Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

   

Željko Cvijanović

Šta ujedinjuje oligarhe i sirotinju

Bogoljub je najljudskije lice srpske tajkunske prošlosti: on nije švercovao drogu, naftu i cigarete u vreme kada se u Srbiji smrkavalo ranije neko ikad; on nije ubijao konkurente; u srpskoj privatizaciji on nije jeftino kupovao i skupo prodavao; za svoj imidž plaćao je i sirotinji i reketašima; mračnu stranu svoje ličnosti nije pakovao u idiotske patriotske fraze. Problem je, međutim, što sav taj svet, sav taj mrak koji je nastao u Miloševićevo vreme, a u vreme DOS počeo da odlazi u operu zamenivši gomilu burazerskih frazetina japijevskim trućanjima o berzi i tržištu, svi oni, dakle, danas drže palčeve Bogoljubu shvatajući da se u Srbiji vodi odsudna bitka tajkunskog novca protiv države, količine protiv mere, snage protiv zakona

Šta vredi teza da će lokalni izbori odmeriti snage partija i odrediti sudbinu Koštuničine vlade? Možda, kada do sredine septembra ne bi bile zakazane bar tri lude žurke, bar tri strašna mesta na kojima će se odmeriti Koštunica i njegovi. Jedna je, naravno, Hag, mesto gde se ne može pobediti, ali nije nevažno na koji način će se izgubiti. Druga je talas socijalnih protesta, ono za šta ovde već godinama po pravilu ima opravdanja, ali što ne prestaje da bude stvar koja se ne događa po unutrašnjem rezonu, već po prepoznavanju slabosti vlade. Uostalom, pitajte one koji su gledali povratak borskih pregovarača koji su se u svoj grad vratili kao košarkaši sa svetskog prvenstva. Treće se zove Mobtel , to je ono gde u slobodnom vremenu radi Velja Ilić.

BOGOLJUB JOGIN

Istorijat Mobtela govori da je najpre bila reč o kompaniji u kojoj je država imala procenat manji od polovine. Kada je ustavnovljeno da Mobtel baš i nije firma ustrojena na zakonima i dobrim običajima, stvar se transformisala u političku partiju, a zatim u pokret, koji je postao poslednje utočište nade obespravljenih, siromašnih i obeznađenih. Dobro, tako oni misle. Reč je o Bogoljubu Kariću, čoveku zapanjujućeg instinkta, koji je posle najmanje tri vlade koje su obećavale kako će stvoriti uslove da zaposle Srbiju, i u tome nisu učinile mnogo, nastupio kao političar koji neće stvoriti uslove nego će manirom građevinskog preduzimača izaći pred masu, održati vatren govor o salati i paradajzu, i na kraju upreti prstom u nekoliko glava iz mase, reći ti, ti, ti i ti – od sutra radite kod mene. Naravno, Bogoljub to nikada nije uradio niti će da uradi, ali ko je gledao ijedan njegov miting teško je mogao da se otme utisku da će upravo to da uradi već na sledećem. Takav nastup, podrazumevajući maksimum slobode i minimum odgovornosti u Kestlerovoj tipologiji naziva se joginski, naspram njega je svaka vlada, ova posebno, komesarski bleda, pritisnuta svojom odgovornošću, čak i onda kad je ne oseća ili ne priznaje.

Dakle, jeste li ikada čuli Bogoljuba kako priča o Hagu? Nema, zašto bi pričao o stvarima gde nema trunke slobode, već samo odgovornosti, toliko je tu salate da bi u njoj mogli da se mirne duše do kraja života kriju i general Mladić i svi ostali. Jeste li čuli Bogoljuba kako priča o štajkovima? Jeste, ali tek onda kad istima preti vladi, a u poneki čak i zavuče svoje prste.

Naravno, cela ta priča počinje i završava se Mobtelom , najvećim dnevnim emiterom keša u Srbiji. Kad je Dinkić udario u sistem koji je mistični izvor Karićeve snage, Bogoljub je jauknuo i preživeo. Logično, zato što je reč o dnevnom prilivu, jednoga dana možete da udarite na Karićevo finansijsko carstvo, da časno padnete u nastojanju da ga svedete u okvire legalnog, i da sutra, dok ližete svoje rane, na njemu izraste nova glava, ista kao ona koju ste juče odrubili. Ako ne verujete, uporedite rejting G17 i Karićeve partije, o kojoj niko na ovom svetu ne zna ništa osim da joj je Bogoljub na čelu. Naravno, pitanje Mobtela neće rešiti Dinkić, pre će biti da će se i on izgubiti u tim lavirintima. S druge strane, pitanje je zašto bi vlast imala interes da onesposobi vlasnika najvećeg izvora Keša u Srbiji? Samo zato što se drznuo da uđe u borbu za vlast? Samo zato što je imao uspeha na izborima?

Ne, s jedne strane tu je politički aksiom da može da bude opasno fokusiranje u jednoj ličnosti političke, finansijske i medijske moći, a sve to poseduje Bogoljub Karić. Stvar je, međutim, s druge strane mnogo opasnija. Naime, Bogoljub je najljudskije lice mračne srpske tajkunske prošlosti: on nije švercovao drogu, naftu i cigarete u vreme kada se u srpskoj istoriji smrkavalo ranije neko ikad; on nije ubijao svoje konkurente i za Bogoljubom nije bilo krvavog traga na beogradskim ulicama; on u srpskoj privatizaciji nije jeftino kupovao i skupo prodavao; za svoj imidž plaćao je i sirotinji i reketašima; mračnu stranu svoje ličnosti nije pakovao u idiotske patriotske fraze. Problem je, međutim, što sav taj svet, sav taj mrak koji je nastao u Miloševićevo vreme, a u vreme DOS počeo da odlazi u operu zamenivši gomilu burazerskih frazetina japijevskim trućanjima o berzi i tržištu, svi oni, dakle, danas drže palčeve Bogoljubu shvatajući da se u Srbiji vodi odsudna bitka tajkunskog novca protiv države, količine protiv mere, snage protiv zakona.

Tako je Bogoljubu Kariću uvek bilo pisano da bude u prvim redovima: u Miloševićevo vreme on je izneo lažnjak o Srbiji koja pruža šanse svakoj sposobnoj i složnoj porodici; u Đinđićevo vreme bio je u prvom redu kažnjenih oligarha samo zato da ne bi bili zaglavili svi koji koji su to zasluživali; i ovaj put Bogoljub ne nosi samo svoj krst, već krst celokupne srpske finansijske oligarhije, nastale više na krvi nego na znoju; njegova neponovljiva misija ovog puta zaista je epohalna: Bogoljub sa svojom salatom, svojim medijima i svojom menažerijom plaćenih intelektualaca ima zadatak da napravi neponovljivu koaliciju oligarha i sirotinje. Naravno, pitanje je šta je to što može da ujedini ove dve na prvi pogled nepomirljive grupe. Samo borba protiv države, ništa drugo ne može da ujedini one koji blokiraju puteve i one koji najviše profitiraju iz toga.

DVA KONKURSA

Zato će pitanje Mobtela , ne samo kao pitanje zakonitosti, biti veće iskušenje i za vlast i za celokupnu političku scenu. Možda će više nego preko Haga i odnosa prema socijali, rešenje Mobtela , od koga zavisi i Karićev politički uspeh, pokazati hoće li Srbija svoj drugi tranzicijski korak završiti kao zajednica uređena na zakonima ili zajednica alavih oligarha. Naravno, cela ta osetljiva stvar šansa je i za sve one vrste manipulanata, od onih koji se protive oligarsima za račun velikih banaka kao jedinim ovlaštenim posednicima srpskog keša, pa sve do postkomunista, koji veruju da je svako bogatstvo proizvod nepravde i atak na državu.

Konkurs za Putina, međutim, u Srbiji još nije otvoren, konkurs za Hodorovskog već je odavno završen.

Evropa , 04. 08. 2004.

 
     
     
 
Copyright by NSPM