Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

Prenosimo komentare u vezi vlade Vojislava Koštunice

   




Batić Baćević

Politika - Na popravnom ispitu

Nova vlada položila je zakletvu, praćena žestokim skepticizmom i osporavanjima. Možda će joj to pomoći da ne ponavlja greške prethodnika

Kratka agencijska vest mogla bi da kaže da je u sredu 3. marta Srbija dobila drugu tranzicionu vladu,  koju će činiti Demokratska stranka Srbije, G-17 plus, Srpski pokret obnove i Nova Srbija a uz podršku Socijalističke partije Srbije. Za 112. vladu od Karađorđa i sedmu od uvođenja višestranačja u Srbiji, glasalo je 130 poslanika, 113 je bilo protiv, a jedan poslanik je bio uzdržan. Nakon polaganja zakletve, predsednik Skupštine Dragan Maršićanin je podneo ostavku jer je preuzeo funkciju ministra privrede, a na njegovo mesto je kandidovan potpredsednik G-17 plus Predrag Marković. U toj vesti, međutim. neće biti mesta za sve što prati novu vladu - teške rasprave o izdaji nečega što se zove demokratski blok, naknadne istrage o kosturima iz ormara prošlosti, kontinuitetu ili diskontinuitetu.

Ugledni profesor međunarodnog prava i funkcioner Građanskog saveza Srbije Vojin Dimitrijević izjavljuje da je na delu “bizarna, atipična kontrarevolucija”  i dodaje da se “pronevere i poreske utaje nekih DOS-ovih vladinih službenika proglašavaju za nedela veća od stradanja stotina hiljada ljudi i političkih umorstava”. To mišljenje odražava stav znatnog dela srpskih reformista, ali u njemu i leži glavna tačka nesporazuma demokratskih snaga jer je dosadašnja istorija pokazala da je prilično teško uspostaviti demokratsko društvo ukoliko se ono bude delilo na revolucionare i kontrarevolucionare.

Vlada je sastavljena  nakon čitave serije teških razgovora, u kojima je svaka članica imala razloga za nezadovoljstvo, ali je na kraju DSS uspeo da razbije njenu glavnu kob koja se zasnivala na konstataciji da ta stranka dobija izbore a ne osvaja vlast. “Sada nije dobila izbore, a osvojila je vlast. Ako bude nastavila sa dosadašnjom pasivnom politikom u kojoj je uvek neko drugi kriv, mislim da će to radikalima doneti ogromnu korist”, kaže radikalski funkcioner. Eksperti G-17 plus nisu dobili ono što su očekivali, kontrolu nad ekonomijom,  ali smatraju da im je i ono što su dobili dovoljno da etabliraju stranku koja je tek stvorena. Labusova stranka je očekivala da će ekspert Svetske banke zadužen za Ukrajinu, Dušan Vujović postati ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, ali nisu dobili odobrenje Svetske banke. Na kraju je DSS pitao ekspertsku partiju da li im je draži resor poljoprivrede ili ekonomskih odnosa sa inostranstvom (pre dve nedelje SPO je tražio resor poljoprvirede, ali to nije prihvaćeno).  Pored pritajenog nezadovoljstva eksperata, lider SPO Vuk Drašković otvoreno izražava nezadovoljstvo što nije dobio ono što je tražio, ali i zbog ubeđenja da su mu najbliži saradnici bliži koalicionim partnerima nego njemu.

Kada je Vojislav Koštunica, 63 dana nakon parlamentarnih izbora, predstavio kabinet u kome će se naći Labusovi eksperti koji su bili na udaru Velje Ilića, ministri SPO-a čiji je lider rekao da ne može da zamisli vladu koju bi podržali socijalisti, susreo se sa najgorim prijemom koji je jedna vlada imala u  višestranačkoj Srbiji. Tanka većina u parlamentu, lomljivi odnosi u vladi, skeptični zapad i još nepoverljivija domaća javnost. Ali ta svest o ograničenosti moći vlade možda će biti glavni pokretač uspostavljanja demokratskog društva, koje možda neće pomoći vladi jer će nastaviti da sužava njenu moć ali će svakako biti od koristi svim nevladinim organizacijama i pojedincima.

Gotovo sve vlade od 1990. godine imale su solidnu podršku u parlamentu ali im se ta podrška vremenom gubila - Zelenović i Božović su imali 192 poslanika iza sebe, Šainović je kao premijer manjinske vlade imao podršku 173 poslanika socijalista i radikala, Mirko Marjanović je u dva mandata vodio vladu koju su u prvom slučaju činili SPS i Nova demokratija  sa 128 poslanika, i SPS i radikali sa 193 poslanika, Zoran Đinđić je preuzeo vladu sa 176 poslanika iza sebe. Jedina vlada koja je uspela da izgura ceo mandat je prva vlada Mirka Marjanovića koja je uživala veoma tanku parlamentarnu većinu tadašnjih socijalista i sadašnjih liberala, ali je baš zbog toga, kao i zbog svesti tadašnjih koalicionih partnera da ne mogu da prežive vanredne izbore, uspela da traje duže od vlada sa plebiscitarnom podrškom. U nekim krugovima DSS-a se očekuje da će i vlada Vojislava Koštunice vremenom uspeti da ojača pozicije, tako što će napraviti most prema sadašnjim ljutim protivnicima DS, ali i prema međunarodnoj zajednici koja je pokazala zabrinutost nad vladom koja još nije bila formirana.

“Molim vas, drugarice i drugovi demokrate, nemojte da se plašite gubitka vlasti. To jeste teško, mi to dobro znamo, jedva smo preboleli, ali smo uspeli da izađemo iz te krize”, izjavio je prvi socijalista, Ivica Dačić koji je podsećao poslanike da su gotovo sve demokratske partije sarađivale sa SPS-om dok je Milošević bio u Beogradu i na vlasti. Lider radikala Tomislav Nikolić je, prilično uspešno, podsećao poslanike DSS-a da im je smetalo što su radikali podržavali socijaliste, ali im ne smeta što ih sada podržavaju socijalisti. U novoj političkoj igri će se ispostaviti da su funkcioneri DSS-a postali pragmatičari, DS se premetnuo u državotvornu opoziciju, eksperti iz G17 plus postali su nepatvorene patriote, a socijalisti evropski reformatori. To možda zvuči kao novinarsko preterivanje, ali je više odraz sloma višedecenijskog shvatanja da je samo vlast legitimna politička opcija, dok bi se opozicija mogla posmatrati kao gomila odmetnika koji ruše temelje poretka. Događaji pre i posle decembarskih izbora, od odluke reformske vlade da neće izručivati optužene po komandnoj odgovornosti, preko formiranja Skupštine u kojoj su predsednici odbora postali ljuti protivnici do ideje da u upravne odbore javnih preduzeća uđu predstavnici svih parlamentarnih stranaka, porušili su dosadašnje gvozdene podele između Miloševićevog režima i njegovih protivnika. To, međutim, ne znači da demokratske stranke neće tražiti mogućnost dogovora o vladi, ustavu, Hagu ili zajedničkom kandidatu za predsednika Srbije.

“Koliko će vlada biti stabilna videće se za dva, tri meseca kada na dnevni red dođu predsednički izbori. Stranke demokratskog bloka, a pre svega DSS i DS, imaće priliku za dogovor koji bi omogućio pobedu demokratskom kandidatu i istovremeno osnažio poziciju sadašnje vlade. To bi ujedno dovelo do stabilizacije političkih prilika koje bi opet omogućile da se popravi ekonomska situacija i ublaže ogromne socijalne tenzije. U tom slučaju, vlada bi mogla da traje duže nego što se očekuje. Ukoliko se ne postigne dogovor demokratskih snaga, vlada će biti veoma nestabilna, a socijalisti će gledati da je što više ucenjuju oko socijalnih pitanja”, ocenjuje politički analitičar Ognjen Pribićević.

Brojni obavešteni izvori su već počeli da dostavljaju medijima pouzdane informacije o nepostojećim kontaktima između dva potencijalna kandidata, Koštunice i Tadića, u kojima se raspravlja ko će biti predsednik, a ko premijer.  U razgovore, međutim, nije uključen Toma Nikolić. Oslanjajući se na iskustvo prošle vlade, koja se zadovoljavala većinom u parlamentu i ignorisala raspoloženje van parlamenta, predstavnici nove vlade razmišljaju kako da osnaže i stabilizuju sopstvene pozicije, vodeći računa kako napraviti strateški dogovor sa DS.

Potpredsednik DSS-a Dragan Maršićanin kaže za NIN da teško može da poveruje u dogovor o zajedničkom kandidatu. “Još između nas postoji veliko nerazumevanje, a ja lično ne verujem da u demokratskom društvu  treba praviti front ili blok protiv bilo koga, pa bio to i Tomislav Nikolić. Neka svaka opcija učestvuje na izborima, pa onda u drugom krugu neka ona koja osvoji manje glasova podrži demokratskog kandidata”, kaže Maršićanin, koji napominje da ta stranka nije vodila nikakve razgovore o predsedničkim izborima. Upitan da li veruje u mogućnost naknadnog proširenja vlade, odgovara da je još rano da se o tome razgovara jer iz DS i dalje stižu kontradiktorni signali. “Treba da prođe neko vreme, da mi vidimo da li se politika te stranke promenila, kao i da oni vide šta mi radimo u vladi. Tek onda bismo mogli eventualno da razgovaramo.” 

Glavni problem nove vlade, dakle, neće biti odnosi partija, jer se njihovi odnosi najbolje i najpreciznije uređuju na izborima, već odnos prema biračima, posebno onim koji glasaju za radikale ili ne glasaju uopšte jer ne veruju u politički sistem ili se, jednostavnije, nalaze daleko ispod egzistencijalnog minimuma.  Zato je vlada koja polaže zakletvu pod maglom teškog osporavanja domaće i strane javnosti, u poziciji da  se obrati običnim građanima i pokuša da uradi nešto na ekonomskom ili socijalnom planu. Ali to opet zavisi od spremnosti zapadnih prijatelja da shvate položaj vlade ili spremnosti ovdašnje vlade da shvati suštinu prijateljstva zapadnih partnera. 

Sve naše Vlade

• Posle uvođenja višestranačja u Srbiji 1990, prva vlada izabrana je 11. februara 1991. sa dr Dragutinom Zelenovićem na njenom čelu. Imala je pet potpredsednika i 21 ministra, među kojima su bili Radmilo Bogdanović, Danilo Ž. Marković, Ratomir Vico, Jovan Zebić. Posle podnošenja ostavke premijera Zelenovića nakon samo deset meseci vladanja, u decembru 1991. izvršena je i prva rekonstrukcija vlade. Novi premijer dr Radoman Božović preuzima vladu decembra 1991. i formira novo Ministarstvo za nauku i tehnologiju. I ova vlada takođe je trajala kratko - samo 14 meseci, od 23. decembra 1991. do 10. februara 1993. Božovićeva vlada okončala je mandat, jer su raspisani izbori krajem 1992. godine, na kojima su opet pobedili socijalisti. Praktično, prvi Miloševićev premijer, “brzoprugaš“ Dragutin Zelenović, u svom desetomesečnom mandatu dva puta je preživeo pokušaj obaranja u Skupštini, a ostavku je kasnije podneo sam, verovatno na sugestiju edž predsednika Srbije. Radoman Božović je ostao na premijerskom mestu takođe nakon dva poslanička izjašnjavanja.

• Posle prevremenih izbora u decembru 1992. Srbija 10. februara 1993. dobija novu vladu. Za predsednika je izabran Nikola Šainović, a imala je pet potpredsednika, 22 ministra i jednog ministra bez portfelja. Među članovima vlade bili su Zoran Anđelković, Srboljub Vasović, Vladislav Jovanović, Đoko Stojčić, Slobodan Unković, Zoran Sokolović, Dragan Dragojlović i Vladimir Cvetković. Vlada premijera Šainovića trajala je najkraće, samo osam meseci, od 10. februara 1993. do 20. oktobra 1993, kada je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević raspustio Narodnu skupštinu. Šainovićev odlazak, u Skupštini su više puta  tražili radikali.

• Najdugovečniji premijer i jedini koji je na svom položaju ostao pun mandat bio je Mirko Marjanović. Posle vanrednih parlamentarnih izbora decembra 1993, njegova vlada je izabrana 18. marta 1994. godine. Imala je pet potpredsednika, 21 ministarstvo i četiri ministra bez portfelja. Između ostalih, ovu vladu činili su i Dragan Tomić, Branislav Ivković, Aranđel Markićević, Nada Popović-Perišić... Ukinuta su tri ministarstva: za inostrane poslove, odbranu i ekonomske odnose sa inostranstvom i privredni razvoj, ali je osnovano Ministarstvo za privatno preduzetništvo na čije čelo dolazi Radoje Đukić. Marjanovićeva vlada doživela je dve rekonstrukcije. Prvi put u maju 1996. kada je razrešeno pet ministara (jedan je podneo ostavku) i imenovani novi. Istom prilikom osnovano je Ministarstvo za turizam. Drugu rekonstrukciju Marjanovićeva vlada izvršila je februara 1997, kada je pored novog potpredsednika dobila i šest novih ministara. Tad je vlada imala pet potpredsednika, 23 ministra i šest ministara bez portfelja. Ukinuto je Ministarstvo za privatno preduzetništvo, a osnovana tri nova: za brigu o porodici, na čije čelo dolazi Bratislava Morina, ekonomsku i vlasničku transformaciju sa Milanom Bekom kao novim ministrom, i lokalnu samoupravu koje tada preuzima Zoran Modrinić.

• Mirku Marjanoviću je bio poveren i drugi mandat za formiranje vlade, nakon parlamentarnih izbora 1997. godine. Posle višemesečnih političkih pregovora, 24. marta 1998. formirana je Vlada narodnog jedinstva. Ova vlada je imala 36 članova od kojih je bilo pet potpredsednika, 23 ministra i sedam ministara bez portfelja. Tada su prvi put u vladu ušli i predstavnici Srpske radikalne stranke koji su dobili 15 mesta u vladi, koliko je imao i SPS. Jugoslovenska levica u tu vladu ulazi sa pet predstavnika a jedan član bio je nestranačka ličnost.  Od poznatijih političara u ovoj vladi bili su, između ostalih, i Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić, Milovan Bojić, Vlajko Stojiljković, Aleksandar Vučić, Dragomir Tomić i Dragoljub Janković. U ovom sastavu vlada je opstala do juna 1999. kada su, zbog neslaganja sa potpisivanjem mirovnog plana za Kosovo (Plan Černomirdin-Ahtisari) radikali podneli ostavke. Međutim, uredbom koju je doneo tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović, bilo im je zabranjeno da odu iz vlade. Ona je ipak bila rekonstruisana novembra iste godine kada je osnovano Ministarstvo za više i visoko obrazovanje. Vlada je tada imala pet potpredsednika, 24 ministra i sedam ministara bez portfelja.

Vlade Mirka Marjanovića trajale su do kraja vladavine Slobodana Miloševića.

Posle pobede Koštunice i DOS-a na septembarskim izborima 2000, Mirko Marjanović podnosi ostavku 21. oktobra. Posle toga, tri meseca funkcionisala je prelazna vlada sa Milomirom Minićem na čelu iz SPS-a i potpredsednicima Nebojšom Čovićem iz DOS-a i Spasojem Krunićem iz SPO-a. Iz ovih partija, ministarstvima policije, finansija i pravde tada su rukovodila trojica koministara. Vlada je kolektivno  upravljala Srbijom sve do parlamentarnih izbora u decembru 2000. Podsetimo, ova vlada je dugo bila u blokadi zbog odbijanja zahteva da se uhapsi bivši šef DB Radomir Marković.

•Na decembarskim izborima pobeđuje tada izvorni DOS i već 25. januara 2001. izabrana je vlada Zorana Đinđića, u kojoj po prvi put nije bilo ministara iz SPS-a. Tadašnja vlada imala je sedam potpredsednika, 17 ministara  a jedan potpredsednik je obavljao i ministarsku funkciju. Često je bila na meti kritike. Već u junu iste godine sa mesta potpredsednika smenjen je Vuk Obradović zbog umešanosti u tzv. seks-aferu. Nakon toga, članovi vlade iz redova DSS-a, potpredsednik Aleksandar Pravdić i ministar zdravlja Obren Joksimović, povlače se sa svojih funkcija zbog neslaganja sa vladom u vezi sa izručenjem Slobodana Miloševića Hagu i ubistva Momira Gavrilovića. Potpredsednik vlade Momčilo Perišić 19. marta 2002. godine podnosi ostavku zbog umešanosti u špijunsku aferu. Ministar za energetiku i rudarstvo Goran Novaković 18. juna iste godine podnosi ostavku. Rekonstrukcija vlade usledila već dan kasnije, posle koje je vlada imala pet potpredsednika i 19 ministara. Za novog potpredsednika izabran je Miodrag Isakov, za novog ministra zdravlja Tomica Milosavljević, a Kori Udovički za ministra za rudarstvo i energetiku. Tom prilikom dodata su i dva nova ministarstva - za ekologiju i državnu upravu, na čija čela dolaze Anđelka Mihajlov i Rodoljub Šabić.

• Šest dana posle ubistva premijera Zorana Đinđića, 18. marta 2003. godine, u Narodnoj skupštini je izabrana vlada Zorana Živkovića. Tom prilikom biva proširena za jedno potpredsedničko mesto na koje dolazi Čedomir Jovanović.

Inače, nova vlada sa Vojislavom Koštunicom biće 113. po redu u poslednjih 200 godina srpske države. Najdugovečniji srpski premijer bio je Nikola Pašić koji je, kad se saberu njegovi mandati iz vremena Kraljevine Srbije i oni kasniji u Kraljevini SHS, na čelu srpske vlade proveo oko 18 godina.

Pripremio:
Branislav Jovanović


 
     
     
 
Copyright by NSPM