Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

PRENOSIMO DANAS: Američki izbori i mi

   
Sjedinjene Americke Države posle predsednickih izbora

Cvijeto Job

Još cetiri godine ojacanog Buša


"Four more years!" je bio prkosni kampanjski refren Bušovih vatrenih pristalica, i to je Buš dobio. Kao što ceo svet zna, sutradan posle obavljenih izbora, medu najnapetijim u modernim vremenima, Keri je priznao poraz i cestitao pobedu Bušu, koji je zatim proklamovao svoju pobedu, cime je uhodani ritual ocuvan.

Bušova pobeda je jasna i cista, što se ne bi moglo reci i za njegovu kampanju, ali to je sada voda ispod mosta. On je dobio oko 3-4 miliona glasova više, (Buš oko 59 miliona, Keri oko 55, do sada prebrojanih) kao i sugurnu vecinu "elektora" koji u stvari biraju predsednika. (Za razliku od svih drugih javnih funkcija: senatora, kongresmena, guvernera, sudija itd, jedino predsednika SAD glasaci ne biraju direktno, nego indirektno, a preko komplikovane procedure i mehanizma tzv. "elektoralnog koledža".)

Ovom pobedom se Buš "rehabilitovao" za prošle izbore 2000. kada je Gor imao oko pola miliona glasova više, ali je "izgubio" u veštacki paralisanom Elektoralnom koledžu pristrasnom odlukom Vrhovnog suda. Rehabilitovan je, izgleda, i integritet americkog izbornog sistema jer nije bilo izveštaja o nekim krupnijim malverzacijama i manipulacijama, niti je došlo do masovnijeg osporavanja upisanih biraca, niti njihovog glasanja, a kako se to nagoveštavalo u predizbornim jarosnim dvobojima. Ne bi, verovatno, Keri relativno brzo cestitao Bušu da je imao iole jake osnove za sumnju, posebno posle Gorovog gorkog iskustva.

Da je Buš izgubio on bi bio prvi ratni predsednik poražen u toku rata u citavoj dosadašnjoj mnogoratnoj istoriji SAD. Ocigledno, vecina glasaca je smatrala da bi smenjivanjem vrhovnog komandanta dezavuisala citav angažman SAD u Iraku i signalizirala slabost i malodušnost i time osokolila sve americke neprijatelje. Takode se ponovo pokazalo da senatori, a posebno iz liberalnijeg regiona Nove Engleske, nemaju (mnogo) šanse da pobede u izbornoj trci za predsednika. Poslednji kome je to uspelo je bio Kenedi, još daleke 1960. Od tada su uspevali mahom guverneri, i to iz "Suncevog pojasa (Sun-belt), od Floride do Kalifornije (Karter, Regan, Klinton, i Buš mladi.)

Na osnovu "izlaznih" anketa - kada anketari presrecu glasace pošto su glasali - za Buša je glasala vecina belih muškaraca, ljudi iz ruralnih regiona, sa snažnim religioznim ubedenjima i urednim obavljanjem verskih-crkvenih dužnosti. A za Kerija vecina žena, manjinaca (Crnci, Hispanici, itd), urbanih slojeva, mladih, i manje religioznih. Za Bušove glasace su prioritetna pitanja za opredeljivanja bila: terorizam i moralne vrednosti (Bog i vera, protiv istopolnih brakova, protiv abortusa), a za Kerijeve Irak, ekonomija - (ne)zaposlenost, zdravstveno (ne)osiguranje, kriza u školstvu.

Osnovna izborna strategija Buša, odnosno njegovog "genija" za izbornu strategiju i taktiku Karla Rouva, je uspela, i da se svesti na sledece: sve je drugacije posle katastrofe 11. septembra 2001. Terorizam i strah, odlucnost i ratna akcija u Avganistanu i Iraku, bez obzira na okolnosti, i bez obzira kako se to prima, odnosno ne prima bilo gde izvan SAD.

Za demokrate se postavlja pitanje kako to da se može izgubiti protiv predsednika koji se osiono i nekompetentno uvalio u Irak gde trpi stalne poraze; posle sramotnog skandala u Abu Graib zatvoru; koji je prvi predsednik posle 1932. sa manje zaposlenih nego što ih je bilo kad je nastupio pre cetiri godine; pod kojim je broj zdravstveno neosiguranih porastao za oko 5 miliona (ukupno oko 47 miliona); broj siromašnih i beskucnika za oko 3 miliona. O ovom "paradoksu" ce se još dugo raspredati, a bar neki elementi odgovora se mogu vec sada nazreti. Prvo, vec pomenuti 11. septembar 2001. Drugo, cesta tacnost americke sportske krilatice "Fini momci stižu poslednji na cilj". (Nice guys finiš last); naime i pored svih prethodnih iskustava Kerijeve demokrate su bili iznenadeni, i nespremni, i nesposobni da adekvatno, "istom merom", odgovore na brutalne ad hominem napade na inace svetlu i casnu licnost i karakter Kerija. Zatim, sam Keri nije bio baš idealan kandidat, sa nedoslednostima oko Iraka, "milionom" raznoraznih neizbežnih glasanja tokom 22-godišnje karijere u Senatu, a koje je beskrupulozna Bušova mašina iskrivljavala kako je htela; Keri je proveo skoro dva meseca "paralizovan", da bi se tek od 16. septembra odlucio da suštinski i oštro napadne Buša za neodgovornost i nesposobnost u Iraku, ali je to vec bilo kasno, pošto je dopustio da ga republikanski "attack dogs" (jurišni psi) nepovoljno definišu u ocima dobrog dela javnosti. Takode, Keri nije neka harizmaticna licnost, relativno je ukrucen, nema onu mangupsku, ulicnu, demagošku "prisnost" koja se kod Buša dopada širim slojevima obicnog sveta. Konacno, da ga staviš na Rosinantu bio bi jako slican pretužnom Don Kihotu, "melanholicnom vitezu od La Manše".

No nije sve u adekvatnosti ili neadekvatnosti Kerija licno. Nikome ne bi bili lako da zastupa humaniju, progresivniju, liberalniju viziju u današnjoj Americi, u kojoj vecina, takozvana "glavna matica" (mainstream), ipak dobro živi, a sve gore pobrojane "manjine" su ipak manji deo americke populacije. Sem, toga, živimo u eri dubokog desnog zaokreta Amerike, olakšanog i stimulisanog neslavnom propašcu "komunizma", suprotnog bloka, koji je dok je postojao i nastupao sa "progresivnom", ma koliko demagoškom retorikom, vršio funkciju bar neke kocnice. Dan posle izbora su Bušovi saradnici nude umirujuce obloge, poverljivo saopštavajuci da ce se Buš posle pobede konstruktivno okrenuti demokratama u cilju saradnje. Obe strane su lansirale informaciije da su se Buš i Keri u telefonskom razgovoru složili da treba "zaleciti rane naciji" nanesene oštrom i zatrovanom kampanjom. Daj bože, ali živi bili pa videli. Na ovakve smerne gestove odmah posle svakih izbora smo rutinski navikli. Ne treba mnogo vremena da prode da se prede na ljutu stranacku bitku. Sam Buš je 2000. uveravao da ce biti "ujedinitelj", pa odmah zatim odbacio demokrate i agresivno konzervativnim programom teško podelio Ameriku. I to pošto je dobio sumnjiv i krnji mandat. A kako ce nastupati sada, sa punim, do kraja legitimnim mandatom? Ono što je najavio u debatama sa Kerijem nije nimalo umirujuce. A to su još tvrde nastavljanje "(kontra) revolucije" kod kuce kroz privatizacije njudilovskih sistema penzije, socijalnog osiguranja, zdravstvenog osiguranja za starije od 65 godina, reforma poreskog sistema uperena protiv radnih slojeva, itd; i izricito reafirmisanje doktrine "preventivnih" napada po svetu po potrebi i oceni SAD, i jasne poruke Iranu i Severnoj Koreji da beru kožu na šiljak ako nastave sa programima nuklearnog naoružanja.

U meduvremenu su na Volstritu skocile akcije mnogih velikih korporacija, posebno ozloglašenog Haliburtona. Americki biraci ne znaju za nekog Comskog, a niti mnogo haju za Širaka i Šredera. Još cetiri godine Buša, i to ojacanog kod kuce, je nova realnost koju svet ne može zaobici.

A za Buša bi trebalo da budu problem takve nove granice i barijere navodno neogranicenoj moci i dominaciji Amerike kao što su: nesposobnost da se savlada Irak, ili moguca nespremnost da se plati sva potrebna cena za to; sasvim sumnjiva sposobnost i dovoljnost americkih oružanih snaga da se istovremeno nose sa svim pripadnicima "osovine zla", odbijanje niza NATO saveznika da podnesu deo bremena americke avanture u Iraku; ustupci koje SAD moraju da cine pred zahtevima Evropske unije i Svetske trgovinske organizacije kad su pritisnute bojkotima novih mocnih svetskih faktora. Da li ce, kod kuce osnaženi, Buš i svet nastaviti sa sve širim konfrontacijama ili ce ici na akomodacije?

 
     
     
 
Copyright by NSPM