Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

Prenosimo Politiku od 1. maja

   

Ivan Torov

IZMEĐU DVE NEDELjE

Puna beretka mržnje

Ipak, vladajućoj koaliciji (i njenoj vladi) mora se „odati priznanje” da je u ponečemu bila izričito i odlučna i principijelna

 

Mnogo pitanja, malo odgovora. Ponajviše briga i dilema – kuda se to Srbija ponovo zaputila.

Ne zna se, recimo, pouzdano kakva će biti sudbina manjinske vlade. Hoće li i kako pregrmeti „probnih” stotinu dana ili je možda bolje – kako je krenula – tako nešto i ne priželjkivati. Da li će preživeti junske predsedničke izbore, šta joj sledi ako pobedi radikal Nikolić, šta u slučaju trijumfa rivala (i protivnika) Tadića, kako će preboleti eventualni (prognozirani) krah sopstvenog „demokratskog” kandidata Maršićanina.

I još dosta toga joj zagorčava život. Samo što je, na primer, navrat-nanos skrojila i usvojila budžet, već mora da trlja glavu njegovim rebalansiranjem ne bi li prepolovila planirani budžetski deficit i tako – na upozorenje MMF-a – demantovala samu sebe. Sad, međutim, nastaje pravi problem: kako da sve to – mimo populističkog obećanja da ekonomiju i građane treba poreski rasteretiti – ne pretoči u još jedan neviđeni harač. Na samom kraju, ima li vlada Srbije konzistentnu ekonomsku politiku i viziju ili će se sve svesti na logiku „zategni – popusti”, „zavrni – odvrni”, pa šta bude!

Ideološki prevrat

Ipak, vladajućoj koaliciji (i njenoj vladi) mora se „odati priznanje” da je u ponečemu bila izričito i odlučna i principijelna. Za samo pedesetak dana svog mandata uverila je i najnevernije Tome da joj je rehabilitacija Miloševićevog vremena, ideologije, partija, kadrova i (a)moralnih vrednosti nešto što joj ponajbolje ide od ruke. Marginalizovala je priču o Evropi, reformama, modernim i demokratskim idejama, ustupivši prostor ekstremizmima raznih boja i ideoloških i nacionalističkih predznaka, širenju psihoze straha, jačanju totalitarnog načina mišljenja. Neko ovih dana reče kako novoj političkoj eliti ništa bolje ne uspeva kao pokušaj da jedan, komunistički ideološki obrazac zameni teološkim. Načinila je, tako, svojevrstan ideološki obrt (prevrat), koji u osnovi znači – reviziju postpetooktobarske, oživljavanje vremena koje je prethodilo 5. oktobru, vaskrsavanje nakaradnog i štetočinskog poimanja patriotizma i nacionalizma i njihovo nametanje kao opštevažeće društvene norme ponašanja. Odnosno, ideologije kojoj se mora podrediti sve.

Započeto putovanje u Evropu i svet odlaže se za „neka druga vremena”, prioriteti postaju prosveta, kultura, dijaspora, Crkva, RTS, sudstvo, policija i, naravno, državna bezbednost. Na mah se pomislilo kako nema više povratka na staro i pogubno, a odmah zatim proizvodi se ambijent koji će i novim generacijama nametati uzore tipa Miloševića, Arkana, Legije, Šešelja, „uvaženih akademika”, nacionalno raspojasanih književnika i rokera, i ponekih mržnjom zadojenih generala, pukovnika i vladika. Kao da tragična sudbina tzv. „R” generacije iz poslednje decenije prošlog stoleća (ratovi, prekopavanje grobova, etnički progoni, pljačke, ubistva, socijalna beda, bekstvo van zemlje) nije bila dovoljno jaka pouka.

