Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Komentari američkih izbora

   

Die Zeit, 5. 11. 2004.

Tomas Klajne-Brokof

Predsednik ostaje, a zemlja je i dalje podeljena: Amerika i njen kulturni građanski rat

Zahvaljujući modernom grafičkom rešenju, prvi put na prošlim predsedničkim izborima, a i sada ponovo, mogli samo da vidimo obrise dve Amerike – crveno označava Bušovu teritoriju, a plavo Kerijevu. Svaka američka savezna država je dobila boju svog pobednika. Ali karta nije mnogo prošarana jer birači jednog kandidata zajedno žive na velikim područjima. Zapravo, u Americi postoje dve države, u jednoj vlada Buš, a u drugoj Keri. Demokratski birači vole vodu, žive na obalama okeana i velikih jezera. Republikanski birači vole prostranstva – oni žive u velikim južnim kontinentalnim državama, na Stenovitim planinama i na žitorodnom srednjem pojasu kontinenta.

U odnosu na izbore 2000. godine slika se gotovo uopšte nije izmenila. Iste države nose iste kostime, a politički pejzaž Amerike kao da je okamenjen: plavo protiv crvenog, grad protiv sela, Keri protiv Buša. Crvena Amerika je veća, a plava gušće naseljena. Podela je tako čista da većine praktično nema. Prvi put u američkoj istoriji dva puta za redom izbori su odlučeni u foto-finišu. Presudnu reč je imalo nekoliko država koje bi zapravo trebalo da budu ljubičaste. ...

Ne glasa se o dva kandidata, već o dva pogleda na svet. Kako je rekao kolumnista Harold Mejerson (Harold Meyerson), u pitanju je »sudar dve kulture«. Istraživanja pokazuju da je tipični »crveni Amerikanac« nešto stariji od proseka i oženjen, zatim, ne pripada nijednom sindikatu, voli mačo-sportove i u kući drži oružje. Živi na selu ili u malom gradu. »Plavi Amerikanac« je žena koja živi u velikom gradu ili u predgrađu, mlađa je od proseka, obrazovana i veruje da se treba boriti za ravnopravnost različitih etičkih zajednica (ili pak sebe vidi kao člana neke takve zajednice).

Pripadnike ta dva tabora najviše odvaja odnos prema religiji. Istraživanja (prema navodima Džona Zogbija (John Zogby)) pokazuju da 54 odsto birača u »Bušovim državama« barem jednom nedeljno odlazi u crkvu, dok u »Kerijevim državama« taj procenat iznosi samo tridesetdva. Ali biračke kutije nisu govorile o toj vrsti šizme – svuda u Americi većina (51 odsto u »Kerijevim« i 75 odsto u »Bušovim« državama) želi religioznog predsednika, a prava razlika postoji u načinu na koji birači gledaju na Boga. U crvenim državama ogromna većina verije u »jednog dobrog Boga koji će pobediti i kazniti zlo«, i svoja verska ubeđenja iznosi rečnikom moralnog apsolutizma. Tome nasuprot, u plavim državama, kaže Zogbi, vlada »moralni relativizam«. U njima birači govore o »Bogu punom ljubavi«, Bogu koji »voli i grešnike« i prihvata princip »živi i pusti druge da žive«.

Jaz koji deli dve Amerike tako je veliki da postoji razlika i u načinu života i u načinu potrošnje. Sociolog i novinar Dejvid Bruks (David Brooks) je to detaljno analizirao i u eseju »One Nation, Slightly Divisible« opisao kako je izgledao njegov dolazak iz tamnoplavog Vašingtona u tajanstveni, crveni svet. Posetio je zemlju u kojoj postoje drugačije prodavnice i druge institucije: »Svuda okolo su crkve i tajlandski restorani. Ljudi se kuglaju i idu u lov. U plavoj Americi imamo javne radio-stanice, stručnjake za istoriju predsedničkog sistema i investicione fondove koji vode računa o socijalno-političkoj situaciji. U crvenoj Americi vladaju monstruozno veliki trgovački centri i ogromna parkirališta koja pokrivaju površinu nekog omanjeg nacionalnog parka. U plavoj Americi radnje su male, a cene visoke«.

Bruks živi u predgrađu u kojem su demokrate dobile više od 60 odsto glasova. Prosečna godišnja plata tamo premašuje 100.000 dolara. Komšije su mu pravnici, lekari i berzanski stručnjaci. Kuće imaju bašte i duple garaže. Voze se uvozni automobili, najčešće Volvo i Folksvagen. Jede se uvozni sir, najčešće francuski, i piju se vina. Sve se to kupuje u bio-prodavnicama s kojima se, po kvalitetu robe i usluge, teško mogu meriti i najbolje evropske. Međutim, kafei su najupadljivije obeležje područja u kojima dominiraju Demokrate. Levičari su ljudi koji vole da uživaju u životu. To su doneli iz Italije. Zato se Kerijeva Amerika naziva i »latte-zemlja« i zapravo je, kako kaže Bruks, »jedna ogromna mašina za espreso«.

Kada dođete u Bušovu zemlju, tu postoji samo kafa koju sami skuvate. »Neki od nas«, piše Bruks o plavima, »uopšte ne razlikuju fundamentaliste od evangelista, mi pojma nemamo kako se puca i kako se čisti puška, na polju ne umemo da prepoznamo zasađenu soju, i nije nam dovoljno da pogledamo čoveka u uniformi pa da odmah znamo koji čin ima«.

Naravno da je ovakva podela na države isuviše gruba – svuda postoje džepovi druge boje, i obično se poklapaju sa podelom selo-grad. Tamo gde postoji ravnoteža, država postaje bojno polje – pa se tako i naziva: Battlefield state – na kojem se sve prelama. Primer Pensilvanije: plava država u središtu kontinenta, metropola Picburg na zapadu i metropola Filadelfija na istoku, a između ogromno prostranstvo ravnog zemljišta. Na kraju je odlučivala sasvim mala razlika u glasovima. Pobedio je Keri. Primer Floride: crvena država na jugu, ali zahvaljujući migracijama i urbanizaciji situacija se polako menjala, da bi na kraju pobednik ipak ostao Buš.

.....

Za mnoge stanovnike Los Anđelesa ili Njujorka, ostatak Amerike je područje koje preleću avionom i u kojem ima šest vremenskih zona. Oni na tlu vide debele ljude obučene u preuske pantalone, sa revolverom u džepu i molitvenikom ispod miške, vide ih kao rasiste, homofobe ili ultranacionaliste. S druge strane, stanovnici tih centralnih država sebe vide kao dobronamerne i bezopasne ljude koji s obe noge stoje na zemlji. Oni veruju da se drže ispravnih vrednosti i da su patriote – pravi Amerikanci. Stanovnici plavih država njima deluju kao elitisti i materijalisti koji su zaboravili osnovne američke vrednosti. Ti plavi se povode za svakom modom, danas veruju jedno, sutra drugo, pa mogu i zastraniti i prihvatiti stvari kao što su brak homoseksualaca, abortus ili uzimanje droge. Oni se mole nasilnom svetu Holivuda, a ne dragom Bogu. Kroz čitavo ovo tumačenje provejava i antievropski ton jer se podrazumeva da plava Amerika uvozi, pored sira i automobila, i kulturni snobizam i vrednosni relativizam Starog kontinenta. Na osnovu svega toga crveni zaključuju da je levi liberalizam plavih država potpuno neamerički.

Oba izborna tima su s velikim uživanjem koristila ove groteksno pojednostavljene slike kako bi kod svojih simpatizera probudile resantiman prema suparničkoj strani. U crtanom filmu Bušovog tima Keri je predstavljen kao bogati snob iz Masačusetsa, države leve elite i raskalašnosti. Njegova politika govori kako je on nepouzdan, “Francuz” koji drugim državama otkriva američke planove. On, kako je na jednom predizbornom skupu rekao Buš, “ima malo temeljnih ubeđenja”, a onda ih još i “menja kako vetar dune”. Ukratko: tipičan vetropir s plave obale.

Karikatura koju je ponudio Kerijev tim prikazuje Buša kao blago mentalno zaostalog kauboja. Tokom kampanje Keri je namerno zamuckivao kada je pravio šale na račun populističkih fraza koje Buš voli da koristi. Buš je u Kerijevoj kampanji predstavljen kao veliki vernik koji misli da mu dobri bog svoje zapovesti šapuće direktno na uvo, vernik koji je ubeđen da je uvek u pravu i koji je suviše sujetan da bi ispravljao svoje greške. Ukratko: tipičan tvrdoglavac iz crvene pustinje.

Džordž Buš je uspeo da svoju biografiju upotrebi u svoju korist. Obojica su, i predsednik i njegov neuspešni izazivač, poreklom sa severoistoka i iz bogate kuće, išli su u slične elitne škole i univerzitete. Ali posle toga Buš je počeo da prati putanju kojom se kretala i njegova zemlja – kako se centar moći premeštao sa severoistoka ka jugu i zapadu, tako se selio i on. U Teksasu je pronašao Boga i odrekao se alkohola. Njegov proces “nalaženja samoga sebe” može da posluži kao snažna parabola za izbavljenje same Amerike: Buš se napojio na večnom izvoru u srcu zemlje i iza sebe ostavio sve grehe istočne obale. ....

Američka šizma je izraz “velikog nazadovanja”, kaže Tomas Frank (Thomas Frank) u studiji “What’s the Matter with Kansas?”. Još od doba uvođenja građanskih prava konzervativci se predstavljaju kao pokret otpora protiv liberalizacije društva. Oni svoje birače uveravaju da se politički procesi više ne tiču ekonomskih interesa, već odbrane tradicionalnih vrednosti. To se može uočiti i na političkoj karti. Granica između crvenog i plavog više ne prati podele ekonomske moći, već označava mesta na kojima se sukobljavaju različite vrednosti. ....

Samo je privid da vlada ravnoteža moći. U poslednje vreme Amerika se nalazi na kursu udesno. Od 1968. godine desnica je pobedila na šest od ukupno devet predsedničkih izbora. Prvi put od 1946. godine Republikanci imaju većinu mesta u državnom parlamentu. Ali, najvažnije je to što u društvu dominira konzervativizam. Početkom devedesetih dve trećine Amerikanaca je podržavalo zakon o prekidu trudnoće, a danas ga podržava samo polovina. “Pozornica je spremna”, pišu Džon Mikletvajt (John Micklethwait) i Edrijan Vuldridž (Adrian Wooldridge) u The Right Nation, “da Republikaci zamene Demokrate na mestu partije za koju je sasvim normalno da uvek vlada”.

Možda su ovi izbori bili presudan trenutak. Crveno-plava mapa izgleda gotovo isto kao pre, ali ipak skriva jedno jasno premeštanje moći. Džordž Buš je dobio 3,5 miliona glasova više. Na položaj predsednika dovele su ga biračke mase iz crvene Amerike, mase među kojima je mnogo hrišćanskih desničara koji su na ranijim izborima ostajali kod kuće. Provincija je pobedila gradove, tradicionalno je porazilo ono što je moderno, religiozna Amerika je nadvladala nad sekularnom – a to je pravi i veliki zaokret u istoriji zapadne modernizacije koja je započela još u vreme industrijske revolucije. Sada će Republikanci pokušati da Demokrate pretvore u manjinsku partiju i da je ugura u geto od tridesetak procenata stanovništva, liberalnih bonvivana koji se skupljaju po kapućino-barovima. To bi bila prava pobeda u kulturnom ratu koji se trenutno vodi u Americi.

 

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM