Marijana Milosavljević


Politika - Lomača za srpske veštice                                                                         >> reakcije na tekst

“Naš posao je da štitimo manjinu i žao mi je što to neki ne mogu da istrpe. A da sad kažem ono što sam govorila a mediji uporno preskakali, ne pada mi na pamet. To bi ličilo na pravdanje pred ljudima koji hoće da dokažu da smo veštice. Osećamo se kao da smo pred Velikim inkvizitorskim sudom”, kaže Biljana Kovačević-Vučo

Uvrežilo se mišljenje da su Nataša Kandić, Sonja Biserko i Biljana Kovačević-Vučo među najborbenijim zaštitnicama ljudskih prava na Balkanu. Uvek spremne da zgrome sve fašiste i sve nacionaliste ma gde oni bili ali nekako ne stižu jer je takvih, po njihovom mišljenju, među Srbima neočekivano mnogo. Odavno su dijagnostikovale bolest koju je prihvatio i elitni svetski konzilijum stručnjaka: inficirani smo malignim nacionalizmom i to ne samo građani nego i elita. Humanost im ne dozvoljava da otvoreno kažu ali bolesnici iz njihovog nepomirljivog stava već mogu da naslute da se bolest otela kontroli. Da je neizlečiva. To potvrđuju i njihovi godinama istovetni izveštaji u kojima se kaže da se manjine u Srbiji sistematski progone, da se izbeglice diskriminišu, žene zlostavljaju dok Romi i Jevreji najgore prolaze: em ih maltretiraju, em ih isteruju... I snovi. Snovi o Velikoj Srbiji još uvek iscrpljuju naše nacionalno biće.

Posle etničkog čišćenja na Kosovu čije su žrtve bili Srbi, javnost je očekivala od uvek budnih zaštitnica ljudskih prava da čuje makar sličnu stručnu dijagnozu. Jer, učinilo im se da su Albanci počeli da liče na njih.  Kako se to nije dogodilo, deo javnosti je cepidlački počeo da kritikuje njihove maglovite izjave jer se ranije po toj osobini nisu isticale. Mnogi pominju dvostruke kriterijume i neprincipijelnost da osvedočene aktivistkinje protiv srpskog nacionalizma nerado dešifruju onaj koji nije srpski. I sve se češće može čuti da su prijateljice svih naroda osim sopstvenog. Šta one na sve učestalije prozivke kažu?

“Nikad se protiv nas koji se borimo za ljudska prava nije vodila ovakva kampanja kakva se vodi sada. Vrhunac je dostigla u NIN-u tekstom Bogdana Tirnanića (Misli na tekst: “Ako ideš ženama, ponesi bič” - 25.03.2004) gde je on pozvao na linč. Na tekst te bitange kojim poziva da nas ubiju, niko ne reaguje iako bi Tirnanić morao da bude kažnjen. Na delu je klasična hajka”, kaže Biljana Kovačević-Vučo, direktorka Komiteta pravnika za ljudska prava. “Naš posao je da štitimo manjinu i žao mi je što to neki ne mogu da istrpe. A da sad kažem ono što sam govorila a mediji uporno preskakali, ne pada mi na pamet. To bi ličilo na pravdanje pred ljudima koji hoće da dokažu da smo veštice. Osećamo se kao da smo pred Velikim inkvizitorskim sudom.”

Prema rečima naše sagovornice, ljudi koji njoj i njenim koleginicama hoće da presuđuju, Srbe na Kosovu su stavili u drugi plan jer im je bio “jači zločinački poriv da zapale džamiju”. Kaže da ukoliko država ne primećuje da je to užasan zločin koji pre svega Srbe stavlja u gori položaj, pristaje na etiketu antisrpkinje. “Ne pada mi na pamet da izađem na Terazije i bilo koga uveravam kako volim Srbe. Za to imaju Branu Crnčevića, Bogdana Tirnanića, Tijanića”...

Skoro 15 godina unazad Biljana Kovačević-Vučo štiti ljudska prava. Na pitanje kako objašnjava upornu nevericu dela javnosti u sopstvenu objektivnost, kaže: “Mediji dokazuju da nemamo nikakvu podršku, što je čista laž. Ta laž je opasno oružje u rukama medija. Mislim da smo postali predmet napada baš onda kada je postalo jasno da nismo takva manjina. Srbija ima jedna ćutljivi deo građanstva koji potpuno razume šta se dešava sa aspekta moderne i napredne države i ta Srbija je izašla na ulicu kada je Zoran Đinđić ubijen. Mi imamo odličan kontakt sa ljudima koji nam se obraćaju za pomoć. Jedino loše kontaktiramo sa DB-om, KOS-om i prljavim novinarima.”

Kako procenjuje one koji kažu da je način njenog rada sporan jer ne shvataju njene kriterijume kada su žrtve u pitanju: “Reč je o frustriranim ljudima koji nisu na vreme shvatili šta se u ovoj zemlji dešavalo i koji ne mogu da se suoče sa svojim sopstvenim đubretom. Oni kroz nas projektuju svoju sopstvenu prljavštinu.” Kada se susretnu, kako se takvi ljudi ponašaju? Kaže da dobacuju: kučko, kurvo, jebem ti mater, kad te dohvatim. Obično su to muškarci u grupi. “Mislim da bi se bojali da su sami.” Kako reaguje? “Nekad iskuliram a nekad se vratim i kažem ‘Šta hoćeš‘”. Kovačević Vučo kaže da često nailazi na one koji je hrabre da izdrži.

U poslednje vreme često govori da je atmosfera u društvu teža od one u Miloševićevom vremenu. Zašto joj se tako čini? “Od kada je Milošević došao na vlast, svaki novi dan osećam kao vrstu luksuza. A sada naročito. Ja se, naravno, ne tresem od straha ali vidim da stvari idu u pogrešnom pravcu. Manjinska vlada je uzela stvar u svoje ruke i neće da dopusti disonantne tonove da se artikuliše onaj deo javnosti koji Srbiji garantuje normalni put. Najgore je to što u Srbiji nema vidljive solidarnosti.”

Hodnik zgrade Fonda za humanitarno pravo oblepljen je plakatima na kojima piše: “Kosovo je Srbsko, bilo, biće i ostaće - Srbija Srbima, Srbin za Srbina.” U vreme demonstracija kad su se građani solidarisali sa Srbima na Kosovu, jedna grupa je došla do zgrade Fonda u Avalskoj ulici. Nataša Kandić ovako pokušava da objasni njihovo nezadovoljstvo sopstvenim radom. U javnosti se najčešće pominje kako se Fond odnosio prema događajima na Kosovu u vreme NATO bombardovanja. Za većinu je apsolutno neprihvatljivo da neko ovde brani Albance, da objektivno i dokumentovano govori o događajima na Kosovu: “To je posledica dugogodišnjeg rasističkog odnosa prema Albancima. Kada je sklopljen Kumanovski sporazum, mi smo nastavili da radimo ono što uvek praktikujemo - okrenuli smo se novoj ugroženoj grupi-Srbima. Nije bilo lako skupljati podatke, ni doći do porodica nestalih Srba ali smo sve to uspeli. Ne treba zaboraviti da to država nikada nije uradila. Ali nama ne opraštaju jer smo izneli istinu o Albancima i jer ona otkriva koliko su institucije bile uključene u taj zločin, koliko je albanskih civila ubijeno samo zato što ovde nikad nije postojao odnos prema njima kao prema ljudima nego kao predmetima koje je svako bio slobodan da uvredi, ubije. O tome kakvi smo, možda najbolje svedoči činjenica da četiri godine mirno spavamo pored leševa iz hladnjače.”

Kandić je ubeđena da su demonstranti protestovali ispred zgrade Fonda jer je Fond Albance tretirao kao ljude čija strana priče takođe postoji. Što se srpske strane tiče, radnici Fonda su 17. marta završavali snimanje stanja manjina na Kosovu za 2002. i 2003. godinu. Posle 17. marta odlučili su da naprave poseban izveštaj o najnovijim događajima. Gospođa Kandić se pre nekoliko dana vratila sa putovanja donevši ogromnu dokumentaciju. “Mi u javnosti samo možemo da iznesemo činjenice i da pomognemo političarima i međunarodnoj zajednici da na objektivan način razumeju i vide šta se događa na Kosovu.”

Da li je pogađaju optužbe koje ovih dana pljušte na njen račun? “Ja ne živim sa etiketama da sam izdajnik, plaćenik. Živim u najboljem miru sa onim što radim. Etiketiranje potiče iz krugova koji sada kreiraju političku atmosferu. Ali nije važno što ljudi sada ne misle lepo o meni, možda će jednog dana misliti.” Na pitanje da li se posle svega pribojava, Nataša Kandić odgovara: “Strah nije deo mog života. Na stalna telefonska uznemiravanja više ne obraćam pažnju. Na ulici me najčešće pitaju kako me nije sramota. Obično stanem i polemišem. Tako se zbune i oni najagresivniji. Atmosfera danas mnogo nalikuje na onu u vreme NATO bombardovanja.”

Što se budućeg rada tiče, Fond će se najviše skoncentrisati na neophodnost suočavanja sa prošlošću. Srbi, kaže naša sagovornica treba da preuzmu odgovornost da su na njihovoj strani počinjeni najveći zločini u poslednjem ratu.

“U ovom trenutku ima manje intelektualne slobode nego što je to ikad ranije bilo. Kao da je cilj nove vlasti da spreči svaku alternativu. U pitanju je jedna ogoljena borba za interpretaciju prošlosti koja se posebno očitava preko Haga. Oni žele da zavlada teza da se Jugoslavija raspala zbog secesije i građanskog rata. Hoće da se sve relativizuje i da na kraju ispadne da niko nije kriv ni za šta”, decidirana je Sonja Biserko, direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Organizacija Sonje Biserko se godinama unazad zdušno zalaže za denacifikaciju našeg posrnulog društva i to takoreći od obdaništa. Evo, zbog čega se i njoj čini da smo se vratili u priču sa početka devedesetih godina prošlog veka: “Najnovija vlast je pokušala da se na krivi način predstavi svetu. Kao da je konzervativne orijentacije u evropskom smislu te reči. Ali, njen kadrovski i ideološki potencijal čine četnici, ljotićevci, justinovci, obrazovci, miloševićevci i šešeljevci. U toku je neka vrsta puzeće restauracije s ciljem da se demontiraju reforme Zorana Đinđića.”

Kao i njene prethodnice, Sonja Biserko negira da je malo onih koji podržavaju njen rad: “To da nas građani navodno ne vole, mišljenje je koje sugerišu mediji. S druge strane, ovde ljudi svaki čas ulaze u potrazi za našim izdanjima koja se začas razgrabe. I nemojte zaboraviti, mi smo obavili ogroman strateški posao vezan za povratak izbeglica a taj projekat traje i danas. Ja nisam videla Branu Crnčevića i ostale dežurne patriote da su dočekivali izbeglice iz Hrvatske kako na početku rata, tako i one posle ‘Oluje’. Mi smo odradili ogroman posao koji država nije htela da radi.”

U želji da porazi srpski nacionalizam Sonja Biserko ne samo da je žarko podržala NATO bombardovanje nego je zagovarala okupaciju i demilitarizaciju zemlje. Danas tvrdi da nikada nije rekla ono što je “Njujork tajms” objavio. I naravno da ne misli da preteruje kada je reč o razmerama srpskog nacionalizma: “Nacionalizam ne jenjava, samo se izražava kroz različite i nove forme. Mi to pratimo. Ja bih volela da to nije tako ali u toku je radikalizacija društva. Uostalom, stvarnost nimalo ne opovrgava naše tvrdnje i analize. S druge strane kritičari kažu da nismo u pravu. Pa, neka dozvole da nismo u pravu, mi smo mala nevladina organizacija.”

Na pitanje kakav društveni život vodi i da li doživljava neprijatnosti, kaže: “Bilo je otvorenih pretnji ali to je konstanta i čovek se prosto navikne. Ja ovde živim jedan izolovan život. Ali kad sa uverenjem radite neki posao, onda se ne obazirete.”

I zaista, sve naše sagovornice kao da obasjava oreol svete misije koja im je dodeljena sa ciljem da nas prosvetle. Kažu da to nema veze sa novcem. Sociolog Slobodan Antonić smatra da je reč o velikoj ideologiji. I baš zbog svoje “velike priče” ove žene zajedno sa Borkom Pavićević i njenim Centrom za kulturnu dekontaminaciju vrlo su uticajne a njihove NVO vrlo moćne. Organizacija kao što je, recimo, CESID, pripadaju drugom ešelonu NVO jer nemaju “veliku” priču. Sagovornice NIN-a kredibilitet su stekle u Miloševićevo vreme, njihovo mišljenje se ceni i sluša. Ali, po mišljenju Antonića, one su veliki deo tog kredibiliteta izgubile u vreme vanrednog stanja zajedno sa Vojinom Dimitrijevićem, osnivačem Beogradskog centra za ljudska prava.

“Tada se pokazalo da njihova borba za ljudska prava ima izrazito političku dimenziju. Videlo se da njima smeta kršenje ljudskih prava samo onda kada dolazi od nekoga s kim se oni politički ne slažu. Čim dolazi od onih sa kojima se politički slažu to više nije kršenje ljudskih prava. Mislim da su uopšte izgubili kredibilitet da se predstavljaju kao zaštitnici ljudskih prava. Umesto da to učine oni, stanje kršenja ljudskih prava u zemlji zaustavili su tadašnji ambasadori Engleske i Amerike.”

Malo je ozbiljnih ljudi koji će negirati činjenicu da je naše društvo prošlo kroz težak i dugotrajan totalitarni i autoritarni period te da zaista ima smisla razgovarati o odgovornosti kako ličnoj tako i istorijskoj. “Ali, sa tim njihovim viškom gorljivosti to prestaje da bude nešto što je funkcionalno, što omogućava ozdravljenje društva, nego se pretvara u neku novu vrstu nasilja, autoritarizma. Po njima, istina nije nešto što se utvrđuje kroz procedure, kroz dijaloge, nego istina već postoji i oni su posednici te istine. Svako ko misli drugačije, ne samo da je u krivu, nego širi laži. A pošto mi treba da se oslobodimo laži i starog zločinačkog sistema, onda sva druga mišljenja treba ograničiti”, ocenjuje Antonić.

Najčešće, međutim, slušamo žalbe onih koje apostrofira naš sagovornik u stilu da su njihovi protivnici ekstremni. Ali, kao što postoje desničarski i nacionalistički ekstremisti, tako postoje i levičarski. “Oni smatraju da je narod nezreo, da pogrešno vidi stvari, pogrešno glasa, pogrešno se politički ponaša i da zbog toga ovom zemljom treba da upravlja prosvećena proevropska elita koja će ako treba i nedemokratskim sredstvima da zemlju odvede u Evropu.” Antonić potencira da se od 1993. godine u njihovim izveštajima insistira kako dolazi do daljnje ekspanzije srpskog nacionalizma. Kad ih pitate kako je to moguće, oni odgovaraju da su se nacionalisti u Miloševićevo vreme pritajili kako ne bi zajedno sa njim pali sa vlasti. “Ali da je tako, vi biste danas po Srbiji imali koncentracione logore i u njima bar 20 000 ljudi i bar nekolicinu obešenih na Terazijama samo zato što nisu Srbi”. Sva istraživanja javnog mnjenja, urađena poslednjih godina, potvrđuju da je indeks nacionalizma u Srbiji niži nego u susednim zemljama.

Sociolog istorije Aleksa Đilas ne štreca se što jedan deo elite a pre svih oni koji se bave ljudskim pravima, insistiraju da je situacija sada slična kao u vreme Miloševića: “Organizacije takve vrste zasnovane su na ideji da je situacija uvek najgora. To im na neki način daje razlog za njihovu delatnost. Te organizacije su po prirodi stvari alarmističke - preteruju i preuveličavaju svoje nevolje kao što inače preuveličavaju svoje teškoće u društvu.”

Osim bezopasnih intelektualnih kritičara, sagovornice NIN-a nisu krile zabrinutost jer se poslednjih dana skoro svakodnevno sreću sa onima koji lično u lice hoće da im skrešu svoje mišljenje. “Kritika da - ali ljutnja i gnev prema javnim radnicama iza kojih ne stoji nikakva vojna sila i koje nemaju pravu moć su neopravdani. Naravno da organizacije kao što su njihove ne bi mogle da opstanu na Kosovu jer je tamo stepen netolerancije apsolutno užasavajući. Stoga bismo morali da budemo ponosni što kod nas mogu”, kaže Đilas. Naš sagovornik priznaje da i njemu često smeta njihova pristrasnost - preoštro osuđivanje Srba a preblago osuđivanje Hrvata i Albanaca. Stoga on predlaže svima koji to ponekad osete, da sebi postave sledeće pitanje: Da li im je podjednako smetao znatno veći broj ljudi u javnom životu koji su činili upravo suprotno - preblago osuđivali srpska nedela a prestrogo nedela drugih. “Ja bih rekao da u suštini kao građani sazrevamo i tolerantno se ponašamo. Ovo što kritikujem više je na nivou ekscesa koji je razumljiv i u mnogo demokratskijim zemljama. Nikako se ne može zaključiti da se njihov glas ne čuje, da su bojkotovane. Nisam primetio politiku sistematske represije prema njima. Međutim, ako trpe socijalni pritisak, to je loše. To je vrsta cenzure protiv koje moramo da se borimo jer je ista kao i bilo koja druga cenzura.”

U međuvremenu ne bi bilo loše i jedno suočavanje sa stvarnošću. Činjenice pokazuju da je nacionalizam neizbežna ideologija savremenog sveta. Model države u svetu koji je glavni politički organizam savremenog sveta je nacionalna država. I taj nacionalistički pristup i dalje trijumfuje. “Naravno da nacionalizam sam po sebi ne mora da bude loš. Mi smo imali problem sa nacionalizmom koji gura ka ratovima. Ja danas ne osećam tu vrstu nacionalizma - impuls ka ratu, ka pogromima nad manjinama. I naravno da smatram da je veoma važno suočavanje sa prošlošću ali takođe mislim da to nije prioritetno. Prioriteti su privreda, demokratija i zaštita nacionalnog interesa. S druge strane, dobro je što nas nevladine organizacije guraju ka kritičkom sagledavanju prošlosti”, zaključuje Aleksa Đilas.

Za Borku Pavićević, upravnicu Centra za kulturnu dekontaminaciju, suočavanje sa prošlošću je apsolutni prioritet: “Jedna od centralnih inspiracija je užas od nasilja. Nasilje u ovom svetu je nepodnošljivo kao i naša mogućnost da se adaptiramo na nasilje. Suočenje sa prošlošću je bitno da se nasilje i korupcija sklone. Mi relativizujemo zločine, relativizujemo nasilje. A ono je zastupljeno svuda, od ulice do skupštine. Ovaj novi talas hajke protiv nas nekoliko žena započeo je sa početkom haškog suđenja. Ne zna se šta je, u stvari, naša stvarna slika i ko nju imenuje. Sada nas određuje situacija javnog linča. Mislim da na to treba da odgovore institucije jer društvo zasad ne pokazuje neku veliku solidarnost.”

Naša sagovornica kaže da se u našem društvu danas štošta pobrkalo tako da uopšte nije jasno otkud toliko velika očekivanja od predstavnika nevladinih organizacija. Kao da oni ne mogu da svoje organizacije zatvore kad god to požele. Preterana očekivanja nastala su verovatno zbog toga što institucije države ne funkcionišu i zato što su upravo zbog toga mnoge nevladine organizacije preuzele funkciju države. Kao što je, recimo, briga o izbeglicama, o manjinskim grupama, o žrtvama nasilja... Teret koje su ove organizacije preuzele na sebe očigledno je veliki i naravno da bez pomoći države ne može da uspe.

Ali, reći će Borka Pavićević da se danas stvara još potmulija atmosfera prema nevladinim organizacijama nego u Miloševićevo vreme. Da li je ova konstatacija provocira na postavljanje pitanja o uzaludnosti čitave priče ako društvo uporno odbija da razmišlja o kulturnoj dekontaminaciji i denacifikaciji? “Ne samo da nije uzaludno nego mislim da ima sve veću težinu. Nebavljenje uzrocima stvara samo nove posledice.” Ipak, o većinsku Srbiju prosto se odbijaju reči kao što su one u nazivu Centra. Možda nežnije reči, nežnija metodologija? “Ako nežni put vidite kao kompromis, onda niste u pravu. Mislim da nas je baš takav put lišio nežnosti - kompromis prema ključnim stvarima. Istovremeno, naš život je sve suroviji zato što nismo u stanju da prođemo kroz fazu koja bi nam omogućila suočenje i katarzu.”

“Ali taj put koji su ovde neki izabrali za suočenje, nije dobar put. Do katarze se može doći ako se stvori kritična masa. U Nemačkoj je taj proces trajao 30 godina”, kaže publicista Mihajlo Mihajlov. I dodaje: “Jasno je bilo da su osobe koje su ustajale protiv politike Slobodana Miloševića često išle u krajnost i verovatno je to i njima bilo jasno. Ali zato su ih ljudi čuli a često ne čuju umerene poruke. Kasnije je njima teže bilo da kažu ‘grešili smo’ od predstavnika elite koju javnost podržava. Jedan Dobrica Ćosić je nekoliko puta izjavio ‘pogrešili smo’. To je mnogo teže, recimo, jednoj Sonji Biserko jer je ona stalno pod udarcima, što je rezultat netolerancije u društvu.”

Kod nas je netolerancija naročito izražena. Iako u svakom društvu postoje različiti rascepi, “kod nas je loše što postoje neprijateljski rascepi. Sve što je sa druge strane, nema pravo da postoji, mora biti uništeno”, dijagnostikuje Slobodan Antonić. On kaže da je neophodno shvatiti da su i jedna i druga opcija životno neophodne Srbiji i da tek obe daju punoću i snagu našem državnom životu. “Ma koliko to zvučalo strašno našim energičnim i borbenim reformatorima i njihovim intelektualnim sekundantima i ideolozima - konzervativizam i politička desnica jednako su demokratski i jednako evropski kao i politička levica. U svakom vremenu morala bi da postoji i jedna i druga Srbija.”

U protivnom, mogli bismo da prisustvujemo reprizi hrvatskog scenarija kada su “spaljivali” svoje domaće veštice. Tada su bile prozvane i žigosane: Dubravka Ugrešić, Slavenka Drakulić, Jelena Lovrić, Vesna Kesić i Rada Iveković. Ugrešić, Drakulić i Iveković posle toga su se iselile iz Hrvatske. Uvek treba imati na umu da je velika vrednost, u političkom smislu, kad pojedinac ima hrabrost da se suprotstavi većinskom mišljenju. To je nešto što bi svako društvo moralo da neguje, da se možda ne slažete sa nečijim mišljenjem, ali da ste spremni da branite njegovo pravo na to mišljenje. U suprotnom, budite spremni da živite pod tiranijom većine.

>> reakcije na tekst, takođe objavljene u NIN-u, Slobodana Antonića, Bogdana Tirnanića, Boška Mijatovića, Tatjane Papić i Ljubice Perić,