Povika na Vuka

Novi šef diplomatije Vuk Drašković verovatno ni sam nije pretpostavljao da će njegov manje-više promotivni nastup na međunarodnoj sceni biti dočekan na nož na domaćoj. Uznemirio je avete prošlosti, pokazavši nam koliko je tanka (krhka) linija između razdoblja pre i posle 5. oktobra. Podsetivši na Miloševićeve „junačke podvige”, kada je krajem 90-ih proterao na stotine hiljada Albanaca i spalio na desetine hiljada kuća, a sve sa željom samog ministra da međunarodnu zajednicu danas motiviše da iskaže bar približno istu količinu razumevanja za prognano srpsko stanovništvo, njegove porušene kuće i spaljene crkve, Drašković je – možda bolje nego bilo ko drugi – razjasnio neke veoma bitne stvari: najpre, da smo i dalje, pod plaštom parlamentarizma i legalizma, taoci politike Slobodana Miloševića i njegovih ljudi. Što, opet, znači da su na političkoj pozornici Srbije, pre svega voljom parlamentarne manjine ili većine (šta li je?), posebno Demokratske stranke Srbije i njenog lidera, ponovo na delu legalizovani, amnestirani i ohrabreni stranke i političari koji su Srbiju ukopali. I koji nam opet nude interpretaciju istorije u kojoj je zlo samo kod drugih. Pa će se, tako, ofanzivni radikali i socijalisti (a i julovci se odjednom bude, dele komplimente Koštunici) punom parom okomiti na Vuka, tražiti njegovu smenu, pljuvati ga i psovati što „izvrgava ruglu našu slavnu patriotsko-nacionalno-oslobodilačko-ratničku prošlost”, podmetnuvši mu kukavičije jaje u obliku monstruozne optužbe kako time „pokazuje svoje pravo izdajničko lice, jer državu tereti za etničko čišćenje, što znači opravdava i NATO bombardovanje Srbije”.

Državu, dakle, od nepodobnog i nepredvidljivog ministra spoljnih poslova štite ljudi koji bi morali da se pokriju ušima, da budu blagodarni dosovskoj vlasti što su ostali na nogama, a Koštunici što su, povrh svega, postali skoro dominantna politička i ideološka opcija. Matrica koja je pokrenula četiri rata, odgovorna za pogibiju stotine hiljada ljudi, etničke progone čitavih naroda, pa i svog (u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu), koja je suludom politikom izgubila Kosovo, pljačkala i ubijala pripadnike drugih nacija i političke neistomišljenike, izazvala ekonomski, socijalni, državni i nacionalni sunovrat Srbije primoravši svet da uzvrati surovim kaznama.

Ofanziva primitivizma

Ako je to osnova na kojoj sada ponovo oživljavaju aveti prošlosti, pa se čak u nekom obliku reafirmiše logika kako Srbiji „niko nije potreban”, da je „ona sama sebi dovoljna”, da je „Evropa izvorište sveg zla koje je Srbiju zadesilo”, onda prostor za čuđenje što jedna zločinačka (para)državna družina zvana „crvene beretke” postaje ovih dana važnija i alarmantnija tema od toga zašto su reforme i privatizacija zaustavljeni. Ako je otvorena pobuna do zuba naoružanih Legijinih „besnih vukova” u centru Beograda pre dve godine bila „razumljiv sindikalni protest” (Koštunica), a njihovo pojavljivanje u sudnici Đinđićevim ubicama „znak pijeteta” i „oduševljenja prema jednoj proslavljenoj ratnoj jedinici” (ministar policije Jočić), ima li ičeg prirodnijeg od najnovijih poruka kako je „ubistvo premijera politički sasvim u redu”, „ubijanje u ime patriotizma i odbrane nacionalnog dostojanstva posao kao i svaki drugi”.

Vladu to preterano ne zanima. Ona ne reaguje na zahuktale oblike nacionalizma, rasizma i fašizma, neće se oglasiti ni zbog grafita u kojima se prizivaju ubijanje, smrt, mržnja i netolerancija, još manje na šovinističku raspojasanost najekstremnijih crkvenih krugova. Oglasiće se ona, preko stranačkih glasnogovornika, ksenofobičnim aluzijama na „ulogu i finansiranje” (ko li stoji iza njih?) Cesida i mnogih drugih organizacija i institucija civilnog sektora. Tek toliko da se zna gde je za Srbiju istinska opasnost.

Vlada, dakle, ćuti, a oglašava se Kris Paten. Priča o Srbiji je, kaže. tragična, za tri i po godine načinila je veoma skroman korak ka Evropi. Zato EU sada ne priželjkuje Srbiju, već – reprizu 5. oktobra.

A šta Srbija priželjkuje?
 
     
     
 
Copyright by NSPM