”. Ali, bilo bi pogrešno potcenjivati ogromni rezervoar ovdašnje nade da će se odnosi sa Zapadom konačno popraviti i da će Srbija ponovo postati ravnopravno tretiran član međunarodne zajednice. To jeste, ili može da bude, pozitivna energija na koju može računati svaka reformama posvećena vlada.

Inače će se zaista ostvariti zloguka prognoza bivšeg američkog ambasadora Montgomerija, koji je prošle godine, frustriran uzaludnošću svojih nastojanja da ostavi iza sebe politiku uslovljavanja, odnosno ono što je sam nazvao “politikom ucene”, rekao: “Takva politika ima i svoju cenu, jer se njome stvara veliki antagonizam Srba prema Americi i ona sve više ide u korist nacionalističkim partijama u Srbiji”.

Ali stavite se u američki ugao gledanja: da li biste menjali politiku koja uspeva? Iznuđuje ustupke, a ne košta ništa, ili košta malo. Amerikanci Srbiji daju pomoć koja je u skladu sa njihovim poimanjem njihovog strateškog interesa: ta pomoć se vodi kao pomoć širenju demokratije, i oni se te pomoći civilnom sektoru i nezavisnim medijima verovatno ne bi odrekli ni kada bi ih Vojislav Koštunica molio da to učine. Zamrzavanje deset miliona dolara njihovih vlastitih para donelo im je u Srbiji više efekta nego što bi im donelo da su ovde u jednom danu toliko potrošili u korist opšteg dobra.

Nije ovde jedina opasnost da će reakcionarne društvene sile u Srbiji profitirati od najnovije mini-krize u odnosima sa Amerikom. Prava je opasnost u tome što američko nezadovoljstvo nama, opravdano ili ne, već dugo traje. U ovom času ono se možda još može nazvati “benignim nemarom”. Ali nemar traje, a naša se važnost u svetu smanjuje. Iz benignog, ono malo ljudi koji se u Stejt departmentu još bave nama može relativno brzo da počne da nas ignoriše na manje benigni način.

Prilikom saslušanja u senatskom odboru, novi državni sekretar Kondoliza Rajs je u ponedeljak rekla da je cunami “čudesna prilika” da Amerika na delu pokaže prijateljstvo prema unesrećenima u tom delu sveta. Mi smo u poslednjoj deceniji prošlog veka bili takođe dovoljno važni, odnosno dobra prilika da neko nešto nekome kod nas pokaže na delu. Sad više nismo. Deset miliona dolara možda nisu velike pare, ali je zato američko nezadovoljstvo Beogradom u ovom času prilično veliko.

Ljiljana Smajlović

 

 

 

 

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM