Glavna tužiteljka Haškog tribunala izvukla je maksimum iz odlične prilike da na jednoj od najvažnijih političkih pozornica sveta iskali svoju ljutnju na Vojislava Koštunicu, čija je vlada “najvažnija prepreka” kažnjavanju ratnih zločinaca na Balkanu. Del Ponte je srpskog premijera prijavila Savetu bezbednosti kao čoveka koji svojim “prkosom” Tribunalu zapravo produžava vek ovog suda, koji Savet bezbednosti želi da zatvori već 2008. godine.

Nastojeći da Koštunicu konfrontira sa Savetom bezbednosti, Del Ponte se setila i ovog argumenta: ako Beograd ne bude izručivao Srbe Hagu, Hag neće Beogradu prepuštati da sudi Srbima optuženim u Hagu, ma koliko to Beograd želeo. To će, opet, posvađati Beograd sa Savetom bezbednosti, ali i s Vašingtonom, kome se žuri da jedan broj haških procesa prebaci u domaće sudove kako bi celokupan haški eksperiment što pre mogao da proglasi uspelim, ali pre svega okončanim.

Kako o svemu tome ne bi bilo nikakve sumnje, pobrinuo se američki ambasador u Ujedinjenim nacijama Džon Danfort, koji je u raspravi na Savetu bezbednosti ovog utorka pozvao “vlasti u Srbiji, a naročito predsednika vlade” da odmah preduzmu sve kako bi Hagu bili izručeni “svi begunci”. Suđenja haškim optuženicima u srpskim sudovima neće, kaže, biti “realna” sve dok Beograd ne ispuni sve svoje obaveze prema Tribunalu. Karla del Ponte možda nije po ukusu svih zapadnih vlada, Haški sud možda nije po meri svih birokrata u svim zapadnim prestonicama, ali plan šta da se radi sa tim sudom postoji, centri svetske moći su ga prihvatili i neće da im Beograd kvari posao.

Kad je sve to tako, kako je moguće da Beograd više od godinu dana, bez većih posledica, učtivo ignoriše, kako ljutite apele Karle del Ponte, tako i nešto prikrivenije pretnje američkih i evropskih diplomata, pa i volju Saveta bezbednosti? Kojim čudom je Vojislav Koštunica dobio “haški popust” na koji dve prethodne srpske vlade nisu mogle računati, iako nisu bile pred manjim iskušenjima od njegovih, a na rečima su uživale veću zapadnu podršku od njega? U Vašingtonu je prošlog vikenda usvojen budžetski akt koji odobrava nešto manju američku pomoć Srbiji nego prethodne godine (76 miliona dolara, u odnosu na stotinak iz budžeta za 2004. godinu), s tim što će pomoć posle 31. marta 2005. stati ako Stejt department ne potvrdi da Beograd sarađuje sa Haškim tribunalom, “uključujući i da ulaže napor da se uhapsi i izruči Ratko Mladić”. Identičan tekst zakona usvojen je i prošle godine, a u martu ove godine Beogradu je, zbog nesaradnje sa Tribunalom, uskraćeno oko 26 miliona dolara od početne sume od gotovo 100 miliona.

Jedno je sigurno: Koštunici nije bila od pomoći njegova reputacija u Vašingtonu i Briselu (u izveštaju agencije Rojters predsednik Srbije Boris Tadić je ovih dana opisan kao čovek koga Zapad “gaji kao izazov nacionalističkom premijeru”), a ni njegovi pravni i politički argumenti protiv Haškog tribunala i njegove glavne tužiteljke nisu u međuvremenu dobili na težini i uticaju na Zapadu. (Na ovo drugo ne treba računati ni ubuduće: nova ekipa koja se u Vašingtonu bavi spoljnom politikom žešći je protivnik međunarodnih sudova od dosadašnje, ali je o tom pitanju odavno uspostavljena inercija, i šanse da administracija zbog srpskih ratnih zločinaca uđe u sukob sa Kongresom, manje su od ništavnih.) Koštunici nije mogao biti od pomoći ni njegov rejting među srpskim biračima, koji je danas daleko niži nego što je bio kada je njegova nepopustljivost prema Hagu tek počinjala da izaziva bes u zapadnim prestonicama. Pre će biti da su sudbina Zorana Đinđića i njegovih naslednika, a zatim i izborni uspesi srpskih radikala, nagnali zapadne centre moći da mnogo nežnije i obazrivije dodiruju dugmad za pritisak na Beograd. Međunarodna zajednica jeste osokoljena Tadićevim visokim rejtingom u anketama javnog mnjenja, ali ne toliko da bi priželjkivala destabilizaciju, odnosno rušenje sadašnje srpske vlade. Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić postali su neki mali korektiv zapadne politike u Srbiji, samo ne na način kako su to njih dvojica priželjkivali.

Drugi je razlog verovatno to što je zapadna politika prema Srbiji zaista u nekoj vrsti mini-krize. Nama niti se mnogo preti, niti nam neko nešto naročito nudi. I štap kojim nam se preti, i šargarepa koja nam se nudi, nekako su uvredljivo mali za naše pojmove, ali u skladu sa umanjenim značajem koji nam se pridaje u svetu. U evroatlantske integracije ionako napredujemo puževim korakom, vize nam ne mogu uvesti jer ih nikad nisu ni ukinuli (Velika Britanija je svojevremeno uvela vize za Hrvatsku, što je hrvatska javnost, tada već navikla na slobodno kretanje po svetu, teško primila.)

Konačno, Srbija je, zahvaljujući činjenici da je Slobodana Miloševića smenila na izborima, a ne uz pomoć NATO tenkova, danas ipak suverena država, pa makar i siromašna, omanja država koja stalno kuca na neka vrata koja joj se ne otvaraju. Karla del Ponte je u Savetu bezbednosti najoštrije reči kritike rezervisala za Vladu Srbije i rukovodstvo Republike Srpske, ali je ipak bila prilično neprijatna i na račun hrvatske vlasti, koju je osumnjičila da na neki način ipak pomaže haškom beguncu Anti Gotovini da ostane van domašaja pravde. A ko joj je od trojke prvi oštro uzvratio? Hrvatski premijer Ivo Sanader jetko je na Hrvatskoj televiziji konstatovao da “svatko, pa i Karla del Ponte, mora dati dokaza za svoje tvrdnje”. Vojislav Koštunica se javno drži dosta nezainteresovano za optužbe gospođe Del Ponte, ali zato je rukovodstvo Republike Srpske već na najave njenog izveštaja Savetu bezbednosti reagovalo znacima blage panike. Došlo je u Beograd da krivicu za sve što se može desiti svali na nekooperativni deo vlasti u Beogradu. Teško da će time umilostiviti Pedija Ešdauna, koji najavljuje oštre mere razgradnje Republike Srpske. Karla del Ponte je tu možda samo dobar izgovor.