Djordje Joncic

Nista nije moglo da bude opasnije po Srbiju u godini 1989-oj nego sto su bili njeni sopstveni politicari. Na zalost, ne bi moglo da se kaze da je danas drugacije. Srpski politicari nisu te 1989. godine shvatili da nije moglo biti uspesne srpske politike bez uvazavanja novonastalih svetskih prilika, odn. nove svetske spoljne politke. To je bio prvi i najznacajniji uzrok stradanja.

Spoljna politika nije ni danas manje vazna nego sto je bila onda. Medjutim, stice se utisak da se u Srbiji unutrasnja politika smatra vaznijom. Spoljna politika bi trebalo da bude osnovica i predvodnica svake srpske politike. Vidljivo je, vec na prvi pogled, da je danasnja duboka politicka kriza u Srbiji najvecim delom direktna posledica krize odnosa izmedju srpskih i medjunarodnih politicara. Ni danas ne bi smeo da izostane odgovarajuci i zadovoljavajuci srpski odgovor na sadasnju spoljnu politiku Zapada. Odgovor mozda lezi u neophodnosti preformulacije srpskog nacela: Samo spoljna-politika Srbina spasava. Ova neophodnost predstavlja razlog pisanja ovog clanka.

Drugi kljucni uzrok stradanja bilo je pitanje politickog uredjenja, odn. komunizma i socijalizma. To pitanje je 1989. godine postalo predmet izuzetne medjunarodne paznje i s njim i Srbija. Tada je, naime, bilo neophodno hitno napustanje komunizma i socijalizma. Moglo bi da se kaze da je i danas skoro isto pitanje i dalje predmet medjunarodnog interesovanja, s tim sto se ono danas ne zove pitanje komunizma/socijalizma vec pitanje reformi i tranzicije, odn. prelaska na demokratiju i kapitalizam.

Integracija u razvijene privredno-politicke strukture Zapada, poput EU, i uskladjivanje politickog sistema u odnosu na Zapad, nije bilo moguce jer je to Miloseviceva vlast iz sasvim iracionalnih razloga odbacivala, tj. jer to nije bilo u skladu sa njegovim licnim osobinama. Na zalost, i danas, kao da se i dalje ne shvata znacaj te integracije.

Ako je americka i zapadna dilema 1989. (i 1990.) godine bila - koju i kakvu spoljnu politiku sprovoditi prema SFR Jugoslaviji i posebno prema Srbiji, jugoslovenska, odnosno, srpska dilema je bila – demokratija i kapitalizam ili komunizam i socijalizam. Zajednicki imenitelj SFRJ, komunizam i socijalizam, je tokom 1989. i 1990. nestajao i nestao ne samo na Istoku nego i u Sloveniji i Hrvatskoj. Te dve republike su se, znaci, odlucile za zapadnu demokratiju i drustveni model kapitalizma. Kako se Milosevic nije izjasnio za promenu politickog sistema i kako je ostao veran socijalizmu i komunizmu, postalo je jasno, da vise nije bilo zajednicke politike koja bi povezivala Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju. Medjutim, nije se u Sloveniji i Hrvatskoj promenio samo politicki sistem, vec je nastala nova grana politike, naime, nova spoljna politika Slovenije i Hrvatske. Sta je bilo sa Srbijom? Sta je bilo sa inostranom politikom Srbije? Jednostavno, spoljna politika Srbije nije 1989. i 1990. postojala. U Srbiji je postojala samo jedna kategorija politike, unutrasnja politika.

O tome sta se 1989.g., i posle toga, dogadjalo i dogodilo u SFRJ i u svetu i sta je u sustini odredjivalo i odredilo americku i zapadnu spoljnu politiku prema Srbiji, najjasnije i najsazetije je izrazio nekadasnji visoki politicar Rusije, Jevgenij Primakov:

„Godine 1990. u Jugoslaviji su prvi put nakon rata odrzani izbori na visepartijskoj osnovi. U Sloveniji,Hrvatskoj, Makedoniji, Bosni i Herzegovini – Savez komunista Jugoslavije pretrpeo je poraz. Komunisti su sacuvali vlast samo na preostaloj teritoriji bivse Jugoslavije – u Srbiji i maloj Crnoj Gori. Godine 1991. iz Jugoslavije su izasle i proglasile nezavisnost Slovenija, Hrvatska, a nesto kasnije Makedonija i Bosna i Herzegovina – tu su komunisti izgubili na izborima. Tako je rukovodilac Srbije Slobodan Milosevic za mnoge na Zapadu stekao cisto „ideolosku boju“. „Ideoloski pristup“ prema njemu od strane americkog rukovodstva i rukovodstva nekih zapadnoevropskih zemalja postao je izrazeniji kada je Milosevic dosao na celo Socijalisticke partije Srbije, - koja se smatra naslednicom Saveza komunista Jugoslavije. Raspolozenje  protiv Milosevica na Zapadu jos vise se pojacalo kada je Srbija ispoljila teznju da, u okviru zajednicke drzave, zadrzi delove Jugoslavije koji su se izdvojili“ (Jevgenij Primakov: „Godine u visokoj politici“, izdavac IGAM Beograd 2002, s. 169).

POCELO JE 1989. godine, godine koja je oznacila KRAJ PODELJENOSTI Evrope i POCETAK NOVE SPOLJNE POLITIKE SAD I ZAPADA prema Istocnoj Evropi ali i prema Jugoslaviji (SFRJ) i Srbiji.

Na Zapadu se 1989. g. odmah postavilo pitanje: hoce li doci i do nestanka politickog komunistickog  sistema i u Jugoslaviji i u Srbiji onako kao sto se dogodilo u Istocnoj Evropi ili ce doci do eventualne konfrontacije kakva je bila jos za vreme „Hladnog rata“, ali ovog puta izmedju Zapada i Jugoslavije i Srbije?

Velika „promena“ koja se dogodila te 1989.godine i koja je izmenila svetske prilike bila je svuda u medjunarodnoj politici pozitivno ocenjena. Istocna Evropa je posebno bila srecna. A srpski politicari? Srpski politicari u Beogradu su nazalost bili jedini i u Jugoslaviji i u Evropi koji su bili „nesretni“. I sto je mnogo gore - prevideli su opasnosti koja je u sebi sadrzavala novonastala svetska situacija i moguce opasnosti koje bi mogle da dodju od nove zapadne spoljne politike. Naime, srpski politicari nisu shvatili da je sa nestankom „istocnog politickog sistema“, komunizma, nestala i podloga na kojoj je pocivala komunisticka Jugoslavija i komunisticka Srbija i da ce se zbog toga mozda postaviti pitanje opstanka i legitimiteta Jugoslavije.

Ne moze se osporiti cinjenica da je 1989. godine, ali i 1990. stub srpske politike u Srbiji bio komunizam. U Istocnoj Evropi, i u ostalim jugoslovenskim republikama, doslo je do odvajanja politike od komunizma. Istocna Evropa, i neke od jugoslovenskih republika, oprostile su se od komunizma, sto je dovelo do gubitka znacaja komunizma kao izvora jedine prave istine.

Cilj Zapada bio je te godine jasan - promena politickog sistema u Jugoslaviji i u Srbiji. Zapadna spoljna politika je cvrsto verovala da ce naci sredstva i puteve da to i ostvari. I uskoro se pokazalo da je svako dalje postupanje Amerike i Zapada prema Jugoslaviji U PRVOM REDU BILO ODREDJENO PITANJEM POLITICKOG SISTEMA Jugoslavije a ne i jedinstva i ocuvanja Jugoslavije kao drzave. Ako bismo potrazili jedan zajednicki imenitelj za americku i zapadnu spoljnu politiku prema Jugoslaviji i prema Srbiji, onda bismo mogli da dodjemo do zakljucka, da je jedan takav imenitelj postojao - demokratizacija. Demokratizacija je bila i ostala jedini veci i vodeci motiv americke i zapadne spoljne politike i ona je odredjivala i odredila postupanje Zapada prema Jugoslaviji i prema Srbiji.

SRPSKI POLITICARI NISU 1989 RAZUMELI DA NIJE MOGLO BITI USPESNE SRPSKE POLITIKE U OKVIRU JUGOSLAVIJE I SVETU BEZ UVAZAVANJA NOVONASTALIH SVETSKIH PRILIKA I NOVE SVETSKE SPOLJNE POLITIKE.Tada je, naime, bila neophodna (spoljna) politika priblizavanja demokratiji, Zapadu, Sloveniji i Hrvatskoj i HITNO NAPUSTANJE KOMUNIZMA, a nikako politika konfrontacije, destabilizacije i udaljavanja.

Spoljnopoliticka odrzivost i bezbednosno-odbranbena sigurnost bivse SFRJ bila je determinisana postojecom medjunarodnom politikom tj. blokovskom podelom i ravnotezom blokova. Ravnoteza sila, odnosno blokova bila je garant intergriteta, samostalnosti i postojanja Jugoslavije. NESTANKOM ISTOGNOG BLOKA NASTALA JE POTPUNO NOVA SITUACIJA, KOJA JE ZAHTEVALA NOVO DEFINISANJE SPOLJNE I ODBRANBENE POLITIKE JUGOSLAVIJE ALI I SRBIJE.

NAKON 1989. RAZVOJ ODNOSA SRBIJE I AMERIKE I ZAPADA NIJE PRATIO RAZVOJ ODNOSA U SVETSKOJ SPOLJNOJ POLITICI. I izmedju tadasnjih republika nije postojala usaglasena spoljnopoliticka i bezbednosno-odbranbena strategija, koja bi bila zasnovana na novonastilim svetskim prilikama. Nije nazalost u Srbiji i Crnoj Gori postojalo ni shvatanje i svest o tome da su odnosi sa Amerikom i Zapadom od zivotnog strategijskog znacaja za te dve republike. I opet su srpski politicari kasnili i bili oni koji su nesto drugo znali i hteli. Zastrasujuci je stepen NEOBAVESTENOSTI I NEODGOVORNOSTI srpskih politicara. Repertoar sredstava, kojima se koristilo rukovodstvo Srbije, u to vreme, je skoro zanemarujuci. Tada nisu shvatali, ili nisu hteli da shvate, da je prioritet srpske  politike upravo - nova srpska spoljna politika. Povezanost dogadjanja u Jugoslaviji i nove svetske politike je ocigledna. Svetska politika je svoju ideologiju gradila iskljucivo na antikomunizmu i antisocijalizmu.

Postavlja se s pravom pitanje, zasto je Miloseviceva politika i s njom i Srbija dozivela tezak poraz – zbog komunizma Milosevica ili njegovog nacionalizma? Odgovor je potpuno jasan: - Milosevicev komunizam odredio je 1989. g. i 1990.g. puteve kojima ce Amerika i Zapad da krenu i kakva ce biti njihova spoljna politika prema Srbiji.

Verovalo se na Zapadu da demokratija predstavlja jednu univerzalnu vrednost. Milosevic je verovao da je upravo komunizam ta univerzalna vrednost. Sa takvim stavovima bilo je neminovno ali i jasno, da ce doci do odredjivanja smera i toka daljih dogadjanja.

Pokazalo se, da sa izborima u dezembru 1990. g. u Srbiji i izborom Socijalisticke partije Srbije, naslednice Saveza komunista Srbije i Jugoslavije, da su prvi veliki koraci koji su vodili raspadu Jugoslavije i stradanju bili ucinjeni.

Mnogi, a narocito na Zapadu, objasnjavaju raspad Jugoslavije Milosevicevim nacionalizmom. Naprotiv - komunizam Milosevica u godini 1989-oj postavio je temelje raspada Jugoslavije. Milosevic je od samog pocetka odbijao visepartijski sistem i govorio o „pluralizmu socijalisticki orijentisanih snaga“ i „pluralizmu“ bez partija. Iako se Savez komunista Jugoslavije raspao u januaru 1990.g. Milosevic je tek u decembru iste godine dozvolio prve izbore. Sa svojom komunistickom svescu Milosevic izgleda da nije stajao pod pritiskom vremena i promena u svetskoj spoljnoj politici. Cinilo se da je Miloseviceva politika mogla da se objasnjava kao nekava interpretacija nekakvih visih nadredjenih svetskih shvatanja politike, a ne svakidasnjih i prakticnih.

Nemacki autor i nekadasnji ambasador Istocne Nemacke u Beogradu, Ralf Hartman, (Ralph Hartmann) dao je u jednoj svojoj knjizi (Pobednici ovencani slavom) detaljnu analizu i opis reagovanja politicara u Nemackoj posle pada Milosevica 5. oktobra 2000. g. Politicari i mediji u Nemackoj, naime, nazivali su taj 5. oktobar 2000. g. danom toliko ocekivane pobede demokratije i naglasavali - da su izostale promene iz 1989. g. iako sa zakasnjenjem od 10 godine ipak dosle. Nemacki ministar inostranih poslova Fischer je u jednoj specijalnoj emisiji na televiziji rekao da je 5. oktobar 2000. g. obelezio konacni nestanak Berlinskog zida i da je konacno nestao i poslednji deo „gvozdene“ zavese i da je najzad doslo do demokratizacije Srbije. Ralf Hartman se, usput, na kraju, zapitao a zasto su Milosevica u Nemackoj pre tog 5. oktobra 2000.g. stalno nazivali nacionalistom.

I poslednji veliki dogadjaj na prostorima bivse SFRJ iz 1999. godine moze se objasniti kao nastavak iste spoljne politike Amerike i Zapada kao i na pocetku – tada je vodjen rat za demokratiju i protiv Milosevica i Socialisticke partije Srbije. Interesantno je i misljenje, koje tome ide u prilog, penzionisanog nemackog generala Hajnca Lokvaja (Heinz Loquai), koji je jedno vreme sve do marta 1999. godine bio clan nemacke delegacije u organizaciji OEBS u Becu. On smatra da su americki politicari pokrenuli celu tu akciju (bombardovanje) iz cisto strateskog razloga – uklanjanje komunizma u Srbiji i poslednje komunisticke „mrlje“ Evrope i uklanjanje Milosevica kao predstavnika i ostatka komunizma. Americki politicari su bili posli od predpostavke da ako osvoje Kosovo i uspostave vlast albanskih politicara da ce time da oslabe moc Milosevica u Srbiji a sto bi moglo da dovede do promene samog Milosevicevog rezima. Americkim politicarima nije smetao nacionalizam albanskih naoruzanih politicara na Kosovu s kojima su bili krenuli protiv Milosevica.